Борба, 12. 05. 1992., стр. 27
=== =
БОРБА = Спа БЕОГРАДЕ, ПРОБУДИ СЕ
Још има људи
Својим друговима, пријатељима, познаницима, обраћала сам се до сада само лично; сада мислим да је ваш лист најбољи начин, можда једини прави. Београде, пробуди се. Зауставимо примитивизам, ужас. Пре пар дана доктор Бјелогрлић на програму студија „Б“ изјавио је да „у људској популацији има око један одсто зликоваца“. Зар су се на нашим просторима удесетостручили2 Позивам своју генерацију, београдске гимназијалце, матуранте далеке, мирне 1957. оне који су још увек у југославији и вас широм планете Земље да заједно, организовано дигнемо свој глас ·спротив убијања, разарања, мржње, безумља. Мима, Љиљо, Надо, Гордана, Нешо, Саво, Тасо, Дејане, 30ране, Драгане, сетите се: Нисмо се делили по нацији или вери већ по знању и другарству. Нисмо куповали своју припадност Комунистичкој партији Југославије, идеали су нас сврстали у њене редове. А сви заједно, и они који јој нису припадали, били смо другови у забави, позоришту, биоскопу, паркићу поред наше У! гимназије, у школском дворишту, на радној акцији. Зауставимо смрт, уништавање, хистерију. Доста је Југославија искрварила. Не дајмо Београд, наше улице и тргове, не дајмо нашу Звездару, зауставимо све варваре. Не дозволимо да у гомилу ружног камена и Мостар претворе тамо наш друг Радоња живи.
Као најлепшу песму читала сам, прочитајте и ви у овим тужним данима, интервју глумца Јосипа Пејаковића листу „Борба“. још има људи.
Зденка ХАС ДЕНИЋ Београд
„ПЕНЗИОНЕРЕ НА ФРОНТ“ („БОРБА“, 7. МАЈ)
Касно Г, Парошки
Парламентарна звезда мас медија т. М. Парошки изнео је на конференцији за штампу предлог да војни пензионери и милиционери иду на фронт уместо младића сељака, радника и људи других професија који су неопходни при текућој производњи и раду, пошто војни пензионери на Новом Београду седе беспослени, возе аутомобиле и практично не раде ништа. А са друге «стране, у пуној су физичкој снази и не баш стари, јер су статус пензионера стекли захваљујући бенефицираном 'стажу,
Предлог је заиста допринос позитивним социјалним“ кретањима у друштву, али г. Парошки,..
Зашто, побогу, нисте то изнели раније, на самом почекту фронталних сукоба, пошто су ти војни и милицијски пензионери вични оружју, сукобима и са таквим искуством могли су, дакако, много допринети да не дође до ескалације садашњих сукоба који односе и невине жртве. Да Вас још подсетим, током прошле године, на самом почетку, мајке војника су ушле у тај Ваш парламент да протестују, наво-
дећи, дакако, и тај предлог који Ви та- |
ко бучно годину дана доцније износите. Где сте били да тада саслушате мајке тих младића у војним униформама од којих данас не мали број носи црнину. Већином за своје јединце.
Тде сте били, г. Парошки, Ви и Ваше колеге из тог српског Парламента да пред лицем светске јавности износите истину о страдању српског народа2 Могла је она принцеза из породице Карађорђевић да обилази ратишта и брани Србију и српство, а Ви, наши посланици, не могасте да путем конференције за штампу иностраним дописницима презентирате проблеме и интересе Србије. У исто време када сте
Ви излагали ову вашу „свежу“ идеју, родитељи младих српских војника су стрпљиво пред Генералштабом истицали захтев за повратак њихових синова са ратишта. Што се тамо не нађосте тада2 Као најкреативнији део српске интелигенције ви, наши народни представници, требали сте следити наше претке у оваквим случајевима и бити свуда са народом на њиховом челу, а не, знајући да Вас гледа цела Србија, тамо у Парламенту, држ' за микрофон. · -
Стицање рејтинга за себе и своју политичку партију јефтином пропагандом, као скупна опозиција, учинили сте медвеђу услугу развоју свести грађана и демократије на српским просторима. Зато је данас Србија изолована у свету. Цена коју је платила вашој квази опозицији толика је да је боље да је никада није ни имала.
Миодраг ДИМИТРИЈЕВИЋ Прокупље
ИСТИМ ПОВОДОМ
Парошкијаде
Парошки, „народни“ посланик, позива пензионисане официре и милиционере да „гасе ватру“ коју је он, и њему слични, запалио у БиХ, а можда ће, захваљујући таквима, сутра несрећа захватити и Србију. Ови шовинисти, од када су добили могућност да јавно делују, распаљују националистичке страсти и главни су кривци за настали братоубилачки рат и страдања народа, па и српског. Ниједан од ових „великих“ Срба није смогао храбрости да и лично учествује у рату, кога су својом шовинистичком пропагандом изазвали. Сада би да кривицу баце на комунисте и ЈНА.
Али, у лажи су кратке ноге. Док су комунисти били на власти у Југославији се мирно и безбедно живело, као нигде у свету! А тај мир и безбедност земље осигуравали су армија и милиција свесним и напорним радом и хиљаде пензионисаних припадника свих институција могу се мирне савести сећати тих тешких али и лепих година.
Па и сада, у овом мутном времену, „Армија чини што може да одбрани угрожене људе и народе од зликоваца који су се дочепали власти или оружја, и овај рат могу зауставити и његово даље ширење спречити само југословенски оријентисани људи и снаге, којих, надам се, није мало.
Стеван МИРКОВИЋ Београд
„ВЕРОВАТНО НЕНАМЕРНА ГРЕШКА“ („БОРБА“, 8. МАЈ)
Посустала храброст
Драги друже Селимовићу, нити се мени, нити „Борби“ поткрала „крупна грешка“ о којој говорите у Вашем демантију. Ви сте једноставно рекли то што сам написао и ја нисам имао разлога да измишљам, а најмање да Вама стварам неприлике. На срећу успео сам врло исцрпно да забележим наш разговор и уколико желите могу да 06јавим шири контекст Ваше констатације да су „Муслимани Срби исламске вероисповести“. Тај став Ви сте, по мени, добро аргументовали и искрено га изнели, не као научну истину, већ као интимно уверење — што је с обзиром на Ваше порекло добило још већу тежину. Уважавајући Ваше опредељење које сте тако храбро и некомформистички били изнели ја сам се трудио да га што тачније пренесем.
У тренутку када сам с Вама разговарао нисам имао утисак да разговарам са „актуелним програмским и политичким __опредељењима“ Ваше странке, која како сам се сам уверио а како су ми посведочили и сами њени санџачки активисти врло мало ради, а најмање политички мудро, на пацификацији Санџака. Нико њој не може више штетити, него што то она сама себи у овом случају чини — инертношћу и бирократском самоувереношћу. Момчило ЂОРГОВИЋ новинар „Борбе“
ГРАНИЦЕ У НАМА И ОКО НАС
Црно-бели оквири наде
Каква иронија! Да о границама између људи, простора које су ови одвајкада делили (на своју срећу или несрећу) одлучују, са једне стране, они који су деценијама знали само за „игре без граница“ — властите моћи, а са друге, они чији је хуманизам ограничен политичким интересима земаља које заступају. У том преплитању безграничне домаће неодговорности и ограничене стране одговорности стисла се судбина толиког броја људи, читавих народа бивше Југославије. И, док се у разним главама стварају раз(ор)не идеје разграничења међу људима, народима, како оне ипак поражавајуће звуче кад изађу из уста једног писца (макар само локалног), или када пишчев друг, академик, изнесе тако забрињавајућу замисао да се људи, попут шаховских фигура, могу премештати са једног „поља“ на друго. Бели на бело, црни на црно поље, а сви преко 6ојног поља.
Протеклих деценија питања граница власти била су систематски спутавана, да би последњих година и месеци била вешто замењена питањем граница између народа. Али питања граница покренули су погрешни људи,
_ људи који нису имали прилике да нау-
че (као њихове колеге из вишепартијских система) да се политичке игре могу водити само до одређених граница. Вешт политичар је онај који добро познаје управо те границе на којима се мора зауставити јер до њих сеже моћ његове контроле: до њих сеже могућност предвидљивог, разумног.
Прећи те границе значи закорачити у област непознатог, где догађаји узимају ствар у своје руке (што се у неком другачијем контексту назива судбином). У тој сфери ваља сагледати „догађање“ народа и вођа диљем бивше Југославије, у сфери у којој ствари измичу контроли, постају део стихије, непредвидљивости. У њу су тако смело могли закорачити или неописиво ограничени или безгранично надмени људи, односно и једни и други, јер то су исти људи, као што су ово два начина да се опише иста појава.
Та свест треба да нам помогне да сагледамо какви се потези вуку сада када стихија укида границе и када прети да се прелије и на она „поља“ на која велемајстори нису рачунали. Оно на шта су они рачунали је „усмерено догађање“ које би направило „деобу“ шаховске табле тако да су сва црна поља на једној страни, а сва бела на другој: да на црним пољима суверено владају црни, а О властитој судбини одлучују бели. Међутим, превидели су — и ту, се крије спасоносност њиховог ограничења, односно наша нада — да сл таквим распоредом поља не би била могућа ниједна, па ни њихова „игра“. јер сходно примисли, у односу на коју је
њихова з(лјамисао тако болно сићушна, шаховска табла није ни црна ни бела него је назименично тврдоглаво црно-бела. А када се ова стихија опет у корито врати и муљ очисти, исти ће се распоред поља показати и црне фигу-
ре вратиће се на црно поље тик до бе--
лих на белим пољима. Штавише, што фигуре у њиховим рукама пре схвате да нису дрвене, што пре стану оживљавати и истрзати се из њиховог стиска снага стихије ће пре да ослаби. Будућност не припада онима који умеју само право или да узалуд исправљају криво, него онима који схватају како треба возити на кривини. Ко не уме смањити брзину на кривини излетеће и летеће право — на отпад историје. Будућност припада људима које надменост неће спречити да се уче политичкој вештини, као свакој вештини, и који ће схватити да су границе на земљи постојане тамо где постоје механизми ограничавања властољубља и умишљености о својој изабраности и незаменљивости. Милица БАКИЋ-НАУРЕМ Пуне, Индија
ТВ УПОТРЕБА ЕНРИКА ЈОСИФА Опасно бајковито пророчанство
Посебан термин на ТВБ одвојен је за речи Енрика Јосифа 17. априла 1992. године, одмах после другог „Дневника“. Значајан термин за значајне речи!
Шта је то важно имао Енрико Јосиф да каже Србима2
Ништа, сем да, као њихов разнежени обожаватељ и идолопоклоник целог народа, некритички пријатељ, потенцира небески карактер њихове улоге на овој планети, позивајући их да се спреме да поново гину за небеску славу, њима намењену, да би им, на крају, поверио да се од њих очекује да ће часно испунити намењну улогу, јер су они „научно“ одговорни за опстанак целог човечанства угроженог мрачним силама зла. А да би се овако појаснио положај и будућност Срба и да би циљ био лепо упакован, требало је током целог наступа српску сујету пустити да се наслађује безгранично, до згађености, чак.
Употребом Енрика Јосифа у оваквом циљу, ТВБ помаже властима, одмажући сопственом народу да одрасте, отежавајући му да из стадијума раје пређе у стадијум грађана, самосвесних индивидуа сазревајући у социјалном смислу и да напуштањем принципа задовољства и прихватањем принципа реалности одрасте у психолошком смислу.
Нигде нећемо стићи поверујемо ли бајковитом пророковању и неодмереном дивљењу Србима из уста Енрика Јосифа (више пута поновљеном „на захтев гледалаца“, ваљда да се наук утврди). А ако власт и ТВБ његове речи схватају озбиљно и у складу са њима креирају политику, онда Србија јесте у смртној опасности!
Да Србија јесте у опасности једина је тачна полуреченица Енрика Јосифа. Опасност је стравична, али себи нећемо помоћи подсећањем на легенде, митове, славну прошлост и њиховим насилним транспоновањем, са обиљем произвољности, на садашњост и будућност, дивећи се себи безгранично. Себи нећемо помоћи носећи ружичасте наочаре и упорно мењајући разбијена стакла, сматрајући пријатељима само људе типа Енрика Јосифа. Тек кад без опијености и неосновнаог самозадовољства погледамо у себе и око себе да бисмо видели како смо све себи одмогли, наћи ћемо начин да себи помогнемо.
Снежана ОЛУЈИЋ Свилајнац
„Борба“
Трг Николе Пашића 7 11000 Београд
~