Борба, 29. 02. 1992., стр. 22

| SUBOTA-NEDELJA 29. 02. — 1. MART 1992. GODINE

SVE

1

%

Piše: Mirko Klarin

prisustvovali skupu britanskih kon-

zervativaca u Glazgovu, oni naši političari koji su „principijelno i beskompromisno“ braneći federaciju dotukli Jugoslaviju, bili bi, verovatno, oduševljeni govorom britanskog premijera Džona Mejdžera. „Tako je, brate Džone“ — uskliknuli bi s ljubavlju i poljubili ga tri puta u obraz. „Iako se razgovara sa bednim autonomašima i mrskim separatistima!”

Premijer Mejdžer se, u pomenutoj prilici, zaista nije libio da kaže šta misli o škotskim zahtevima za samoupravom ili — Bože sakloni! — nezavisnošću. Ti zahtevi, inače, oživljavaju uoči svakih izbora, ali su ovog puta ispoljeni u nešto oštrijoj i radikalnoj formi nego inače.

Kada bi škotski zahtevi za samoupravom bili uvaženi — upozorio je Mejdžer — pokrenula bi se lavina koja ne bi mogla da završi drugačije nego potpunom nezavisnošću Škotske i raskidanjem njene unije sa Engleskom i Velsom. Takav razvoj bi ugrozio međuanrodnu poziciju Velike Britanije, umanjio njenu ulogu u svetu i istovremeno bi oslabio Škotsku.

Dobar deo ne samo škotske, i već i britanske, pa i evropske, javnosti misli, međutim, drugačije. Pa se neki, pri tom, pozivaju i na „naš primer” da bi pokazali koliko je britanski premijer prošle subote bio u krivu. Ne osporavajući mu neke druge

DD: su, kojim slučajem, prošle subote

B. Milatović

(Specijalno za „Borbu“)

London. Godina koja je otišla ostaće "upamćena po jadu, muci i patnji na našim prostorima. I ljudima koji su je prouzrokovali.-No, isto tako i po jednom Englezu, čije ime danas zna svaki građanin — lordu Karingtonu.

Za jedne, on je zlo koje nam je nametnuto, za druge personifikacija nade u mirniju i ljudskiju budućnost. Bez obzira šta mislili o ovom uljudnom i gospodstvenom Englezu, jedno je sigurno: lord nije tražio nas, već mi njega. Umesto da meditira u otmenim prostorima Kristija, jedne od najvećih aukcionih kuća, u kojoj je zaposlen, lord Karington je prihvatio da svoje ime, ugled, mudrost, iskustvo i vreme stavi u službu pronalaženja razuma među nerazumnima i mira među nemirnima.

Ko je zapravo. ovaj vitalni sedamdesetogodišnjak, koji je najednom postao toliko značajan Jugoslaviji?

Poznavaoci tvrde da lorda karakterišu dve osobine — da nikad ne odbija da prizna privilegije stečene svojim poreklom i da niko sa toliko duha i fine ironije ne govori O istoriji svojih predaka, kao on. Porodično bogatstvo datira još iz XVII veka, kada Je jedan od njegovih predaka započeo trgovinu tekstilom, a kasnije to proširio i na bankarstvo. Jedan od članova porodice dobija 1796. titulu i postaje prvi Lord Karington. Dugo vremena, porodica je smatrana „pridošlicama“ — previše blizu trgovini, da bi bila respektovana. Napravili su dugu liniju grenadira i liberalnih političara, kojima se ovaj lord Karington divi, kako zbog njihove dobroćudne ekscentričnosti, tako ı zbog političkih dostignuća Otac Pitera Karingtona, rođen je i odgajan u Australiji, a u Englesku stiže nešto pre prvog svetskog rata. Piter je rođen 1919. ı imao je „dosadno, ali srećno detinjstvo u Devonu“. Otac je insistirao na odredenim normama ponašanja i u svog sina je ugradio respekt za disciplinu i tačnost, osobine koje ga nikad nisu napustile. Nje-

Vlast u sendviču

Evropa za ponavljače

x *

**

ж * kk ~

Regionalni interes koji teži decentralizaciji može se zasnivafi na novim.

tehnologijama, a može i na starim sentimentima. Ako je reč samo o ovom drugom, onda nije U pitanju savremeni proces preraspodele moći već „sukob izmedu demokralija XXI veka i mraka XI veka“ Jugoslovenski primer je pokazao da u tom sukobu XI vek nije bez šansi

zasluge, pojedini Mejdžerovi kritičari, poput uglednog „Tajmsovog“ uvodničara ubrajaju citirani glazgovski govor u. njegove „najveće nespretnosti“. Iz nekoliko razloga: nije konzistentan sa Mejdžerovom evropskom politikom, ne uvažava lekcije iz novije svetske istorije, u sukobu je sa savremenim procesima preraspodele moći i tansfera vlasti... A uz sve to, kako zaključuje „Tajms“, ono što je Mejdžer u Glazgovu tvrdio jednostavno — „nije tačno“. Preveden na savremeni „evropski“, Mejdžerov glazgovski nastup pretvara se, po tvrđenju njegovih kritičara, u „pledoaje

u prilog briselskog centralizma, kakvog se

ne bi postideo ni jedan Žak Delor.“ Ako je, naime, gospodin Mejdžer u pravu kada tvrdi da je nemoguća stabilna ravnoteža

između centralne i regionalne vlasti, te da”

svaki pokušaj da se ta ravnoteža nađe nužno završava u totalnoj fragmentaciji, onda je — smatra „Tajmsov“ uvodničar britanski premijer morao da „ode u Mastriht sa belom zastavom predaje“. Umesto toga, kao što je poznato, Mejdžer se u Mastrihtu grčevito borio, i izborio, za britansko izuzimanje iz odluka koje su, po njemu, značile „ekcesivnu centralizaciju“.

kva nedoslednost, kojoj se Britanci | kao čude, u nas je, inače, normalna

pojava. Slovenija i Hrvatska su, reci-

Ko je Piter Karington

__mo, borile i izborile bitku protiv „savez-

nog centralizma“, dakle za decentralizaciju, da bi, zatim, na svojim područjima sprovele totalnu centralizaciju, sveobuhvatniju nego što je postojala u zloglasnom „administrativnom socijalizmu“. Srbija je, barem u tome, bila „doslednija“: prvo je ukinula autonomije i centralizovala svoj prostor, pa i nešto šire, a zatim je pokušavala da to isto, dakle centralizaciju, „proda“ i ostatku (bivše) Jugoslavije.

No, dok se političarima za nedoslednost Još i može progledati kroz prste, neu-

važavanje istorijskih pouka je mnogo OZ-

biljniji greh. A jedna od takvih pouka potvrđena upravo i u „jugoslovenskom slučaju“ — jeste da se nacionalizam neće poraziti tako što će mu se „zalupiti vrata pred nosem i po mogućnosti prignječiti prsti“. Naprotiv, istorija je pokazala da je to najsigurniji način da se isti (tj. nacionalizam) podstakne i omasovi, da se ražesti i radikalizuje do krajnjih konsekvenci, dokazujući „nemogućnost zajedništva“ iliti „suživota”. Otuda i zamerke Mejdžeru da će stavovima koje je u subotu branio u

· Glazgovu, samo podstaći i radikalizovati

škotsku nacionalizam: zalupivši vrata pred njihovim zahtevima za većom samoupravom, navodi ih da ista (tj. vrata) nekog narednog puta pokušaju da provale tražeći punu nezavisnost.

ord koji nije želeo slavu ·

„Ako ljudi misle da ova stara budala može da pomogne u ovoj tragičnoj situaciji, moram da kažem aa“ — govorio je kad su mu ponudili ulogu

pregovarača sa Jugoslavijom.

govo školovanje u Itonu nije bilo slavno. Kratkovid za sport, bio je to, čini se, i za škoisko gradivo. Zato mu otac predlaže da ide u vojsku. Prvo je otišao u Sandherst, a zatim u grenadire, gde mu je savetovano da se pridržava dve stvari — da se ne oženi do 25. godine i da bar dva puta nedeljno ide u lov. Nije poštovao ni jedno ni drugo. Oženio se 1942, a „lovom“ se bavio u ratu. Zbog svog angažmana u Holandiji, bio je odlikovan Vojnim krstom.

Nakon rata, zauzeo je svoje mesto u Gornjem domu (lordova) i dobio otpust iz vojske. Porodicu je doselio u Bakingemšir, naučio je da bude farmer i bio na izborima za jednu izbornu funkciju — sedište u Bakingemširskom veću. Ali ı to je prepustio drugima, kada je ušao u pravi svet politike. Lord Karington je bio saradnik svih velikih konzervativnih premijera nakon rata. U Čerčilovoj vladi je bio niži ministar za poljoprivredu, u Makmilanovoj, kome se iskreno divio, prvo radi u Ministarstvu odbrane, a zatim biva naimenovan za Visokog britanskog komesara: za. Australiju, a nakon toga prelazi u mornaricu. U vladi Aleka Daglasa Hjuma, koji je na vlast došao nakon ostavke Makmilana, bio je predsednik Gornjeg doma i drugi najodgovorniji u Forin ofisu. Kad je Hjum izgubio od Vilsona, lord Karingon se našao u opoziciji, što mu se činilo prilično nezanimljivim. Cak i dosadnim: Inspiraciju ı kompenzaciju, međutim, nalazi drugde. Pridružuje se Upravnom odboru Australijske banke i Banke Novog Zelanda, gde postaje potpredsednik. Od tada, radio je i kao član UO Cadberi-Svepsa, Rio Tinto Zinca i Barklaj banke, a postao je i jedan od počasnih predsednika Viktorija i Albert muzeja. Na vlast se vraća 1970. kao Hitov ministar odbrane i predsednik Konzervativne partije, gde ostaje do 1974. kad Hit gubi

na izborima. Vođstvo opozicije tada preuzima Margaret Tačer, a lord Karington je uz nju. Kad je 1979. ona dobila izbore, on dobija mesto koje je želeo čitavog života

— ministra inostranih poslova. lako su ·

predstavljali suprotna krila Konzervativne partije, savez između njega kao ministra i Tačerove, kao premijera, koji je trajao između 79. i 82. bio je okarakterisan kao „jedan od najjačih odnosa u Kabinetu“. „On je bio jedan od malobro;jnih koji joj je iskreno govorio kakva je bila situacija, a ona je to cenila”. No, isto tako, on je bio i jedan od malobrojnih koji nije želeo njeno mesto.

Tokom svoje duge karijere, lord Ka-

rington nije plovio samo mirnim politič--

kim vodama. Bilo je tu valova, a i bura. Kritičari smatraju da je njegova najveća greška bila kada je 74. u vreme rudarskih štrajkova, savetovao Hita da sazove vanredne izbore. Birači su tada, na pitanje ko vlada Britanijom — odgovorili da to nisu konzervativci. Ako se Karingtona po tome sećaju i za to ga krive, to je možda» zato, smatraju poznavaoci, što je već tada makmilanovske torijevce, čiji je tipičan zastupnik bio baš lord Karington, istisnula snažna desnica. No, svoj najveći poraz, lord je nesumnjivo doživeo u vreme Tačerove. I to zbog Foklandskih ostrva. Činjenica da Je nekoliko kritičnih dana, uoči invazije, proveo na Bliskom istoku, bila je dovoljan razlog da da ostavku. Tom prilikom Je izjavio da je to „najtužniji dan njegovog života“. Sledeći poslovi, među kojima i mesto generalnog sekretara NATO, nisu za njega imali ni približnu privlačnost ı draž.

Lord Karington je čitavog života bio konzervativac. I to sa velikim K. Privilegisano dete, zemljoposednik i stari Itonovac — dovoljni razlozi da bude u nemilosti levice. No, nije levica bila njegov najveći kritičar i oponent, već desnica. Oni koji ga ne

___ Ni to, međutim, nije sve. Najveća Мејdžerova „nespretnost” po oceni njegovih _ kritičara, jeste u neshvatanju ili potcenji-

vanju savremenih procesa preraspodele moći i radikalnog transfera vlasti. ·

_ Tačno je, naravno, da se Evropa integ- .

riše i da sve značajnije delove vlasti sa na-

cionalnih, prenosi na nad-nacionalne in-

stitucije Zajednice. Takođe je, međutim, tačno da paralelno s tim rastu i pritisci za regionalnom i lokalnom političkom decentralizacijom. Nacionalna vlast se, tako, našla u sendviču, napadnuta s obe strane: odozgo od nad-nacinalih institucija, a odozdo od regionalnih interesa. U tom procesu nastaje svojevrsna „neprincipijelna koalicija“ globalnog i regionalnog, a protiv nacionalnog.

egionalni interes koji teži decentralizaciji i većem udelu u visti, može e zasnivati na novim tehnologija-

та, а može i ne starim sentimentima. Primer za prvo su razvijeni evropski regioni

sa sopstvenim tehnološkim, političkim i

kulturnim karakterom, čiji je dalji razvoj ograničen ili ugrožen tradicionalnim oruđima centralne regulative, finansijske i

_ poreske kontrole: Ako još, uz to, postoje i

izvesni stari sentimenti {etnički, istorijski, jezički...) nastaje eksplozivna smesa u kojoj zahtevi za regionalnom samoupravom i decentralizacijom, lako prerastaju u pozive na secesiju i punu nezavisnost (sluča-

jevi Katalonije, Flandrije, Baskije, Južnog ·

Tirola, pa i Škotske).

Postoje, konačno, i oni čija se borba za "regionalne interese zasniva isključivo na starim sentimentima — bez novih tehnologija. U njihovom slučaju, nije u pitanju savremeni proces preraspodele moći već kako u svojoj najnovijoj knjizi tvrdi Alvin Tofler, „sukob između demokratije XXI veka i mraka XI veka“. Jugoslovenski primer je pokazao da u tom sukobu XI vek nije bez šansi. i

с

I SLAVU: Lord Karington (Snimio Zoran Raš)

vole to čine, upravo zbog osobina koje

POLITIČAR KOJI NE

drugi cene — konstantna ljubaznost, šarm, skromnost i oštroumno izdvajanje od društvenih nemira i buna, što ga čini ponekad ciničnim komentatorom prolaznih događaja. Većina onih koji su radili s njim nalaze ovu kombinaciju neodoljivom. Drugi vide u toj distanci, nedostatak ubeđenja, čak dvoličnost i cinizam, odnosno odbranu čoveka koji ne može da donese tvrde političke odluke. Ono što su mu mnogi torijevci zamerali je činjenica da nikad nije hteo da se odrekne titule lorda, kako bi se upustio u pravu političku bitku (što je prema političkoj regulativi neophodno). No, ako je cena vlasti bio, Donji dom, njemu se uvek više sviđao elegantni uticaj Gornjeg: doma. Uostalom, to je bio deo njegovog šarma.

Upravo taj nedostatak ličnih ambicija, bio je jedan od razloga koji je privukao ministre EZ da baš njemu ponude ulogu pregovarača sa Jugoslavijom. Jer, kako je rekao jedan holandski diplomata, „lord Karington nije uopšte samoljubiv. Veoma je strpljiv. се majstor u otkrivanju slabosti drugih. Čini nemogućim „skrivanje“ iza reči i jezika, ali i dalje privlači svojim šarmom. Uz to je i britanski lord, a to se računa”.