Борба, 06. 06. 1992., стр. 19

DRUŠTVO

SUBOTA-NEDELJA 6-7. JUN 1992. GODINE ХИ

konzervativci

strukturama vojske i partije, jedan je visoki oficir, drugi visoki partijski funkcioner. Još bih dodao da oni strašno žele da budu vođe, to im je takođe zajedničko. Obojica su izrazito autoritarne ličnosti.

U nemačkom iskustvu za vreme rata, svaka destrukcija koju je Hilter naredio bila je „nužna“, neophodna za opstanak i razvoj nemačke nacije, uvek je bila uprav-

ljena protiv neprijatelja koji hoće da uniš- ·

te Nemačku; Jevreji, Rusi, Engleska, Sjedinjene Države. Destrukcija se može potis-

nemačkog naroda. Danas u ratu u Jugoslaviji mi imamo, to se zna, kod Srba, Hrvata i Muslimana, organizovane grupe profesionalnih ubica koji u ime svoje nacije čine najstrašnije zločine, otvoreno ili prikriveno podržani od svojih sada već nezavisnih država. Da li se tu može govoriti o organizovanom zločinu i budućoj ili sadašnjoj kolektivnoj odgovornosti i dugotrajnom osećanju krivice?

Mnogi Nemci su imali, a imaju i sada, taj strašan osećaj krivice. Jedan od oblika

Za rešavanje problema Kosova realno su postojale bar dve moguće opcije: liberalno-evropska i nacionalističko-provincijalna. Pobedila је

ova druga.

nuti, racionalizovati. I oni to isto rade. Pitanje je dokle će im narod verovati.

_A u čemu se razlikuju?

Sa Miloševićem se moglo normalnije razgovarati.

Moja generacija je rođena u miru. Ali, moja generacija je dodala još jednu kariku u dugom lancu mržnje na Balkanu. Da li smo mi ovde osuđeni da trpimo nasilje ili da ga činimo, da li smo osuđeni da proizvodimo više istorije nego što možemo da potrošimo lokalno i da li Vi vidite neku nadu za nas? i

Naravno da vidim nadu. Pa, Jugoslavija nije bila izolovana. Vi niste bili neka pustinja u Evropi. Jugoslavija ima kulturni potencijal i snagu koja može da prekine taj rat. To je moja nada. Moj strah je kad se pitam — kada? .

A imali ste šansu posle Drugog svetskog rata da prekinete taj lanac mržnje. To je bila vaša velika pobeda i to je uvek veliki podsticaj. Argonatno je od Srbije da kaže da je to bio srpski partizanski rat. Ja znam, i to se zna, da su partizani bili i Slovenci, Makedonci, Muslimani, Hrvati, Crnogorci, pa i Albanci, Nemci i Mađari. Vi to vreme niste iskoristili da otvorite problem nacionalizama, oni su postojali i dalje ali su bili potisnuti. Posle je bilo kasno. I to je šteta. Takođe nije bilo razvoja demokratije i demokratskih institucija. Osnovni problem Jugoslavije je bio nedostatak demokratske strukture, svuda, u svim njenim delovima. Ne mislite valjda

Mislim da je glavni problem koji je doveo do rata to da se niko nije zaista suočio sa glavnim problemom Jugoslavije, a to je nacionalno pitanje.

da ja verujem da je u Hrvatskoj demokratija samo zato što su postali nezavisna država?

Strašan osećaj krivice

Rekli ste šta je Vaš strah i Vaša nada. Recite mi više o onome čega se bojite: dakle, kada će se završiti rat u Jugoslaviji?

To zavisi pre svega od toga kada će ljudi shvatiti da nacionalizam ne vodi nikuda. I kada prestanu da slede svoje nacionalističke lidere koji su ih i doveli do Ovog rata. Ja o tome ne govorim kao o teorijskom pitanju, ja to govorim na osnovu tragičnog nacionalističkog iskustva mog sopstvenog naroda.

Kad već govorite o iskustvo svog na-

roda, Hana Arent je pisala o organizovanom zločinu i kolektivnoj. odgovornosti

ispoljavanja toga osećaja je da oni jednostavno ne žele da govore o tome. To samo pokazuje koliko je to dubok osećaj. Isto će se desiti i u Jugoslaviji. Ali, situacija u Jugoslaviji se samo po nekim elementima,

kada govorimo o organizovanom zločinui”

kolektivnoj odgovornosti, može porediti sa nacističkom Nemačkom. Taj osećaj krivice će zavisiti od toga ko će dalje voditi

Srbiju i Hrvatsku. Ako to budu oni isti ljudi koji su doveli do rata, oni sigurno neće prihvatiti osećaj kolektivne krivice i odgovornosti. To će se onda ispoljavati na individualnom nivou.

Većina jugoslovenskih lidera je nečasna, ne govori istinu, prikriva prave namere u pokušaju da instrumentalizuje, zloupotrebi međunarodnu zajednicu.

вени uni ru =eorraS e ass saar=aımrrsmsj

Posle ovog rata, mi ćemo ponovo biti pred istom, tragičnom i bolnom dilemom kao i posle Drugog svetskog rata: osveta ili pokajanje. Ljudi su puni mržnje i želje za osvetom. Da li će tu biti mesta za pokajanje? Ja se tu ne slažem s Vama. Ljudi nisu bili puni mržnje. Ljudi u Jugoslaviji su gurnuti u mržnju. Mržnja u Jugoslaviji je proizvedena. A pokajanje — to će zavisiti kako će se doći do mira. Ako se do mira dođe stvarnom političkom voljom naroda, to je drugačije nego ako se do mira dođe pritiskom izvana, ili ako do mira dođe zato što neće biti nafte, hrane, municije, ljudi spremnih da ginu. Ja se iskreno nadam da ćete vi u Jugoslaviji doći do mira političkom voljom naroda.

· Gospodine Grabert mi od početka govorimo o Jugoslaviji u kojoj ste Vi bili ambasador. Ali, ta Jugoslavija više ne postoji. Zašto? ESEJ š

_ Nestanak Jugoslavije je pobeda jedne izrazito konzervativne politike.

Mislite, konzervativne politike Evro-

pe?

Mislim konzervativne politike Evrope

i Jugoslavije zajedno. Bez toga to ne bi bilo moguće.

(U Berlinu Je danas leto. Otvorena Je Brandenburška kapija za saobraćaj. Prošle nedelje su bili izbori. Krajnja desnica, koje se svi boje, dobila je manje glasova nego što se očekivalo i — uprkos prognozama — dobila je više glasova u zapadnom Berlinu — 10 odsto, nego u istočnom — 5 odsto. Sa plakata se smeši pametni i razboriti lider bivših komunista — dobili 30 odsto glasova — Gregor Gizi i kaže bivšim komunistima, al i svima ostalima: „Dignite plave a ne ruke“. .

Čovek koji je Izgubio nadu

Povodi

Ako na pedesetogodišnjicu smrfi Stefana Cvajga i na ovim prostorima u njemu prepoznajemo savremenika i sapatnika fo je, pre svega, zbog dramaličnog osećanja izvesnosti da će palnje i razaranja (duha i civiliza-

cije) frajal! Još dugo

brazilskom gradiću Petropoli-

su pre pedeset godina izvršio

je samoubistvo austrijski književnik Stefan Cvajg; pisac je ispio preveliku dozu „Veronala“, zajedno sa svojom ženom Lotom, odlučivši se na taj čin, pošto je — kako je rekao u jednom pismu bio umoran od lutanja van domovine i pošto je izgubio svaku nadu da će fašizmu u svetu doći kraj. Stefan Cvajg je bio jedan od onih intelektualaca koji su Nemačku i Austriju napustili kada je u tim zemljama nacistička ideologija uhvatila korena. Bračni par Cvajg otišao je u smrt kao da ide na putovanje, pisao je kasnije brazilski književnik Raul de Azevedo. Cveće u saksijama bilo je zaliveno, oproštajno pismo prijateljima uredno zapečaćeno, na posebnom papiru stajala su uputstva „u vezi sa našim psom“. „Smatram da je bolje završiti život na vreme i u punoj snazi“, zapisao je pre smrti Cvajg, jedan od najčitanijih i najtiražnijih pisaca našeg stoleća. — „Bilo da se čovek nađe u Kairu, Lisabonu ili Meksiku nema knjižare u kojoj Cvajgove knjige nisu istaknute na najvidnijem mestu u izlogu“, pisao_e Franc Verfel. A jedan drugi izgnanik, utekao od nacizma, Tomas Man, odao je Cvajgu u nekrologu počast, sledećim rečima: „Njegova svetska reputacija bila je savršeno zaslužena. Tragedija je u tome što se snaga tog tako talentovanog čoveka smrvila pod teškim teretom naše epohe.“ Cvajgove depresije koje su ga navele da sam sebi prekrati život bile su utoliko veće iznenađenje za njegove savremenike što je on, za razliku od drugih emigranata, i u egzilu uživao prednosti SVOg Ogromnog svetskog renomea. Nije mu nedostajalo ni novca, ni počasti, ni mondenih poziva i druženja. Uostalom, Cvajg nikada nije znao šta je to siromaštvo. Bio je sin bogatog industrijalca iz Češke, jevrejskog porekla, koji se doselio u Beč, gde je i Stefan rođen 1881. godine. Književni debi Stefana Cvajga bila je zbirka pesama koju je objavio u dvadesetoj S godini. Svetsku slavu postigao je svojim novelama, romanom „Nestrpljivo srce“, esejima „Zvezdani časovi čovečanstva“, a iznad svega biografijama velikih ljudi Fušea, Balzaka, Marije-Antoanete, Marije-Stjuart, Erazma Roterdamskog. Pišući o velikim ljudima Cvajg je postavio VISOke, do danas neprevaziđene uzore OVOBgB žanra. Knjiga „Trijumf i tragedija Erazma Roterdamskog“, objavljena godinu dana pre Hitlerovog dolaska na vlast, je, u neku ruku Cvajgova autobiografija. Pišući o Erazmu, Cvajg je pisao o sebi, čoveku razuma

i zlatne sredine, koji se lomi između različitih intelektualnih uticaja i sluti skoru vladavinu neslobode i porobljavanje slobodnog mišljenja. Godine, 1934. posle pripajanja Austrije Nemačkoj, Cvajg je odlučio da se preseli u London: 1938. je uzeo i britansko državljanstvo. Drugi svetski rat duboko ga je potresao; već rat iz 1914. osećao je kao pravu katastrofu za čovečanstvo i civilizaciju. U prvim ratnim godinama živeo je u Švajcarskoj da bi mogao slobodnije da se bori za mir, kao njegov prijatelj Roman Rolan. Obeshrabren pobedama fašističkih armija u Evropi i Africi, duboko pogođen invazijom Japanaca na Singapur, Cvajg više nije želeo da živi. „Patim u toj meri da više nisam u stanju da se koncentrišem“, piše on u jednom pismu. „Muči me ova izvesnost, jedina koju imam u sebi, da će proći godine pre nego što budemo mogli da se ponovo vratimo u naše domove i u ono što nam je preostalo od ranijeg živoOta.“ Ako na pedesetogodišnjicu Cvajgove smrti ı na ovim prostorima u njemu prepoznajemo savremenika i sapatnika to je, pre svega, zbog dramatičnog osećanja izvesnosti da će patnje i razaranja (duha i civilizacije) trajati još dugo, da je to saznanje jedino sigurno u godinama u kojima je sve drugo nesigurno. Nepodnošljiva teškoća izvesnosti koja je ubila velikog pisca, nadnosi se kao crna senka nad svima nama.

7. В.