Борба, 03. 05. 1990., стр. 13

ИСПОВИЈЕСТ ПАРТИЗАНСКОГ КУРИРА ЈАГОДЕ МЛАЂЕНОВИЋ

Радовала се смрти, као мајка дјетету

„Страшно је тукла Црногорка Анђа, кад удари, пуцају образи. Тукле су ме и друге жене, кад је која стигла. Али, знам ја њихове јаде. Нису то чиниле што су ме мрзиле, већ што су натјеране. Јадне смо ми и биле, и

остале!“

__Имала сам 21. годину и хиљаду и једну жељу када је букнуо рат, који је као вјетар сухо лишће, однио све моје дјевојачке снове. Све лијепе жеље преточиле су се у вапај за слободом. С том ријечју ишла сам на починак, она је замијенила јутарњу молитву, с тим појмом сам хитала са чуке на чуку, из шуме у шуму, носећи поруке и писма нашима, по коју јабуку милодара, поздраве мајки и дјеце борцима да се здрави врате дома.

Била сам ја, говорили су мени они с виших положаја, позадинка и по. Пропјешачила сам велики дио средње Босне, кроз трње, по голомразици босонога — прешла тако хиљаде километара. Нисам имала част да се борим у првим редовима, али сам кроз прве редове и наших бораца и њихових пролазила ко од шале.

Дошла слобода ко на бијелом лијепом коњу. Среске власти у Прњавору кажу: „Ајд, Јагода, ово, ајд, Јагода, оно“. Било мало писмена свијета, а писмених људи ко хљеба требало. Постадох матичарка у Поточанима. Основах прву пошту. Дође вријеме пописа становништва, и свега што је важно за покрет. И опет, пут под ноге, па на терен. Пишем име и презиме власника дома, или згаришта — свеједно је, онда имена све чељади, бројим колико има кока, колико оваца, ако их уопште има, па записујем рала, брначе... Тако по васцијели дан. Ноћу уз свијећу све то заводим у књиге. Од 24 часа украдем 2 за предах. Први пјетлови кад се огласе, ја сам већ на ногама.

Ухапсише ме на Илиндан

Узнапредовах од секретара Скоја у Поточанима у Срески комитет Скоја. Онда ме декретом послаше у Сарајево, у војну индустрију.

Гдје год сам радила и шта год сам радила чинила сам онолико колико сам могла. Не знам је ли то било довољно или није, али су ме цијенили и никада приговор нисам добила. Била сам цијењена и уважавана. Сјећам се у том војном предузећу старјешине Пане Бањца. Био је то диван човјек. Такав човјек какви људи требају бити. У истој канцеларији са мном радила је Сафија Ђонлагић. Не знам откуд је. Знам да је имала брата официра. Она

ми је живот загорчала и на Голи оток

послала. Завист, сујета... Радиле смо |

исте послове, ал сам ја увијек за пола копља била испред ње. Оптужила ме је

да сам за Стаљина. А ја нисам ни зна- || ла да су се Тито и Стаљин посвађали. А ||

и да сам знала, не бих се изјаснила за Стаљина, јер кошуља је, молим вас лијепо, увијек ближа тијелу од капута. Отпустише ме из службе.

Онда се поново вратих у Поточане, у своје село. Код добре старе тетке Љубице Иванковић. Колико сам само ње-

них колачића током рата појела Шест |

мјесеци, те 1952. године проведох у

Поточанима. 'Знда су ме власти запос- ||

лиле у откупном предузећу. Веома |

кратко сам радила. Добих отказ. Вратих се поново у Поточане. Другог августа на Илиндан, ухапсише ме.

"Мојим страдањима, која слиједе, кумовали су мјештани из Поточана, Станко Ковачевић и његова супруга Нада, Миленко и Софија Бабић, Свето Давидовић и још неки. Реклу су да сам ибеовка и да сам за Стаљина.

Неки од ових су цинкарењем других жељели да исправе гријехе из прошлости код народних власти. Један од њих је био и четник све до 1944. Знала сам ја то, али и они су знали да ја много знам и плашили се. Уз додворавање властима они су и новце зарадили. Зна се, Удба је имала пара с којима је цинкароше плаћала.

У истражном затвору у Прњавору проведох мјесец дана. Мучили су ме глађу. Добијем два, три зрна граха, у несланој чорби. И комадић круха величине једне шибице за два дана. Прво јутро иследник каже: „Причај, Јагода, с ким си деловала непријатељски“. Даје ми папир и вели: „Пиши, Јагода, све што си чинила против домовине“. Нисам хтјела писати нити сам имала шта. Нису ме тукли.

Онда су ме прекомандовали у Сарајево. Исљедник је поновио причу из Прњавора: „Пиши шта си, с ким си... „Шта да пишем побогу човјече“ — питам. „Све што знаш“, вели. „Вас не интересује моја истина, а ја то што ви желите нећу писати. Немам шта ни да говорим“. Вриснуо је из све снаге. Али ме није тукао.

Смјестили су ме у ћелију са још три жене. Не сјећам се имена ни једној од њих. Заборавила сам им и ликове.

„Јагода

ИЗГУБЉЕНА | МЛАДОСТ: Млађеновић у оно вријеме

Уништени младост, успомене, идеали

“

Тукли су нас и ноћу и дању. Од ујутро, у пет, до навече копали смо камен. По ноћи нисмо лијегале већ смо стајале у шпалиру. Пљували су нас, вријеђали, псовали све чега су се год сјетили. Тукли по глави, по бубрезима, по цијелом тијелу. Рукама, корјењем од дрвећа, држаљкама од алатки, море се црвенило од наше крви. Три мјесеца тако. Ако мало заостанеш у раду, слиједе ударци. Не, нису нас тукла униформисана лица, нису нас тукли ни мушкарци. Тукле су нас, из сарајевске групе, жене које су прије нас дошле_ које су већ биле преваспитане. Сјећам се добро Данице Кнежевић правнице из Београда, Анђе Ђурашковић, Црногорке, Симке Станковић, чини ми се професорице из Београда. језа ме и данас хвата кад помислим колике су шаке Анђе Црногорке. Једним ударцем укидала је с ногу. Једна јој рука ко моје двије. Кад удари, пуцају 06рази. Страшно је тукла. Тукле су ме и друге жене, кад је која стигла. Знам ја њихове јаде. Нису то чиниле што су ме мрзиле. Већ што су натјеране. Јадне смо ми и биле, и остале.

Да би мајка сина Удби домамила

Христина Илић из Рготине била је ос Радомиром, бившим официром Удбе, сарађује са Удбом у хватању њеног сина,

шпијунирана!

Сада Христина Илић има 93 године. Живи у селу Рготини код Зајечара, потпуно сама већ 41 годину. Када су је ухапсили, „по Ибеу“, 1953. године, имала је 56 година.

Мајка је двојице познатих комуниста пре рата у Тимочкој крајини. Старији њен син Јеремија Илић „јегор“, предратни комуниста, учитељ и нераздвојни друг Добривоја Радосављевића „Бобија“, почео је рат као члан Окружног комитета КПЈ за округ зајечарски. Један је од организатора устанка у том крају. Храбро је погинуо, одмах на почетку рата, 1941. године, у борби са Немцима. Други њен син Радомир Илић „Мика“, цело време рата био је борац и руководилац у јединицама нНовВ-а, а одмах после рата постао је официр Озне, па Удбе, да би „догурао“ до начелника Окружног одељења Удбе у Зајечару. Године 1949. на 1. мај, са групом политичких функционера и припадника Удбе, емигрирао је у Бугарску. _

Христини, својој мајци, Радомир је оставио на чување два сасвим мала детета, Ћерку и сина. Сина из првог брака, од жене која је умрла, и ћерку од жене која је одмах ухапшена да би провела на Голом отоку четири године. Разговарали смо са Христином Илић „Тинком“ која је упркос поодмаклим годинама ментално и физички веома свежа и располажена за разговор. Одмах на почетку каже да је пре два месеца дошла из Бугарске где је код сина провела скоро три месеца.

Питамоп је њеном „тамновању“ за време Ибеа. Прича нам: „Када је мој Радомир побегао у Бугарску остала сам самохрана са двоје ситне деце. Непрекидно се сумњало да мој син прелази као диверзант из Бугарске. Безброј пута су ми претресали кућу, постављали заседе у дворишту и у комшилуку, безброј пута су ме саслушавали. Тврдила сам им да Радомир није долазио и да би ја сигурно знала да је долазио, јер би морао да ме види, па би га наговорим да се преда. Нису ми веровали. Непрекидно сам била малтретирана, све до марта 1953. године, када су ме ухапсили. Ухапсили су ме

и због тога

официри Удбе из Зајечара, Душко Јеремић и Ђока Малетић. У истражном затвору у Зајечару, у подруму, у згради Удбе провела сам 13 месеци. У ствари, то није била никаква истрага. Држали су ме у затвору, а само повремено су са мнам разговарали Душко јеремић и Ђока Малетић. Тражили су од мене да признам да ми син долази као диверзант. Џабе сам их убеђивала да то није истина. Једноставно, хтели су да ми се свете што ми је син побегао у Бугарску. Физички нисам малтретирана, али психички то је било неиздржљиво. После проведених 13 месеци у „истражиом“ затвору, изведена сам пред Окружни суд у Зајечару под оптужбом да сам јатаковала диверзантима. Судио ме је председник Окружног суда у

Зајечару неки „Гуте“. Без икаквих до-

каза осуђена сам на две године затвора и без икаквог права на жалбу, одведена сам на издржавање казне у КПД Пожаревац.

Тамо сам са мојих 58 година била најстарија затвореница. Милиционерке чуварке су биле праве змије отровнице. Сваки тренутак су вребале да нас малтретирају, понижавају, да нам се свете. Радиле смо тежак физички посао. Носиле смо земљу на трагама. У овом затвору, у време док сам ја била, биле су још четири жене из мог села, које су такође суђене због „јатаковања диверзантима“, у ствари, то су биле мајке пребеглих ибеоваца. Мене није ниједна затвореница малтретирала. Нека Сашка, родом из Кладова која је била милиционер-стражар, иначе руског порекла, према мени се доста добро понашала, покушавајући на одређени начин да ме заштити.

Често су нас за најмању ситницу кажњавали самицом. То је, у ствари, био један подрум са бетонским подом, без лежајева.

Уочи 29. новембра 1954. године, позвали су ме у једну канцеларију. У њој је било 5-6 официра Удбе. Питали су ме да ли желим да идем кући. Одговорила сам им да им је то глупо питање и да свако жели да оде кући. Рекли су

уђена због наводног „јатаковања“ са сином који је емигрирао у Бугарску. Одбила је да

је дуго још злостављана и

ми да је једини услов да сину напишем писмо и да га позовем да дође. Рекла сам им да хоћу да му пишем. Питали су ме шта ћу му писати. „То ћете ми ви рећи“, одговорила сам им, а затим наставила са питањем: „Да ли хоћете да му напишем да дође илегално да би га ви ухватили и да он мене замени у затворуг Е то нећете доживети“. и

Истерали су ме из ове канцеларије вичући за мном: „Марш, марш, ми ћемо тебе у први павиљон“.

Нисам се надала да ће ме пустити. Међутим, за 29. новембар пуштена сам кући, четири месеца пре истека казне.

Када сам дошла кући, имала сам шта да видим. У моју кућу уселили су породицу неког милиционара. Жена овог милиционара непрекидно ме је

Резолуција или проституција

моја молба није тчана, да нисам изба- ||

После пет година проведених на Голом отоку, дали су ми моје одело, које сам имала кад су ме први пут ухапсили. Долазим у Београд и кући идем од станице пешке. Моји су били запрепашћени, јер нису знали да долазим. Додуше, мислили су чак и да сам убијена. Кажу да нису добили ниједно моје писмо. Ни ја никад нисам добила ниједно писмо. Знам да су нас терали да пишемо кући, и ми смо седели и писали, али та писма нису стизала онима којима су била упућивана. Једном кад су ми рекли да пишем, рекох не знам коме да пишем, јер ми нико ништа не одговара. Онда Марија Зелић каже: „Знаш зашто ти не пишу, зато што су те се одрекли.“

Тако долазим кући. Мој отац ме се не би одрекао никада. Плакали смо и, било је тужно. Седела сам једно петнаестак дана да се одморим. Отац ми каже да идем на факултет и да наставим студије. Пошто сам била избачена, ја почнем да се распитујем шта ми треба за упис. У тој молби требало је написати због чега сам избачена са факултета. Ја напишем лепо због чега сам избачена и они ме одбију, јер кажу да

. једну групу, у аутобус. Био је пун жена

' нас је брод у којем смо дошли на Голи # оток. Ту проведох двије године.

| пружа хартију и вели: „Пиши, Јагода, с

Ф Реаговања на животну причу Влада Дапчевића 6 Нове исповести ибеоваца · Ф Ко су биле другарице са Голог отока, Светог Гргура и из Рамског ритаг Ф Прилози за историју наше политичке репресије |

Ф Хоће ли се покренутн рехабилитације за једне, а оптужнице за друге

Храна је била очајна, баш као иу Прњавору. Једно јутро, три мјесеца по доласку у Сарајево, „спаковали“ су нас,

и официра. Нисмо знали куда ћемо. Предвече стигли смо у Ријеку. Сачекао

Онда ми један високи исљедник

ким си дјеловала“. Рекла сам да нећу. Радовала сам се смрти — ко мајка дјетету. ;

Паднем у несвијест, устајем, па опет... И тако је било три мјесеца. Сваки дан претња смрћу. А никако да ме убију. Једном сам рекла: „Убијте ме, шта чекате!. Неће ми дјеца остати сирочад“. Прође тако тешких 90 дана копања камена дању, а ноћу стајања у шпалиру. Пљували су и викали: „Издајице“. Једно јутро, дивна жена, Миладинка Бакић, скочила је у море. Хтјела да прекрати муке. Али, спасиле су је жене из босанске групе.

Послије тромјесечног пакла смјес- "ЊЕ

тили су нас у павиљоне гдје смо могле и спавати. Нису нас више тукли. Сем на послу. А тамо је, ко год је хтио и коме се од њих ћефне, могао наћи хиљаду и један разлог да нас туче.

Онда суме, без икакве најаве, изненада, једног јутра пустили. Остале су иза мене на Голом отоку оне жене које

су ме тукле. До када, да ли су живе — |

не знам. Сва измрцварена, са дланови-

ма до костију испуцалим, као страши- | ло, вратих се у Поточане, код добре |

тетке Љубице, која ми је помогла да дођем себи, да преживим.

голим стоком отели су ми моју —. ||

1941. годину, моје прво партизанско курирско ратно крштење — прве ратне успомене, када сам носила писмо

Младена Стојановића у партизански |

штаб. Голим отоком срушили су моје идеале, отели моју младост, уништили

моје здравље, мој понос. Убили душу у и

мени. Живим од данас до сутра. Нера-

до се сјећам тих дана — закључује сво- |

ју исповијест Јагода Млађеновић.

Миленко Марић |

ни И и еиваивн

малтретирала, стално вичући за мном: „Издајице, била си у затвору. Тамо ти је место.“ Где год сам ишла по селу, свуда ме је пратила и добацивала. Било је неиздржљиво живети. Једног дана, седнем на воз и отидем код Бобија Радосављевића. Пре рата није излазио из моје куће. И за време рата сам га крила. Отишла сам да му се пожалим. Примио ме је. Питао ме да ли сам тражила заштиту у општини, у селу. Кажем да имам заштиту не бих долазила код њега. Није ме питао како живим, како сам се провела у затвору, како су

Радомирова деца. Обећао је да ће ми, у

помоћи да се ослобдим напасти у 06лику милиционареве жене. Боби је одржао реч. Послао је Живана Васиљевића да провери моје речи и да среди

ствар. Ускоро се милиционар са поро- ;

дицом иселио. Дуго, скоро непрекидно сам имала

трзавице. Слали су ми шпијуне, пози- |

вали на разговоре.

Била сам и за време рата у затвору |

и то ми није тешко падало. Мужа су ми убили четници, сина сам изгубила и није ми било толико тешко, као ово „тамновање“ у новој Југославији. Али издржала сам. Видите сада имам 93 године. Ретко се ко може похвалити мојим годинама.“

Драган Витомировић

чена због Информбироа, него због проституције.

Нисам избачена због проституције, кажем, али ако нећете да ме примите, уреду. После једно месец дана долази ми полиција кући. Мислим поново су дошли да ме хапсе. Али, само сам добила позив да дођем у Удбу.

и ја скупим храбрости... Сећам се била је Марија Зелић, онда овај Раштегорац, и још један коме не знам име. Питају они мене јесам ли уписала факултет. Кажем, нисам, неће да ме приме. Они инсистирају да ја у својој молби напишем да сам због проституције избачена, а ја због тога нисам избачена, него због Информбироа.

Чудно ми је зашто су се они сад одједном заинтересовали за моје студије. И Раштегорац мени каже: „Ти ћеш да одеш на факултет.“ Издиктираше они

мени шта ћу ја да радим и коме то да |

се обратим на факултету и да ћу да будем примљена, само... Сада је почела прича како би они волели да ја њима преносим информације шта се дешава на факултету.

(Из сведочења студенткиње Јумбе)

БОРБА, четвртак 3. мај 1990. страна

Милован Тепавац;

„Признај! ритам оттвитаи!“

9 „Од данас се више не познамо“ Ф Волео је Русе, жене и чашицу Ф Црни људи певају на обали Ф Друг другу крв пије Ф Кад су се сушиле тикве

Ф Страдања Јове Јовановића Ф Жигић је морао да главом туче камен Ф Она стравична реч: ха-

12.

· ранга Ф На слободу, са векном хлеба и поломљеним ребрима

Вуко :

и и људи

Врло фини човек, али ванпартијац Ф Да ћутим и трпим (Фф То је нама наша борба дала.

„А Шкорица, кад ме је упитао оно што ме упнтао као комитетлија, није ни помишљао да ће се једног дена открити ка звједничкој фотографији са усташама 1941. (или "друге) године, о чему је за време „маспока“ јевно говорено по осјечким улицама.

Ни Штрбац Милан, мој бивши иследник, у својој дволичности није био друнчији. Кад сам дошво и почео, након пола године, радити — почнем од чупања траве по индустријском колосеку Шећоране, и преко „Пољопромета“, својим радом стигао до општине Дарда на место референта за рад и радне односе 1960. године, тек ми се онда обргтио у Општини, јер је живио у Белом Манастиру... Интересантно је да никад ни речи мисмо проговорили, о хапшењу нити истрази, иако ме је он хапсио и водио истрагу. Знао је само често, као успутно, рећи: „А шта ћемо. Ето, страдаше многи наши људи!“А кад наиђем у Дом савеза бораца, а он случајно већ седи за неним столом са другима, извињава се гласно овима и каже „Извините, морам да се поздравим са мојим земљаком и старим другом. Дакле, сад сам поново земљак. Међутим, ни њему не замерам. Без људи се не може

Кад ме је моја мајка дочекала с Голог отока и рекла „ама што дођо с Кордуна“, подсетила ме је на два од многобројних мојих искустава са људима. Али, без обзира на моје горко искуство, без људи се не може. И, то је тачно. Али... Ево првог примера, још из Армије. Негде у другој половини марта 1948. сам одлучио да тражим демобилизацију, иако сам се активирао. Поднео сам молбу за остварење тог циља. Решавао је пуковник Перовић. Позвао ме је у Персоналну управу Генералштаба која је била одмах до ТУ управе у којој сам ја радио. Начелник ми је био генерал-мајор Клићшанић. Врло фини човек, али ванпартијац. Пуковник Перовић је укратко рекао: „Ни говора! Уместо тога, идеш у двогодишњу академију. је ли јасно“ „Није“, рекао сам. „ја морам да се демобилишем“! „Зашто“, питао јегНеки дан ме је зајебавао један руски мајор, а ја то нећу да подносим“. Рекао сам дословце тако. „Можеш ићи“, рекао је. Сутрадан ме је позвао и послао у Политичку управу Генералштаба код мог земљака, пуковника Јоце Тарабића. Овај ме је примио речима: „Шта ти хоћеш2“ „Хоћу кући“, кажем.„У онај змијећак у Моћила“, каже он. „Не“, кажем „Већ у Славонију“. „Шта тамо2“, пита са чуђењем. „Па тамо су моји колонизирани“, објашњавам. „Е, тек ће те тамо враг однети у непознатој средини“, констатује земљак и врбује: „Слуш-ај! Ти си у Армији одрастао такорећи. Армија ће ти пружити прилику за живот. Ићи ћеш у Академију, и унапред ћеш добити једну звездицу више. А по Академији, нормално унапређење“. „Јок“, кажем ја. „П.... ти материна тврдоглава“, каже

он и додаје: „Ја сам без ноге па служим народу“. „Можеш ићи“, и додаје. „Тражићеш ти да се реактивираш, али нема мајци док сам ја у армији!Тако се наш разговор завршио, и његово предвиђање обистинило. А ево како:Прво ми је запослење било у Котарском савезу за пољопривредне задруге, Осијек. Постављен сам на дужност персоналног референта. Председник Савеза је био Видоја Романић из Чепина. Галамџија и силеџија до зла бога. Имао сам канцеларију на спрату, код катедрале. Пролазио сам кроз његову, која је била до мене. Био сам у униформи коју сам купио у Официрској задрузи у Београду, јер нисам имао цивилно

одело читавих шест месеци. Странке ·

би устукнуле кад би улазиле код мене, док се нису привикле, јер су мислиле

да је ту нека војна реферада. У међув- ,

ремену стигао је упис великог Народног зајма. Пропаганда је у вези с тим била јака. Људи су се надметали „тко ће више“. Ја сам уписао једну моју плату, која је била 1.750 динара. А председник Романић Видоја три своје плате, која је била око 3.000 динара месечно. На првом колективном састанку Романић ме, без икакве најаве, пред свима извргнуо руглу да сам ја показао лош пример на који остали не треба да се осврћу. Јер ту се, каже он, сагледава патриотизам сваког од нас. Покушао сам ствар разјаснити; да ја немам шта обући, да нема штофа у трговинама, а да председник Романић сва-

ко јутро долази у другом оделу...

': Пао ми је мелем на срце

Отишао сам у Котарски комитет и све ово изложио. Секретар је био Војо Милинковић, али нисам с њим разговарао, већ са Радосављевић Миланом,

· организационим.. Наишао сам на до-

ста добро разумевање, премештен сам у Котар: најпре у тајништво, а после у пцржавне набавке. У том повереништву за државне набавке ми је пао мелем на срце, кад сам, након годину, или нешто више учествовао у саслушавању Романић Видоја. Испитивао га је Капор Данило, заменик повереника Пере „Џаје“, а ја куцао записник. Радило се о криминалу, који је починио Романић, поклавши неку прасад за своју гозбу, што је тада било забрањено и кажњиво. И још нешто. Кад сам још за Романићевог живота објавио један чланак у „Политици“ у вези са Споменицама 1941, позвонила ми је непозната личност и представила се да је из Чепина али живи у Београду, и замолила ме да објавим чланак да Романић нема право на Споменицу, јер је каже, 1942. у ватрогасном дому у Чепину, за радним столом седео заједно са Штиром и још неким усташким главешинама, и као Србин позвао друге Србе из Чепина да сарађују са усташким властима. Међутим, ипак је касније отишао у партизане, у Папук, и до краја остао у „агитпроп“ — групи. Одбио сам овог непознанца, рекавши нека то учине они који знају његов рад, јер ја у току рата нисам био на овом: подручју. Ова два случаја немају никакве ни наговештавајуће везе са Информбироом, али имају са карактером људи. Информбиро тада још није ни постојао. Али кад је искрсао, онда су каријеристи и друге покварене душе почеле своју жетву на срамоту свог рода, народа и ове земље. То и јесте циљ овог материјала. А читалац нека сам оцени — шта је шта, и ко је коза Такође се неизбрисиво сећам када ми је,негде 1960. или 1961, бивши начелник одјела за здравље и социјалну политику бивше Општине Осијек, Доњи Град, усред доњоградске кафане, када је било највише гостију, рекао на сав глас: „Шта ти радиш овде, информбирашу>“ Ово ми је пало тешко. Јако тешко. Тим више, што је такво питање поставио носилац Партизанске споменице 1941. по имену Милан Вујновић, Личанин, земљак — нажалост, као и Милан Штрбац, Банијац, о коме је већ било речи. Шта сам и ту могао2 Могао сам да ћутим и трпим. А земљаци и остали на мојој невиној кожи и рањеној души нек допуњавају своју незаситу каријеру.

Вечити срамни жиг

Кад сам, пре неколико година, поднео молбу Субнору за бању, нисам ни тада избегао срамни жиг на који ми се смучава кад год га споменем. Један тадашњи члан комисије за бање (чије име, на жалост, не знам али знам другог члана, који ми је то открио, рекао је: „Па не можемо одобрити њему бању. Знате ви ко је он био“, казао је о овај први узбуђено, као да је заробио Швабу под шлемом. „Па ко је био2“, пита овај други. „Па информбироовац! Не знате ви то> „Ма знам, знам“, каже овај други (зашто га не рећи: Јово Перишић) и додаје: „Па, какве то има везе2 Баш зато му треба и дати, јер је испаћен!“ Молба је ипак успела, захваљујући оваквим хуманијим друговима којих ипак има, мада ређе. Али... „То је нама наша борба дала“!Треба ли свој овој и оваквој истини још нешто додаги2 Ја мислим да не треба. А коментар, не поготово! Разумном човеку је и ово довољно. Међутим, да се недужни љуци и борци још и данас тако гледају, показује и такозвана оцена „комунисга“ из Месне организације Врачар из Београда, који су се, панично, дрвљем и камењем, брже-боље, бацили на лист „Борбу“ због објављивања фељтона Влада Дапчевића, називајући га измишљеним и непријатељским. На крају крајева, није ли довољно, само из овога, извести констатацију да некадашњи каријеристи и прогонитељи још и данас не живе само на Врачару2 Зато би требало пожурити и са оптужницом, и са рехабилитацијом, док нас не предухитри природна смрт.Зашто да се не положе рачуниг То ни мртве не сме мимоићи...

(Крај)