Борба, 17. 07. 1990., стр. 13
спремљен, али жртву је
После мога двогодишњег робијава, стиже на Голи оток и шеста група кажњеника. Увече у бараци, по устаљеном ритуалу, спроводи се истрага по инструкцијама иследника, а истраводи задужени кажњеник. Ту је и записник за управу. Разуме се, сви су редом добијали батине. Ретко је коме
"примљен „став“. Примити став, значи-
то је да му се верује. А то је собни стајешина знао, јер му је иследник давао податке. Када би собни видео да је све рекао, што је и иследник њему саопштио, он би објавио: „Предлажем да му се прими став“.
Једне вечери стиже на ред и Мило(ав Мића Петровић. Морао се и он исповедати пред свима. На питање шта је био, одговорио је:
— Организациони секретар ЦК (СКОЈ-а.
— Јеси ли имао ауто и шофера2
— Јесам.
— Па, шта си више хтео, мајку ти уздајничку! Да ниси хтео да замениш Тита!
Пљуште батине. Мића сав у крви. Онда обуставе батинање да прича даће, |
•Мића кроз сузе говори.
— Лаже, банда! Кроз строј банду! И опет туча. На крају, после пола сата пребијања, каже му собни старешина: |
— Ово је само почетак, а сутра ћеш тек видети шта је Голи оток. Даћемо ти да радиш са највећом бандом на Стоку, са Станиславом Недељковићем, Не спавам сву ноћ. Мислим: па не може бити лош човек организациони секретар Скоја. Решим да сутрадан ка"жем Мићи шта је значило оно '„видећеш ти сутра“.
— Мићо, рећи ћу ти нешто. Ако икоме кажеш, ја са Голог отока никада нећу изаћи. Ево о чему се ради: ја и ти носићемо камен на овом трагачу јекох муги показах трагач. — Мој је задатак да товарим што више и да камен тако сложим да све буде на твојој страни. Сем тога, пошто је ово низбрдица, мој је задатак да идем позади у сав терет пашће на тебе. Мећутим ја ћутоварити камен тако да некако када демо низбрдо и ја носим бар толико колико и ти. Али, када наиђемо поред тупе кажњеника, да би се закамуфлидали, ја ћу, као бајаги да вичем на тебе, У противном, ако те други дограбе, јништиће те. Други ће ти товарити што више, па како би ишао са доње ране, он би те гурао и тај камен мо| би пасти на твоје ноге и пребити
Тако сам ја Мићу чувао. Једног даНа дође један иследник и гласно позиВа неког мајстора да поправи неки део Уцентрали. У целом логору није могао и таквог стручњака. Јави се Ми-
— Знам ја, друже иследниче, то да 1оправим...
— Шта ти знаш, бандо једна2 Ти си "тријатељ и издајник. Од тебе не трапимо викакву услугу — рече ислед-
Мића заћута, а обојица смо били Тод бојкотом и тамо на крају стајали
оилателија
Јена у промет 6. априла, обележила је
#30 хиљада серија.
ФИФЕ
Жено је и од стране румунске поште
пуан и спомен-блоком. Тираж је 20 000 блокова, На маркама су детаљи
'3,3,50, 4,5 леја. У спомен-блоку је при
Ку је Ожавају такмичења,
Ма томе овај блок спада у тему ЈУГО
Ставак
ТВ РЦИј средине јула 1991).
ок је узбуњена барака трагала за њим, | Г итнмк; На питање како се зов несуђени само
тивиста Зоран Видаковић, „културни референт бараке“, доц заштитио старешина бараке Илија
Новости из света
о НТ ј вишебојне марке, која је пуш-
ОЛА. Пригодна серија од две шок Бан Пан те Оштанске уније, па су на обе марке приказани одговарајући стилЧИ мотиви, Вредности су 4 и 10 куанзаса са тир МЕ Сликарству Анголе посвећена је серија од дв одби 10 куанзаса, које су пуштене у продају 24. априла,
9) АРГЕНТИНА. У част Светског фудбалског првенства ИТАЛИА ' у дат је вишебојни спомен-блок, који сачињавају 4 марке по 00 аустрала. На ивицама ових марака су наизменично амблеми
и АФА (Аргентинске фудбалске асоцијације). Мотив целог
а чине два играча у борби за лопту, и то аргентинског и итала-
Јанског, и националне заставе Аргентине и Италије.
РУМУН балско првен МА серијом од осам ј 0.000 комплетних серија и
фудбалске игре посвећене
је резетацијама Италилије, Аустрије, Енглеске, му ореје, СР Немачке, Арапских емирата,
Е, у ности марака су: М7 у ргентине, Камеруна. Вред годна марка на којој је при-
оминалом од 10 леја. На
зан (). са н. : бтру “ ПИМпијски стадион у Риму ком места у којима се од-
приказана карта Италије са озна као и заставе земаља
Умиче ази и Ј] ња. Међу заставама се нал ИКА.
ПВАЈ ЦАРСКА. "Швајцарска аукцијска кућа на АСНиз Цириха најављује три аукциј
"опште манифестације 22. септем Мање А-Женева '90, пролећна 1991. (пр др У Јануару 1991.) и јесења 1991. (предви
е и сам је одговарао: Мујо.
као непријатељи, одвојено, јер ми немамо право да се мешамо са онима који су стали поново на линију Партије. Обишао је иследник све бараке, али нико није знао да изврши поправку која је била неопходна. Био је принуђен да поново дође у нашу бараку и да поведе Мићу. Нестао је после тога Мића из „осмице“. А моје се страданије и даље настављало. 3
Тражим конопац, али га нигде нема
„Стално сам био под притиском и бојкотом. Једне вечери туче ме у строју цела барака, њих сто, јер толико је кажњеника имала свака барака, као и код фашиста У логору када сам био у Немачкој за време другог светског рата. Неко рече да викнем: Доле Стаљин! Пошто ја нисам никада хтео да изрекнем ту паролу, продужили су са оргијањем. Собни старешина одреди да сву ноћ стојим напољу, а киша лије као из кабла.
"
> Хоће ли се покренути рехабилитације за
СЛАВКО НЕДЕЉКОВИЋ: ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ПРУЖАО ОТПОР (8) д предвиђеног __ самоубиства нема ништа
+
убица се на тавану крио међу мајсторима, Тек у трећем наврату препознао га је ак-
није професор универзитета. Линч је био Хинић! _
.
убијати више, јер је у народу наступило негодовање, па да се на би још увећавало, донета је таква одлука. Негде пред зору, наста узбуна у логору. Дежурни лупа у једно парче гвожђа, обеено о један дирек као звоно и буди све кажњенике. Из моје бараке размилели се на све стране и траже ме. Стиже једна групе до кухиње, па пошто ме доле не нађоше, попеше се на таван. Буде „мајсторе“. Чујем нека муслиманска имена и ја, кад мене упиташе како се зовем, одговорим: Мујо. Они одоше. После пет минута, ето друге групе. Предводи их културни референт бараке Зоран Видаковић. Пронађе ме на тавану и пошто рекох да се зовем Мујо, не поверова, већ ми отвори очи рукама и осветли ручном батеријом:
— Ма, какав Мујо, ово је Славко! повика Зоран.
Уз помоћ још неких из своје групе, хтедоше да ме баце са тавана. Отех се некако, видећи шта ми се спрема и сломатах се на земљу. Гомила јурну на
На позицијама Тита и Партије
А вашке2 Никад толико вашака нисам видео у животу. Ако ти је бело ћебе, бела је и вашка. Ако је ћебе црно, црна је и вашка.Ако је жуто, ето м жуте вашке. Ем, си уморан, ем гладан, ем сада и вашке. Сакријем се негде, па узмем камен и све по оном рубу туцам да их побијем. Али, ко ће их све уништити! Има их као плеве. Скинем кошуљу, па гурнем у погашени креч, неће ли угинути. А онда трчим на море да кошуљу исперем и осушим. Стижу ме активисти, или, просто, подивљали људи и вину: — Шта хоћеш, бандо7! — Да оперем кошуљу, — велим ја. — И мало руке да оперем пре ручка. ~ Какво прање, мајку ти издајничку! Једи прљавим рукама! Зар ти јошније јасно колику си издају направио Знаш ли ти да си заслужио метак у челог Знаш ли ти да је Партија као мајка! Она те бије, али и милује. Марш у строј, вуцибатино једна! — вичу као помахнитали. Ко је тај, што виче на тебе, бог ће га знати. Свако се прси. Дволичњаци се додворавају околини да би га неко препоручио код Удби како гони банду, како је чврсто стао на позиције Тита и Партије. Никад да данеш душом, да се прибереш, да се освестиш, да нешто паметно смислиш. У ствари то Удба и хоће: да ти не дозволи да до-
ђеш себи.
Дежурни кажњеник и још два-три навалише на мене да ми савију главу у киблу, да удишем онај смрад. Ја се не дам, тучем се с њима. Пошто је киша падала, они се повукоше у бараку. Завучем се у неку малу штенару, где смо стављали алат, а онда одлучим да извршим самоубиство. Сетио. сам се да доле, при кухињи, има конопац на који су касапи вешали месо кад стигне за кување. Обесићу се, друге ми нема, јер даље се издржати не може.
Сиђем до кухиње, поред које се налазила и касапница и пекара. Потражим конопац, али га нигде нема. Попнем се на таван, уз неке мердевине и у мраку, уместо конопца, напипам неке џакове, а по њима леже неки људи. Шта сад да радим2 Назад нема смисла ићи. Завучем се и ја међу те кажњенике и леглем, јер од предвиђеног самоубиства нема ништа, пошто не нађох конопац. У то време због велике смртности од пегавца и смрти многих под батинма, дошла је директива, за коју сам доцније сазнао: тући, али не
_ укрштене речи
Водоравно:1. Световност, 10. , Узвик, 11. Име глумице Мањани, 12. Име глумице Јакобсон, 13. Знак за радијум, 14. Шатобријанов роман, рана свеза, 16. Шекспирова драма, 17. Позади, 18. Чаробњак, 20.
ажом од 30.000 се-| Јапанска мера
е вишебојне мара тираж
ство ИТАЛИА '90 обеле-
вишебојних | вање (лат.).
Холандије, Шпани- | Чехословачке, Ру-,
(С: и. Њ 50 бани, 1, 1,50,
учесница финалног дела угословенска застава, па
НАМ5 5СНУ/АЕе: новембарску 1990, као бра огг., када се одржава едвиђена за пријављиђена за пријављивање
др Б. НОВАКОВИЋ 36. Пролећни
'
Описивање, 22. Благајна, 24. Легендарни праотац Римљана, 25. Платоново дело, 26. Духовни вођа у Индуса, 27. Антички град у Малој Азији, 28. Дршка на виолини, 29. Име певачице Сумак, 31,Преурањен, 32. Мера за драгоцености, 34. Кошница, 35. Пластична материја, 36. Лична заменица, 37. Северни јелен, 39. Узвик бола, 40. Предметак за грађење суперлатива, 41. Изједнача-
Усправно: 1. Вештачким путем умножена лековита твар, 2. Један (словен.), 3. Упитна реч, 4. Некадашња папска палата у Риму, 5. Познато Тацитово дело, 6. Део плуга, 7. Овде, 8. Боравиште блажених по Хомеру, 9. Море (грч.), 14. Коњ, 16. Област на рогу Африке, 17. Бојни отров, 19. Човек који не трпи ничију власт, 21. Француска кратица за ОУН, 23. Умак, 24. Староиталска изворска нимфа, штап, 28. Вештачки водени пут, 30. Највећи континент, 32. Новозеландска птица, 33. Знак за алуминијум, 35. Знак за ванадијум,
(итал.), 40. Одречна речца.
мене, да ме линчују, али ме Илија Хинић, узе под руку и рече онима:
— Не дирајте га.
Илија је био старешина бараке. Тако ме одведоше у бараку, без батина.
Сутрадан се у „Зидним новинама“ појави једна шала на мој рачун. Написао ју је Живојин Карић, књижевник. Пошто нису помогле никакве „мере репресије, пребацише ме у другу бараку, где је старешина био неки Мате, политички комесар једне од славонских бригада, а после рата био је шеф Удбе за Славонију. Ни он, као и онај његов колега из Мостара, није хтео да хапси људе, па је и он заглавио на Голом отоку. Ја сам био и даље под бојкотом и изложен пребијању.
Ван закона — човек с лампасом
На себи сам имао црвени лампас. То је пришивено парче црвене боје од неког платна, да би био обележен и та-
15. Апострофи-
за дужину, 21.
25. Бискупски
месец, 38. Да
РЕШЕЊЕ БРОЈА 2432
Водоравно:1. Абас, 4. Дантон, 9. Кор, 10. Фелери, 11. Ул, 12, Никако, 13. А, 14. Манометар, 16. Игало, 17. ИЛО, 18. Ле, 20. Ицо, 21. Слан, 22. Азот, 24. Рат, 26, Сд, 27. Тор, 28. Налаз, 30. Операција, 32. Галија, 33. Си, 34. Голија, 35. Ној, 36. Каноса, 37. Лира.
ТЕ
Ф Реаговања на животну причу Влада Дапчевића Ф Нове исповести ибеоваца __ и ШЕ Ф Ко су биле другарице са Голог отока, Светог Гргура и из Рамског рита7
Ф Прилози за историју наше политичке репресије
једне, а оптужнице за друге7
Бележи: Ђорђе Пилчевић
Мус-
пачЕ
ко изложен малтретирању целог лого-
ра, као напоправљива „стара банда“. ||
| Преговори
брдашца. Испод самог брда, ми смо
Терали су ме да са сличнима носим огромне казане воде за женски логор, за који ја нисам ни знао где је. Ишли бисмо преко тих камењара далеко више од километар и по, до једног
казане, пуне воде, који су, по моме
мишљењу, имали око сто литара, ||
спуштали, па би нас милиција отерала далеко низ брдо. Доцније смо чули како се казани празне, јер су одјекивали при спуштању. Дознао сам доцније да је то женски логор, да смо за'њих носили воду. Не знам зашто се то крило, као и за Радилиште 101 — Петрову рупу. Није нас уосталом ништа ни зани-
мало. Свако је био заузет својим мука- ||
ма. Зато када би неко питао после повратка на слободу: „Знаш ли тога и тога , ја слегнем раменима. Уосталом,
ко ће познавати 15.000 људи, колико је | отприлике прошло кроз Голи оток док ||
сам ја био тамо.
То' ношење воде било је веома тежак посао и обављали су га само најтежи кажњеници — бојкотовани, онако са лампасима, да те свак види и да ти учини неку пакост. Кроз „уши“ од казана провуче се једна мотка, а онда још и две одоздо, па се упрегну четворица да носе. На даљину то страшно отежа, а жуљи рамена и ми онда скидамо кошуље или капе и подмећемо под мотке, које временом ипак створе
ране. Оне потом испуцају као церова |
кора, гноје се и крваре. Страхота једна.
| "Разуме се, 'добијаш' половину сле- | довања и ноћу мораш напољу дежураи |
док се други одмарају. Био сам слобо-
дан, па бих напустио дежурство, спус- ||
тио“се до кухиње и позади налазио пуне порције хране и јео. Чудили су се сутрадан моји -другари како то ја из-
државам, са мало хране и ноћним де- ||
журањем толике напоре. Не знају да сам ноћу појео сву ову резерву коју су од нас кажњеника украли наши другови кажњеници — кувари и ко зна зашто остављали на полицама позади
кухиње. .
Нису знали шта ће самном, па ме протерају и из те бараке, у бараку број 17. На моје велико изненађење — старешина те бараке био је нико други до Мићо Петровић, које сам ја при његовом доласку онако штитио. Помислим: додворио се човек Удби. Нема се куд. Савиј шију и тегли, што рекао „Шантић, и у јарму скапај. Дошао сам
као бојкотовани, дакле следи и даље |
тортура. А већ је прошло скоро три године како се налазим у голооточком паклу. Опет ми следују најтежи радови. ПЕЛЕ ЕВЕ А ДЕР ЕТ
Сутра:
Мајка Партија бије и милује |
Број 2433
о3
"РЕВОЛУЦИОНАРНИ
РАТ
# Тито: Диверзије, никако устанак. Стрељај сваког колебљивца Ф Народ диже устанак Ф Руководство на
мукама Ф Левичарење и догматска фразеологија Ф Смењивање због „скретања ФГрађански рат у рату Ф Колика је улога Ивана Милутиновића у репресалијама '41. Ф После пада Ужица Тито нуди оставку Ф Легендарни Сава 6 Судбина браће Тадић Ф Пакао Сутјеске
- а
БОРБА, орак 17. јул ЦЕ . 1990. страна
с Немцима
Захтев да нас признају за „зараћену страну“ ф четници
„главни противник“ Ф Шта ће рећи Руси
Пишући о бици на Неретви, Ђилас открива и занимљиви, до тада непознат детаљ о рушењу моста на Јабланици. Наиме, званична историографија је ову Титову одлуку деценијама глорификовала као сјајни пример ратничке генијалности врховног команданта, не спомињући, при том, да је то била исхитрена одлука. То је проглашено „ратном варком“, а сам Ђилас признаје да је и он учествовао у стварању те легенде, јер је 1944, боравећи у СССР-у, на захтев Руса да у чланку који је писао о Титу, опише и неки његов потез који може да се окарактерише као ратна варка. Он се сетио једино рушења моста на Јабланици.
Седамдесетих година када је Ђиласова књига објављена у иностранству, велико узбуђење је изазвало откривање дуго скриваних преговора што су их партизани 1943. водили с Немцима после ТУ офанзиве. Ево како се Ђилас сећа тих преговора:
У борбама око Горњег Вакуфа и Коњица заробљено је десетак Немаца, међу њима И'мајор Штекер. (5џескег) — окошт, онизак'и'достојанственог држања. С тим се зачела и идеја да понудимо Немцима замену за наше ухапшене другове, утолико пре што су Немци на то пристали у Ливну 1942. године. Идеја је могла потећи из разговора, од више нас — Велебита, Ранковића, мене, Тита.
Али Тито је идеју одмах развио, односно — приступио њеном остваривању. Окупио је у „својој“ воденици крај Раме присутне чланове ЦК — Ранковића, Џијаду и мене, и предложио да се Немцима упути писмо,
%
споразумевати — ни иначе нисмо намеравали расправљати о Гетеу и Канту. Тито је такође сматрао да треба да иде и један виши командант — одређен је Коча Поповић, утолико пре што је прилично знао и немачки. Учешће Влатка Велебита у делегацији се подразумевало: он се већ показао вештим у размени Немаца из Ливна, а тако добро је знао немачки — из породице и са студија у Бечу — да су Немци, у току разговора, помислили за њега да је Бечлија.
Тактика у преговорима је, пак, једино могла бити оквирно одређена, утоликио пре што се Тито није упуштао у хипотезе и комбинације. Немци нису смели знати ни наш главни циљ — продор у Србију, ни простор који смо намеравали заузети — северну Црну Гору, Санџак и делове Косова и јужне Србије. Јер смо били свесни немачке осетљивости на Србију, као на централну балканску област и народ с снажним антинемачким и, државотворним осећањима. Али нешто уверљиво смо им морали пружити: Санџак је био „најбезвредније“, јер најсиромашије и најзабаченије тле, а четници наш непријатељ од кога су и Немци зазирали, упркос томе што се већ поодавно нису с њима тукли, а понегде — као, ето, ту на Неретви — чак и садејствовали.
Дуго ћутање
Према томе: Санџак као будућа парти-
преко заробљеног мајора Штекера, у коме ~ занска територија, а четници као „главни
бисмо понудили, сем размене, и поступање с рањеницима и заробљеницима по међународним конвенцијама. Истакнут је захтев да нас Немци признају за „зараћену страну“. О томе је било речи већ и пре састанка ЦК: чланови ЦК су понешто знали о | „зараћеној страни“, а Влатко Велебит, као добар правник, детаљно нас је у то упутио.
С печатом Врховног штаба
На писму је стајао печат Врховног штаба, али не потпис Титов, него Терзићев. Али било како било, Немци су једино могли схватити да је понуда учињена уз знање и одобрење највише команде: они су знали да је наш покрет централизован, а вероватно и да се Врховни штаб налази на Неретви. Ми бисмо били задовољни ако би Немци .прихватили предложено. Али смо држали и да Немци неће на то олако пристати, па је писмо било стилизовано тако да пружа могућност преговора.
Тај састанак ЦК је одржан истог дана или дан после разбијања четника на Неретви, тј. пошто је отворен пролаз преко Прења. Али ми смо знали да тиме наше тешкоће и несигурности нису престале. Шта ако нам се Немци наврзу и после пробоја, везујући нам снаге за одбрану рањеника2 А број рањеника само у Централној болници већ је био око 4000 и пегави тифус је широко
||, захватио неке јединице, упркос будности и
старању санитета: тифусави су били крајеви кроз које смо пролазили, куће у које смо свраћали, пропланци на којима смо се одмарали. И шта ће у том случају бити од нашег основног плана — учвршћивања на југу Србије2 Истопићемо се пре него се за циљ ухватимо... Уз то, четници су били за нас проблем, више политички него војнички. Шта ако се искрцају савезници и затек- у ну на широким просторима четнике, који ће им се у већини придружити2 Па и ако не дође до искрцавања, четници се у савезу с окупаторима могу одржати дуго, можда до краја рата, а потом, као краљевска војска,
· наћи подршку код Британаца...
Зачудо, од Немаца смо добили одговор већ после два-три дана: печат с орлом, потпис неког мајора и саопштење да можемо одмах упутити своје преговараче.
Приговарачи: Коча, Велебит и ја
Истог дана када је стигао немачки одговор — највероватније 9. марта 1943. год. одржан је још један састанак, на коме смо били једино Тито, Ранковић и ја. Требало је одредити делегацију и израдити тактику према хипотетичним немачким понудама. Тито је сматрао питање толико деликатним и одговорним да је предложио мене као члана Политбироа; никог није ни било да стави на то примедбу, а ни ја се нисам противио. Немачки сам знао ипак толико да сам могао пратити разговор и како-тако се
противник“. Питање Игалијана, будући да су немачки савезници, требало је избегавати, а у крајњем случају поставити оштро: будући да они оружају четнике и заједно с њима се боре — сукоби с њима се не могу избећи. Није било речи о обустави борби између Немаца и нас, али — то се подразумевало. Из Титовог гледања и реаговања је излазило: док се раширимо и ојачамо — до тада ће и Немци ослабити, па ћемо видети... Све ово није тако децидирано закључено, него је делом излазило из саме ситуације, а делом из издовјених Титових мисли. Али — довољно да се све то тако у мом сазнању уобличи... А ја не бих суштину ових преговора с Немцима засада објављивао да она страној јавности већ није нашироко позната. Штавише, и неки југословенски историчари — међу њима и Владимир Дедијер 1967. год. — интересовали су се за ток и садржину ових преговора. Југословенско ћутање само доприноси фами. А то ћутање данас нема никаквог разлога сем чувања идеализоване представе о вођама југословенске револуције: као да им није довољно што су извршили једну оригиналну друкчија и не може бити — револуцију...
'
Слагали смо се, као и на прошлом састанку, мада је Тито био најмање скептичан. Ја сам припитао; Шта ће рећи Руси2 — Тито је скоро љутито узвратио — љутит на Русе, а:не на мене: Па и они најпре мисле на свој народ и своју војску!.,.
То је било први пут да је неко у Политбироу, и то баш Тито, тако децидирано исказао различитост од Совјета — различитост не у идеологији, него у животу. Веома ми се свидела Титова реакција: да, било ми је јасно да смо се почели разликовати од Совјета у веома осетљивом, најосетљивијем питању, али које је за нас било животно... Јер да ме неко упитао, тада, да ли се то наше одвајање од Совјета слаже с идеологијом, одговорио бих: Па, наша борба је такође прилог учењу марксизма-лењинизма. Друкчије речено: док год се живот „уклапа“ у идеологију, док год идеологија омогућује плодоносне оријентације — идеологија је жива...
Поврх свега, Тито је већ имао и одговор Моске. Наиме, кад и писмо Немцима, упућена је и депеша Москви, спомињући једино размену заробљеника. Али и Москва је овог пута била ажурна и проницљива и одмах гневно узвратила, у стилу: Зар ви који сте били узор поробљеној Европи, зар ви који сте се досада показали, такав хероизам... да обуставите борбу с најљућим непријатељима и човечанства и вашег народа!... ПЕТИНЕ
СУТРА: Тај им је комесар