Борба, 26. 12. 1991., стр. 13
~
ta su tri godine za Joneska kada su
ga za života štampali u čuvenoj
P Galimarovoj biblioteci La Plćida
na 2080 strana, potvrđujući time njegov rang u francuskoj i svetskoj književnosti. Anuj ga je nazvao Pikasom pozorišta, a Rože Planšon režirao predstavu u kojoj je Jonesko dramski junak. (Žan Karme bio je zapanjujuća inkarnacija Jones-
ka).Sada je Jonesku 83 godine; ne kopa.
baštu već je slika. Dokučio je solifikaciju jer gaji apsurd, a zlato je apsolut. Rođenog 1909, Joneska su u svim enciklopedijama sveta podmladili tri godine. Tako je hteo. Skrivao je svoje godine da bi bio u generacijskom trendu nekih kritičara.
Danas ima sve: član je Francuske akademije, čak je i njegova kćerka Mari-Frans našla uhljeblje.
Njegova Ćelava pevačica ne silazi sa pariskih scena; prikazuju je već četiri decenije neprekidno u Latinskom kvartu, u malom teatru „Išet“. Godinama je u nas bio omiljeniji kao ime, nego prisutan na pozorišnim daskama. Nanovo se igra u Beogradu i Sarajevu; u Čačku je objavljena njegova knjiga eseja Čovek pod 'znakom pitanja (1990), a u Vršcu ovih dana je izašao njegov intimni dnevnik Isprekidano traganje (1991).
Preuzimam ulogu onog ko će od Ežena Joneska da iznudi ispovedanje.
Objavljivanjem u „Plejadama“ Jonesko je doživeo apsolutno priznavanje. Vi ste jedini živi autor kome je delo objavljeno u uglednoj biblioteci „La PIćiade“.
— Dobro je što su požurili. Kada bih se pojavio u Plejadama za nekoliko godina,a verovatno ne bih bio u prilici da vidim knjigu. ;
Kritika smatra da je Jonesko moder-
_ ni apostol evropskog pozorišta. Kako vi-
dite sebe u ulozi najvećeg dramturga današnje Evrope?
— Čudim se. Ne mogu da kažem da mi je Žao.
Počeli ste. na jako neobičan način.
Kada ste imali jednu godinu, otisnuli ste se iz Bukurešta u Francusku, a posle toga u dvanaestoj godini ponovo se vraćate u Bukurešt da biste, ustvari, naučili rumunski koji niste znali. u
— Da. Ali, naučio sam rumunski i napisao prve knjige na rumunskom: Elegije za mala bića (1931) Ne (1934). Požurio sam da se vratim u zemlju. Poveo sam gospođicu Burilijanu i pobegao s njom u Francusku da bih navodno sa dobijenom stipendijom doktorirao. Doktorat nikada nisam odbranio i neću nikada. Imao sam mnogo poteškoća. Kada sam imao stipendiju, bilo je dobro, a posle je bilo mnogo komplikovano. Bio sam korektor, radnik, imao sam solidna ramena...
U Rumuniji ste završili gimnaziju „Sveti Sava“ u Bukureštu. Čega se još sećate iz bukureštanske mladosti? ·
— Oh, imam odbojnost prema tadašnjoj legionarnoj Rumuniji. Moj stav je opisan u Nosorozima. Samo nekolicina nisu bili legionari, četiri-pet njih. Kao što sam često govorio, pitao sam se da li mogu biti u pravu protiv svih ljudi. Nisam se čuvao. Kada sam došao u Francusku, upoznao sam Gabrijela Marsela, Deni de
·Ružmona, i ponovo našao neke puteve
ka humanizmu. Sreo sam dobre hrišćane i osećao se od početka dobro.
Jedno vreme bili ste čak kulturni ataše ili ataše za štampu u vreme Antoneskua. Možda ste se zato odlučili da ostanete u Francuskoj?
— O, ne. Bio sam pre Antoneskua, potom kada je on došao na vlast i legionari, ne... oni su me pozvali u zemlju i nisam mogao da prihvatim. Nisam mogao da idem u Rumuniju tog vremena. Imao sam odbojnost, prema moralu, javnom mnjenju, sve je bilo kao neki očigledni prolegionarizam, kuzisti, antisemiti, cela desnica je bila tamo, i svi ljudi su bili na desnici, čak i Elijade, čak i Sioran, mnogi, mnogi, Dan Bota, ali su se brzo povratili. Bio je to veliki svetski pokret. Bilo je teško da mu se suprotštaviš. Imali su utisak da su ruku pod ruku sa Evropom. Rumunija je postala legionarna zbog Nemačke: Rumuni nisu imali na koga da se oslone — na oslabljenu Francusku, na poraženu Englesku? I onda, da ne bi izgubili određene rumunske pokrajine, kao što je Besarabija, prišli su Nemcima, ali bez dubokog verovanja.
Loše ste. stajali s novcem u mladosti. U vašoj knjizi „Isprekidano traganje“ govorite o novcu i veoma ste okupirani budućnošću svoje kćeri Mari Frans.
— Bio sam, ali nisam više. Bog mi je pomogao. Ali su mi se dogodile neverovatne stvari. Jednog dana nisam imao ni dinara u kući. Uzeo sam, ipak, korpu i pogledao dole i našao sam tri hiljade franaka, starih franaka, što. je bilo čitavo
svet knjige
bogatstvo. Drugi put ih je bilo samo pet
stotina. Potom sam izgubio onih tri hilja· де franaka. Smatrao sam da je to bila
božja časna pozajmica. _ |
Postigli ste sve što ste zamislili, mon cher!... Niste se rodili, ustvari, 1912, godine u kojoj je umro Karađale, već tri godine ranije. Da li je to tačno? .
— Da. Rođen sam 1909. Pošto je jedan kritičar rekao imamo mlade autore, pomalo ironično, i kako sam imao četrdeset godina, hteo sam da imam trideset i sedam. Ali, preuzeo sam sada, nažalost, svoje prave godine. 5
I kako se sada osećate?
— Sa nekim nesigurnim verovanjem u Boga. Ja sam poput onog čoveka koji
kaž ljudi fka kaže.da su io da bi stigli do Boga,
osvađali s ita . 1 T
oista, nist 5
o jutio, udario
kulu. Otada su Se
и Вођа,
kim пе 1102
se molio svakog jutra ı kazao: „Bože, bože, učini da verujem u tebe“. Ne mogu da živim bez Boga i ne nalazim ga.
Isprekidano traganje je neka vrsta molitve, traženja apsoluta.
— Da, da, napisano je u vreme kada više nisam bio u bedi, ali sam se plašio za moju kćerku, šta će od nje biti... Sada je dobro, moja kćerka radi kao profesor'ka. ;
Која је vaša vizija postojanja?
— Pitam se, kao što reče nemački filozof, zašto nešto postoji. Prvo. pitanje. Bio sam veoma mlad. Zašto nešto postoji? Zašto postoji postojanje? I, na kraju, ako postoji, ako ima postojanja, zašto postoji zlo. Sada verujem i ne verujem... Kakvi su Jugosloveni, jesu li pobožni?
ali od drugpob», u se oko toga ko На dobit
— Jedni da, drugi ne. Sada se javlja jedan novi talas, mnogi ljudi veruju u Boga.
— Da, da.
Ove godine se obeležava 100-godišnji-
_ са Remboove smrti. Ko je, po Vama,
Rembo? — Najveći francuski pesnik. Zaluđivao je svet taj Artur Rembo. Između 16 i 19 godine okončao je svoje delo. — A posle je postao trgovac. Kako objašnjavate fenomen Rembo? — Ne objašnjavam ga. Kažu da je između 1929. i 1933. u Bukureštu, Jonesko bio neumorno zaljubljen. Da li je baš tako?
ii da stvore jednu ku-
„trećeg, SD | li stan. i bolj o.
ilonsku
će imati
i razbio tu Vav
Odi vu i, i niko se Bi sa jezi j те врогатлитећ.
di rasuli
— Jeste. Bio sam zaljubljen, naročito u moju suprugu, koju sam ubrzo izvukao iz Rumunije, da bi pobegla iz tadašnjeg pakla. No sada se Rumunija popravila, pošto je preživela strašan period, mnogo lošiji nego onaj koji je ranije bio. Trajalo je to četrdeset godina. Nanovo sam našao novu mladost i dobronamerne ljude.
Napisao sam jednom o gospođi Rodiki da je Vaš anđeo čuvar s bičem u ruci.
— Nema biča.
Ona nema biča, a Vi ste prihvatili sablju Francuske akademije.
— Prihvatio sam, zašto da ne? Govori se loše o akademicima, naročito to govoOre oni koji su ostali napolju, toliko pisaca. Akademici su izvanredno umni ljudi. Francuska akademija ima četrdeset članova, koji razmišljaju na različite načine,
ČETVRTAK 26. DECEMBAR 1991. GODINE lil
četrdeset ujedinjenih usamljenika.
I Jonesko je jedan usamljenik. Volite li osamu?
— Ne. I da i ne. Imam nekoliko prijatelja. Mnogo ih je pomrlo. Imam osamdeset godina (83, naša primedba) i mnoge sam izgubio na putu. Bolno je to, bolno. Jedan od vaših prijatelja, ili Vaš duhovni otac, bio je Konstantin Brankuši, koji Vas je s toplinom primio u svoj Atelje u Impasse Ronsin br. 11. | __—-/Da. Bio Je ironičan i ismejavao je ljude koje je primio. Kasnije Je postajao njihov prijatelj. Uptiao me — pošto ga je „slikar Istrati detaljno obavestio o meni: — Šta radiš? Odgovorio sam: Pišem pozorišne komade. On mi je odgovorio: Il ne m' import pas le theatre. Jemmenerde le theatre! Rekao sam mu: Merci, mon maitre! C'est pourquoi j'en fait. I postali smo prijatelji.
Rekli ste mi jednom da biste želeli da napišete život jednog, sveca. Odakle znate kako izgleda život jednog sveca da biste ga opisali?
— Ne znam najbolje kako izgleda život jednog sveca. No imao sam jednog ispovednika. Bio je to otac Maksimilijan Kolbe, katolički sveštenik, koji je došao s Atosa. Pitao me je: Jesi li krao? Jesi li počinio incest? Jese li ubijao? Kazao sam: Ne! A on: Veruješ li u Boga? Rekoh mu: Tu se dvoumim. On je odgovorio: To je
- najveći greh. Možeš da ubiješ, možeš da
činiš sva zla na svetu, ali ako veruješ u Boga — spasen.
Jonesko ne stvara samo pozorište, već se bavi i slikarstvom.
— Ne bavim se više slikarstvom. Rodika će vam pokazati šta sam radio. Već tri godine ne slikam, od kada sam se razboleo od artroze. Ne umire se od artroze, no ona te prikiva za mesto. Moj atelje je kod prijatelja u Švajcarskoj. Mnogo patim što ne mogu da slikam. Kada slikaš kao da praviš red u svetu. Velika prednost slike je u tome što sve vidiš odjednom. Pogledaš sliku, i video si sliku. No, hajde, pokušaj da ispričaš jedan roman. Beskrajno je teško ispričati roman, knjigu, slikarevu poruku imaš neposredno ispred očiju.
Sećam se Vaše izložbe, koju.je priredio Francuski kulturni centar u Beogradu. Nisam bio u Beogradu na izložbi. Nije mi dozvolila ova nesrećna artroza, inače bih došao.. Bio sam u Jugoslaviji, kao što sam vam rekao, bio sam u Dubrovniku, Beogradu... Sada ne mogu'da se mičem. Dolaze mi prijatelji, koji su još Živi, no imam dva savršena biće pokraj mene, neguju me: moja supruga i moja kćerka.
Šta je ideal pisca na ovom svetu?
— Da piše, naravno, da piše, da voli pisanje, da zamišlja.
Čemu pisanje?
— Ničemu.
Kako vidite, iz Pariza, rumunsku
_ književnost?
— Sadašnju rumunsku književnost?
Ne, iz svih vremena.
— Eminesku, Kreanga, Odobesku.
— Urmuz. Ah, zaboravio sam? Urmuz, koji je uticao na Tristana Caru, a Tristan Cara, kada bi čuo za Urmuza, naljutio bi se. Urmuz je uticao na Caru. Cara je prepisao Urmuza-
Preveli ste integralno Urmuza na francuski, a posle ste izgubili prevod.
— Pročitan je moj prevod na radiju. Treba da postoji rukopis, tu negde, potražiću ga, pronaćiću ga, i objaviću...
Kakva li je to hrabrost kod Joneska da pokvari govor i da nam predloži bolnu tragediju reči?
— Hteo sam da izrazim čuđenje pre„ma svetu, prema ljudima, koji čine dela bez smisla, i žive bez smisla. Hteo sam da kvarim jezik... Pokvario sam jezik, razbio sam ga u paramparčad, ali se, na kraju, jezik okrenuo protiv mene. A kvarenje jezika je teskoba za mene. To se vidi u Voyager chez les morts, naročito u poslednjem monologu, u kojem junak traži metajezik, traži da shvata, u kojem dokazuje da ne razume ništa iz života, od Boga. Ni sada ne znam, svakako, šta to znači.
Kafka ima pripovetku Pesnica u kojoj zamišlja kulu jezika koji se svađaju.
— Kafka tamo kaže da su ljudi naumili da stvore jednu kulu, da bi stigli do Boga, ali od drugog, trećeg sprata, posvađali su se. Ko će imati bolji stan. I, doista, nisu tražili Boga, već sopstvenu dobit. Bog se naljutio i udario pesnicom i razbio tu Vavilonsku kulu. Otada su se jezici i ljudi rasuli, i niko se ni sa kim ne može sporazumeti.
Karađale,