Борба, 30. 03. 1992., стр. 26

с | 1 1 = u E O IH E O 26 PONEDELJAK 30_MART 1992. GODINE РБМА _ BORBA

OD BEOGRADA DO ROVINJA I NATRAG

U vrtlogu apokalipse

Rovinj. Kraj decembra. Na trgu, na obali, u lučici, starija žena iz Slavonije u širokim crnim suknjama koje kao zloslutna zastava vijore na nekim njoj nepoznatim vetrovima. Njuši ncki njoj strani

zrak. Gleda u pučinu. Gleda i zamišlja.

svoja polja. Gleda i čudi se kamenu, zbijenim kućama koje je guše. Gde se to našla? Terazije. Zbijeni u gomilama, izgledaju iznošeno i istrošeno, bulje u prolaznike koji žure i ne primećuju ih. Sapuću jezikom kojim ih ne razumeju. Stide se. Srame se. Ne pripadaju.

Ne osjećam niti osećam ni stid ni sram. Bes ıI nemoć os(j)ećam i zajedničku muku dislociranih ljudi. Ošamućenost onih koji ne pripadaju tu gde su se našli i koji se pitaju.

Nosim dva teška pisma, pisma dvojice devetnaestogodišnjih dečaka koji u vojnom istražnom zatvoru u Beogradu čekaju presudu za dezerterstvo (posle odsluženog vojnog roka). Penjem se mračnim, vlažnim stepeništem u stan talijanskog ribara i drhtim spolja i iznutra. Vrata otvara žena koja je juče ostarila. Od vašeg sina, kažem. Ona plače, plače tako strašno. Kuhinja je naglo puna momaka, kršnih, mlađih, lepih, a iza njih kao Posejđdon izranja stari ribar. I poteče priča. Neću vam je govoriti sada. Ona je tajna. Moja i njihova. Samo ću vam reći da je neshvatljivo s koliko teške tuge i bez imalo mržnje reče starica-majka: „Kako smo ga samo otpratili — s dva pršuta i s tri koluta kozjJeg sira.“ A za ribara, pršut je kao zlato.

Ne prihvatam kolektivnu odgovornost niti preuzimam na sebe kolektivnu krivicu za ovu apokalipsu. Nju su izazvali pojedinci i njima je malo, premalo, odrediti sram. Ja nisam narod. Nisam kolektiv. Imam ime i sebe iza tog imcna.

U Beograd vraćam opet punu torbu -— među pismima su i duboko zamrznuti listovi, špari, barbuni, lignje. U džepu svoje kćerke krijem 2.000 maraka — plate za srpske radnike jedne hrvatske tvornice. Zato, ma koliko to patetično zvučalo, molim dobre ljude da se ne stide što su Srbi i da se ne srame što su Hrvati, nego da se ponose Što su ostali ljudi.

Daša DRNDIĆ Beograd

DOSLEDNOST „GOSPODINA ŠEŠELJA

Prozirna Копз тиктупа Opozicija

Odgovarajući na pitanja „Ilustrovano politike“, predsednik republike је izjavio da od opozicionih lidera najviše ceni VoJjislava Sešelja, zbog njegove doslcdnosti, zbog toga što ne menja svoje stavove, kao što to čine ostali stranački prvaci.

Ostavljajući po strani pitanja o doslednosti tih drugih čelnika i konzistentnosti programa njihovih stranaka, kao i pitanje koja je mera doslednosti moguća i poželjna u situaciji koja se rapidno menja, na razne, mahom neočekivane načine, pozabavimo se navodnom doslednošću imenovanog junaka.

Prva stvar koja u tom pogledu deluje zbunjujuće, jeste metamorfoza njegove stranke i njega lično od Četničkog pokreta (koji nije ni registrovan kao stranka) do Srpske radikalne stranke, bez ikakVog razjašnjenja o eventualnoj vezi između programskih orijentacija izvornih nosilaca tih imena, koja je g. Šešelj prisvaJao, kao i o vezi tih programa i programa stranke g. Šešelja.

Koliko se sećamo (a sećamo se i Osnovnih ideja g. Šešelja iz onog famoznog spisa, zbog kojeg je robijao) osnovna programska ideja Srpske radikalno-četničke stranke je bila „Velika Srbija“ koja bi obuhvatala, sem tzv. Avnojevske Srbije, Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu i srpske Krajine. U to vreme, g. Šešelj je vrlo energično poricao opravdanost postojanja Makedonaca i Muslimana kao naroda. Kada se sa te pozicije dođe do odobravanja stvaranja

„nove Jugoslavije” (Srbija i Crna Gora) uz eksplicitnu izjavu da će biti prihvaćeno svako rešenje koje narod! Bosne i Hercegovine. sporazumno pronađu —d normalan čovek ostaje zbunjen pred takvom „doslednošću“, jer od prvobitne ideje tu nije ostalo ničeg: ni imena, ni sadržaja. Drugi primer „doslednosti“ g. Šešelja imamo u odnosu prema teritoriji Hrvatske. Danima i mesecima, prilikom svakog javnog nastupa g. Šešelja, slušali smo

o Onoj famoznoj liniji razgraničenja iz-

među Hrvatske 1! (velike) Srbije: Virovitica — Karlovac — Ogulin — Karlobag,

koja je teritoriju otcepljene Hrvatske tre--

balo da svede na ono „što se može videti sa Sljemena“. Sećamo se kako.je JNA pozivana da stane na tu granicu, kojom bi Hrvatskoj bile oduzete i celokupna Slavonija i skoro cela Dalmacija. Sada g. Šešelj izjavljuje da su ratni ciljevi u Hrvatskoj ostvareni — doduše ne baš sto po sto, ali recimo sa osamdeset posto i da će „plavi šljemovi“ taj rezultat osigurati.

Onome ko ne zna dobro geografiju ili nema pri ruci bilo kakvu kartu bivše Jugoslavije, to može izgledati prihvatljivo, pošto se neki gradovi, kao Virovitica i Ogulin pominju u sastavu oblasti pod zaštitom „plavih šlemova“. Uzmimo, međutim, kartu u ruke i pogledajmo zone raspoređivanja „plavih šlemova“; videćemo da su one beskrajno daleke od „Šešeljeve linije“. One, doduše, obuhvataju Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem s jedne i Zapadnu Slavoniju s druge strane. Ali centralna Slavonija ostaje, naravno, OnO Što Je i bila: teritorija sa pretežno hrvatskim stanovništvom, bez ikakvih šlomova (sem hrvatskih). O Dalmaciji da i ne BOVOrim0o.

Očigledno, možemo se složiti da je takvim rasporedom „plavih šlemova“ postignut jedan drugi (razuman) cilj: pokrivene Su one teritorije na kojima su Srbi u većini ili predstavljaju znatnu manjinu stanovništva, ali u odnosu na prvobitnu

Milenko Kosanović

Šešcljovu granicu: Virovitica — Karlovac — Opgulin — Karlobag nije postignuto ni 50 odsto, a g. Šešelj je ipak zadovoljan. Kako sc dakle možo govoriti o njogovoj doslcdnosti?

Treći primcr: g. Šešelj naizmenično (zavisno od auditorijuma) čas insistira na hitnom sprovođcnju privatizacije, čas na tomo da so svi nezaposleni zaposle i zarade svih zaposicnih rclativno izjednače. Kako je jodno spojivo sa drugim, to on ne objašnjava. Ili, možda, misli da ćc država propisati privatnicima i koliko će ljudi zaposliti i koliko će ih platiti?

Sve u svomu — koliko so soćamo g. Šešclj joe samo u dvo tačkc bio stvarno dosledan: uvek je zahtevao izjodnačava-

nje visine penzija (valjda smatra da su

penzioneri najpouzdaniji glasači i da neće uspeti da izračunaju koliki bi broj njih na tome izgubio) i uvok je — sa manjom ili većom vremenskom distancom — Opravdavao korake vlasti u razrešavanju (ili presecanju) jugo-krize i njen odnos prema opozicionim strankama:

Da li je g. Šešelj dosledan ili nije ne bi moralo mnogo da nas zabrinjava. On je ionako — uprkos trenucima uzleta koji već poodavno jenjava — marginalna figura naše političke scene, čiji značaj opada u srazmeri sa brojem ljudi za koje njegova pozicija tzv. konstruktivne OpoziciJe, postaje sve prozirnija.

Mnogo više zabrinjava činjenica da predsednik republike, dakle ličnost koja bi po samom svom položaju morala da Ima istančano osećanje za razlike u političkim stavovima, smatra g. Šešelj doslednim. Jer, to znači da predsednik ili ne vidi jasnu nedoslednost u izjavama pg. Šešelja (što bi predstavljalo opasan poremećaj u njegovoj percepciji političkog prostora) ili je spreman da svaku nedoslednost proglasi za doslednost (tj. da boelo proglasi za crno) ako ima utisak da bi mu to moglo koristiti — između ostalog i za prikrivanje vlastite nedoslednosti.

Svetlana KNJAZEV ADAMOVIĆ Beograd

APEL

Rasprodaja Srbije

Pošto više nemamo ni snage ni moći, molimo sve iskrene prijatelje da pre rešavanja Zakona o stambenim odnosima kao i njegovog usvajanja u Skupštini Srbije izveste Javnost (Međunarodni sud pravde: u Hagu) da pošalje svoje predstavnike da bi bili očevici kako vladajuća stranka (SPS) vrši usvajanje Zakona koji sa moralom i ljudskim dostojanstvom nema ništa zajedničkog. ;

Pomozite nam da sprečimo rasprodaju nacionalizovanih i konfiskovanih kuća i stanova u Beogradu. Naše očevine i dedovine su bukvalno stavljene na doboš. Kakav je moral tih ljudi? Mislimo i na kupce i na prodavce otete imovine.

Sumnjamo da je iko upoznat sa genocidom koji je izvršen nad Beograđanima odmah po „oslobođenju“. Da jeste sigurno da ovakav Zakon ne bi ni išao na usvajanje. Zar ovo nije rasprodaja morala? Rasprodaja Srbije? Gde na svetu ima da jedan konforan (vojni) stan ima vrednost jedne konzerve — „zastave“ 126 P (рерпсе)2 Kako mogu da rasprodaju nacionalizovane i konfiskovane kuće i stanove Beograđana pored živih naslednika, stanove koji se u zemljišnim knjigama vode kao svojina FNRJ (gde su ih otimači uneli posle rata), a znamo da deobni bilans na nivou Jugoslavije nije urađen. Zar nije ovo pljačka pod okriljem Zakona? Zar ovo nije dovoljno da se izvrši hapšenje učesnika u ovakvoj raboti (i kupaca i

prodavaca) a kupoprodajni ugovori po-

nište? Za pokradene Beograđane, Dipl. ing Nikola ALEKSIĆ

POVODOM INTERVJUA GENERALA VUKA OBRADOVICA

Treći Vuk u finom društvu

Jedan deo ekskluzivnog intervjua generala dr Vuka Obradovića („Politika“ 26.3.1992. godine) pobudio je u meni asocijacije na njegova dva daleko poznatija imenjJaka: Vuka Brankovića i Vuka Draškovića. Nije mi namera da uvredim V. Obradovića, ali se svojim posrednim izjavama o Jugoslaviji (ustvari je u intervju nigde i ne spominje) identifikuje sa V. Brankovićem, koji je, bar po narodnoj logendi, izdao zemlju kojoj je pripadao.

JNA, šutirana kao lopta od secesio-

· nista u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji,

зада се isto tako, bar po mišljenju V. Obradovića, biti šutnuta i u BiH, što bi narod Srpske Republike Krajine i Srbe u BiH, dovelo u težak položaj, a BiH postala ono što su već postale Slovenija, Hrvatska i Makedonija. Ne verujem da će ovo narođ BiH prihvatiti, a naročito Jugosloveni i komunisti u njOoJ.

Nema više Jugoslavije, nema više

JNA, sada smo srpsko-crnogorska vojska, poručuje nam bivši portparo! OS SFRJ i Još general legalne jugoslovenske države i njene Armije. Ne spominjući više ono što sam rekao o BiH, pitam se, šta će o imenu te vojsko pomisliti sve one nacionalne manjine u Srbiji i Crnoj Gori, a kojih je podosta, na stotine hiljada pa i miliona! Kakvu perspektivu ovakva dražva i vojska, o kojoj razmišlja V. Obradović, daje onim nacionalnostima u već otcepljenim republikama, čiji su Životi i imovina ugroženi, jcr se osećaju Jugoslovenima ili su druge nacionalnosti nego sredine u kojoj žive? Čudna je, u najmanju ruku, i misao „trećeg Vuka“ o izdajnicima. Za njega su to pre svega oficiri srpske i crnogorske nacionalnosti koji su „otišli na suprotnu stranu i odbili da se stave u zaštitu svog ugroženog naroda“ (!). Znači, ne radi se o izdaji Jugoslavije i jugoslovenskih naroda, već Srbije i srpskog narođa! Ovde se, na kilometre, može osetiti nacionalizam i šovinizam V. Obradovića i njegovo antijugoslovenstvo. U to se uklapa i očita neistina o zapostavljanju srpskih kadrova u JNA, što najbolje demantuje i njegova lična pozicija u njoj.

Sramotno je takođe blatiti svoje dojučerašnje starešine i kolege koje su danas

u penziji. Ti ljudi su pola veka čuvah'

SFRJ i očuvali je. Krivce za ono što se danas događa u SFRJ i JNA treba tražiti

među onima koji tom zemljom i vojskom sada rukovode.

Ne mislim da zbog ovoga većina naših aktivnih oficira i vojnika treba da se stide onoga što danas čine i kako se bore za Jugoslaviju. Znam da su starešine u većini spremne da za Jugoslaviju, ne samo poginu kao major Tepić, već i da je svojom stručnošću ! moralom odbrane. Šta je sve potrebno učiniti da JNA to i os-

_ fvari, rekao sam u svom „Pismu drugovima u JNA“, koja je objavljena u „Borbi“ od 25.-26.01.1992. godine, a danas sam još više ubeđen u to što sam napisao.

Krajnje su ružne i neistinite reči iz in- -

tervjua koje se odnose na SK-Pokret za Jugoslaviju jer on, od početka svog postojanja nema ama baš nikakve funkcionalne veze sa JNA. Čitajući intervju Vuka Obradovića imao sam utisak da čitam nešto što su rekli V. Drašković, V. Šešelj, "M. Jović ili Paroški. Fino društvo, nema šta! Stevan MIRKOVIĆ Beograd

„BURA ZBOG UREDNIKA“ („BORBA“, 20. MART)

„Glavni“ bez odgovornosti

„Borba“ je 20. marta ove godine izvestila o burnoj sednici Skupštine opštine Niš prilikom izbora glavnog i odgovornog urednika, niškog dnevnika „Narodne novine“.

Socijalistička partija Niša je za ovu odgovornu dužnost predložila svog kandidata Dragana Vujičića, dosadašnjeg zamenika glavnog i odgovornog urednika. Međutim, delegati SO Niš su, posle burne rasprave, kako izveštava „Borba“, za glavnog i odgovornog urednika lista izabrali Ivanku Kosanić, „dosadašnjeg

+ prvog čoveka redakcije“.

Učešće u diskusiji su uzeli i neki niški poslanici, javivši se iz Beograda telegramima. Da bi se situacija prevazišla, predlažem da se funkcija „glavni 1 odgovorni urednik“ podeli na dve funkcije: „glavni urednik“ i „odgovorni urednik“.

Funkcija „glavni urednik“ da se poveri Draganu Vujičiću, kandidatu niških sOcijalista, jer oni žele da budu glavni, a kako odgovornost nerado preuzimaju, da se funkcija „odgovorni urednik“ poveri ovom drugom kandidatu. |

Ljubica MIHAJLOVIC Svrljig

„NE BAVITE SE POLITIKOM“ („BORBA“, 18. MART)

Konzulat za vanzemaijce

Pošto su Vama, g. Pantiću, verovatno naručili takav boljševički tekst ja Vam savetujem aa ne dajete savete srpskom Vladiki g. Atanasiju Jevtiću, jer je on boljševičke savete dobro osetio i platio toOkom polastoletne vaše vlasti.

Zato Vam predlažem da se okanite tog zanata, koji je svojstven svakome iz koga je đavo isterao veru i čestitost pa je prihvatio gmizavost, pohlepnost i podobnost. Umesto toga, pošto ste šef velike skojevske organizacije (pa Još jugOslovenske) učinite bar kod Vama bliskih

srpskih usrećitelja (Miloševića i Bjeleti-

ća) da tu ispovest časnog srpskog Vladike Atanasija progurate za reemitovanje па I kanalu TV-Beograd; neka to vidi ı čuje ceo srpski narod pa neka narod i da Svoj sud.

Vi, G. Pantiću, samo ponavljate poznatu boljševičku floskulu da зуезгепа 1ca treba da se bave crkvenim poslovima, bez mešanja u politiku.

Ne može se po volj bolševika, srpska crkva pretvoriti u neku vrstu „konzulata“ za vanzemaljski život koja će srpskoj omladini davati putnice (smrtovnice) za onaj svet, a da srpski narod prepuste bezbožnicima da ga ugnjetavaju duhovno, moralno i materijalno.

Samo duhovno preporođen srpski narođ zajedno sa svojom crkvom može da spasi Srbiju, da joj povrati ugled u svetu koji su procerdali Broz i njegovi (daci) sledbenici. ЈА |

· Ing. Sveta ANTIĆ Pančevo

> а