Борба
4
ДНЕВНИ _ | / ј | | ј ј И Иаи–“
БОРБА, 15, јул 1988.
пи са
ЕНТИ ИЗ Иг АКЦ ЗАВРШНЕ РИЈЕЧИ ДР СТИПЕ ШУВАРА НА ПОСЉЕДЊОЈ СЈЕДНИЦИ ПРЕДСЈЕДНИШТВА ЦК СКЈ
У радничком незадовољству
(вс наше теме и п
Сви осјећамо и видимо, радничке класе. – У наш ници у великој већини н
тава или закона, он избија и избијат ће и ми нисти и као синдикални активисти,
– Радничко незадовољство данаш- ;
њим стањем у нашем друштву је најважније питање и за Савез комуниста. Нема важније теме ни у развојном, ни у политичком, па ако хоћете ни у моралном смислу. Јер, у њој су, као у фокусу, концентриране и све друге наше теме и сви наши проблеми. Ради се о положају радничке класе Југославије у свим њеним организацијама удруженог рада, о њезиним могућностима да ради и самоуправља, да постиже. већи особни доходак, да буде креативнија, а заједно са њом и сви ми. !
Нама су потребне анализе, потребна нам је дубља оцјена збивања везаних за радничко незадовољство и радничке штрајкове и потребна нам је разрада и усвајање задатака од основне организације Савеза комуниста до
Централног комитета Савеза комунис- |
та Југославије на овом плану. Сви осјећамо и видимо, а сви смо помало тиме и застрашени, да нараста незадовољство широких слојева радничке класе. То су нам показали и штрајкови са највећим одјеком у последњу годину, двије дана (у „Раши“, у скопској жељезари, у Марибору, у рудницима у Босни, у „Змају“, у „Борову“). Незадовољство је све масовније, са све оштријим политичким захтјевима. На то упозоравају и Титове слике и пароле „издали сте Тита“, али и неке пароле политичких нарави које забрињавају. А имамо и прве знаке насилних понашања: група људи је хтјела је зауставити саобраћај у Марибору, један број радника „Борова“ провалило је и у Савезну скупштину (а, дакако, знамо, да је и Скупштина СФРЈ радничка, или би морала бити, и да она мора бити отворена организираним радницима, а не и стихији), сплитски таксисти блокирали су аеродром и нанијели голему штету туризму. Све су то ствари са којима се морамо отворено суочити.
Ако погледамо о чему се у избијању штрајкова ради, видјет ћемо да и те како долази и до провала анархосинди-
кализма и лумпенпролетерског мента-.
литета, да има обиље и букачке агресивности лоших радника, да долази и до убацивања политичких шпекуланата и демагога са стране у радничке редове. Али имамо и исказивања зреле, развијене класне свијести, имамо и врло оправданих политичких захтјева, као и захтјева за дубоким промјенама у широком распону, од оних врло прихватљивих до оних крајње деструктивних. Нису ријетки случајеви да на чело радничког бунта у почетку стају најлошији радници, слабије образовани, неквалифицирани, најугроженији, често у маргиналном положају, потпуно запостављени, са често девијантним цртама понашања. Али, упоредо радници показују и велике способности самоорганизирања и у великој већини зрело иступају и одговорно се понашају. Умјесто да те способности долазе до изражаја кроз органе самоуправљања, кроз синдикалну и партијску организацију и све то што имамо као социјалистичко, оне се, ето, исказују на овај начин, насупрот и мимо легалних организација и институција, а често и против њих. То је оно што посебно забрињава. У нашем друштву се већ дуго одигравају процеси класноимовинског раслојавања мимо и без рада и до великих размјера нарасле су појаве приватизације радног времена и друштвених средстава и грицкања друштвеног дохотка. Стога се и радник, кад год то може, понаша слично: закида и забушава, трчи за било каквом зарадом изван радног мјеста, па и у радном времену. Ради материјалне егзистенције и ради спашавања и минимума стандарда, и он неријетко улази у разне марифетлуке, лоше ради, приватизира радно вријеме и друштвена средства, по-
одбрана
КРАЈУ
СИНДИКАТ МОРА БИТИ С РАДНИЦИМА И ПРЕД ЊИМА: Др Стипе Шувар, предсједник Предсједништва ЦК СКЈ
Упозорења
Имамо, без сумње, велику дубинску приврженост нашим социјалистичким идеалима у широким масама радничке класе. И није ријеч о томе, да било тко од нас та већинска расположења, кретања и притиске тумачи као неку антисоцијалистичу опасност. Али, ради се о томе да нас радници упозоравају да смо те наше социјалистичке ндеале у конкретној збиљи увелике изневјерилн и изневјеравамо.
Пароле које позивају
Имамо пароле које позивају на солидарност и повезивање радника мимо творничких, опћинских, републичких зидова, националних преграда, што је иначе на линијн радничког покрета, алн и пријетње генералних штрајкова у најугроженијим гранама индустрије или у областима друштвеног рада, који би нам, када би донста избили, могли нанијети велике економске и политичке штете и отворити врата стихији.
ткрада. Не смијемо у том смислу ни радничку класу идеализирати. То је код ње такођер јако присутно, али „обичан“ човјек у многима од нас који нисмо у кожи непосредних произвођача има лоше узоре. .
А све морамо гледати и у свјетлу чињенице да 62% запослених у овој земљи има особни доходак испод просјечног, а тај особни доходак, ако човјек нема „сиву“ економију, не омогућава ни минимум егзистенције. Па ако нема облик „сиве“ економије, радник
доиста нема што изгубити и тако се понаша и каже: немам што изгубити, морам ићи у штрајк и протестирати и на улици.
Мислим да морамо бити сугласни
; око тога да не смијемо, колико год јес-
те тешко и колико год проблеми нарастали, па и незадовољства се ширила, давати уступке који угрожавају и сам курс на привредну реформу, у коју нисмо још ни загазили. А радници у великој већини нису против реформе, већ против друштвених деформација. Они желе да раде што више и спремни су радити боље под увјетом да како-тако могу живјети од свог рада... Комунисти не смију бити штрајкбрехери. Гдје им је мјесто7 па, међу радницима и са радницима! Када год се догоди раднички бунт, показује се да партијских организација по правилу нема на лицу мјеста, као да су нетрагом нестале. Једном ријечју, партијске организа-
ПАУЗИ ПИВА ВИ НЕНАД Раскорак
Радник не осјећа одговорност за промашај, није информиран, не учествује у одлучивању, и одатле код њега осјећај да он нема ништа од самоуправљања на лицу мјеста, а у наше се опће социјалистичке циљеве заклиње и дубоко им је привржен. То је тај раскорак између конкретне животне ситуације и
оног што су наши социјалистички иде- .
алн. ПЕРТИВНЕВ НИ ЕВРЕ ТАЛЕНТА
ције у бази су нам слабе, а сви смо одговорни и што су у таквом стању запуштености, и неутјецајне и понекад састављене од људи који тамо нису можда најпожељнији и у смислу креативности и у смислу људског утјецаја. Ако не желимо да никне паралелни синдикат, онда синдикат мора бити с радницима и пред њима. И одатле и ми у Савезу комуниста морамо подржати настојања у Савезу синдиката да се нађу прави одговори како се поставити према штрајковима. Штрајк није питање устава и закона. Признали га ми или не, записали у устав и закон или не, он избија и избијат ће и ми ћемо га морати подржавати када је год оправдан и у ономе у чему је оправдан. Морат ћемо га подржавати и као комунисти и као синдикални активисти, па куд пукло да пукло. Оно што је неоправдано и у радничким захтјевима морамо пак сузбијати аргументима, правим политичким методама придобијања, правим програмима, а прије свега рјешењима који омогућују да људи производе и живе од свога рада.
Морамо тражити нека нове облике и методе организирања и Савеза комуниста и Синдиката у нашим радним организацијама и на лицу мјеста, нове методе њиховог рада, како бисмо увијек били на лицу мјеста, а не да радничка класа маршира да би дошла та-
роблеми
а сви смо помало тиме и застрашени, да нараста незадовољство широких слојева ем друштву се већ дуго одигравају процеси класно имовинског раслојавања. – Радису против реформе, већ против друштвених деформација. – Штрајк није питање усћемо га морати подржавати када је год оправдан и као комупа куд пукло да пукло
мо гдје ми сједимо у својим канцеларијама, заузети нашим стерилним састанчењима и окренути само папирима и инфлацији властитих закључака које нисмо способни проводити. Ту су кључни иницијатива, способност суочавања на лицу мјеста, рјешења која не руше систем и реформу, него систем унапређују а реформи отварају пут. То је у питање: како да „структуре“ не засједају, а радници одоше пјешке за Београд. Врло је важно и то, да се у текућој економској политици промптно коригирају и дограђују мјере, да оне не буду троме, споре, закашњеле, итд. И ту није посриједи само пропулзивност СИВ-а и Савезне скупштине и свих наших извршних вијећа и свих наших скупштина, него често и оно што се у оквиру система може подузимати на лицу мјеста. Да ли доиста радне организације које су лани слабо радиле, а сада одлично послују, морају бити под ударом рестрикција7 Па нека касније врате оно што су раније, можда, превише потрошиле.
У Југославији имамо нешто мање од 500 организација удруженог рада (од тога око 400 СОУР-а) које имају више од по 1000 запослених. Ту су и наши велики системи, жељезница, пошта. Стварни проблеми и стварне опасности и од радничких бунтова су првенствено у њима, а у њима су концентриране старе индустрије и беспер-
Рај за лопове
У радничкој класи и народу широко је распрострањено увјерење – зашто да н то не видимо – да је Југославија постала н рај за лопове, за преваранте, за сналажљиве н бескрупулозне скоројевиће. Пред очима је људима све то што имају, раде и могу себи и својима приуштити сви ти наши разни богатуни, а пред очима су им н наше бирократске привилегије онолико колико их још имамо, па и социјална неугроженост свих нас који радимо негдје у друштвеној режији, изван и далеко од творнничких хала.
спективне производње. И питам: није ли потребно да привредне коморе, и не само оне већ и наша извршна вијећа и сви ми да имамо списак свих тих радних организација са већом концентрацијом радничке класе, које имају велике тешкоће у производњи и у којима су акутне потребе преструктуирања, нових производних програма, увођења бољих технологија, премошћивања највећих тешкоћа у текућем пословању, рјешавања проблема залиха и тржишта. Не може се свакој таквој организацији на исти начин прићи, али зар није потребно да за сваку имамо стручни тим или разне врсте тимова, од оног у творници, на лицу мјеста, преко опћине, па, ако треба све до федерације, те да се брину да помогну најкреативнијим снагама на лицу мјеста. Или, ако тих снага тамо нема, да их доводимо. Мислим да ми морамо имати програме и превентиве и рјешавања нагомиланих проблема у најугроженијим радним организацијама са највећом концентрацијом радничке класе, а не да нас тек масовни маршеви радника присиле да се с тиме суочи-
_ мо.
Но, понављам да каснимо у доношењу социјалних програма, а који ће бити у функцији развоја. Морамо их хитно донијети до разине републике и покрајине. А онда је ствар синдиката на југословенском нивоу, да неке ствари које су у функцији класне заштите
радника бар заједнички договарамо и ; осигурамо и југославенску солидар-
ност.
СА ПРИПАДНИЦИМА ЈНА НА ПОПЛАВОМ УГРОЖЕНОМ ПОДРУЧЈУ У ВЛАСОТИНАЧКОМ
Спасиоци из помахнитале реке
Када је набујала Власин
а са својим притокама ломи учју у помоћ су притекли војници из лесковачког, нишког и прокупачког гарнизона
ла и носила све пред собом, остављајући пустош, грађа-
нима на угроженом подр
(Власотинце, јула) – Када је У ноћи између 26. и 27. јуна набујала ласина са својим притокама ломила и носила све пред собом, остављајући праву пустош, грађани на угроженом подручју нису препуштени воденој стихији, нису 0 тали сами... У помоћ су им, међу првима, _притекли припадници ЈНА из лесковачког, нишког и прокупачког гарнизона. Својски су се латили најтежих и најсложенијих задатака. Поверени посао изврши“ ли су беспрекорно и на најбољи начин, Стога су им Власотинчани неИзмерно захвални.
Исте ноћи, када је неукротива Река хучала ваљајући таласе висине и преко осам метара, на лицу места, на најосетљивијим „тачка“ ма“, са војницима и старешинама, био је генерал потпуковник Иван Радановић, командант Нишке ар-
брило је и осоика наше ЈНА охра Колило грађане и уливало самопо. Спасавали су људе и имоили мутну прљаву воду, упадали у муљ, 4 или то и други речни нанос, р а ан стихијом и време-
ном.
Били су први и
неуморни ј е су чите- ници и старешин ву па једна са Бласотив аном м вели на поплаво прдручју. Спасавали су а аане 5 водом опкољених И по при кућа. Помагали у рашч пи стамбених и других Зра У и скверова од речног на! Ка твовали У снабдевању гр ДЕ Ио ћом водом јер је власотин Ко поплави – ка
довод страдао У
Из злокобног загрљаја помахнитале реке војници и старешине су, уз помоћ гумених чамаца, извлачили поплављене и уплашене, жене и децу, старце и изнемогле. Били су то спасиоци из јединице Ратка Јанковића, Урота Симоновића и
Ибрахнма Тракуа. – Усред ноћи сазнали смо да у
ПЕТЕРА ЗИТАИ ШОВРИА ЕН НЕ АЕН Армија је народна
Пример ангажовања наше Армије у Власотинцу још један је живи доказ да је она изникла из народа, да је народна и увек са народом — изјавио је Петар Грачанин, председник Председништва СР Србије после обиласка поплављеног подручја у власотиначком и црнотравском крају.
једној кући, у поплављеном Власотинцу, чека помоћ воденом стихијом заробљен човек. Похитали смо к њему. Бежећи пред водом, спас је потражио на крову куће. Био је у шоку. Непокретан. Укоченог погледа. Извукли смо га и сместили на безбедно место – изјавио је старешина Иван Мрљак, С њим, у гуменом чамцу, били су војници Слободан Кривић, Амир Мушиновић, Мујо Ватић, Радомир Ранковић и Здравко Остреш.
Спасиоци у сивомаслинастој униформи нису имали времена да предахну. У питању су били људски животи, стамбене и друге зграде, покућство, све оно што је човек деценијама стицао. Борили су се са воденом стихијом лавовски, поштедно и неустрашиво.
– Војници су испољили висок степен пожртвовања. Радили су у доста отежаним условима. Вода,
блато, муљ, дрвеће, били су велика препрека. Свако од њих желео је да уради више и боље, да помогне грађанима. На Дан борца, 4. јула, непосредно после полагања свечане обавеза у касарни, вратили су се на поплављено подручје и радили док није пала ноћ – објашњава старешина Драган Стевановић.
Његове речи деле Неђо Тегелтија, Драгиша Лазаревић, Милан Рашовић, Митар Ковач, Јовица Костић, Димитрије Мисирлић н Радомир Стајић који су, такође, данима несебично помагали поплављеним Власотинчанима
– Страшно је било на поплављеном подручју. Ситуацију је компликовао и отежавао пљусак. Киша је немилице лила, као из кабла. Војници нису питали за време колико ће остати на том терену, нису се жалили на умор. Хитали су да што више ураде, такмичили се ко
НЕЛИКВИДНОСТ У ПРИВРЕДИ: Никад више пара и никад
већа беспарица
за цену кредита нико не пита
Камате су међу највишима у свету, али се тражња зајмова не смањује. – И неке „Искрине“ организације располажу са мање од 10 одсто властитих средстава. – Светозаревачка „Југобанка“ пред стечајем. – Радницима зајечарског „Кристала“ у ковертима за плату – бонови. – Колико је држава крива за велику сеобу новца из производње у потрошњу
Вртлог беспарице у коме се нашла целокупна југословенска привреда повукао је ка дну и многе колективе који су до скоро успешно пословали. Недавно су радници зајечарског „Кристала“ уместо новца у ковертима за плате добили бонове за топли оброк. Још увек нико није реаговао на овај новокомпоновани начин ковања новца када је каса празна. Истина, у СДК Србије кажу да је у овом случају реч о двоструком прекршају: средства из једног фонда пребачена су у други, а истовремено је избегнуто плаћање обавеза из дохотка. ђ
Када се зна да се као „трагачи“ звечећег новца за исплату личних доходака појављују и људи из највећих спољнотрговинских организација које су синоним успешности, онда постаје јасна сва дубина наших дубиоза, уза све милијарде дохотка на папиру.
Продаја најскупљег новца
Хронична глад за готовим новцем тера привреду у кредите без обзира на цену. Банке су опседнуте иако се новац у Југославији продаје у овом тренутку по оцени од које „боли глава“ и која нас сврстава у светски врх инфлације. Огромно поскупљење кредита није довело до пада тражње, кажу банкари.
– Када сам прочитао висину ревалоризационе камате мислио сам да је то грешка. Ако је пак тачна, веровао сам, доћи ће до пада тражње. Међутим, нико не пита за цену – привреда другачије не може да одржи производњу. Са друге стране омогућено је грађанима који имају орочену штедњу од, на пример, 10 милиона динара да само у јулу на име камата добију седам милиона, каже Милутин Сретеновић потпредседник Љубљанске банке Основне банке у Београду.
Звучи као претеривање а тачно је: кад би „Змај“ нашао купце за фабрику и новац поделио радницима они би месечно више добијали од камата него што добијају од свог „текућег рада“. Многе организације обуставиле су ових дана било какве набавке јер се дневна камата креће од један до 1,5 одсто, а то тешко ко може издржати. Никада се није службено путовало као крајем јуна и почетком јула. У току је велико „утеривање потраживања“. Сасвим је јасно да ће бити тешко да се сва потраживања наплате. Судови у Македонији, Црној Гори и на Косову су затрпани утужењима за принудну наплату.
У разговору о привредној реформи Бранко Миљевић, председник Пословодног одбора Беобанке рекао нам је да је нужна „међуигра“, финансијска консолидација привреде и банака. Он недостатак властитих обртних средстава привреде и курсне разлике означава као две „црне рупе“ у којима нестаје динар. Ко ће на крају платити курсне разлике за доларе и марке који су давно потрошени и за које се добрим делом не зна ко их је и узео из иностранства, још увек је питање. Траје „пинг-понг партија“ између државе, Народне банке Југославије на једној
__ И ГАШЕЊЕ ЖЕЂИ Св
З ког
ће више – каже старешина Илија Ђуричић.
Добровољци за најтеже
послове
Пошто је протутњала набујала Власина, причинивши катастрофалне штете, војници и старешине су тежиште свог ангажовања на поплављеном подручју усмерили на рашчишћавању последица и санирању стања. Радили су мушки. Набрекле мишице. Сунцем опаљена лица. Раме уз раме са народом, бригадистима из Лесковца, Врања
страни и пословних банака на другој. До пре месец дана мислило се да се терет курсних разлика од око пет милијарди долара може пребацити на пословне банке, но сада је ближа мисао да оне постану јавни, државни дуг. То ће решење бити вероватно уграђено и у документа реформе. Али, без обзира које се решење изабере терет курсних разлика пашће, у крајњем случају, на привреду. Франц Шифкович, председник СОУР „Искра-комерц“ недавно је објаснио да неликвидност није бољка само организација са југа земље. Недостатак обртних средстава довео је и неке „Искрине“ организације у врло тешку ситуацију: Мно-
у потрошњу због разник механизама захватања. Учешће југословенске привреде у оствареном дохотку спало је са 65,2 одсто у 1980. на 53,3 у првом тромесечју ове године. На рачунима привредних организација новчана маса је последњих годину дана повећана за 124 одсто, друштвених организација за 141, буџети су дебљи за 158 а СИЗ-ови чак за 196 одсто. Привредници упозоравају да се губи и квалитет средстава којима располажу. Новац и хартија од вредности учествују у ликвидним средствима радних организација са свега 5,9 одсто. Истовремено потраживања из пословних односа повећана су на 37 одсто и врло је неизвесно колики је део уопште наплатив.
Банкари под притиском
Ових дана банкари се жале да су као никада до сада изложени притиску привреде и политике, Захтев је заједнички: одобрити кредите и тамо где је то економски неоправдано. Везани кад-
ровском пупчаном врпцом за
државне ни политичке форуме,
банкари одобравају кредите организацијама од чијег се бонитета диже коса на глави. Сигурно је да добар део тог новца неће
бити никада враћен. Главни аргумент је страх од а прагу смо привредне реформе, али је питање
ликвидација.
ајкова и
колико је политика донста спремна да изађе из неприродног брака са привредом без чега нема тржишне привреде.
ге располажу са мање од десет одсто властитих средстава. Пре неколико дана Љубиша Игић, први човек БИ Ниша, изнео је податак да и преко 80 одсто банака у Србији послује на ивици неликвидности, Ногу је повукла „Југобанка“ из Светозарева, пред чијим вратима се чује добош стечаја. Ђаво политике инвестирања по диктату републичких и општинских политичара дошао је по своје.
Банкари и привредници за неликвидност оптужују рестриктивну монетарну политику која се води последњих година. Изгубивши контролу над привредним токовима, СИВ се чврсто држи монетарне политике као пумпе за извлачење вишка пара које „лутају“ тржиштем. То би у нормалним привредним системима вероватно дало позитивне резултате. Међутим у нашем хибридном систему, у које је уграђено од свега по мало – и то обично погрешног – таква пумпа ствара контраефекат, води сталном убацивању у токове привреде све већих количина безвреднијег новца. Лимитирање пласмана замењено је обавезном резервом. Од 1.000 динара банчиног капитала за пласмане остаје тек око 750. Остало се издваја на рачун Народне банке Југославије, и она за та средства плаћа камату од симболичних три одсто. Банке, у чијем потенцијалу штедња учествује од 70 до 88 одсто, грађанима плаћају високе пасивне камате. Како банке својих пара немају, сав терет се преноси на привреду. Народна банка Југославије на тај начин постаје комерцијална банка, обавља послове које ниједна централна банка у свету не ради.
Држава залива инфлацију
Државу многи окривљују и за селидбу пара из производње
х сата д
и Власотинца, са учесницима ОРА на Власини и у Медвеђи, са припадницима територијалне одбране и цивилне заштите.
– Добровољно смо се прихватили најтежег посла. Понели смо се као да је у питању наша кућа. Дали смо максимално од себе. Импоновало нам је што нас је народ пригрлио као своје најближе и најдраже, као своју децу. Пазили су нас и Сринули о нама за све време док смо били међу Власотинчанима – каже војник Душко Бижић, стројобравар из Карловца.
Са њим је био и војник Пеци
Боривоје Танацковић, :"-
вернер Народне банке Србије каже да привреда располаже са свега 8 до 9 одсто властитих обртних средстава. Истовремено вишкови који се стварају у СИ3-овима више се не враћају привреди, републике стављају руку на овај новац и усмеравају га за покриће великих регионалних ждерача пара.
Губици су у галопу, већ су прескочили границу коју рационална економија поставља, јер су већи од акумулације. Логично би било очекивати серију стечаја и ликвидација. Али се тој истини очигледно још опиремо.
– Привреда је финансијски све недисциплинованија, највише је прекршаја везано за промену намене средстава и кредита. Све чешће се јављају такозвани комисиони послови којима банке извлаче новац испод лимита. Кредити се углавном користе за одржавање залиха до новог поскупљења. Тако се одржава скупа производња, објашњава Илија Петровић помоћник директора СДК Србије за послове контроле.
Занимљиво је да је само пет одсто банкарских пласмана усмерено у кредитирање извоза који у свим документима има апсолутни приоритет. Падом тражње роба све је више новца замрзнутог у залихама што води већој тражњи капитала а тиме расте и његова цена. Привреда то онда уграђује у цене готових производа. У неким гранама дошло је до драстичног пада продаје па се залихе готових производа у дуванској, текстилној и индустрији обуће крећу од тромесечне до полугодишње производ“ ње. Истовремено раст цена је основ за индексацију камата и све то личи на пса који јури свој реп. Последице су губици који су упрошћено речено производ мање производње и скупог новца за њено одржавање.
Звонко АЗДЕЈКОВИЋ Фазли, _рударски техничар из Титове Митровице. Каже да овај
крај познаје. Има своје пријатеље у Великој Градовници код Лесковца.
– На „знак“ сви смо били за тили час спремни да пођемо на извршење задатака. Ја сам са својим друговима из јединице радно на избацивању муља из поплављених кућа у Власотинцу. Муљ и вода до појаса. Радили смо пажљиво, опрезно. У подруму три приколице кукуруза. Све у води, све је пропало. И остала имовина такође,
У тој групи био је и војник Томислав Живковић, бравар-монтер из „Вучитрна. Каже да је жалосно погледати поплављено подручје. Људи су изнели из кућа голи живот и оно што се тог тренутка нашло на њима,
Међу спасиоцима у власотиначком крају био је и војник Иван Седлар, дипломирани инжењер стројарства из Сплита, Те вечери, када је набујала Власина грунула на Власотинце био је са друговима у граду таман се вратио у јединицу.
– Сви смо се јавили да пођемо у помоћ поплављеном народу. Сви су хтели, али за све није било места. Моји другови који су морали да остану у касарни били су жалосни. Позавидели су нам. Док дланом о длан, били смо спремни за полазак. И обрели се на подручју где је беснела Власина, поплавивши више од 1.800 стамбених и других згра-
а. б Властимир ВЕЉКОВИЋ
мијске области. Присуство припал- Иван Радановић.
/