Борба, 22. 05. 1990., стр. 2

·

BORBA, utorak 22. maj

1990.

CLIENT

GLEDISTA Politika (ni)je kriva

Dušan Sekulić

| naš slučaj haosa, i čileanski slučaj „mira“ pod bajonetima nisu presudni za odluku stranih investitora o ulaganju kapitala & Nema tu velike mudrosti: pitenje vlasništva i pitanje poreza kod nas još ni približno ne odgovaraju univerzainim zahtevima kapitale — profit

4 esto ponavljano i već uvreženo ubeđenje da strani kapital nerado dolazi u Jugoslaviju zbog nesređene unutrašnje političke situacije

— ustvari je neistina i izgovor nedovoljno sposobnih političara,

ili, još gore, političara sa zadnjom namerom. Da je zaista tako, da su unutrašnja trvenja, nesloga, bujanje naconalizma i pretnje raspadom ono na šta strani investitor najviše gleda prilikom odluke da dođe ili ne dođe, kako bi bilo moguće da je u poslednjih godinu dana, i po broju zaključenih poslova i po ukupnom iznosu, premašeno sve što je postignuto u poslednje dve decenije?

Još bolje je pitanje postaviti na obrnuti način: a zašto strani investitori nisu dolazili pre dve decenije i u nešto bližoj prošlosti, kad je Jugoslavija s pravom mogla da se hvali kako je „najstabilnija i najbezbednija zemlja u Evropi“? Inostranim kapitalistima očigledno ta vrsta stabilonosti i sigurnosti — ne znači ništa. Jer, zašto bi onda investirala u Južnu Koreju, gde je proteklih decenija, proteklih godina i poslednjih dana krvavo i masovno obračunavanje s policijom sasvim uobičajena pojava? Zar bombe godinama ne eksplodiraju u Španiji i Irskoj, zar se svet ne zgražava nad slikama nasilja i zločina u Južnoj Africi, ili nad sudbinom izbezumljenih emigranata u Hongkongu? A kapital opet hrli tamo! i

I dalje, nije li ova, hajde da kažemo krupnu reč iako to baš i nije tako, ekspanzija stranih ulaganja u Jugoslaviju baš u vreme kad je ona ponovo postala „balkansko bure baruta”, „balkanski bolesnik“, „zemlja uskovitlanih nacionalnih strasti“ itd, najbolji dokaz da kapitalu red, mir i smernost građana, stvarni, ili postignuti policijskom državom, ne znači ništa?

Bez obzira što će nekome zbog ovog poređenja biti neprijatno, valja naglasiti da su kapitalisti prilično rado ulagali i u Čile za Pinočeove diktature. Ali, i naš slučaj haosa, i čileanski slučaj mira pod bajonetima — nisu presudni za odluku o ulaganju kapitala. Za kapital je jedino presudno kakve mu ko uslove nudi za jedinu stvar koja ga zanima: za što veći profit. Tu je politika u smislu reda ili nereda, sloge među nacijama i partijama, manje važan element. Uostalom, treba znati da kapitalisti imaju svoje institucije koje ih osiguravaju od političkog, neekonomskog rizika. To je u SAD, na primer institucija koju ni jedan finansijer ne zaobilazi kad ide u svet. Ona mu osigurava uloženi kapital od štete koju mu mogu naneti nemiri i prevrati u inostranstvu.

Zato sledi neoborivo logičan zaključak: strani investitori su u znatno većem broju i sa više novca pristigli i u ovu našu haotičnu i teško uzdrmanu domovinu zato što je ona poboljšala uslove za profit! Ali — samo delimično, i zato on ne dolazi viče i u većoj meri. Tu niko ne bi trebalo da nam baca prašinu u oči i izmišlja koješta. Mnogo je nekoga u svetu briga i za Tuđmana, i za Kučana i za Miloševića: on gleda jedino šta može u Jugoslaviji da zaradi, kako da to što zaradi iznese i koliko će mu naša država oteti za porez. To što ih je u poslednjih godinu dana nešto više, ima veze samo sa liberalizacijom naših propisa i bar delimičnim približavanjem uslova za biznis kod nas svetskim uslovima. A što stranih ulagača nema još više, što u ovom trenutku, prema rečima Kire Gligorova, na našim granicama čeka ukupno oko 3,5 milijardi dolara, inače toliko željenih zbog neodložne potrebe da se započne novi investicioni ciklus — svc to ima veze samo sa još uvek nesavršenim propisima. Najkraće rečeno: pretvaranje Jugoslavije u zemlju prijemčivu za kapital, tek je počelo, tek je zagrebano po površini oklopa za odbijanje kapitala, građenog pola veka.

Nema tu nikakve velike mudrosti: pitanje vlasništva i pitanje poreza kod nas još ni približno ne odgovara univerzalnim zahtevima kapitala. Nikakva politika, dobra ili zla volja, ne može da presudno utiče na tokove svetskog kapitala: on po svojim zakonitostima ide po principu manjeg otpora tamo gde su mu pomenute dve osnovne pogodnosti bolje. Mi u Jugoslaviji smo zasad stigli dotle da razmišljamo hoćemo li, na primer, dozvoliti strancima da budu vlasnici kuća na Jadranu, pod uslovom da ih koriste u turističke svrhe. Naš Ustav i sve što iz njega proističe još uvek nisu pitanje vlasništva rešili tako da ga garantuju svakome, nego naprotiv, imaju mnogo mogućnosti da se to vlasništvo voluntarizmom ideološki zatucanih činilaca sistema na svakom koraku ugrožava, Tako će, sasvim prirodno, biti i dalje, sve dok je dominantno društveno (ne)vlasništvo. Poreski sistem kod nas je totalno inkompatibilan s evropskim i svetskim, pa svaki promućurniji biznismen iz sveta lako shvati da ni pod kojim uslovima ne može izračunati, a kamoli osigurati profit od svog kapitala. Dovoljno mu je samo da čita naše novine, s podacima o opterećnosti privrede i da shvati kako kod nas stotine i hiljade „subjekata“ mogu da ga po volju oporezuju, od opštine do federacije, i to ne pitajući uopšte šta će njemu ostati. A on, strani kapitalista, nije voljan da razmišlja ni o našoj opštenarodnoj odbrani, ni o Fondu za nerazvijene, ni o republičkoj i saveznoj birokratiji: njegova se računica svodi na pitanje može li s određenom sigurnošću, na onome što će u svakom trenutku biti njegovo, ostvariti profit za par procenata veći nego što je kamata na novac u banci njegove zemlje. I ništa više!

Ako nije siguran da jeto što kod nas izgradi njegovo i ako ne može da ostvari očekivani profit — zašto bi uopšte dolazio u Jugoslaviju? I, tu se cela priča završava, S napomenom da treba pažljivo snslušati ono što predstavnici SIV-a govore „u fusnoti“, kad se hvale povećanim ulaganjima iz sveta: dolaze oni koji bi da trguju, špekulišu, na brzinu obave posao. Onih pravih, koji bi podigli proizvodni pogon radije baš ovde nego drugde — još je malo.

DEBOLJŠEVIZACIJA SAVEZA KOMUNISTA KAO IMPERATIV VREMENA

Piše: Slobodan Divijak

Želi li Savez komunista da se transformiše u političku partiju moderne levice, spremnu da komunicira sa duhom vremena, on mora napraviti definitivni raskid sa ortodoksnim levim modelom boljševičko-kominternovske provenijencije i otvoriti se prema radikalno drugačijim programskim načelima i obrascima delovanja, prema novoj vrednosno-ideološkoj matrici, ikonografiji i političkom dizajnu. Razlaz sa boljševičkom paradigmom, naravno, nec znači i potpuno odbacivanje vlastite prošlosti, jer istorija SK nije samo istorija istrajavanja na koncepciji realnog socijalizma već ona u sebe uključuje i stalno prisutnu reformističku liniju koja, doduše, nikad nije uspela da dovede u pitanje neke temeljne postulate real-socijalističke koncepcije, ali je, ipak, zahvaljujući svojoj antidogmatskoj i antisektaškoj usmerenosti, činila bitne iskorake iz nje. Doprinos ovom etosu uspravljanja

Do novi važnim

realnost, ma koliko ona dovodila u pitanje svetinje komunističkog pokreta koje su do sada imale status nedodirljivih pranačela i samoočovečenih istina

njegovih određujućih obeležja bilo — permanentno držanje realiteta u „čeličnim“ zagradama radi realizacije unapred konstruisanog Nacrta novog sveta; što je otpor realne zbilje ovoj „dekretskoj zbilji“ postajao jači, to je po ovu prethodnu bivalo gore: tiranija objektivno-istorijski neposredovane Ideje nad „prljavom“, „vulgarnom“ stvarnošću koja se uvek iznova kažnjava zato što odbija da se uzdigne na nivo velikih principa istine, moralne čistote, pravde i sreće.

Polazna tačka preko potrebnog obrta u odnosu.na SK prema realitetu jeste odustajanje od operacionalizacije utopističkog, ideala jednostavne, interesno homogene ljudske zajednice. Put ka ovoj nadistorijskoj apstrakciji — interesno beskonfliktnoj zajednici — imao je svoje različite institucionalno-normativne aranžmane: diktatura proletarijata, republika sovjeta, narodna demokratija, udruženi rad sa bez-subjektnim vlasništvom kao svojim temeljem, integralno samoupravljanje i tome slično, ali

i odbijanja totalitarne logike realnog, socijalizma dao je i ne mali broj onih koji pripadaju klubu „odbačenih i palih“: Milovan Đilas, Koča Popović, Marko Nikezić, Dobrica Ćosić, grupa izbačenih profesora, da pomenem samo neke. Priznavanje realnosti

Upravo nas dug prema pomenutoj reformističkoj i antisektaškoj praksi, kao i uvid u uzroke njuonog samo delimičnog uspeha, obavezuje da se okanemo kvazidijalektike kontinuiteta i diskontinuiteta i da bez predrasuda pristupimo oblikovanju novog identiteta partije /uključiv i promenu imena/ iz perspektivc u kojoj će i pomenuti antidogmatski iskoraci biti reinterpretirani i, kao takvi, situirani u koordinate realnog i demitološkog. Do ovog novog identiteta dc-

|

Srbija na zapadu

Radikalni kritički stav prema vlastitom ideološkom rigorizmu i ekskluzivizmu podrazumeva isti takav odnos i prema ideoložkom fundaĐnentalizmu desne provsnijencije koji danas, vođen patosom resentimans i logikom noža, uzdiže nasilje na pijedestal glavnog instrumenta u političkim borbama i, kad je reč o njegovom nastupu u Srbiji, ide na ruku onima koji ovu republiku hoće da predstave kao uiletu zemlju priraitivnog koda, previđsjući da je Srbija veoma rano pošla putem pretvaranja etaičke u političku (modernu) naciju i stoga poštala značajna činjenica iu evropskom kontekstu.

Jedino s onu stranu i nedemokratske ultra levice i nedđemokratske krajnje desnice moguća je Srbija koja, s jedne strane, uvažava vlastitu duhovnu tradiciju i odlučno čuva vlastiti teritorijalni i ustavno-pravni integritet, ali i koja, s druge strane, shvata da može postati tizor drugima samo ukoliko se prikloni civilizacijskom kodu: ekonomskim i političkim slobodama, vladavini prava, etosu rada, preduzetničkoj inicijativi, proceduralnoj racionalnosti, dijalogu i tome slično. Ako nam je do ovakve civilizacijski superiorne Srbije stalo, ne treba da gubimo iz vida sledeću stvar: kao što je mudrost bez odlučnosti jalova i neproduktivna, isto tako je i odlučnost bez mudrosti slepa i autodestruktivna. Nacistički ekspanzionistički decisionizam, u čijoj osmovi je ležala metafizika gole volje za moć, imao je kao svoj krajnji ishod — raspolući-

nad-sistemska instanca /komunistička partija/ koja spolja, neograničena zakonima, postavlja veze između različitih segmenata sistema, oduzimajući im njihovu autonomiju /i istoriju/ to jest pretvarajući ih u puke momente svog postavljenja. Katarza Saveza komunista

Danas smo svedoci osvete rcalne istorije nad onim sistemima koji su vršili nasilje nad njom. Do kraha monističkog socijalizma nije, naravno, došlo tek zato što su na njegovom čelu bila nesposobna i moralno sumnjiva rukovodstva, već zbog vanistorijskog karaktera samih principa konstitucije ovog socijalizma u kojem su bile suspendovane osnovne civilizacijske tekovine novog doba: robna projzvodnja /čime je ukinut sistem slobodnog ispoljavanja i zadovoljavanja ljudskih potreba, odnosno autonomija privrednog života/; reprezentativna demokratija /prekid

7

S CE ed Dušan Ludvig

veza, transmisionih mehanizama između onih koji vladaju i onih kojima se vlada, zahvaljujući čemu politički establišment, nezavisno od svoje dobre ili loše volje, sve više gubi doticaj sa realnošću, odnosno sa stvarnim interesima društvenih grupa i građana dakle, političkim sistemom indukovan iracionalizam političkih odluka/; vladavina prava /isključena diktaturom supstancijalne nad proceduralnom · „pracionalnošću/; slobodno kritičko javno mnenje /ukinuto idejom apsolutnog znanja čiji je nosilac vladajuća partija koja svoj legitimitet zasniva na metafizici istorije, a ne na slobodnim izborima/. Ako se ovo ima u vidu, onda se kao sizifovski posao, kao večito vraćanje u biti istog, može označiti svaki pokušaj utemeljenja „novog socijalizma“ koji bi svoju originalnost zasnivao na spoljašnjoj opoziciji prema bilo

(Osveta „prijave“ stvarnosti

identiteta partije može se doći jedino oditičkim diskursom, spremnim da prizna

snog, interesno diferenciranog, pluralističkog društva /čiji su noseći momenti: vlasničko-tržišni odnosi, suverenitet građana, višepartijski sistem, pravna država/ predstavlja neophodan korak na putu njegovog oslobađanja od tradicije ideološkog fundamentalizma, snažno izraženoj i u komunističkom pokretu, na kojoj nije bilo /niti je/ moguće postaviti socijalizam kao civilizacijsku perspektivu. Ova tradicija ideološkog fundamentalizma /jedna ideologija kao fundament ustrojstva čitavog društvenog života/ pokazivala je stalnu tendenciju da članove jednog društva svrstava u dve nepomirljive, međusobno antagonistički suprotstavljene „ideološke naci-

IPI KI UBaBIJd OMOT af TERA VG NE a: Tradicija ideološkog fundamentalizma, snažno izražena u komunističkom pokretu, pokazivala je stalnu tendenciju da članove jednog društva svrstava u dve nepomirljive, međusobno antagonistički suprotstavljene „ideološke nacije“ — kKo-

mtuiniste i antikomuniste.

je“ — onu koja pristaje uz komunistički projekat i onu koja uz ovaj projekt ne pristaje, komuniste i antikomuniste. Umesto da vodi prevladavanju prirodnog, pre-državnog stanja, ona je vodila njegovom konzerviranju i prolongiranju, 8 tim što je ovde onaj rat sviju protiv svih zamenjen bespoštednim klasnim ratom, ratom jednog ideološkog naroda protiv drugog. Dakako da u jednom ovakvom permanetnom ideološkom građanskom ratu, u kojem su svi nekomunisti bili stavljeni pod trajnu prismotru i u neku vrstu duhovne internacije, a svaka opoziciona delatnost proglašavana za subverzivnu — nije bilo niti je moglo biti mesta za građanina koji poseduje univerzalna ljudska prava, nezavisno od njegovih konkretnih nacionalnih, verskih, rasnih, ideoloških, klasnih i drugih određenja.

No, ako sc prihvati politički pluralizam višepartijskog tipa, onda se moraju prihvatiti i sve implikacije koje iz tog opredeljenja proističu. Pre svega, tu se moraju imati u vidu unutrašnje veze koje postoje između političkog pluralizma, demokratske pravne /dezideologizovane/ države, suvereniteta građanina i vlasničko-tržišnih odnosa. Demokratska pravna država, budući otvorena za različite ideologije, pokazuje se kao, u načelu posmatrano, nezavisna od bilo koje od ovih ideologija, to jest kao dezideologizovana država utoliko što nijedna posebna ideologija ne može postati njeno apriorno određenje. Upravo zato što je bit ove države ne supstancijalno-ideološki već formalno-proceduraleo data, ona ima ne partikularni već umiverzalmi karakter. S druge strane, formalna opštost, impersonalnost i objektiviziranost pravne države ima kao svoju pretpostavku impersonalnost, univerzalnost i ob-

vanje Nemačke i njeno samoponiženje. Odvažuosti bez mudrosti i mudrosti bez odvažoosti valja uvek pretpostaviti mudru odvažnost i

odvažnu mudrost.

boljševizovane partije može se doći jedino odvažnim kritičkim diskursom koji je spreman da prizna realnost, ma koliko ona dovodila u pitanje svetinje komunističkog pokreta koje su dosad imale status nedodirljivih pranačela i samoočevidnih istina, Već samo priznavanje realnosti je, naime, subverzivno po boljševizam, jer je jedno od

su se svi ovi pokušaji završavali kao put u eksproprijaciju ili, u elastičnijim varijantama, u bitno ograničavanje ekonomskih i političkih sloboda članova društva u ime oktroisanog kolektiviteta. Upravo zbog svoje utopističke biti, ovaj sistem nema svoje unutrašnje pokretačke sile, već mu je za vlastitu reprodukciju potrebna jedna

kojem od onih principa koji predstavljaju nužni uslov za konstituciju i reprodukciju modernog sveta.

Otuda pristanak SK na legalizaciju i institucionalizaciju komplek-

AfokrizamŠm

Podela radnih pobeda: nekima rad, drugima pobeda.

jektiviziranost robno-rniovčanih

odnosa /kojima su nužno pripadni

vlasnički odnosi/ i suverenitet gra-

đanina, kao vlasnika svojc osobe. (nastavlja se)

Jože Petejlin

Momčilo Đorgović

gađaju se takvi preokreti kakve susrećemo samo u najmaštoviti-

.jim romanima, Najčešća tema bajke su: prognani princ i prognana princeza posle dugih i mučnih peripetija vraćaju se, pobeđuju one koji su ih proganjaji i ponovo zadobijaju krunu, odnosno kraljevstvo. „Snežanu je Jovac ostavio u mračnoj i gustoj šumi nemajući srca:da:obavi egzekuciju. Sedam snalažljivih patuljaka ne mogu je spasiti otrova zle i vlastoljubive ORO Na kraju stiže poljubac princa koji je diže iz mrtvih. Šta se dogodilo sa Pepeljugom? Bez obzira što je bila zatvorena iza sedam brava ipak ekskluzivna kraljevska veličina njenog stopala u završnici našla svoju cipelu koja je lutala kraljevstvom u potrazi za pravim vlasnikom. ' oj

Ka: može reći da ne živimo kao u bajci? U ljudskim sudbinama do-

Prvi slobodni izbori u Hrvatskoj i Sloveniji, ako se posmatraju iz perspektive famoznć Ljudske komedije, imaju onaj rablezijanski karnevalski karakter, kada s6 svi oni koji su u društveno-političkoj lestvici dole popnu gore, a oni odozgo se strmoglave dole. Ima samo jedna raz-

. lika. Kod Rablea je to karneval, kratak dionizijski infarkt u kontinuiranom toku gvozdeno-ozbiljne stvarnosti, tek predah i ruganje, posle če-

'obijaški politički bluz

ga se Mepoatavija tkzv. normalno stanje stvari. U Sloveniji i Hrvatskoj sve se „izistinski“ dogodilo i pretvorilo u novu stvarnost.

o juče mnogi u Hrvatskoj i Sloveniji nisu mogli ni sanjati, ne saD mo da će biti toliko slobodni, nego da će oni postati arbitri slobode i neslobode drugib, vlasnici politike i države, zemlje, puteva, brda i mora. Ako su uopšte razmišljali o kraljevstvu, onda su se mogli tešiti onim iz doline suza — „Nebesko vaše biće kraljevstvo”.

Ine samo politički autsajderi, već i ljudi koji su zbog svojih gledišta i političke aktivnosti bili s one strane brave katapultirani su na najvažnije državne funkcije. Gospoda Tuđman, Mesić, Pučnik, Janša, aa pomenemo neke, jer ih ima još, imali su prilike da u miru robijašnice razmišljaju o svojim grehovima. Društvo ih je, pošto se sve presude i potpisuju u ime društva, ekskomuniciralo i to daleko iza linije koja se zove „moralno-politička nepodobnost“ koja je inače i za najnormalniju karijeru bila već neka vrsta samice.

Ima sada cinika koji će taj neslučajni splet okolnosti prokomentarisati kao balkanski fatum da ovom zemljom vladaju robijaši. I najnovija istorija će im dati za pravo, jer među komunistima koji su vladali preko 40 godine gotovo da nije bilo istaknutijeg lidera koji nije bio po-

litički osuđivan. Robijaški politički bluz, međutim, do sada od ove zemlje nije pravio tamnicu, mada nije podnosio, naravno u ime društvene harmonije, drugačije arije. Plašili su se političke kakofonije. Da li će novi robijaški bluz biti isto tako osetljiv?

Bilo bi bolje da se više na ovim prostorima ne svira bluz — produktivniji bi bio Jailhouse rock. Bluz podrazumeva jedan instrumenat i jedan, tužan i pomalo dosadan glas, i traži da se sluša pre svegn, s patnjom naravno. Rok je dinamičan, nekonformističan, u više glasova, s mnogo instrumenata i nepredvidljivih muzičkih prelaza i sve nagoni na ples,

ojučerašnje političke pepeljuge su dobile vlast i — tu bi trebalo

da prestane bajka. Jer poljubac slobodnih Jegitimnih izbora ne

znači nastavak bajke: da cipela vlasti samo njima odgovara. Recept Rableovog karnevala — da. vlast u suštini pripada svima, bez obzira ko je trenutno dole, a ko gore, je mnogo civilizovaniji. Uostalom, to je i šansa da se na ovim prostorima više ne pevaju ni robijaški bluz, ni robijaški rok, niti da Guliver vlasti protivnike pretvara u patuljke, koji će u mračnim šumama pripremati prestolonasiednike.

Dakle, rock me, baby!

„JEDINI „IZAM“ — JU.

STRAH OD DEMOKRATIJE“

GOSLAVIZAM“, „OTKUP

Strana

Pisma čitalaca Trg Marksa i Engelsa 7 11000 Beograd

A

(„BORBA“, 15. Tj

Nikoliša ne mogu

natpsovati

Pošto „Borbi“ ne želim još jedno ružno štivo OSVImi. ću se samo na insinuacije na račun JNA

Umesto učešća u vesternu pod naslovom „Post skriptum P.S.P.S“ opredeljujem se za Krležino „odšutjeti“. G. Nikoliša ne mogu natpsovati, a i ne želim „Borbi“ još jedno tako ružno štivo. Pokušaću da „Borbine“ stupce bolje iskoristim. No, pođimo redom.

1. O tribini UJDI. Ako neko organizira javnu tribinu onda to mora činiti po važećim pravilima igre za tu vrstu posla. A prvo pravilo je da se raspravlja o datoj temi. Već prvi učesnik u raspravi (G. Nikoliš) iz samo njemu znanih razloga „izišao“ je iz teme, odnosno proširio je, i na neka opšta pitanja odbrane zemlje. Sledile su zatin insinuacije na račun JNA (o tome ću posebno govoriti). Još manje je bilo potrebno, u daljem toku raspra-

've, na neprimeren i nedostojan-

stven način govoriti o drugu Titu. Zaokružiću ovaj „kulturni“ ambijent debate upadicom jednog vatrenog ujdijevca (za vreme mog izlaganja): „Nije ovo komunistički sastanak“. Mislim, da komentar nije potreban.

2. Insinuacije o JNA. Ono zbog čega se najviše i javljam ovim pismom su insinuacije na račun JNA izgovorene na tribini, a ponovljene u pismu G. Nikoliša „Borbi“. NMavešću samo najružnije podmetanje: „Valja da se prekine sa tipom starešine „nadčoveka“, kao apsolutnog vladara nad sudbinom vojnika, tipom koji je nehuman, dalek od duše mladog čoveka, tipom koji ne zna šta je ljudsko dostojanstvo, a nekmoli da ga poštuje i podiže“. I nadalje u pismu i na tribini JNA se proglašava dril armijom, što je van svake pameti. A istina je sasvim drukčija.

Poznato je da čvrstina i monolitnost vojske zavise od uspešnog rešenja problema — starog koliko i vojska — odnosa između ljudi. Oni su u JNA jasno regulisani Zakonom o službi u OS i izraz su narodnog karaktera Armije. Odnosi

Strah od

Cijenjena drugarice Jojić,

teško je ne složiti se sa Vašim razložnim pismom, tim pre što njegov ton i sadržaj pokazuju da se radi o apsolutnoj iskrenosti i dobronamernosti s vaše strane u pitanjima o kojima je reč. U svemu se slažem sa Vama, pa na neki način i u pitanju napuštanja tribine, Ne kažem da nisam mogao drugačije postupiti, ali u tom trenutku mi se ovo učinilo najbolje i kao protest protiv zaista lošeg načina vođenja i odvijanja ovog javnog skupa. Žao mi je zbog onod dela publike koji je došao na skup iskreno želeći da prisustvuje raspravi o tako važnoj temi.

Hteo bih posebno da komentariščem naslov Vašeg pisma. Ne znam da li ste ga Vi odabrali ili redakcija, ali, u svakom slučaju, vrlo je zgodan za jednu repliku. Naime, nije mene strah od demokratije već od anarhije. Pokušaću to da objasnim.

Mislim da mi, komunisti, iskreno želimo dolazak na političku scenu novih partija i stranaka demokratskog tipa, što će značiti konkurenciju u borbi za pravo da se upravlja zemljom. Verujem da će pojava svake takve partije ili stranke biti dočekana sa simpatijama od svih nas, a posebno one koje budu imale jugoslovenski karakter. No, na žalost takvih još nema. Ove sadašnje uglavnom su uskonacionalne stranke. To se odnosi čak i na neke komunističke (Slovenija, Hrvatska), što, samo po sebi, ne mora da bude loše, ali sva dosadašnja istorija jugoslovenskih naroda pokazuje da je to uvek vodilo razdoru i međusobnim razmiricama, pa čak i sukobima, uključujući i bratoubilačke ratove.

Ovaj demokratski val, oslobođen akcijom SKJ, najbolje koriste baš oni koje je taj val morao potopiti, tj. snage mraka. Zar nas četničko — ustaško urlikanje na Maksimiru i Topčiderskom brdu i drugi slični slučajevi ne upozoravaju na opasnosti koje dolaze. Ne suprotstavljamo se dovoljno energično ovome. U jednoj Francuskoj, posle skrnavljenja jevrejskog groblja u Parizu od strane nacista, predsednik Republike lično i ne-

među ljudima, kakvi su dan našoj armiji, neiscrpno si Vrt| njeno unutrašnje snage. Međutin u pojedinim armijskim sredin. ima i primera narušavanja ti}, % nosa, ali se ove pojave u JNA en. | gično suzbijaju. Poznato je dy, | krivično gone svi slučajevi maje tiranja potčinjenih i prema pod. ma vojnih tužilaštava i vojnih #. dova ovih slučajeva je sve manja Na kraju, postoji uvid i kontn, la državnih organa u ovim pitanj. ma (Predsedništvo SFRJ, OTfanj Skupštine SFRJ) koji to potvrđuji Stoga je neshvatljivo da se u nosti mogu iznositi ovakve nei. ne o JNA i to dokazivati nesipy. nim memoarskim sećanjima, to je praksa koja je uzela maha, naša štampa vrvi od „dokaza vrste o svim najznačajnijim dog. đajima i pitanjima našeg dosada, njeg razvoja, što ne može za ne ljude biti osnova za bilo kakv, raspravu. Ako je to glasnost, on, sačuvaj nas bože od nje! -

08 |

„BORBA“ —

3. O vojnim penzionerima. N, kraju, ipak i nešto lično. Ima u b. laganju na tribini i u pismu „Bor. bi” G. Nikoliša stvari sa kojima # slažem, i koje mogu biti korisni ı razrešavanju pitanja o kojima | bilo reči. Utoliko me više čudi on o čemu sam napred govorio, Ak je nama, isluženim vojnicima, # mija stvarno u srcu, a ja verujtm da jeste, naćićemo načina da i di. lje aktivno delujemo na njenom razvoju. Česti su slučajcvi da w međusobno trajno raziđemo ıl 6. danjima na pojedina politička | druga pitanja i nema razloga M skrivati. Međutim, doktrina 00. brane jc inače jedno područje ji je uvek postojao visok stepen j dinstva u zemlji, bez obzira na :t nje u drugim oblastima života, Ji verujem da će tako biti i ubudućt A u tome i mi, neopterećeni ful. kcijama koje smo vršili, možemi značajno doprineti.

hije posredno učestvuje u protivakd | demokratskih snaga. Ko se kv | nas oglašava kada se, skrmaW groblja ili spomenici? Niko iz viki zemlje, to se prepušta mesnoj i jednici ili boračkoj organizacj, što pokazuje koliko neodgovom! | cenimo situaciju i preduzimami mere da šprečimo narastajuće 1 Sve više je ljudi zabrinutih ra\? | jem ovakve „demokratije“.

Da se razumemo, niko i nili. ne može zaustaviti demokrait | procese u Jugoslaviji. Najmanje | želi SKJ, koji se i sam preobraššhi | i podstiče promene. Ali, dem ratske snage u Jugoslaviji ne smi! dozvoliti da se na,političku 561 popnu oni koji žele da sruše ušli! ni poredak zemlje, snage e nacionalnu mržnju i bratoubl Moram da naglasim da je ej tikomunističkoj kampanji na !! ru i JNA, kojoj sam doskora | no pripadao i čija je druš Oe uloga danas u zemlji i te kako čajna, a da ne govorim o tomč ona štiti ustavni poredak Zato se i napada. Nije uopšte O no da se i JNA mora menjati | hu promena u društvu. Ona to rif* ni, ali ne brzopleto i ne pod Pr kom antikomunističkih MRS u jednom procesu tako dioka bude u stanju da štiti in zemlje i socijalističkog POT i

obaV Stoga je, po mom mišljenju, S za svakog poštenog POVEa i (ab zemlji da brani JNA od n atoč nih napada i optužbi, a nč ne samo pripadnici armijć.

Smatram, takođe, da Wei \ nja o kojima se ne možć Pine ljati, bez obzira ko sedeo 5 |, strane #058 ie za menč 0

oslavija i socijalizam. i e Bena

Tspravka

ob Pismo Stevanu Mirković, eho javljeno juče u „Borbi” Po? krat vom „Otkud strah imenom je“ no je potpisan a pr Branpitigva Jovi javamo se nislava Jojić. Izvinj ki i molimo čitaoce da Vip ispravku.

podakcM

VE | E : y #. “ u Zal U „Svoje mesto u našem sistemu informisanja „Bor. redak, | : Zajednička kcija: Marksa i Engelsa 7. Važniji telefoni: centrala 334-531. Glavni i odgovorni Prvi broj „Borbe” izašao je U. ka u

BORBA ba? treba još više da potvrđuje svakodnevnim an- „nuredwik BM VO RO OMMee. OCR 347-153. Dado Vollakcija DESK) 347-027. Jugoslavija 346-143. Svet 347-345. Stvaralaštvo 345-351. Sport februara 1922. U NO 0 a 1941, 3 M vanjem na bitnim pitanjima radničke klase i 246-236. Dopisna mreža 339-356. Nedeljna Borba 336-381. Sekretar redakacije 338-740. Marketing i poslovni kontakti 341-151. Odeljenje pretplate cu od 19. oktobra do :002, da, 27%, feb PDFOeka" mo 349:246 Stomografi 332:971, 332-872. Rulopisi se ne vraćaju. Pretplata u zemlji za jedan mesec 119,40, tri meseca 358,20, šest meseci 716,40, za godinu Driniću od 1. oktobra iddŽ Borba“ abb, | dana 1.432,80 dinara, Pretplata za inostranstvo za jedan mesec 238,80, za tri meseca 1600. a i O ta SO BOJ dev Og OMMUR.N E a Paid i rarta 19

. i - . Avionska poštarina plaća se bno. račun za pretplatu u zemlji broj 60801-602-79, „Borba „Borba“. ina je » a Ig. „Borba“ 56

Predsednik Republike odlikovao ie „Borbu“ Oro O -620-101-277310.00790 Beobanka, Beograd. Izdaje i štampa Radna organizacija „Borba“, Uredništvo, administracija i štamparija „Borba“, Trg “Zagrebu. Od 1. januara Mita izdanje.

Ipa u Beogradu kao jedinstveno

Marksa i Engelsa 7, Poštanski fah 592.

nom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem. 5.