Борба, 10. 10. 1991., стр. 21

а неитњу

SVET

MAĐARSKA I JUGOSLOVENSKA KRIZA

slavija [с

ČETVRTAK 10. OKTOBAR 1991. GODINE 21

' |“

Mađarski premijer Jožef Antal uzdigao je Jugoslaviju na nivo „modela“ ха оргобауапје сукзипе 1 је-

dinstva međunarodne zajednice

(Od dopisnika Tanjuga)

Budimpešta. — Sudeći prema onome što je objavljeno u mađarskoj štampi, koja je, razume se, opširno izveštavala o prošlonedeljnoj poseti Jožefa Antala Sjedinjenim Američkim Državama, u svim njegovim razgovorima, pored bilateralnih pitanja i „promocije“ Mađarske kao kandidata broj jedan za ulazak u zapadne integracije, „promovisana“ je i jugoslovenska tema. Stekao se utisak da je premijer Antal svoje nove ideje i predloge oko rešavanja krize u Ju-

· goslaviji, sačuvao za ovu priliku, i

to ne za govornicu Generalne skupštine UN, već za oči i uši naj-

_ uticajnijeg. svetskog faktora, od-

nosno SAD.

Ovoga puta nije se ostalo samo na isticanju da Mađarska unapred podržava sve odluke EZ u vezi sa Jugoslavijom, i to ne samo iz saznanja da Evropa nije svemoguća, već je i podeljena, nego i iz nastojanja da se na pretekstu Jugoslavije, realizuje nešto što Mađarska priželjkuje još od raspuštanja Var-

šavskog ugovora — ulazak NATO ·

u područje Istočne Evrope. „NATO treba da proglasi preuzimanje odgovornosti za bezbednost regiona sve do granica Sovjetskog Saveza. Sva formalna i organizaciona pitanja s time u vezi su od drugorazrednog značaja“, naglašavao je Antal. Drugim rečima, ostvarilo bi se direktno prisustvo zapadne vojne alijanse na ovim prostorima, uz mogućnost da se predvidi i neka vrsta pridruženog statusa, na putu do punog članstva, kao što je to slučaj sa procedurom Evropske zajednice. Time bi se popunio i

PROF. DR TOMISLAV POPOVIĆ — NOVO ČINJENIČNO STANJE U PRILOG JU-KONSENZUSU

onaj „bezbednosni vakuum“, nastao posle raspuštanja Varšavskog ugovora početkom godine, koji je izazvao strahove u Mađarskoj

·komplikovanjem situacije u nje-

nom okruženju — u Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu, Češkoslovačkoj i Rumuniji.

Zauzeti čvrst stav

U ovom trenutku, međutim, glavna preokupacija Budimpešte je Jugoslavija, koju je premijer Antal uzdigao na nivo „modela“ za oprobavanje čvrstine i jedinstva međunarodne zajednice, naročito kada je reč o mogućnosti pritiska na JNA i Srbiju, koje, po njegovom mišljenju, deluju sinhronizovano u agresiji na Hrvatsku. „Ukoliko se zauzme takav čvrst stav velikosrpskom rukovodstvu i njegovim sledbenicima u saveznoj armiji, koji deluju na svoju ruku, postaće jasno da nemaju izlaza“, poručio je Antal američkim domaćinima, tražeći od Vašingtona, zasad izgleda uzalud, da „odigra direktnu ulogu u rešavanju jugoslovenske

·krize“.

Što se mađarskog doprinosa tiče, pored izjava čisto načelnog karaktera o potrebi mirnog rešenja, pravu na samoopredeljenje, poštovanje prava manjina i tako redom, Jožef Antal je za „američku premijeru“ predvideo i predlog da se prizna suverenitet svih šest jugoslovenskih republika, što bi pred-

stavljalo zaobilazni put da se те-

đunarodno legalizuju pre svega Slovenija i Hrvatska. Drugim rečima, ono što se nije moglo učiniti u odnosu na samo ove dve republi-

NATO NA MALA VRATA: Jožef Antal

ke, zbog rižika da se ostane u manjini u Evropi, učinilo bi se „u paketu“, s tim što bi, razume se, dve od šest jugoslovenskih republika bile međunarodno „priznatije“ od ostalih.

Nakon što bi se sve one obavezale da će poštovati ljudska i manjinska prava, dodaje Antal, bio bi uspostavljen prelazni period od tri do pet godina, tokom kojeg bi se sve one izjasnile da li žele da zadrže potpunu nezavisnost ili bi stupile u novu konfederaciju, a međunarodna zajednica obezbedila bi podršku u ovom periodu ekonomskim i političkim sredstvima, kao i kontrolu čitavog procesa.

Manjkavost ovog predloga je, međutim, što dolazi beznadežno kasno, jer toliko unapred u Jugoslaviji više niko ne razmišlja, što pokazuje upravo primer Slovenije i Hrvatske, koje su jedva dočekale da istekne tromesečni moratoriјит. Druga nevolja je izgleda u tome što ni američki predsednik Buš, osim što je Antalove ideje nazvao „hrabrom koncepcijom“, ne smatra da bi SAD u ovom trenutku, same ili preko NATO, trebalo da se direktno angažuju u jugoslovenskoj krizi jedino zato što to traži premijer Antal. „Molim vas iznesite to pismo“, bio je, prema izveštajima mađarske štampe, jedini komentar američkog predsednika, ako se izuzme njegova opaska da Sjedinjene Američke Države „pažljivo prate probleme istočnoevropskih zemalja“.

Bez preteranog oduševljenja

Ni mađarska štampa nije preterano oduševljena Antalovim američkim nastupom ni oko proširene uloge NATO, niti oko Jugoslavije. Što se prvoga tiče, ističe se da bi zaštitni kišobran Atlantskog saveza celishodnije bilo tražiti kolektivno, a ne pojedinačno u mađarskom istupanju. Za predlog o jednovremenom priznavanju svih jugoslovenskih repbulika „Mađar hirlap“ primera radi, primećuje da ne bi „ni za korak pomerio rešenje jugoslovenske krize sa mrtve tačke“. Premijeru Antalu se prebacuje da nije odabrao ni pogodan trenutak jer „kao da je zaboravio ne

S

samo da SAD ne žele da se direktno mešaju u evropske sukobe nego 1! да američki predsednik nije bio raspoložen za dobre savete mađarskog premijera, u vreme kada ga sopstvena javnost kritikuje zbog preteranog interesovanja za spoljnopolitička pitanja“.

Činjnica je, međutim, da je Jožef Antal naglašeno aktivan u jugoslovenskoj krizi i da praktično nijedno njegovo istupanje u poslednje vreme nije prošlo a.da ovu temu nije spomenuo. Pri tom se nije ustručavao da se jasno opredeli između onih republika za koje kaže da su pošle putem demokratije i, s druge strane, jugoslovenske armije „koja traži unapred pretpostavljenog neprijatelja“, kao i „srpskih nacionalista i komunis-· ta, koji ne poštuju prekid vatre“. Za ove druge predviđa i ekonomske sankcije kojima bi se i Mađarska pridružila, ukoliko se za njih i Evropa opredeli.

Ovakvom stavu Antala, koji je na nivou retorike, reklo bi se, oštriji od njegovih političkih uzora u Austriji i Nemačkoj, pogodovale su, koliko okolnosti u samoj Jugoslaviji, toliko i promene raspoloženja kod nekih evropskih relevantnih faktora. Mađarska, koja je direktno odgovorna što se u jugoslovenskom građanskom ratu hrvatski oružnici koriste i njenim oružjem, nastoji sada da se umesto saučesnika predstavi kao zemlja u opasnosti, kao sused Jugoslavije (sa kojom ima najdužu granicu) prinuđena da „strpljivo podnosi” povrede vazdušnog prostora i pruža utočište desetinama hiljada izbeglica. Stanko ŠAJTINAC

Nacionalizam kao zaraza

Nacionalizam u Jugoslaviji mogao bi se kao zaraza proširiti i time ugroziti glavne poluge globalne moći utemeljene na slobodnom protoku robe, kapitala, tehnologije, ljudi i ideja

| Navedeno sužavanje manevarskog prostora za širenje i ostvariva-

nje ekstremnih i nepomirljivih naci-

onalizama, upravo zbog realnih opasnosti da ne eskalira u sveopšti ratni sukob, daje sve snažniji podsticaj za pojave i mirovne inicijative, nezamislive pre šest meseci, na primer:

— kompletno i krajnje seriozno angažovanje EZ na najvišem nivou, uz relativno distanciranje od jednostranih secesionističkih ili unitarističkih poteza, u kontekstu shvatanja da se na slučaju Jugoslavije testiraju koordinate novog evrop-

· skog postkomunističkog poretka;

— serija susreta i aktivnosti u cilju prevazilaženja nepoverenja i građenja pregovaračkih instrumentarija, kao što su: „istorijski“ sporazum SDS i MBO, susreti najviših predstavnika dveju najvećih konfesija, akcije mirotvornih pokreta različitih političkih i socijalnih profila, ženevski susret opozicionih stranaka, neke hrvatske inicijative za davanje političke autonomije Srbima, iznuđeni i, za sada, dozirani informacioni pluralizam u Srbiji, lokalne inicijative o primirju omekšavanje tvrde slovenačke pozicije, relativna kontrola provokacija koje bi

vodile destabilizaciji BiH; relativno.

visok međunarodni ponder umerene i homogene vodeće ekipe Makedonije; — kritičko i relativno neutralno tretiranje aktuelnih sporova i ponašanja vladajućih partija u nekim тед па (Рапаз, ММ, МТУВ...),

" зуакако и изом та данћ оргагисе-

пја;

— ocene, stavovi i aktivnosti рпvrednika (PKJ) u pravcu stvaranja regularne atmosfere za poslovanje, organizovane inicijative naučnika-ekonomista oko nekih zajedničkih programa (konzorcijum...) ili pojedinačna hrabra istupanja u korist razuma;

— organizovani ili spontani bojkot za angažovanje u vojnim i paravojnim formacijama, kao i sve više (istina rizična) pojava da komandanti imaju sve manju vlast nad svojim „vojskama“, što generalno relativizira vojnu opciju ı silu kao način razrešenja sporova, a znatno povećava značaj političkih rešenja;

— pukotine u do sada čvrsto hijerarhizovanim lobističkim strukturama Hrvatske (svrgavanje Đodana), Slovenije (DEMOS) i u nizu drugih nacionalnih stranaka u osta-

. lim republikama i slično.

Uloga SAD

Ne ulazeći u složene i dalekosežne posledice događaja u Sovjetskom Savezu, očigledno je da u ovom momentu nisu jasno oblikovani svi parametri novog međunarodnog i evropskog poretka od značaja za sudionike i neposredno zainteresovane aktere masakriranja Jugoslavije.

Scenaristima nasilnog drobljenja Jugoslavije ne samo da se izjalovilo očekivano aktiviranje „kosovske bombe“ i očekivano aktiviranje „so-

cijalne bombe“ izazvane rapidnim osiromašenjem i raslojavanjem stanovništva, nego su osporene i obe spoljne bitne premise, vezane za očekivano tvrdo ponašanje SAD i uspavanu ulogu zatečene Evrope (posebno EZ). Izjalovila su se i očekivanja tzv. snaga kontinuiteta o tome da će, igrajući se na kartu Jugoslavije i ispražnjenog jugoslovenstva, očuvati politički uticaj, poluge vlasti, privilegije i neoboljševičko uređenje privrede i društva.

Tokom poslednjih šest meseci, povodom i posle rata u Zalivu i događaja u SSSR-u, SAD su postale svesnije svoje krucijalne i nedeljive uloge u vezi sa očuvanjem stabilnosti međunarodnog poretka s obzirom da one nisu više samo jedna velika sila ili supersila, nego globalna sila koja mora izgraditi novi model i mehanizam kolektivne bezbednosti u svetu i glavnim svetskim područjima, koji sada više ne bi bio predominantno građen na antikomunizmu, a koji bi istovremeno artikulisao i sa rešenjima složenih globalnih izazova socio-političkog i ekonomskog karaktera.

S tim u vezi i Haška konferencija o Jugoslaviji, u suštini ima dva SVOja koloseka; prvi, koji se odnosi na traganje za rešenjima Jugo-tragedije, a drugi, koji se odnosi na novi evropski poredak, koji se nalazi pred dramatičnim i dalekosežnim iskušenjima.

Svesni sasvim nove međunarodne situacije, SAD su se u pogledu Jugoslavije tokom poslednjih meseci prepozicionirale sa isturene na

diskretnu kontrolnu i dirigentsku poziciju, sa osnovnim javnim opredeljenjem da će slediti strateške interese i stavove Zajednice. Zašto?

Najpre, procesi fragmentizacije država i njihovo strukturiranje na nacionalističkim osnovama, suštinski su suprotni esencijalnim interesima i principima. pobedničkog krupnog kapitala, koji je poodmakao u projektu izgradnje neoliberalističkog koncepta društvenog i privrednog poretka u svetu. Nacionalizam u Jugoslaviji, kao zaraza se može proširiti u Evropi i šire u svetu i time ugroziti glavne poluge njene globalne moći utemeljene na „slobodnom“ protoku robe, kapitala, tehnologija, ljudi i ideja.

Zatim, očigledno ulaženje Slovenije i Hrvatske u užu zonu najneposrednijeg nemačkog uticaja, sa svim repovima koji prate ponašanje Nemačke prema Jugoslaviji, sa mogućnošću sličnih kasnijih aspiracija prema Poljskoj, Italiji, SSSR-u, Švajcarskoj i sl, prema nekim analitičarima udara u temelje sadašnjeg evropskog poretka. Umesto scenarija „Evropa tvrđava ili Evropa 92“ ili scenarija „Evropa-nemački greben ili Evropa 90“ stvaraju se realni uslovi za „scenario tri Evrope“: zapadna „latinska“ Evropa, centralna „germanska“ Evropa i istočna „ruska“ Evropa. Ne treba mnogo mašte za zaključak da bi to moglo imati dalekosežne međunarodne posledice i da nosi u sebi strateške izazove i rizike za globalnu poziciju SAD, naročtio usmerenu ka području Zaliva. Najzad, Jugoslavija je najozbiljniji posleratni test Zapada i test nove globalne liderske pozicije SAD. Umesto ideološki determiniranog doskorašnjeg plus-minus određenja prema krupnim svetskim i evropskim poslovima, u postkomunističkoj eri SAD se suočavaju sa potrebom da izgrade novi sistem principa i mehanizama međunarodnih odnosa, konzistentan i efikasan u odnosu na totalitet kako aktuelnih tako i dolazećih izazova u svetu.

Prvi uslov, zapravo preduslov, takvog pristupa SAD, tiče se sopstvene dileme o tome kako da uspostavi novi tip odnosa između koncepta tržišta i ljudskih prava primerenog realnostima šarenolikog i visokointegrisanog sveta, s jedne strane, te interese uticajnih lokalističkih lobija ı obaveštajnih struktura mentalno formiranih na postulatima hladnog rata.

Svesne nove svoje poziciie i uloge u svetskim poslovima SAD se nisu opredelile za demonstraciono, preteće ili efektivno korišćenje šeste flote, na što su zasigurno računali protagonisti čerečenja Jugoslavije, ali istovremeno, nisu se opredelile ni za ishitreno multilateralno vojno angažovanje, s obzirom da multilateralizam pretpostavlja neku vrstu legitimiteta u vidu konsenzus-načina odlučivanja Zapada, koji se iz poznatih razloga ne sme često iskušavati, a koji istovremeno na izvestan način stoga ograničava autonomnost SAD u eventualnim novim krizama.

Kraj u sutrašnjem broju