Борба, 16. 08. 1991., стр. 19

i ' | a + i i !

„ВОДИЧ КРОЗ ЛАЖИ И КЛЕВЕТЕ“ („БОРБА“ 13. АВГУСТ) Чињенице за расправу

Суд части Удружења новинара Србије примио је писмо Савезног извршног већа у коме се захтева утврђивање професионалне одговорности уредника „Политике Експрес“ због како се тврди — напада на савезну владу и ускраћивању права на адекватан одговор.

Писмо је потписао портпарол СИВ-а Предраг Ташић.

Са наводима у писму ће бити упознат колегијум листа „Политика Ескпрес“, како би му се пружила могућност да чињеницама, у аргуметованом одговору, обезбеди квалифковану расправу о питањима које покреће СИВ.

Изражено је, међутим, жаљење што је писмо објављено пре него што је стигло на адресу Суда части Удружења новинара Србије. Такав поступак говори више о настојању да се у јавности стекну пропагандни поени, него што открива искрену намеру да се поведе квалификована расправа.

Удружење новинара Србије неће ни убудуће подржати праксу којом се аргументовани и професинални дијалог жртвује за рачун директних притисака на уређивачку политику јавних гласила, поготово када се у ту сврху захтева кривични прогон појединих уредника или новинара, чега је на жалост било и у најближој прошлости.

Удружење новинара Србије

Игњат Гатало

зе аи AA

„ОПОЗИЦИЈА У СЕНЦИ“ („БОРБА“ 12. АВГУСТА)

„Дете комунизма“

— пироман

У Борби од 12. августа '91., у чланку „Опозиција у сенци“, новинара Ивана Радовановића, наводе се речи — савети, господина Јована Марјановића, потпредседника СПО, да на локалне изборе (у новембру 2) опозиција не треба да излази, и при том сијасет „стручно—политичких“ разлога у прилог томе.

Овом информацијом желим да укажем на цинизам поменутог господина. Наиме, пре избора у Раковици за једног недостајућег посланика српског парламента, СПО је ангажовао две познате фирме, за политички маркетинг, које би процениле целисходност поновног изласка (после већ једног пораза!) господина Јована Марјановића на изборе у Раковици. Наравно и политичким лаицима је било јасно, а некмоли фирми за политички маркетинг, да поменути господин „нема шта да тражи“ на тим изборима у Раковици. Но, и поред таквих, заиста стручних сугестија, да СПО не би требало да учествује на тим изборима, зарад свог достојанства, господин Јован Марјановић, алиас „дете комунизма“ непримерено дрско је утицао на врх СПО—а, дезинформацијом наравно, да је народ Раковице ипак расположен да гласа за њега!2

У кампањи која је уследила СПО је потрошио 260.000 динара, што је огроман новац за ову сиромашну политичку странку. Наиме, свесно и улудо је потрошен новац, који је делом био намењен (30% од чланарине) свим окружним, односно општинским одборима широм Србије, за политичку ак-

тивност, односно издржавање просторија СПО.

ПИСМА

· И на крају да резимирам. Човек који нема основне претпоставке ГДЕ, КАДА и КО треба да се кандидује, на КОЈИМ и КАКВИМ изборима — управо „саветује“ српску опозицију „шта треба да ради“, на предстојећим општинским изборима у Србији!2

Једном приликом, господин Вук Драшковић је изрекао следећу изјаву: „Пироманима не смемо дозволити да гасе ватру“! (мислећи на људе који су нас увукли у ову ратну беду и економски очај, а да сада ти исти људи здушно покушавају да нас из тога извуку!2). На жалост, господин Вук Драшковић, бар до сад, није осетио и видео да у својој кући има пиромана „тешког калибра“. Уздамо се у Бога и харизму, господина Вука, да неће закаснити са чишћењем странке од таквих пиромана!2 Петар Живојиновић

Смедерево

СУСРЕТ У ПОДНЕ

Претња напуштеног писца

Уторак 6. август 1991. Тачно је 12 сати. Цетињска улица у Београду. Пред бројем 1, на коловозу испред путничког аутомобила, стоји Војислав Шешељ, у белој мајици. Разговара са четири младића који су на тротоару, леђима окренути излазу из старе зграде „Политике“.

У пролазу кажем Шешељу:

„А и ја сам некад од вас куповала ваше књиге!“

„И више их не купујете2“ — пита он мене.

„Не пада ми на памет“, одговарам њему ја.

„Зато ћете умрети“, одговара мени он. „Хоћете сад одмах да ме упуцате“, одвраћам ја њему удаљујући се. _„Ви већ смрдите на иловачу“, виче

OJ JO (JT. Олга Божичковић новинар Београд

„ВРАТИТЕ HAM _ ДЕЦУ“ („БОРБА“ 3. АВГУСТ)

Југославија није само данас

У целости разумем гаспођу Р. 3. из Новог Сада. И мојој беспомоћности, као и безброј родитеља у Југославији, нема барем за сада, помоћи.

Ако је тачна наредба Врховне команде оружаних снага СФРЈ, да се септембарска класа мора демобилисати и одмах да се преводи у резервни састав у дотичним касарнама, онда имам неколико питања свим актерима те наредбе. Како се одражава на здравље, мотив за живот и психичко стање на момка у ЈНА који већ 2-3 месеца није видио од живота ништа осим касарне2 Каква је „слобода“ бити затворен, и једнолични војнички живот за деветнаестогодишњака, без девојака и својих најближих. Чак и ако је отац путовао 1.000 и више километара, а не може са сином на кафу у град2 Какве су перспективе за даље усавршавање на стручном пољу када за месец дана почиње академска година на факултетима, а треба још тражити стан и смештај у месту студирања, а хоћемо у Европуг На крају како се одражава и рефлектира то стање на нас остале грађане односно родитеље, а у смислу способности за општенародну одбрану земље, и за рад и живот уопште2

Покушавам да разумем све потезе ЈНА у изнуђеној ситуацији, али хтео бих одговор од армијских стручњака: лекара, психолога, старешина, педагога, јер су и они родитељи. Југославија није само данас, треба, мислити на перспективу и живот у будућности свих нараштаја, посебно младих.

Знам да је ово моје писмо само празни вапај и очајни крик сломљеног родитеља, али пишући „Борби“ је највише што могу да учиним за сада, и дам од срца и душе подршку свим миротворцима. с. Н.

(име познато редакцији) Титов Велес

ПЕТАК, 16. АВГУСТ 1991 ГОДИНЕ 19

„СРБИЈА У УЏ АМБАЛАЖИ“ („БОРБА“, 12. АВГУСТ)

Без аргумента

У „Борби“ (12. 8. 1991.), свакако, изузетну пажњу читалаца привлачи напис новинара „Борбе“ Славка Ћурувије под насловом „Србија у УЏамбалажи“. У њему, очевидно господин Ћурувија подвргава жестокој критици политику Слободана Милошевића, односно политику руководства републике Србије на чијем челу је друг Слободан Милошевић.

Ћурувија, као што је познато, један је од најжешћих критичара у читавој плејади оних људи који већ годинама критикују политику Слободана Милошевића на страницама „Борбе“. У реду, то је демократско право „Борбе“, поменутих критичара и, наравно међу њима и господина Ћурувије. Па, ипак, треба рећи да је у овом случају критика политике Слободана Милошевића, без стварних аргумената, заиста, превршила сваку меру.

Ћурувија каже: „У најновијој иницијативи Слободана Милошевића стварање „југословенске коалиције“ Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе — нејасно је само једна ствар: да ли је председник већ заборавио како је прошао последње ноћи последњег конгреса СКЈ, када је изашао за говорницу и покушао у СКЈ (који је већ био под његовом контролом) да задржи све осим Словенаца, или је стварање ове најновије крње „Југословенске коалиције“, напросто, некакав штос националног вође „свих Срба“. Пре свега, рекао бих да сам сигуран да Слободан Милошевић није заборавио поменуту историјску ноћ. Али је, свакако, нису заборавили ни огромна већина грађана Југославије, већ су је доживели као један од кључних и историјски преломних тренутака у бици националнистичко-сепаратистичких снага — тежишно на тлу Словеније и Хрватске против опстанка и победе било какве Југославије, као заједничке државе народа Југославије.

У срцима и мислима свих оних којима је стало до савремене, модерне и демократске федерације остаје незаборавно иступање Слободана Милошевића у бици за Југославију, изражено, посебно, кроз његове далековиде речи да ће се СК Словеније и СК Хрватске претворити у националистичке партије, бити бачене на маргине друштвених кретања и постати обични прирепци владајућих режима у својим републикама. ИМ, управо сви смо ми данас сведоци те сурове, али необориве истине о томе да је такозвана Рачанова партија постала обичан вазал у односу на усташко-фашистички режим у Хрватској, и такозвана Кучанова партија, такође, у односу на тоталитарно-профашистички режим у Словенији. То је прво господине Ћурувија, а, друго, суштина најновије, по мом дубоком уверењу, историјски прогресивне иницијативе Слободана Милошевића, не састоји се, како ви кажете у стварању некакве „Југословенске коалиције“ Србије, Црне Горе и Босне ии Херцеговине већ у крупном почетном практичном кораку стварања и рађања нове демократске, модерне и савремене југословенске федерације, од стране оних народа и снага у нашој земљи који то желе. Та и таква федерација ће неминовно победити, али не преко ноћи и некаквим спектакуларним чином, већ низом практичних корака у том смеру који ће се сукцесивно реализовати у одређеном временском раздобљу.

Идући даље Ћурувија каже и ово: „Проблем са Милошевићевим политичким и државним иницијативама је, међутим, у томе што се његова освешћеност над актуелном ситуацијом завршава управо на том месту: на покушају пуке инструментализације Југославије. Престаје освешћеност и почињу заблуде. Србија се, ипак, не може упаковати у „југословенску амбалажу“. Не. Не ради се о никаквој инструментализацији Југославије.

Такво квалификовање поменуте иницијативе Слободана Милошевића представља, очевидно, несхватање и кривотворење њене суштине, чији је „камен темељац“, реалистичка политичко-историјска процена, да после свих драма и трагедија доживљених на овом нашем југословенском простору, скоковито бујају и јачају оне друштвене снаге у нашој земљи које све дубље схватају да свакојаки тренутни и по-

себно дугорочно историјски интереси — економски, техничко-технолошки, културни и други — народа и народности Југославије, мир, друштвени напредак, и најефикасније хватање корака са развојем Европе, управо, може се осигурати једино стварањем нове федерације у Југославији у којој ће бити укључени само они народи који то желе. Уз, поштовање права сваког оног народа који не жели да буде члан те федерације и који жели да се отцепи од садашње СФРЈ. Али, наравно не насилнички, нецивилизовано, противуставно и супротно документима КЕБС-а како то сада чине владајући режими у Хрватској и Словенији.

Историјски споразум о заједничком живљењу Срба и Муслимана у Босни и Херцеговини, чији је иницијатор СДС на челу са др Радованом Караџићем и МБО на челу са доктором Халидом Зулфикарпашићем представља један од изузетно значајних весника рађања, стварања и победе нове југословенске федерације и снажан орган наиласка топлих ветрова, пре свега, у односима између српског и муслиманског народа, а и шире.

Идући корак по корак, Ћурувија у критици политике Слободана Милошевића, није хтео да заборави ни на познати драматични случај „европске тројке“ на челу са господином Бруком. И зато рече и следеће: „Уз то, ни са Европом се не може разговарати на начин на који то чини Милошевић. Није проблем најурити „европску тројку“ необављена посла. Али проблем је, и то огроман, кад читав свет после тога данима бруји: „Крива је Србија“. Никакви касније помпезно најављани интервјуи не могу да изваде ствар.“ И, овде, очевидно господин Ћурувија ратује са истином. Ево неколико чињеница које то потврђују.

Прва: Није тачно да је било ко „најурио европску тројку , она је отишла сама неоправдано љутита и нервозна. Милошевић у вези с тим каже јасно и гласно и убедљиво. А, наиме, на питање шефа дописника из света телевизијске компаније Скај, Њуз, Арноту ван Линдена „који су разлози по вашем мишљењу навели Европску заједницу да оптужи вас2“ Милошевић је одговорио:

„Важно је да њих питате да вам O0јасне, а не мене. Ми смо водили врло добре, конструктивне дуге разговоре. Питају ме зашто сам одбио да их примим, ал' они добро знају да смо се три пута сусрели у току једног дана и разговарали врло отворено о свим питањима без проблема“. Ћурувија се понаша као да не зна, неће да зна или једноставно игнорише ово што је рекао Слободан Милошевић.

Друга и најважнија чињеница је да је Слободан Милошевић и у овом случају испољио прави пример државничке мудрости и националног поноса и достојанства, како у погледу демократског односа према представницима Европске Заједнице, тако и у погледу независности и суверенитета СФРЈ и достојанства српског народа и свих грађана Републике Србије. Уосталом, и недавно реаговање Европског министарског савета у Хагу и Кризног комитета КЕБС-а у Прагу у вези неуспеле мисије „европске тројке“ на челу са господином Бруком, својеврсна су потврда исправности понашања председника Републике Србије и њеног руководства у односу према Европској заједници и њеним историјским документима из 1975. и 1990. које је потлисала и наша земља — СФРЈ.

И, на крају, заиста је више него малициозно када Ћурувија каже: „Да читав свет данима бруји: „Крива је Србија“. Ипак, као што се зна није огроман део света тако „брујао“. То је једно, а друго и најважније: брујале су дуго и у току другог светског рата свакојаке лажи и илузије у иностранству о томе ко води народноослободилачки рат против фашистичких окупатора у југославији. Али, већ је концем 1943. суштински победила истина о томе да је то нови НОБЈ и пој — под руководством КПЈ. Иначе, истина о српском народу вечито је неким снагама у свету сметала, па и овога пута, али она је, ипак, увек побеђивала па ће и овога пута победити. Милојица Пантелић,

генерал-потпуковник ЈНА у пензији, Београд