Борба, 29. 08. 1991., стр. 26

26 ČETVRTAK, 29. AVGUST 1901. GODINE

„ZAMERKE | GLIGOROVU“ („BORBA“ 27. AVGUST)

ап sam dobio legalno

U pismu Ivanke Sekulovski („Borba“, 27.8) piše svašta o mom ocu Kiri Gligorovu, ali se sve pojačava i ovako: „Uži-

vao je sve privilegije, od visokih plata do.

stanova, federalnih vila, za sebe i djecu“.

Kako to o meni i moje dve sestre zna Ivanka Sekulovski, koju ja, o kome ona piše, ne poznajem? Gde je to utvrđeno da sam ja, Vladimir Gligorov, rođen pre 46 godina u Beogradu, uživao bilo kakvu privilegiju, visoku platu ili bilo šta slično? Budući da sve to potiče iz pisanja ро: raznim listovima, o tome da imam stan, želim svima koje to zanima da saopštim: stan u kojem stanujem dobio sam sasvim legalno. Ko god želi da to ospori valjalo

bi da se obrati sudu. Zašto neko smatra da može da me vređa i da o meni sudi mada zna da o meni ništa ne zna, to prevazilazi moje moći rasuđivanja? Zašto mi se, međutim, moji sugrađani ovih dana javljaju i teraju me iz stana, grada i zemlje, to mi je poznato. Vladimir GLIGOROV Beograd

VIDEO KASETA

NAŠEG IDENTITETA Podijum — 011/333-061, 333-627 Zavod N. Sad — 021/23-844 Nota Knjaževac — 019/42-423

PORUKE ŽENSKOG PARLAMENTA Majkama se 211

Od upada majki u srpsku Skupštinu postaje jasno da se u Jugoslaviji rađa nova snaga na koju se mora računati. MožŽda su žene prve shvatile nemoć i nesposobnost svih državnih i političkih centara, republičkih i saveznih, da donesu, a zatim i sprovedu bilo kakvu, koliko-toluko racionalnu odluku o razrešenju jugoslovenskih kriza, koja ne bi bila pogubna ni za jedan narod u Jugoslaviji. Za „usrećitelje naroda“ postoji samo prošlost, a ne postoji budućnost običnog čoveka, pa ni DE ni države. Za njih ne postoji ni život danas — uzurpirali su pravo da odlučuju o životu i smrti celokupnog stanovništva. Izbezumljene strahom za živote svoje dece i prožete osećanjem da spasa niotkuda nema, majke su se usudile da ukažu na činjenicu da niko u ovoj zemlji, ko poseduje oružje, ne radi na stvarnom smirivanju oružanih sukoba. One vide da se u vrhovima Jugoslavije nastavlja igra odugovlačenja, uzajamnog optuživanja, svakovrsnih manipulacija, nadglasavanja i sveopšteg zamajavanja građana. Rezultat su svakodnevne nove ljudske žrtve.

Majkama se žuri. Danas je poginulo dete neke druge majke, već sutra to može biti njihov sin. Sve teže uspevaju manipulacije, kojima se pokušava da se pokret majki stavi u službu neke od vladaјист lokalnih politika. Nepogrešivom intuicijom one osećaju da su njihovi neprijatelji svi oni koji izlažu opasnostima Živote njihove dece. Jedanput započet bunt ne može više da se zaustavi.

Na sve strane majke se organizuju, uzajamno povezuju i njihovi zahtevi su sve precizniji i sveobuhvatniji. Odbacuju prigovore da „izjednačavaju agresore i žrtve”: agresori su svi koji odlučuju o upotrebi oružja, a žrtve su vojnici i! narod! Žene nikada nisu bile u prilici da donose važne državne odluke, pogotovu ne one koje se odnose na upotrebu oružja. Ali zato se od njih uvek tražilo da rađaju sinove — vojnike, koje sada ostrašćene oligarhije bezočno žrtvuju za svoje

nebulozne, besmislene i neostvarljive ci--

ljeve. Rešile su stoga da svoju decu i decu svih majki svim sredstvima spasavaju od pogubne ideologije „tla i krvi.

Svojom odlučnošću i preduzimljivošću one pokazuju da se na njih od sada mora računati. Svi pokušaji da se žene spreče u organizovanju akcija protiv građanskog rata neće uspeti.

Ženski parlament koji je jedan od osnivača Centra za antiratne akcije, u svemu podržava mirotvorne inicijative majki i pružaće im svaku pomoć koju zatraže. Ženski parlament

„SLOBODAN I SLOBODE“ („BORBA“ 21. AVGUST)

„Мегарагепа rečenica“

U feljtonu „Slobodan i slobode“ (nastavak objavljen u „Borbi” od 21. VIII 1991.) autor Slavoljub Đukić, napisa da Slobodan Milošević „nije javno govorio o Memorandumu sem u Jednoj nezapaženoj rečenici na sastanku Gradskog komiгета“. Čitajući to nisam se mogao oteti utisku da ova Đukićeva konstatacija o „nezapaženoj rečenici“ nije adekvatna. Ovaj utisak mi se nametnuo imajući u vidu stvarnu sadržinu izgovorenog, njenu dužinu kao i visokotiražni list u kome je objavljen govor Slobodana Miloševića. Uostalom navešću deo izlaganja Slobodana Miloševića, u to vreme predsednika Predsedništva CK SK Srbije, na sednici Gradskog komiteta OSK Beograda, održanoj sredinom februara 1987. godine, pa prosudite da li sam u pravu. Evo kako taj deo izlaganja glasi:

„Mi smo o tome šta se događa u Akademiji nauka zauzeli veoma jasne stavove. To nije sporno. A komunisti u Akademiji dobili su zadatak, čak i u novinama objavljen od strane Predsedništva CK da se moraju izboriti za promenu tog stanja. Mnogi ništa nisu učinili. Nije reč samo o idejno-političkoj, odgovornosti tih, bez obzira koliko malobrojnih članova SK u Akademiji, zato što nisu realizovali nekakav zadatak koji im je „neko birokratski nametnuo“, nego je to, pre svega, pitanje odgovornosti prema sopstvenoj komunističkoj savesti koja im nije bila ni toliko probuđena da se usprave i da kažu: ne može se napadati Tito i revolucija i razbijati Jugoslavija, da se javno tome usprotive. Prećutali su to, osim nekoliko časnih izuzetaka“.

„Da ne širim temu na ta pitanja, samo ilustrujem potrebu da, pre svega, bijemo bitku na frontu pozitivnog programa izlaska iz krize, ali i da istovremeno bijemo bitku sa antikomunizmom i nacionalizmom bez obzira je li Srpska akademija nauka ili Udruženje književnika, ili je „Duga“ ili je neka druga sredina, iz koje se puca na revoluciju, na njene tekovine, na razvoj socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji“.

Na kraju, možda je interesantno napomenuti da izlaganje Slobodana Miloševića, na pomenutoj sednici Gradskog komiteta, nije našlo mesto među njegovim govorima objavljenim u knjizi „Godine raspleta“ (izdanje BIGZ-a 1989. go-

dine) Momčilo Đukić Beograd „UDAR DEMOKRATIJI“

(„BORBA“, 22. AVGUST)

Felira obmana

Ono što je gospodin Mihajlo Marković, filozof komunisitčke provinijencije i potpredsednik Socijalističke partije SrbiJe, izjavio specijalno za BORBU, a tiče se vojnog puča u SSSR-u, kako i pored svih zasluga Gorbačova, ipak njegov pad itekako odgovara Socijalističkoj partiji Srbije, nije samo sramna i bestidna izjava predstavnika Jedne sulude politike koju rukovodstvo ove partije vodi, već Je ona zanimljiva i stoga što je u SVOJOJ SUTOVOStivrloistinita. Ova izjava je direktno priznanje ko su socijalisti, kakvu politiku vode, i čijem se окгији-падаји = e о a

Zbog velikog broja pisama koja nam stižu, molimo Vas da nam pišete što sažetije, do 50 redova.

Obaveštavamo Vas i da anonimna pisma ne objavljujemo.

Još jednom se pokazalo da komunističke snage ne biraju sredstva da bi opstale na vlasti, već se dragovoljno pretvaraju u političke kameleone. Nekad Je to ideologija, nekad socijalna pitanja, a ponekad, kao što je to u Srbiji, evo, već tri godine slučaj i „nacionalno pitanje“. Komunistima (prerušenim u socijaliste) je sasvim svejedno o kom se od ovih pitanja radi, važno je jedino opstati po svaku cenu. Danas je na redu „srpsko pitanje“ (komunistički agitator Milan Babić ga je do te mere zloupotrebio izgleda i finansijski, da je veliko pitanje kako će se pod paljbom ne hrvatskih bojovnika, već svojih ljudi, zapravo izvući!) a moglo je biti i neko sasvim drugo, svejedno. Velika оћmana naroda se nastavlja. Narod je tu da podnosi žrtve. Ako ne može mirnim putem da se na vlasti ostane, izazvaće se rat — i mirna Bačka. Nije li komunistički general Adžić, besramno, pre samo mesec dana rekao: „U Sloveniji je poginulo onoliko ljudi koliko pogine u jednom malo većem sudaru. Za odbranu Ju0 nikada nije dovoljno žrtava”

112

| tvrdu opciju „ili federacija ili ništa“, izgleda; po mišljenju gospodina MIhajla Markovića, nije važan broj žrtava, nisu važni životi naše mladosti. Važno Je da se Vođa ne kompromituje.

Zlatoje MARTINOV Pančevo

PITANJA JNA Zašto je srušen mosf?

Povodom rušenja mosta „Bratstvo i jedinstvo“ u Bosanskoj Gradišci molim Vas da razjasnite sledeće činjenice:

1. Kako to da je most srušen kađa ga je u to vrijeme čuvala JNA?1 to već nekoliko dana. Poznato je da je, svo stanovništvo i hrvatsko i srpsko iseljeno iz Stare Gradiške.

2. Kako to da odjednom ljudima i vojsci smeta zloglasna kula u KPD-u a 45 godina im nije smetala? Dok se Jelo i pilo u restoranu KPD-a to im nije smetalo. Nigdje nije bilo boljih ručkova. U to sam se i sam uvJerio.

Ovo sve pitam jer miniranjem mosta i blokiranjem puta, i sve većim nepovjerenjem — Bosanska Krajina je blokirana, postaje mrtvo područje. Bez goriva, bez veza sa Zapadom sa neprekidnom mobilizacijom. Još malo pa glad.

Ismet DEDIĆ Banja Luka

„SLOVENIJA JE, IPAK, OTERANA“ („BORBA“ 14. AVGUST)

Stvarnost demantuje Drnovšeka

Intervju. dr Janeza Ргпоузека и „Borbi“ od 14. avgusta zaslužuje malo više pažnje, što zbog aktuelnosti tematike, što zbog dužnog odgovora, kojim taj intervju iritira svakog srpskog intelektualca. Dr Drnovšek ili ne poznaje tematiku za proteklih pola veka ili je namerno preskače i zaobilazi niz istorijskih činjenica, koje ni malo lepim ne prikazuju Sloveniju za proteklih 45 godina. On doslovce veli: „Srpski rukovodioci su bili i ostali na jednoj opciji: ili čvrsta (centralizovana) federacija ili odlazak onih koji na to ne pristaju”.

Stvarnost je nešto drugačija, i glasi: „Ili ravnopravni ekonomski i tržišni odnosi ili prekid istih“. Slovenija Je imala isuviše Oni položaj u Jugi. Temelje istih udario je još Boris Kidrič, jednostav-

no rečeno —-opljačkavši sav perspektiv-

ni industrijski. potencijal Srbije.

Vi ste gospodine Drnovšek doslovce izjavili, nakon isteka vašeg mandata kao predsednika Predsedništva: „Vidljivi su napori Srbije da Sloveniju izgura iz Jugoslavije“. Zašto to niste izjavili dok ste bili na čelu ove zemlje, i tačno jasno i glasno uprli prstom poimenično na one koji su na tome navodno radili čime bi sprečili, u dobroj meri, sadašnju kriznu situaciju. Jasno mi Je i to da bi se to tada protumačilo kao zloupotreba službenog položaja, ali trebalo je blagovremeno reći: bolje je sprečiti no lečiti. Da na primer vojska danas ne sprečava eskalaciju primitivnog nacionalizma, imali bismo tragediju na tlu Jugoslavije, koji je ovde posebno izražen danas kroz razne represivne mere u Sloveniji, a posebno u Hrvatskoj. Zločin u Dalju jasno kazuje da se Hrvatska lagano ali sigurno pretvara u nekadašnju ustašku — genocidnu državu. Slovenački narod je, zahvaljujući srpskom, u prošlom ratu bio zaštićen od genocida. Ali sam srpski narod pod ustaškim režimom doživeo je svu strahotu genocida, koju Vi ovde i ne spominjete kao uzrok sadašnjih kriznih žarišta. Da je slovenački narod bio prepušten sam sebi za vreme rata i osetio na svojoj koži tragediju genocida tih ustaških razmera pitao bih, ı Vas, da li biste danas verovali tim istim ljudima da su se promenili.

I danas, kada se Srbi brane od ponovno najavljenog genocida, sa tom raZlikom što se umesto u Jame planiralo da se ubijeni Srbi spaljuju u ciglanama kao krematorijumima, zašto Vi kao član Predsedništva ove zemlje sami lično ne odete na lice mesta da se uverite ko koga napada, i ko kome osporava pravo na Život i opredeljenje, koje je na primer priznato Sloveniji?

Miodrag D Ć Prokuplje

ZADUŽBINE ZA NEZABORAV

Mostovi spajanja

Tamo daleke 1571. godine poturčeni Srbin Mehmedpaša Sokolović sagradio je most na Drini kod Višegrada. Posle 420 godine, ovog leta, nizvodno, kod semberijskog Popova sela i mačvanskog sela Badavinci gradi se most sa infrastrukturom i nekoliko hotela, takođe na Drini, čiji su inicijatori i velikim delom finansijeri (samo za most pet miliona dolara) supruzi Mira i Slobodan Pavlović, biznismeni iz Čikaga a rodom: on iz Popova Sela, ona iz okoline Novog Sada.

Srba i Jugoslovena uopšte ima svuda rasutih po svetu, a i danas, još uvek odlaze trbuhom za kruhom. Neki se vraćaju sa zarađenom ušteđevinom, da u svojoj domovini dočekaju kraj života i u njoj večno počivaju. Međutim, ogromna većina iseljenika ostaju u novoj, ali ne zaboravljaju staru domovinu.

Uprkos činjeničnog stanja u Jugoslaviji i Srbiji i nekorektne propagande u svetu o njima, našli su se hrabri, odvažni i preduzimljivi biznismeni, supružnici Mira i Slobodan Pavlović — rodoljubi, kako bi se reklo, naše gore list. Pre više godina otišli su u bogatu Ameriku (SAD) i postali bogataši. Obogatili su se, ali ne i zaboravili svoj rodni kraj. Ne samo da u svojim plemenitim srcima nose i da ga se svakodnevno nostalgično sečaju, nego su došli i na humanu ideju: da na Drini podignu most, da s njim premoste prirodno bogatu Mačvu i Semberiju.

Ideja davnašnjeg Sokolovića i današnjih Pavlovića o podizanju na Drini mostova je ne samo materijalizovana, nego je dobila i duboko duhovno simboličko značenje. Jer, gradnja mostova je danas aktuelnija nego ikad u našoj prošlosti. Njihova ideja u tom smislu usmerena je kako na sadašnjost tako i na budućnost. Jer, na mostu biće ugrađena posebna spomen-ploča sa gospođa Mirinom porukom: „Neka ovaj most pokolenjima ukazuje da Srbiju ı Bosnu Drina večno

vezuje“. Prof. dr Bogoljub PROKIĆ Beograd

„Borba“ Trg Marksa i Engelsa 7

11000 BeoBCad

ere ai LC

Pt