Борба, 15. 02. 1992., стр. 29
|
BORBE _______
Čekamo uobičajeno saopstenje
„Potezi iz mračne pozadine“ (Nedeljna Borba, 1-2. februar)
U otvorenom pismu Gojko Tešić s
- pravom postavlja nekoliko principijelnih
pitanja i traži objašnjenje. Dva su upućena i IP „Prosveta“-Beograd — o statusu Aleksandra Jerkova i o objavljivanju Knjiga prof. dr Nikše Stipčevića u „Prosvet“.
Par dana po objavljivanju pomenutog članka u uvodu nepotpisanog intervjua sa Aleksndrom „Jerkovim („Borba“ od 05.02.1992. g., str. 23) navodi se da je imenovani „asistent na Filološkom fakultetu i direktor beogradske ,Prosvete”. Iz toga pitanja se moglo zaključiti da je „Borba“ odgovorila na Jedno od pitanja koje joj nije uputio Gojko Tešić. Odgovor je neprecizan ı delom netačan pa Je zarad istine neophodno javnosti prezentirati potrebne 1 proverene činjenice.
Aleksandar Jerkov u IP „Prosveta“-Beograd faktički obavija poslove glavnog ı odgovornog urednika. Na to radno mesto (sa punim radnim vremenom) imenovan Je 10.03.1989. godine po konkursu objavljenom 10.12.1988. godine. U međuvremenu Je obavljao ı određene poslove na FiloJoškom fakultetu. Po kojem Je pravnom osnovu regulisano njegovo angažovanje na Fakultetu, znaju i treba javnosti da odgovore nadležni sa Fakulteta.
Prema raspoloživim podacima, Izborno veće Filološkog fakulteta je krajem Januara imenovalo A. Jerkova za asistenta sa punim radnim vremenom za predmet Srpska književnost XX veka. „Prosveta“ očekuje od Filološkog fakulteta uobičajeno obaveštenje o tome.
U 1991. godini „Prosveta“ je objavila ропоуђепо izdanje priručnika „Osnovi italijanskog. jezika“ čiji su autori Nikša Stipčević ı Erio Franchi. Ceo tiraž knjige prodat je za par meseci, pa je za očekivati objavljivanje još Jednog izdanja. U izdavačkom planu „Prosvete za: 1992. godinu usvojenom na Kolegujumu preduzeća nije predviđeno objavljivanje neke druge knjige prof. dr Nikše Stipčevića.
Budimir RUDOVIĆ direktor IP „Prosveta“ Beograd
Šansa pametne većine „Surovo ubistvo“ (Druga (tv) stra-
na Bogdana Tirnanića, Nedeljna Borba, 8-9. februar)
Kada sam 18-og novembra 1991. godine posle napada na YUTEL-ove prostorije od strane „Belih orlova“ izjavio da mi se čini da Beograd više nije kakav je bio, moj ugledni ı po pismenosti briljantni kolega Bogdan Tirnanić mi je otpisao u Nedeljnoj Borbi: „Dosta mi je raznih koji se istresaju na Beograd kad im padne na pamet. Neka se zapita Goran Milić nije li se on promenio?“ Bilo bi mi draže da sam se ja promenio, a Beograd ostao isti. Međutim, u poslednjoj Nedeljnoj Borbi, Tirke uočava: ...Ali život ovde ne vredi više ni pišljiva boba. Svako te može upucati na svakom mestu i u svako vreme, uz minimalni rizik da će taj zločin biti kažnjen.. I za čije babe brašno sve to? Zar samo zato što interna gradska vlast neće, zarad svoje lične lagodnosti i utvrđenog plana ı programa raznih svečanih otvaranja, da prizna kako su se životne okolnosti promenile I da će, ne učini li se nešto, Beograd postati klanica gde svako poteže prvi. Kome to ide u račun da Beograd živi kao pod okupacijom, mračan I uznemiren... itd. itd.“
Da je danas 18-ti novembar 1991., složio bih se sa Tirketovim tekstom od 9. februara 1992. Ali, ne mogu ni sada, do kraja. Jer, nije u pitanju nemar gradskih vlasti koje se ne suprotstavljaju nasilju „zarad svoje lične lagonosti i programa raznih svečanih otvaranja“ Zar bi revnosnost gospodina Unkovića nešto promenila? Ne verujem. Duh je odavno pušten iz boce i treba pošteno priznati da su mu se mnogi radovali. I kada su po Kosovu ležali mrtvi Albanci, i kada je Kertes postao veliki Srbin, i kada Je hapšen Azem Vlasi, i kada su hrvatski komunisti, Račan, Šuvar i ostali, postali „ustaše“, i kada su Moševci i Agrokomerci dokazivali grehe fundamentalizma, i kada je umesto Mitevića bez otpora
< 2828 222 Ži
а. <
ДА У,
= РРЗРР ЊУ а
JO “O
Milan Pop-Novakov
prihvaćen Krste Bijelić, i kada su lordovi i zapadni ministri nazivani „fašistima“, i kada je ceo svet bio protiv Srbije i srpstva, dok na kraju to nisu postali i sami Srbi.
Tek kada u Beogradu, preko velikih novina i velike televizije, tiha a pametna većina dobije priliku da ravnopravno sa uspaljenim glavama rastumči ovu hronoJogiju, Beograd će vratiti svoju dušu. Grada koji nije naročito lep, ali ima to nešto, ljudsko, demokratsko, moralno, zbog čega ga svi volimo.
85 затогајибјепод ратопгта
„Patriotizam u opasnom susedstvu“ (Intervju sa Slobodanom Selenićem, Nedeljna Borba, 8-9. februar) Pre nekoliko dana Slobodan Selenić se pridružio deoničarima „Borbe“. Kao i u većini ostalih slučajeva (ma šta o tome mislio g. Ljubomir Tadić, filozof) on je time očito dao podršku listu koji se već duže suprotstavlja prizemnoj ratnohuškačkoj uređivačkoj politici ostalih dnevnih listova pod pokroviteljstvom države. Hoće li „Borba DD“ zadržati svoju nezavisnu i kritičku poziciju, čak i ako bi na njenim stranicama neko pokušao da polemiše sa njenim. deoničarima?2 |
Jeste li spremni da objavite sledeće pitanje Slobodanu Seleniću:
„Da li mislite da je Srbija dovedena u ovako katastrofalnu situaciju krivicom patriota (u opasnom susedstvu nacionalizma) ili olimpijski objektivnih kosmpolita (u opasnom susedstvu elitističke sebičnosti)?“ i Put do pakla bio je popločan našim dobrim namerama i samozaljubljenim rodoljubljem. Goran MILIĆ
Branislava O 16 Рогаг Кој! зе ма
„Opozicija pravi barijere“ (Nedeljna Borba, 25—26. januar)
Milojice Panteliću, znamo se iz vremena kad smo gradili socijalizam, čega se ne stidimo, zar ne? U ovom kriznom periodu koji nam Je došao pošto je posle našeg socijalizma stigla pomrčina, ti pokušavaš da doprineseš serijom napisa sagledavajući datu situaciju. I moram da te razočaram: ne uspevaš. Više cenim jednog Stevana Mirkovića koji je dugo apologirao ovom tekućem totalitarnom kursu dok mu nije puklo pred očima. Ti i dalje u slavu jednog vođe i zvaničnog kursa ostrvljuješ se na opoziciju ! oponiranja, bez ičeg kritičkog prema vladajućem sistemu.
Pošto se pozivaš na čitaoce moram da ti kažem — bar u ime njegovog dela — da su tvoje pobude odbrane vladajuće linije — Jasne. I najveći tvoj bi doprinos bio, ukoliko već nemaš petlju, da prestaneš da pišeš. Polemišeš sa Mićunovićem. Potom prof. Vranickim koji je „uvredio srpski narod“, mada se čak iz reči koje ti navodiš to uopšte ne bi reklo.
Kao čistokrvni Šumadinac, koji već 30 godina živi u Beogradu, i kao profesionalni istoričar, moram da ti ovo saopštim. Srpski narod nije počeo da se brani od genocIdnih Hrvata, već je ovaj režim prvo imao problema sa Kosovom, a potom
POLEMIKE
glavni udarac prebacio na Hrvatsku. Zar nije u pitanju pre svega — otimanje teritorije Hrvatske koje nikada u istoriji nisu bile srpske?
· A mi Srbi, uključno sa Srbijancima, bićemo topovska hrana za ostvarivanje velikodržavnop koncepta. Njega prvo izražava prethodnica — Šešelj i M. Jović, a potom oficijalna Srbija povezana sa репега!skim korom, očišćenim od nesrba, kreće na zapad uz podršku nacionalistički i poJItronaški orijentisanog dela naše Javnosti. Zar zaista veruješ da JNA ovakva kakva је vrši ustavnu ulogu? Od napuštanja Slovenije do antiustavne mobilizacije pod krnjim Predsedništvom. U kojem je čelnik predstavnik Crne Gore, koji nikad ne pominje Crnogorce, dok Vojvodinu zastupa J. Kostić, a Kosovo „Albanac“ Sead Bajrami. Po kojem ustavu Je ovaj poslednji u nizu navedenih državnika smešten u Predsedništvo? Zašto ne bismo priznali da Je današnja uloga JNA i dela SANU sramna? Dela SANU jer se drugi deo distancirao od rata, što ti generale nisi učinio. Šta ti podrazumevaš pod „ustašama“ — valjda ne sve Hrvate koji su „prvi započeli državno ustaško-fašistički teror, genocid i prljavi 1 bezumni rat“. Međutim, zlo je u nama, na našim prostorima, samo Je tvoja dijagnoza generale sasvim pogrešna. „Hegemonističko ponašanje Nemačke prema... čak I OUN“! Naprotiv, priznanje zapadnih republika vrši se pod kišobranom SAD, da i ja iznesem lično mišljenje. Ali zato ne treba kriviti spoljne faktore. Uzrok leži u politici naše Republike, čiji nosioci nemaju nigde prijatelja. Sve do — poraza koji se već vidi, kada će Srbiju spašavati — Opozicija. No, ona još treba da se oblikuje, oslobađajući se dogmatskih koncepata, te ŠOvinizma, u pravcu savremenih evropskih, internacionalističkih shvatanja.
dr Radoslav PETROVIĆ Rudo 1
пероигавпћ
svedoka
„Novo pisanje prošlostić (Nedeljna Borba, 18-19. januar).
U članku „Novo pisanje prošlosti“ preneti su delovi političkog eseja autora Karla Pfajfera objavljenog u uglednom bečkom liberalnom časopisu „Forum“. U dobroj meri tekst se odnosi na antisemitizam ustaškog pokreta i njegovim tragovima kod aktuelnog hrvatskog predsednika. Esej sadrži prepričane i neke pojedinosti iz knjige Franje Tuđmana „Bespuća“, u kojoj autor, između ostalog, poriče da je Jasenovac bio logor smrti, procenjuje da Je tamo ubijeno između 30 ı 40 hiljada ljudi, tvrdi da su logoraši imali čak i samoupravu i da je „odavno spoznao da su neke individue imale posebne, skrivene razloge da znatno uvećaju ustaške zločine“. Ovo potkrepljuje izjavama svedoka, među kojima je i Ante Ciliga nekadašnji komunista I bivši logoraš Jasenovca koji tvrdi da se uprava logora nalazila u jevrejskim rukama.
Kazivanja Cilige kao svedoka nisu poslužila samo Franji Tuđdmanu kao „dokaz“ za optužbu protiv Jevreja već i prof. dr Smilji Avramov za jednu drukčiju optužbu koju je iznela u svom feljtonu „Genocid u Jugoslaviji ı međunarodno pravo“. Smilja Avramov Je ponudila čitaocima prvorazrednu senzaciju, do sada, koliko znam, nezabeleženu u istoriografskim i drugim publicističkim radovima. Citiramo:
„Prema navodima istaknutog hrvatskog komuniste, kasnije disidenta Ante Cilige, Staljin Je, po državnoj liniji, preko Berlinskog poslanstva predložio Paveliću da SSSR zvanično prizna NDH, razmeni diplomatske predstavnike, a po „partijskoj liniji“ predložio Je pozitivan odnos Jugoslovenskih komunista prema NDH. Pavelić je navodno to odbio „zbog svoje unutrašnje i vanjske politike“, ali je Staljin ponovio svoj predlog pri kraju rata, kako bi sprečio vaskrs Jugoslavije. Predložio je Раveliću, tvrdi Ciliga, ovoga puta preko Švajcarske, „priznanje NDH u granicama 1941, uz dva uslova: prvo, da Crvena armija uđe nesmetano na „cjelo područje NDH; drugi, da Pavelićeva vlada Тера! 21ra, pored ustaškog pokreta, kao drugu stranku Komunističku partiju Hrvatske, na čelu sa Andrijom Hebrangom, kao generalnim sekretarom“. Pavelić je ovoga puta, po rečima Cilige, oduševljeno prihvatio pregovore. Na temelju uspješnih rezultata pregovora, Pavelić je bio pozvan na definitivno zaključenje u Generalni štab maršala Tolbuhina. Ipak do susreta nije došlo“,
_SUBOTA.NEDELJA 15.16. FEBRUAR 1992. GODINE_XIX
Staljin je nesumnjivo bio državnik koji u spoljnoj i unutrašnjoj politici nije patio od skrupula. Ali, to ne oslobađa obaveze naučne radnike, da ono što pišu o njemu, bude zasnovano na utvrđenim činjenicama. Sem toga, život Ante Cilige (rođen 1898) upućuje na veliki oprez prilikom korišćenja njegovih sećanja. Naime, on nije bio samo istaknuti hrvatski komunista i disident, kako ga je čitaocima predstavila S. A. već i još ponešto. Prema podacima u knjizi Milomira Marića „Deca komunizma“, Ciliga je u periodu od 1930. do 1935. boravio u Staljinovim logorima, odakle ga je, zahvaljujući italijanskom državljanstvu, izbavila fašistička vlast u Rimu. Za vreme NDH nalazio se neko vreme u Jasenovcu kao logoraš, ali kad je ubedio upravu da je poodavno prestao da bude komunista, prvo su mu ponudili da bude „kapo“ a zatim ga pustili. Na slobodi sarađivao je u ustaškom nedeljniku „Spremnost“, dva puta od strane partizana bio pozivan dal im se pridruži, bio u Berlinu na studijskom putovanju i u poseti hrvatskom poslanstvu itd. Posle rata živeo je u Parizu 1 u Rimu gde Je pisao za desničarske listove, izdavao proustaški list „Na pragu sutrašnjice“ i napisao knjigu memoarske sadržine „Sam kroz Evropu“.
O svemu ovome S. A. kao da nije vodiТа гасипа тада 1 sama kaže da su podaci koje je izneo Ante Ciliga memoarske prirode i da su bez označavanja izvora. Ipak, „s obzirom na niz okolnosti koje ukazuju da su na toj liniji veze postojale“ odlučila je da kazivanje Ante Cilige učini uverijivim za čitaoce. Okolnosti na koje se pozvala, skraćene u pogledu obrazloženja, zbog ograničenosti novinskog prostora, mogle bi se svesti na sledeće:
e odluka Sovjetske vlade od 8. maja 1941. godine o prekidu diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom (pri tom Je prećutala da su ti! odnosi ponovo uspostavljeni u јиlu 1941.);
e saradnja ustaša i komunista između dva svetska rata koji su u uslovima ilegalnog rada postali „prirodni saveznici“ u razbijanju Jugoslavije (pozvala se na italijanske dokumente);
e direktne veze i saradnja komunista-partizana I ustaša u toku rata (IZVOT iZveštaj Vrhovne komande italijanskih trupa od 28. XI 1941);
e Titovi kontakti sa pojedinim članovima Pavelićevog kabineta 1 susret sa ministrom Rušinovićem, delegatom NDH pri Svetoj Stolici (izveštaj italijanske komande u Šibeniku svojim pretpostavljenima);
- 0 telegram ministru inostranih poslova Rajha u kome ga Kaše, nemački poslanik u Zagrebu, obaveštava o poslednjoj sovjetskoj izjavi o formiranju jedne hrvatsko-slovenačke države;
e tajna poseta Tita u avgustu 1944. godine Papi Piju XII s kojim je vodio razgovore „o kojima nikada nije referisao u Jugoslaviji, ni po državnoj ni po partijskoj liniji“. 7
Pozivajući se na pojedine dokumente, S. A. ih bliže ne određuje niti se upušta u njihovu verodostojnost. O navodnoj Titovoj poseti papi, iako bi se moglo raditi o zanimljivom podatku, ne navodi izvor.
Uostalom, do kakvog apsurda može dovesti neoprezno korišćenje neproverenih izvora, pokazuje i ovaj primer iz feljtona S. A.
U nastavku od 8. januara, prikazan Je razgovor između nadbiskupa Stepinca I britanskog obaveštajca, čije ime ne spominje, vođen u nadbiskupskom dvoru u Zagrebu, prvih dana po oslobođenju grada. Na kraju tog razgovora Stepinac je navodno izrazio uverenje да се „Хараа иротеbom atomske bombe nametnuti zapadnu civilizaciju Moskvi i Beogradu, pre nego što to bude prekasno“. (Podvukao M. Đ.)
Verujem da Stepincu nisu bili po volji ni Moskva ni Beograd, i da njegove želje u odnosu na ova dva grada, nisu bile nimalo u duhu vrlina koje propoveda hrišćanska religija. Ali, ne verujem da je kao oružje za uništavanje Moskve i Beograda, pomenuo atomsku bombu. TI to iz veoma jednostav-· nog razloga. Kako je razgovor vođen nekoliko dana posle oslobođenja Zagreba (grad je oslobođen 9. maja 1945. godine), Stepinac tada nije mogao znati za postojanje atomske bombe. Poznato je da je pronalazak atomske bombe bila najbolje čuvana vojna tajna Sjedinjenih Američkih Država. Za nju je čak i Staljin, kao šef jedne od pobedničkih sila u Drugom svetskom ratu, prvi put čuo od predsednika SAD Trumana, na konferenciji u Podsdamu, na kraju plenarne sednice održane 24. jula 1945. godine. Što se tiče javnosti, ona je saznala za atomsku bombu tek posle bombardovanja japanskih gradova Hirošime i Nagasakija, početkom avgusta 1945.
odine. Р ĐUKIĆ Beograd
=
Momčilo