Борба, 09. 06. 1990., стр. 6

ну цј5656ј6ј6ђ6ј_|ј/""ће,З,Б,,50г:г:г:|јгјГја""ућ" ју" јГ— У“. ."-“"

НЕДЕЉНА БОРБА

-недеља 9-10. јун 1990. субота-нед рана

СВЕТ — ве уга метла демократије

Велико спремање у источноевропским амбасадама

Након прошлогодишњих демократских преврата у Источној Европи нове власти не' скривају амбицију да своје „испоставе“ широм света, почисте од наслага деценијама таложене партијске дипломатије

Мирко Кларин Ненад Бриски

„У души сам и даље друг, али званично сам господин“ — каже, у поверењу, један од „преживелих“ ветерана источноевропског дипломатског кора у Београду. Вештина којом успева да овлада тим „проблемом идентитета“, вероватно му је помогла да преживи први талас великог чишћења које је, у амбасадама земаља бивше „социјалистичке заједнице“, уследило након прошлогодишњих демократских преврата у Источној Европи. Ни сам, међутим, није сигуран да ће му то бити довољно да преживи и наредне таласе, који неумитно следе. Јер, нове, демократске власти „код куће“, не скривају амбицију да своје „испоставе“ широм света, почисте од наслага деценијама таложене партијске дипломатије.

Време опозива

Ма колико да су удаљене од „епицентра“, источноевропске амбасаде нису биле поштеђене од последица разорних потреса код куће, у којима су — као по правилу — међу првим страдали њихови главни шефови: министри иностраних послова. А, затим, редом: њихови заменици и помоћници, па шефови управа и одељења, онда и њихови заменици... да би се, врло брзо, „талас“ излио и преко граница, до најудаљенијих амбасада.

Наступило је, тако, време опозива. На десетине амбасадора и на стотине саветника, аташеа, првих, других и осталих секретара, протеклих је месеци на својим радним местима по белосветским престоницама, затицало кратке, али садржајне, телекс-поруке: „Пакуј се и враћај кући!“

Негде су то обавили брзо и темељито. Од свих румунских амбасадора из славних, „кондукаторових времена“, на свом је месту остао само један — онај акредитован у Заиру. Да ли су га заборавили („далеко од очију..."), или, можда, он једини испуњава нове кадровске и политичке критеријег Румуни су, чак, стигли већ да опозову и једног од нових, „пост-децембарских“ амбасадора — из Париза — пошто његове критичке изјаве о стању у земљи нису, очито, наишле на разумевање нових власти у Букурешту. Ол прошлогодишње мирне новембарске револуције до данас, опозван је и праћен у земљу „претежан број“ амбасадора ЧСФР. Но, како је — како се звапично тумачи — реч о „процесу који је у току", коначан исход могао би да буде стичан румунском. Нови министар иностраних послова, Јиржи Динстбир, дефинисао је врло строге професионалне, интелектуалне и моралне критерије за избор нових амбасадора ЧСФР. Поред професионалности, аналитичности, самосталности, неконвенционалности... од њих се, примера ради, захтева да буду у стању да се „укључе у интелектуалну и културну елиту“ земље у којој су акредитовани, те да учествују у разговорима пред ТВ-камерама, на округлим столовима, симпозијумима и конгресима. Прва именовања нових чешко-словачких амбасадора, потврђују да министар мисли озбиљно. У Бечу, рецимо, ЧСФР представља првакиња драме Народног позоришта из Братиславе, Магда Вашаријева, иначе социолог по струци; амбасадор у Будимпешти је директор Института за књижевност Словачке академије наука, др Рудолф Хмел; у Па-

риз је послат врхунски стручњак за међународну политику Јарослав Шедјили; амбасадорка у Вашингтону је госпођа Кримов, угледни професор економије. У такво друштво, без сумње, спада и нови амбасадор ЧСФР у Београду, др Франтишек Липка, професор југословенских књижевности на Универзитету у Гратислави.

Захтеви који пред нове амбасадоре поставља пољски шеф дипломатије Скубишевски, нешто су скромнији: „лојалност и компетентност“. Мада је променио већ више од двадесет амбасадора, Скубишевски се ослања и на професионализам „старог особља“, које окружује новим „људима од поверења“. Неки од нових улазе у дипломатску службу право из вишегодишњег изгнанства: Тадеуш Конопка, који је Пољску напустио након завођења ратног стања и го динама у Риму представљао „Солидар ност“, од недавно је постао саветник по: љске. амбасаде у Италији.

Мада је мађарска спољна политика оцењивана. као „најуспешнији сегмент старог поретка" — јер су већ представници „старог режима“ почели политику отварања према Западу и приближавања Европи — и тамо је, последњих месеци, промењено петнаестак амбасадора, углавном оних који се „не уклапају у нове прилике“, „не одговарају новим захтевима“, или су се на разне начине компромитовали.

Посебну драму, чини се, преживљавају последњих месеци дипломатски представници Немачке ДР. Код њих, наиме, није у питању само „велико чишћење“ — опозив људи старог режима и њихова замена новим људима од поверења — већ и судбина укупне источнонемачке дипломатије у будућој јединственој Немачкој од Хамбурга до Дрезцена. Будући да ће та Немачка, логично је претпоставити, имати само једно министарство иностраних послова и само по једну амбасаду у страним земљама, сасвим је извесно да ће се појавити поприличан „технолошки вишак“ у обе ципломатске службе, а посебно у оној којој су критерији стручности и способности били „кориговани“ партијском припадношћу и лојалношћу и полицијском исправношћу. Због тога су све промене које су се, протеклих месеци, цогађале и у амбасадама НДР, заправо привременог карактера: не само стари („предреволуционарни“) — амбасадори, саветници или аташеи, него ни они нови, тек именовани, не могу са сигурношћу рачунати да ће сачувати не само садашње место, него ни дипломатску каријеру.

Нови људи у граду

Погледајмо, сада, како су се све те промене и смене „код куће“, одразиле на састав и стање духа источноевропског дипломатског кора у Београду.

Први талас „великог спремања“ мимоишао је, за сада, само амбасаду Немачке ДР. Чињеница да једино у њој није до данас било персоналних промена, могла би значити да су оне одложене (из разлога о којима смо већ говорили), или, пак, да та амбасада, у свом старом саставу, ужива поверење нових власти. Ово друго могуће значење, могло би се

повести у везу са запажањем да су већ почетком прошле јесени — дакле пре драматичних промена у Берлину — у амбасади Немачке ДР у Београду одржаване за тадашње прилике доста занимљиве и отворене конференције за штампу, што раније није била пракса.

У амбасадама осталих источноевропских земаља промењене су, најпре, прве личности — амбасадори. Неки су опозвани, а некима је, опет, крај мандата коинцидирао са револуционарним превратима „код куће“, тако да су промене изведене бар наизглед нормално и безболно.

У том, првом таласу великог спремања, из Београда је повучен и известан број саветника, аташеа и секретара. Изузимајући, једино, амбасаду Румуније — где су из „старог састава“ остала још само двојица дипломата — у осталим амбасадама промене, за сада, нису биле обимне и драстичне. Но, то не значи да их још неће бити.

„Људе за дипломатију не можете узети са улице или из кафане“ — објашњава нам један од нових амбасадора. „Није их лако ни наћи ни припремити, јер су четири деценије партијске дипломатије опустошиле и ову професију“. Но, у сваком случају, и он наговештава да „велико спремање“ још није завршено, те да ће се до краја године и у његовој амбасади догодити значајне промене. Дипломатско особље које је затекао у амбасади, један од „нових људи у граду“ дели у две категорије. У првој, мањој, по њему су „они који су се ту нашли по протекцији, углавном из партијског апарата, без стручних знања и квалитета за тај посао, неки од њих и компромитовани активностима које немају везе са дипломатијом...“ Друга категорија је бројнија, и сачињавају је „поштени људи, професионалци који знају посао и говоре језике, а чија је једина кривица што су служили бившем режиму“.

У првој категорији су, дакле, каријеристи „којих се треба ослободити“. У другој су „дипломате од каријере“, професионалци, које „треба подржати, уколико се нису политички компромитовали, уколико нису учествовали у чисткама које је спроводио бивши режим...“.

А у међувремену, док се направи селекција између „каријериста“ и „људи од каријере“, у амбасадама источноевропских земаља у Београду, а вероватно и другде, влада својеврсна „коабитација“ старог и новог. Слом режима који су бранили и представљали, неоспорно је трауматична промена и у схватањима, и у каријерама, и у животима дипломата из „старог кадра“, који су се одједном нашли у ситуацији да заступају систем који је у многоме сушта супротност ономе који их је на то место поставио. Како се сналазе2 Има ли отпора и опструкције2 Да ли је сукоб старог и новог неминован2 „Не могу да улазим у осећања и размишљања тих људи, али отпора нема: сви се понашају коректно“ — одговара нам један од нових амбасадора, међу чијим су сарадницима „стари“ још у убедљивој већини. Овладавање вештином оног „преживелог“ ветерана са по-

четка ове приче постало је, чини се, масовна појава.

Излазак из резервата

Промене у источноевропској спољ-

ној политици и дипломатији се, међутим, не огледају само на новим амбасадорским или саветничким лицима, већ и у новом стилу опхођења и обављања посла.: Новом, барем, са аспекта досадашње источноевропске дипломатије, чије је представнике — част ретким изузецима — било пожељно избегавати, уколико нисте желели да будете удављени дугим, догматским и празним говорима о „марксистичко-лењинистичким принципима међународне политике“ или о „монументалним успесима у изградњи социјализма“.

Сви који последњих месеци долазе у контакт са источноевропским дипло"матама — не само новим, већ и неким од старих — запажају значајне промене. Нови су, по правилу, образованији, културнији, неосреднији, аналитичнији... док стари, или бар неки од њих, одједном постају много отворенији, искренији, лежернији и спремнији на контакте са: штампом или дипломатама других земаља — а нарочито са оним које су до недавно избегавали, дакле са представницима „империјалистичких земаља“.

Испоставља се, чак, да и међу њима има људи са развијеним смислом за хумор и аутоиронију, који је смртно озбиљна партијска дипломатија настојала да кастрира. Један пример:

У римском дневнику „Република“ прочитали смо, недавно, следећу „карактеристику“ новог амбасадора ЧСФР у Риму, Холуба: „Интелектуалац, дисидент, Хавелов пријатељ“. Како све те трћ „карактерне црте“ важе и за новог амба-

садора ЧСФР у Београду, др Франтише- |

ка Липку, упитали смо га да ли су то постала „главна мерила“ за избор најви-

ших чешко-словачких представника у |

иностранству.

Неки од његових претходника, ова-

ко „дрско“ питање схватили би као |

„провокацију“ и „повреду достојанства“ највишег представника стране, уз то још и пријатељске државе; те би у том

" смислу на надлежно место била отправ-

љена и одговарајућа „нота“.

Да Липка се, међутим, на то питање срдачно насмејао и рекао. да би „то, ипак, било мало тврдити“, а затим објаснио шта његов пријатељ, председник Хавел, захтева од интелектуалца („пошто су у 40 година тоталитаризма политичари изумрли, а остали само функционери, на интелектуалцима је да преузму одговорност...“), те шта његов шеф, министар Динстбир, тражи од нових амбасадора (критерији које смо напред побројали).

Разлика је, нема сумње, драстична. Да ли само у људима2 Др Липка, ипак, овде заступа демократију — систем који није тешко бранити — те може себи да дозволи „луксуз“ толеранције и смисла за хумор. Проблем је, међутим, у томе што би др Липку било тешко замислити у улози заступника претходног режима. У крајњој линији, ипак, сваки систем има онакве представнике какве заслу-

жује.

Сигурна будућност

Душица Петковић

(Од специјалног извештача „Борбе“)

Багдад. — Ове године у септембру напуниће се десет година од почетка рата између Ирака и Ирана, који је однео на обе стране близу милион људских живота. Разарања и губитак материјалних добара, иако још нема коначних процена, достижу астрономске цифре. Податак до ког смо ових дана дошли у Багдаду о висини ирачког спољног дуга од 83 милијарде долара јасна је илустрација ратног пустошења економије ове земље.

Међутим, кратки боравак од недељу дана у Багдаду није оставио утисак порушеног града. Вишемилионска ирачка престоница (сматра се да у Бавдаду живи преко пет милиона људи од укупно 14 милиона Ирачана) била је ових дана ломаћин званичницима и окруњеним главама арапских земаља, који су се овде окупили на заједнички договор како изградити будућу стратегију сарадње, али и наступа према свету, разуме се, у првом реду према Израелу. ·

Багдад, рекли бисмо, није случајно изабран као место окупљања и договарања арапских вођа. Ирак је у рату са Ираном остао непоражен, а овде се то сматра победом, што за повратак арапског самопоуздања није ни мало безначајно. ___Сада већ нико не може спорити да ће Ирак бити врло значајан чинилац на блискоисточној сцени у следећих неколико година. После искушења којима није био изложен ни један арапски вођа, председник Садам Хусеин изронио је као фигура снажног престижа у једној од најбоље наоружаних арапских земаља. Као координатор Арапске лиге

__ Послератни дани Ирака

Велика ратна разарања и још већи спољни дуг не забрињавају Багдад

— нафта ће брзо све надокнадити

после управо завршеног самита, Садам Хусеин се пројектује и као лидер арапског света, што свакако није било могуће када је за вратом имао рат са Ираном. После промена у Совјетском Савезу .

Ирак, као уосталом и све земље привикнуте на „неразрушиво савезништво“, нема више у Москви тако чврст ослонац. То значи да фокус својих опредељења мора сада усмеравати и на друге стране, рецимо, ка Западу. Али се истовремено ваља прилагођавати и неким захтевима тог Запада.

___У Ираку су запажени први покушаји „омекшавања“ Запада усвајањем неких форми (још не и суштине), демократије, како би се бар донекле ублажила негативна слика Ирака, коју је у последњим месецима још погоршала смртна пресуда британском новинару Базофту због његових шпијунских активности. Један високи ирачки владин функцио-

нер већ је задужен за припрему новог _

устава, установљење вишепартијског система и организовање слободних избора. Но ипак, не треба заборавити да је Ирак, иако у стању примирја, још формално у рату, па је све ово што се предлаже тек у рудиментарним обрисима.

Осим строгих мера безбедности око прес-центра, све остало ничим није одавало да земља живи у полуратном стању. Највеће багдадске авеније — Садун, Карада и шеталиште Абу Нувас поред реке Тигриса, оживе ноћу када дневна температура од 50-ак у хладу падне на „само“ 38-40 степени, а ветрић почне да. пирка са реке. Радње (оне су увек за странца огледало стандарда у некој зем-

љи) блистају осветљене разнобојним сијалицама, отворене су докле год има муштерија, а то је обично до поноћи и препуне су сваковрсне робе. Нема — чега нема. Од домаћих производа, до уво-

за из Тајланда, Индонезије, Европе, Аф- '

рике.

Обични људи можда нису најзадовољнији јер свима нису доступни аутомобили, видеорикордери, страна пића и цигарете. Али зато држава субвенционише основне животне потребе и намирнице — брашно, хлеб, уље, пиринач, шећер, кирије. Жртве рата, инвалиди и породице погинулих уживају разне привилегије и новчану соору

Багдад је за арапске, али богами и за београдске прилике, веома чист град. Помало носталгично посматрали смо велике промене и новине у старом трговачком делу Багдада, у суку. Нема тамо више малих радњица, занатлија који ће пред вама на простору од само два до три квадрата откивати бакарне, златне и сребрне предмете. Уместо њих ту су сада радње зидане од чврстог материјала, надкривене због сунца. Модерно, али без познате арапске душе и ароме.

Садам Хусеин је, судећи по мноштву јавно изложених портрета у боји у најразличитијим позама, веома омиљен вођа. У званичним публикацијама поред титуле председника, стоји још да је он фелдмаршал и херој националног ослобођења. У сваком случају, то је чврста и надасве строга личност. У Багдаду смо чули да није поштедео ни сопственог сина Удаја, који је у свађи убио очевог телохранитеља. Удај је пре две године, на очево инсистирање, изишао на суд као и сваки обичан ирачки грађа-

нин, и кажу,-сачувао је главу захваљујући бројним апелима који су пристизали председнику. Свој преступ Удај сада окајава у привременом егзилу, у Швајцарској. Иначе, председник обичава да изне-

нада посећује своје суграђане. Бане им, |

тако у кућу, отвори фрижидер да види шта једу, интересује се за њихове потребе — имају ли уредно снабдевање водом и струјом. Понекад лично упозори преко националне телевизије накупце на пијацама да ће сам проверити цене воћа или зелениша, па ако су веће од лимитираних, зна се,..

Багдад је препун монументалних |

обележја посвећених рату. Ту је велелепни споменик жртвама рата у виду огромног сиво-белог цвета, затим „распукло срце“ од бетона превученог зеленим печеним емајлом који светлуца на километре удаљености, па огромни лучни споменик незнаном јунаку у главној улици Садун, нови споменик незнаном јунаку у парку Завра, огромни фриз по"свећен слободи на истоименом тргу и

многи, многи други. Први поглед на |

ове монументе буди асоцијацију — колико је то кошталог 5

Но, то би била сасвим нова прича. | Ирак јесте сада у дуговима од близу 100 |

милијарди долара. Од тога је више од половине стигло из Сауди Арабије и Кувајта. Прича се да ова богата арапска браћа кеће тражити натраг своје паре. Уосталом, оне су потрошене у рату који

је њих мимоишао захваљујући томе |

што се противничка сила усмерила ка

" Ираку. А, све има своју цему.

Дуг од ког се може завртети у глави Ираку, изгледа, не представља главобољу. Процена је познатих светских стручњака да је ово подручје најбогатије нафтом. За сада је на челу светске производње „течног злата“ Сауди Арабија са 250 милијарди барела годишње, а Иргк у овим садашњим условима извади 150 милијарди. Ускоро ће и више него најбогатији сусед, јер смеле процене, укљу- · чујући и снимање терена из сателита,

кажу — и свих 280 милијарди барела го- |

дишње. Уз процене да ће нафта поново

постати први енергетик, и да ће јој цена _

стално расти — све остало о будућности

" Ирака може се препустити прецизним

калкулаторима и — машти.

поједностављено |

недеља у свету

Један од карактеристичних дијалога Буша и Горбачова у Вашингтону почетком недеље о (нејспоразумевању око Немачке заподенуо је совјетски лидер овим речима: „Ви сте морнар (мисли очигледно на његову кратку војну кари-

· јеру у морнарици САД — ВТ)... Ви ћете разумети да ако је једно сидро добро (сигурно), два сидра су боља“. Буш је одмах спонтано одвратио: „Али, како два сидра уопште могу да функционишу

Горбачов је, наравно, имао у виду совјетски предлог да будућа уједињена Немачка не буде везана (усидрена) само за НАТО, већ и за Варшавски уговор, коме још увек формално припада

| друга немачка држава. Буш је, међутим, чврсто заступао став о једном сидру, ·

оном чвршћем, да немачко чланство у НАТО важи и за уједињену Немачку.

Новинари су углавном били разочарани неуспехом пробоја на „главном фронту“ америчко— совјетских односа, можда и више него што то заслужује. Била је то и својеврсна реакција на претерана очекивања, на много медијске буке око самита, који је донео веома скромне резултате.

У неким моментима и сам Горбачов је горко примећивао како чује „исту стару мелодију“ (о Немачкој) да би се брзо исправио дипломатском уопштеном формулацијом како се ипак „нешто променило“. Буш је, опет, мајсторски владао ситуацијом у својој пословичној опрезности и жељи да задовољи и Немце, и Литванце, и сопствене конгресмене, па и самог Горбачова. Био је не само љубазни домаћин који је показивао изузетно разумевање за ослабљени положај свог саговорника не доводећи га никако у искушење да то демантује неким бучним гестом или молбом за помоћ, већ хвалећи његове врлине и храброст. Уз све то иступао је и као државник који остаје чврсто на својим позицијама — војним, политичким и економским. Чак и у новим условима када је, како сам оцењује, хладни рат завршен. Једно или два сидра

Уосталом, Бушова филозофско—политичка парола која ће вероватно доминирати не само до краја године, већ и до почетка новог столећа гласи:

| „Кеер га апр“, што ће рећи, држимо се

разговора“, односно „наставимо разговоре“. Није дакле, прокламовао нешто у

| стилу — хајде да помогнемо, некога да

спасавамо, што је,иначе, далеко од ан-

| глосаксонског протестантског поимања

света и живота. Изостало је и заузима-

| ње да се нешто мења, да се ствара не-

| што ново уз неке властите жртве и одрицања, што јаки обично не чине, осо| бито ако се све ионако одвија у њихову корист. : Разговараће се, дакле, бар до краја | године, то је сасвим извесно, о новој старој Немачкој и о систему безбедности у новој — старој Европи. Да ли, дак| ле, везати Немачку за једно или два сидра, да ли безбедност сваке европске земље и свих заједно везати само за НА| ТО, или у комбинацији са другим савезима, јер ако се већ отписује Варшавски уговор, и недај боже СССР, постојаће увек нека велика и моћна Русија2 Или то, можда, све треба ставити у оквире КЕБС2 · Као једно од најбољих решења некад су политички пророци предвиђали постепено и паралелно ликвидирање два војна блока и неку нову паневропску структуру безбедности без нуклеарног оружја, односно уз постепено и паралелно дезангажовање две супер-силе. ' Од тога, изгледа, нема ништа, после свега што се десило на позорници сред-

"| ње и источне Европе у којој се Варшав-

ски пакт, односно његова идеолошка компонента, практично распао а СССР | се одрекао свог санитарног кордона.

У таквим условима, најмање што је Москва могла датражи, када је већ прихватила прикључење „своје“ Немачке оној другој, већој и јачој, јесте да тражи неки посебан статус уједињене Немачке у Европи, без НАТО или да припада и другом војном пакту. Одмах се постав-

бисери н трње

| „Црвена опасност“ бледи

У очима просечног Американца | „црвена Русија“ није више највећа претња националној безбедности — примат су преузели Јапан, латиноамеричка | нарко-мафија и међународни терори| зам. ,

Ројтер преноси да је у протеклих 15 месеци, како показује анкета „Вашингтон поста“ и ТВ мреже „Еј-Би-Си“, став | америчке јавности према светским зби-

вањима драматично измењен.

Троје од четворо анкетираних Американаца сматра да је економска моћ

"ности од војне моћи Совјетског Савеза. | Фебруара прошле године, када је орга-

низовано слично испитивање јавног мњења, само 44 анкетираних је јапанску претњу стављало испред совјетске. СССР је глатко „изгубио“ и у одмеравању с нарко-трговцима — чак 83 одсто | испитаних мисли да су кријумчари | опаснији од „црвених“. Врло сличне ре-

"ним тероризмом.

Јапана већа претња националној безбед-.

" зултате дало је и поређење с међународ- |

Пише:

Владо Теслић

ља питање шта је улог за такав стави предлоге. Москва то не крије. То је совјетска армија од око 500 хиљада војника још увек у Источној Немачкој, а то суи стратешке ракете великог домета, разорне моћи. Прво је аргумент за све Европљане, а друго за Американце. Није случајно, уосталом, што на оба ова „фронта“ нема пробоја, јер одложени су и споразуми два блока у Бечу и спора. зум са Американцима о смањењу стратешких ракета за 50 одсто. ·

Запад, засад јединствен, то не прихвата, јер сматра да је у бољем положају, да може да узме „цео колач и да је јака „немачка карта“ сада у његовим рукама. Због свега тога оно што Бејкер и Геншер сада нуде Москви — да задржи неко време своје трупе у Источној Немачкој, уз обећања да ће НАТО прерасти у политичку организацију и „инструмент сарадње Истока и Запада“, делује као зашећерени горки бадем. Тешко је очекивати да ће то Москва прихватити, чак и да би тако спасла образ. Јер ипак се ради о велесили, која бар у евроопским релацијама има, такође, снажну

„немачку карту“.

Симболични споразуми

Док је ситуација у Европи таква, док буду доминирали посебни интереси (САД и СССР и не буде аутохтоног одговора континента на проблеме своје безбедности и политичке сарадње, мало је наде да две суперсиле могу да успоставе битно нове међусобне односе. Оне, изгледа, нису спремне за еру послехладног рата, за пробоје у билатералној сарадњи а још мање за директније ангажовање у решавању горућих међународних проблема.

О томе говоре и симболични споразуми о разоружању и трговини, али и додавање Литве врућим политичким темема међусобних односа. Буш је, доду"ше, сам понудио нови трговински уго-' вор Горбачову, али уз неке услове који могу да отежају положај совјетског вође код куће. То је, наиме, повезао са старим захтевом о масовном исељавању Јевреја из СССР, као и новим уступцима издвајању Литве.

Америчко жито ће се и даље извозити у великим количинама, али не због СССР, већ због америчких вишкова. Совјетски Савез и даље остаје без статуса најповлашћеније нације због чега је његова роба десет пута скупља у Америци у односу на друге земље. Осим тога, увек је могуће да због Литве неки сенатор поднесе амандман, који би практично онемогућио реализацију трговинског споразума, што се већ десило 1972.

На отворену примедбу Буша о Литви, Горбачов је у једном тренутку реаговао емотивно — како је уверен да би

' амерички председник за 24 сата решио

сваки захтев било које америчке државе да се издвоји. Уосталом, тешко је очекивати од Американаца веће разумевање за неке унутрашње проблеме Горбачова када за то нема довољно разумевања ни у Совјетском Савезу. ј

Хладни рат је, свакако, на измаку, али разлике су остале, па и посебни интереси. Да ли то говори и о ограниченој моћи великих сила и њиховој спремности да учине нешто више и боље' Или је реч о ограничености магнетске привлачности лидера великих сила, па макар они били и кова Горбачова2 Раиса је, уосталом, била овог пута у првом плану масовних медија, а што се тиче чувених „кремљолога“, они су се овог пута углавном бавили саветима о пре ласку СССР на тржишну привреду.

Остаје, наравно, она магична пору“ ка, можда као знак наде — „Кеер (а! пр“.

УТАР АВР ЊЕ РА вина винил

Потврђује се, коментарише Ројтер, изјава коју је пре неколико година даб један од најугледнијих совјетских ексле“ рата за САД, Георгиј Арбатов: „Учини“ ћемо вам нешто страшно, лишићемо вас непријатеља“. ·

Законом против „прљавог“ новца

Италијанска влада усвојила је нацрт закона којим се забрањују нсакција готовог новца у износима већим од 2 милиона лира (око 190.000 динара). а је о покушају да се спречи „прање“ Нов ца „зарађеног“ криминалом, пре о киднаповањем богатих људи И прода јом дроге. у

Све трансакције у износима већих од поменутог ограничења мора обављати чековима са свим личним 0 дацима, што би омогућило бољу Ко тролу новчаних токова. Како јављају агенције, закон ће се ускоро наћи пре! италијанским парламентом.