Борба, 15. 02. 1992., стр. 23
је
5 Р
DRUSTVU
Žika ima avion „Muštikla“ na čelu urbane mafije
Još dugo će se postav|ati pitanje na čemu je Živadin Mihailović, direktor | suvlasnik „Stankoma“ gradio svoj imetak & Možda je jedini dobar odgovor: na svom poslovnom duhu i lošoj državi koja ne zna šta će ni
Mirko Đekić
Da kojim slučajem živi u skromnom dvosobnom stanu na petom spratu nekog solitera, da pije klekovaču i puši loše cigarete, strogo vodeći računa da njegova plata ne bude veća od opštinskih načelnika, da redovno odlazi na sastanke u svojoj mesnoj zajednici, za čoveka koji se zove Živadin Mihailović ni na Banovom Brdu, kamo li u Beogradu, niko ne bi znao. Za 21ku — „muštiklu“ znaju svi. Ko god da u čukaričkim kafanama započne priču o tome šta ko u tom kraju ima, njegovo ime ne može mimoići... „Mafijaš, jedan od vođa velegradske urbo mafije...“.
„Svi znaju za Žiku Mihailovića iz „Stankoma“ i njegov avion, on u gradu važi za dobrotvora, poklanja neke stanove, a svi ćute da on ruši Cukaricu, ruši Banovo Brdo i radi šta hoće“, rekla je za okruglim stolom „Večernjih novosti“ arhitekta Radmila Gavrilović — Lečić što je objavljeno u utorak, 11. februara. =
Tom se avionu može dodati da Žika poseduje nekoliko kuća, pet-šest lokala, da sebi gradi još tri vile, vlastitu veliku firmu, da je kapital uložio u nekoliko kafana. Bogat čovek! Kako god da se okrene, novinski razgovor s njim, ma koliko bio usmeren u izgradnju stano-
- уа, та šta je Mihailo- 2
vić svakako jedan od najupućenijih ljudi u gradu, ne može da mimoiđe pitanje 0... — Dabome da su mi poznate sve te fame. Ako se pod bogatstvom „podrazumeva novac, ja to nisam. Nemam ni dinara gotovih para, niti je moj princip da mi novac negde skriven miruje. Novac mora da se vrti. Ja sam bogat čovek jer vodim firmu koja zna šta hoće. Imam dobru i složnu porodicu: sina, ćerku, unuke. A nije da nemam. Supruga i ja imamo pola kuće na Banovom Brdu koju smo sazidali 1961. godine, kuću u Sremčici u kojoj stanuje sin. Cerka ima stan u poктоуђи и naselju „Golf“. Želja mi je da se svi okupimo u jednoj kući, da budemo pod istim krovom, ali da svako ima svoj ulaz. To će uskoro biti ostvareno. Prodaću ovo što imam i okupiću moju rodbinu... Moja snaha ima lokal, ali je to njen otac kupio. Žena ima galeriju i fotokopirnicu u našoj porodičnoj kući. Svi u porodici radimo od jutra do mraka... Sve su ostalo budalaštine... A voleo bih da imam avion, mada mi je lepše na zemlji.
Sponzor u vis
Ovaj portret-intervju tek počinje. Ali, novinska radoznalost goni Mihailovića da odgovori kome je sve poklanjao stanove. Nikom, kaže. Navlačim ga na tanak led a atletičaru Topiću? To su bar sve novine objavile, pa televizija. Zar niste njegov. donator i sponzor. Odgovara potvrdno i kaže da ga je neki građanin, inače ekonomista, pod punim imenom i prezimenom, optužio za rasipanje društvene imovine baš povodom toga i da je javni tužilac to shvatio veoma ozbiljno. Već su nekoliko puta inspektori i kontrolori navraćali u firmu da pregledaju dokumentaciju.
— Ta dva čoveka, ekonomista koji me je tužio i tužitelj ne shvataju u kom vremenu žive. Moj aranžman s Topićem je jedan od najuspešnijih marketinških poteza. Ništa se nemojte iznenaditi ako toga bude sve više, ako budemo sponzori mnogim talentima. Bolje da u njih ulažem pare nego da kroz porez dajem državi koja će izdržavati ekonomiste-tužitelje koji ne shvataju da ja, direktor „Stankoma“ za sve postupke, pa i za donatorstvo, odgovaram samo deoničarima moje firme. O kom rasipanju društvenih para taj čovek govori. Ej, čoveče... Nedavno su napisali da Žika ima vezu pa zato sva naselja na Banovom Brdu ima-
–
sa sobom ni sa ovakvim ljudima
ju telefone. Budalaština. Mi smo, s poštom planirali da u ovom modernom naselju svaki stan ima telefon i Žika je to platio...
Žika Mihailović je rođen 1935. godine u selu Lipovcu („između dva najlepša brda na svetu — Oplenca i Venčaca“) u siromašnoj seoskoj porodici sa sedmoro dece. Ovaj romantičarski detalj tako često viđan u molbama za prijem u dragu nam bivšu Partiju, jeste značajan. „Zarekao sam se, kaže, da ako ikako budem mogao, napravim mojoj porodici takvu materijalnu osnovu da niko u njoj, u tri naredna kolena, ne bude siromašan“... Kraj Mihailovićevog radnog stola velika fotografija srećnog dede i prvog unuka“. I za ovoga će ostati dosta. Ali je dužnost njegovog oca, da ga vas-
- pita tako kako sam ja svog sina: da ume da
radi i da zarađuje“. Tek kasnije je Žika Mihailović shvatio
da je u tom selu nesvesno stekao osnovni poslovni postulat, koji je kasnije svesno razvijao.
— Za razliku od druge dece, koja su
čuvala ovce, ja sam čuvao koze. Zavideo,
sam im. Mirne ovce, dremuckaš na livadi. A ja sam svakoga minuta morao da budem na oprezi i da trčkaram. Ako zadremaš, začas koze odoše na treće brdo ili, što kažem u šali, odoše četiri koze na pet brda. Morao sam uvek da znam gde su i da ih na vreme vraćam.
Policija za vratom
Mihailović je, inače, jedan od veoma retkih uspešnih beogradskih privatnika koji je prihvatio da otvoreno govori za novine o tome kako radi i zarađuje. Ostali izbegavaju javne nastupe. (Pitam jednog od njih, zaista sjajnog biznismena, da li bi prihvatio ovakvu vrstu razgovora, Kaže mi, kao dugogodišnjem poznaniku— pa da mi natovariš finansijsku policiju na vrat).
Kada je završio srednju tehničku školu, sam se izdržavajući, zaposlio se u „Hidroprojektu“, odakle je, osam godina kasniJe, godine 1961. izbačen iz Partije zbog tezgarenja ı menadžerskog ponašanja. Od tada delimično, a od 1968. godine konačno, odlazi iz društvenog sektora, prolazeći kroz Scile ı Haribde kombinacijom duha Onazisa i Ostapa Bendera. Pitanje je da li u beogradskom svetu privatnika ima veštijeg plivača od njega kroz hirovite vode državnog zakonodavstva u tumačenju opštinskih referenata. Najpre je imao svoju zanatsku građevinsku radnju (sa sopstvenim voznim parkom, kamionima 1 ргаде-
ad сна ва за рстњи. MM} ВИКИ
vinskim mašinama) koju je zatvorio kada su 1970. godine preterali s porezima. zaposlio se u stambenoj zadruzi „Naš stan“ (kasnije ime promenjeno u „Stan“) iz koje se ubrzo izdvojio, formirajući projektni biro. Kako se sve vreme bavio projektovanjem, za šta je takođe bio registrovan kao klasična privatna firma, lepe je pare zaradio izdajući kataloge (jedan čak sa 1.600 projekata).
Deset godina kasnije, kombinujući iskustva iz projektovanja, građevinarstva i sve veću glad za stanovima, osniva svoju stambenu zadrugu koju (nostalgično?) naziva „Naš stan“, koristeći neke od zakonskih rupa u ono vreme kada je bilo dozvoljeno da grupa građana osnuje firmu, ali se na „g-g preduzeća“ gledalo kao na ribnjak ajkula, izbegao je da se zna da je zadruga zapravo njegova i da je to „g-g“ vari-
BOGAT SAM, ALI NEMAM NI DINARA GOTOVIH PARA: Živadin Mihailović (Snimio Božidar Petrović)
janta. Kako je pre toga stalno radio po podrumima, koji su mu bili poslovne prostorije, mada je najznačajnije aranžmane, kao kafanski čovek, radio tamo gde to Srbi najradije čine, sada prvi put iz podzemlja izlazi na svetlo dana. Na velika vrata ulazi u građevinarstvo. A ono je, u to vreme, opasno primamljivo. Nije posegao za kamionima i građevinskim. mašinama („Beograd je previše skup grad da bi u njemu moglo profitabilno da posluje građevinsko preduzeće“), već postaje majstor organizacije gradnje.
Oštro, ali po zakonu
Uvodi nov sistem: stan je roba i samo ga tako treba posmatrati. Bolje je izgraditi 500 stanova koji će doneti dobar profit, nego pet hiljada bez zarade. Sam finansira sve pripremne radove i stanove prodaje tek kada gradnja počne. Sve više naginje ka tome da stanove gradi za tržište, da kupac razgleda stanove i kaže — ovaj ću. Gotovo da se sada tome sasvim približio. Uvodi fiksne cene. Onaj ko pri sklapanju ugovora odmah plati celu sumu, neće ništa doplaćivati.
Praktično rečeno, izmenio je izgled Banovog Brda, koje je od daleke periferije postalo „novi Senjak“. Gradio je, rušio, raseljavao, navlačio na sebe gnev mnogih. (Sećam se priča o gnevu građana Pariza na glavnog gradskog arhitektu Hausmana kada je u prošlom veku rušio čatrlje s baštama i prosecao široke bulevare. Jedan od njih je, ipak, kasnije nazvan njegovim imenom). Obični građani su Mihailovića tužili, žalili se predsednicima opštine, grada,
SUBOTA-NEDELJA 15-16. FEBRUAR 1902. GODINE XIII =
partije. Neobičniji građani koji su bili pogođeni njegovim programima, a pogotovo oni koje je hteo da iseli sa zelenih površina Košutnjaka... supovci, novinari, viši činovnici, profesori univerziteta... ujedinjeni su krenuli na njega. Kulminacija svega bila je sednica sva tri veća opštine Čukarica, sa zaključkom da se ispita njegov rad. Sve su komisije, od policijskih do fiskalnih, predano radile. DP? Ništa!
— Ja igram oštro, kaže Mihailović. Ali po zakonu. Moja osnovna prednost je u tome što sam ja korak ispred drugih, za korak brži. Ja sam zakonske propise, od saveznih do opštinskih prostudirao pre nego što su ih referenti pročitali.
Čaršija kaže: Žiki niko ništa ne može. On ih je sve korumpirao. Tvrdi — nikad nikog nije potplatio. Jeste, mnoge je dobro poznavao, družio s njima... mnogima je pomogao znanjem, iskustvom, savetima,
da do stana dođu brže i na boljim mestima. Ali, jare za pare. Ja sam najkontrolisaniji direktor u Beogradu. Da je bar deset odsto toga tačno što se lansira po kafanama, odavno bih bio iza rešetaka. A ja nikad nisam kažnjen. Ni zatvaran. Osmajednom za saobraćajni prekršaj.
A onda dolazi 1990. godina i Zakon o preduzećima.
— Iskreno rečeno, to sam jedva čekao. Sve što sam do tada radio javno ili polujavno, menadžerstvo, profitabilnost, sada postaje ozakonjen način poslovanja. Zajedno sa stambenom zadrugom „Naš stan“, projektnim biroom i Kreditnom bankom Beograd, osnovao sam mešovito deoničarsko preduzeće „Stankom“. Poslednjeg dana rada u stambenoj zadruzi pozvao sam sve zaposlene, pozdravio sam ih i zahvalio što su uspešno radili sa mnom. Bio je to klasičan samoupravljački direktorski govor. A onda sam rekao: ko želi da radi u „Stankomu“ neka sutra u sedam sati dođe na posao. Naravno, došli su svi, osim nekolicine koji su znali da ih neću primiti... Tog jutra ja sam ih pozdravio kao menadžer i direktor: vi ste došli u firmu čiji je osnovni poslovni motiv dobit. Ko ne želi da radi, zaradi i da se u skladu sa svojim mogućnostima obogati, neka ide kući.
Nemam pravo na grešku
„Stankom“ je od nedavno u novoj poslovnoj zgradi. Ima 90 zaposlenih i gradi trenutno tri hiljade stanova („Drugi to rade s deset puta više ljudi“). Osnovni kapital s kojim se počelo iznosio je oko milion maraka, naravno u dinarima. („Sada je, kaže, nekoliko puta veći“). Svi direktori sektora i šefovi naselja mesečno zarađuju više od hiljadu maraka, a proseku firmi je „nekoliko puta veći od republičkog“. Na pitanje: kolika je profitna stopa kaže realno veća od 15 odsto.
— Paket akcija imamo mi, ovde zaposleni, a ja lično 42 odsto. Primam direktorsku platu i učestvujem u deobi profita. Kako radim na duge staze, odlučio sam da svoj udeo u profitu ne podižem i da i na taj način povećavam svoj osnivački ulog. Isto pravo imaju svi zaposleni. Od 1. jula 1990. godine ja o svemu odlučujem i za sve se pitam. Nema zaklanjanja iza radničkih saveta. Upravni odbor se ne meša. U ovom poslu čovek mora da drži sve u rukama. Naravno, ne detalje. Ali, zato sam ja za sve i odgovoran. Ja ne smem da napravim grešku i tačno znam šta, generalno, treba da uradim do 1995. godine... Ne napadajući nikog moram da kažem da smo mi produkt jednog sistema koji je, na žalost, bio loš. I još će dosta vremena proći dok se promenimo. Pogledajte, molim vas, šta radi naša srpska vlada. Uvodi limitiranje plata, pobogu. Malo se okrene tržištu, pa opet pobegne u dirigovanu privredu i stvaranje državnih firmi. Neka se, brate, opredele.
Na čemu je Mihailović gradio imetak, pitanje je koje će se i dalje postavljati. Mislim da je jedini dobar odgovor: na svom poslovnom duhu i lošoj državi koja ne zna šta će ni sa sobom ni sa ovakvim ljudima.