Борба, 06. 06. 1992., стр. 23

ен а

М 1992. GODINE ХИ

SUBOTA-NEDELJA, 6-7.

· Zapisi iz podzemlja

Da nisam na televizijskom ekranu video faksimil Miloševićevog pisma Bušu, i da nekim čudom ne znam kojim su redosledom događaji tekli, mogao bih se mirne duše zakleti kako se radi o zahvalnici našeg predsednika američkom kolegi što je, isposlovavši sankcije protiV Srbije, pospešio uspeh ovdašnje vladajuće stranke na lokalnim i saveznim izborima. Sve do samih tih izbora sam se pitao koji će faktor pripomoći da na birališta izađe zacrtanih 62 odsto. Taj faktor je, dakle, Džordž Buš. Niko u ovom trenutku nije za Miloševića učinio toliko koliko čovek koji će u oktobru postati bivši američki predsednik. Ako je tako — a jeste — onda su u pravu oni koji tvrde da su sankcije izglasane u Savetu bezbednosti uperene jedino protiv srpskog naroda. Kao što je, valjda, srpski narod bio u pravu suprotstavljajući se ovoj nepravdi jedinim sredstvom koje je trenutno imao u rukama: raznobojnim glasačkim listićima. Jednom će istorija dokaz za neregularnost majskih izbora nalaziti u činjenici da su oni izvršeni pod snažnim spoljnim pritiskom. Čime će se, dodatno, objašnjavati uloga Amerike kao svetskog žandarma s kraja XX veka, koji se beskrupulozno mešao u unutrašnje poslove drugih zemalja i mnogim malim narodima nametao režime kakve oni, sva je prilika, nikako nisu želeli.

Smatrajući da na srpskom političkom obzorju nema snaga koje zaslužuju stvarno poverenje, Dragoš Kalajić je — kaže — svoj glas na ovim izborima upotrebio isto onako kako čini sa sitninom u prisustvu ciganskog orkestra. Da li se iz toga može zaključiti da je Kalajić, kao ljubitelj kafanske svirke ciganskih orkestara, svoj glas za buduću himnu dao „Maršu na Drini“? i

Inače, iskreno — što se kaže, od srca — čestitam svim onim izabranim poslanicima i odbornicima iz redova SPS-a kjoi su na izborima porazili Dafinu Milanović, Kiaru Mandić, Minimaksa i druge „nezavisne“ kandidate.

Takođe koristim ovu priliku da zainteresovane obavestim kako od nedelje, 31. maja, više po tramvajima i autobusima neću ustupati mesto osobama starijim od šezdeset godina. Jer oni su „dali svoj glas* da „nama mladima“ bude bolje.

Prošlo je punih pedeset časova između emitovanja prvo na Studiju B, onda i na TV „Politika“ — tonskog zapisa Mladićevih naredbi za bombardoanje ciljeva u Sarajevu i Božovićevog pisma kojim se osuđuje ovakvo ponašanje. Mogu da prihvatim kako predsednik vlade ima nešto komplikovaniji sistem ličnog obaveštavanja od onog kojim se služi običan građanin, te da mu tek u petak postaje jasno ono što je mnogo smrtnika zapanjilo još u utorak. Nema veze što zbog toga nastaju određene psledice (osuda, blokada, naftni embargo, posku?pljenje piva). Ali, jedino ne mogu da shvatim naknadnu „uvređenost“ takvog predsednika vlade nad nevoljama koje njegova tromost izaziva. Nije, avaj, Božović jedini koji me u ovoj situaciji podseća na lošeg učenika što do neba vapije nad nanesenom mu nepravdom jer je probuđen iz dremeža na času geografije počeo, onako bunovan, da odgovara iz hemije. 2

Da situacija poput ove (blokada) rezultira čitavim п12om životnih apsurda pokazuje se i sledećim primerom, čija je bizarnost samo na prvi pogled nategnuta. Istog dana kada su donesene sankcije UN primio sam poštansku pošiljku putem koje me ovdašnja informativna služba SAD obaveštava o r.ovopristiglim knjigama u biblioteci njenog centra. Nisu mi pisali godinama. Svejedno, zahvaljujem se na ljubaznosti. Ono što čini suštinu ove priče jeste napomena u pomenutom katalogu, gde piše da se navedene knjige mogu koristiti isključivo u prostorijama američkog informativnog centra u Kneziški, dakle na teritoriji koja nominalno pripada Sjedinjenim Američkim Državama.

On je povezao problem iseljenika sa porastom kriminaliteta u velikim gradovima i nekim prigrad- | skim naseljima. Uspeo je da ubedi milione glasača da || su useljenici glavni problem Francuske, i da je rešenje | u njihovom izgonu iz zemlje. Izazvao je ostale partije | na teren na kojem se odveć dobro snalazi; neki su mu, nevoljno, priznali da su mu polazišta pogrešna i zaključci naopaki, ali da je dodirnuo bolno mesto svakidašnjeg života. Napadajući ga, vladajuća stranka je, istovremeno, pojačavala kontrolu stranaca i otežavala uslove za dobijanje ulaznih viza.

Broj ilegalnih useljenika nije tako veliki — oko || 120.000 godišnje — što zemlja sa 58 miliona žitelja uspeva da proguta i svari. Pravu opasnost pristalice Nacionalnog fronta vide u legalnim doseljenicima, onim iz Magreba; njih ima oko dva miliona. Oni su se jezički „uklopili, nije im do fundamentalizma, gledaju kako da | žive i da prežive. Za Le Pena, oni su, međutim, ограп!- је zatori rasturanja droge, glavni krivci za maloletničko | prestupništvo i za ugrožavanje bezbednosti starijih građana. Treba uvesti red i strogu primenu zakona,» prekinuti sa idimidođimi popustljivošću vlasti! U nje-|| govom populizmu dolazi do izražaja jedna jaka nacio-|nalna crta, tzv. la hargne. Ako je naš glavni porok inat, [И kod Francuza je to džandrljivost. U njoj su, do juče,}. prednjačili komunisti, ali ih je Le Pen nadmašio. Ovak-}|-} vi pokreti su stvoreni za bezgaćnike i intelektualne lumpenproletere. Običaj nalaženja žrtvenih jaraca među strancima i drukčijima neguje se još od Drajfusove | afere; na optuženičkoj klupi smenjuju se italijanski |

Druga (TV) strana

Majstor epistole — Skice sa izbora — Loš učenik — Bili Kid je blokiran — Telefonska strava — Латбо Amadeus kao moralista — Izveštaj sa lica mesta — Cas lingvistike

Piše: Bogdan Tirnanić Ir: GG KG < KK

Logika ove „zatezne mere“ — uperene protiv „bibliofila“ koji nikad ne vraćaju pozajmljene knjige — deluje gorko — ironično u trenutku kada je građanima SR Jugoslavije faktički zabranjen ulazak na teritoriju SAD, pa, prema tome, i u biblioteku informativnog centra u Kneziški. Otuda bi eventualna realizacija moje želje da prelistam knjigu Utley, Robert M. BILLY THE KID, A Short and Vilent Life, University od Nebraska Press, 1989. predstavljala međunarodni incident sa teškim posledicama. Uzdržavam se od izazivanja konflikta.

Čitajući Makluana, uvek sam u njegovom „Poznavanju opštila“ preskakao odeljak posvećen telefonu. Ne želim da iko utiče na moj stav prema ovoj spravi. A moj stav je: mrzim ga! Medijska suština telefona je, po meni, prosta: glas bez tela. Tako nešto nije normalno. Otuda se od telefona ne može očekivati ništa dobro. Uvek sam smatrao da je najbolji dokaz o surovosti naše civilizacije ona uobičajena scena iz američkih filmova kada junaka u tri izjutra budi telefon, a on skače iz kreveta i hitro oblači pantalone bez da je prethodno promenio gaće. Da je taj sadističko-mazohistički princip obavezno ponašanje pokazuje se činjenicom kako junaci američkih filmova drže telefon na nahtkasni. Samo je posredstvom telefona mo-

_ guće da neki manijak dahće vašoj ženi u uvo i pita je dali-

je mokra tamo dole. Jedino telefon omogućava policiji da vas neprekidno kontroliše; nikada — zar ne? — niste čuli da je Udba nekome prisluškivala frižider. Svako ko nema preča posla može vas pozvati telefonom da prodiskutujete o ontološkim ili metafizičkim aspektima vašeg članka o visokim cenama ranih jagoda na Bajlonijevoj pijaci. Telefon je izmišljen da bi se pospešilo nekažnjeno psovanje majke. I tako dalje. Kada je strava telefona u pitanju, Stiven King je za mene malo dete!

Nešto do strahote prirode te paklene sprave demonstrirano je ovih dana posredstvom Olje Bećković, kojoj su se tokom poslednjeg „Utiska nedelje“ javljali razni psihijatrijski slučajevi, nazivajući je kurvom i — Slovenkom! Ona je sve to herojski podnela. Ja ih ne bih propustio bez „riterna“. U istoriji ovdašnje „demokratizacije medija“ Olja će, međutim, ostati upamćena po tome što je samoinicijativno udarila tačku na nekontrolisanu upotrebu telefona u cilju tzv. „kontakta“ sa gledaocima televizijskih emisija. Takva praksa je, uostalom, nepoznata u svetu. Jer, čim neko telefonira „dragoj televiziji“, pozdravljajući sve u studiju, taj nije pri čistoj pameti. Kod nas je telefon „na televiziju“ uvela — mislim — Zora Korać. No, kako dotična dama nikako nije podnosila anonimnost u svojim emisijama, ne beše joj ni na kraj pameti da ostvaruje kontakt sa šalabajzerima; obično se sama javaljala „u program“, postavljajući pitanja na odgovore. Posle je to me-

uljezi, Jevreji, Crnci, Arapi: novi varvari, kao vukovi, reže na granicama Carstva, i uvlače se, u predvečerje, : u njegove bogate torove! Na pomolu je invazija (reč je || upotrebio čak i jedan liberal, kakav je Giscard!); nacionalni identitet je ugrožen od neprijatnih mirisa bravetine i kuskusa, koji se šire po stepeništima nekih pariskih četvrti (to.o mirisima se omaklo Chiracu).

___Predsednik Republike je, u više mahova, teorij- | ski, dopuštao mogućnost učešća useljenika u lokalnim izborima, dok je socijalistička vlada, u isto vreme, de- | lovala u suprotnom pravcu. Načela su jedno, raspoloženje birača drugo; i treba, uvek, misliti na iduće izboTe: nizu iskušenja kroz koja prolazi nacionalni |

identitet došla je, na kraju, Ujedinjena Evropa. | Komunisti i deo nacionalno orijentisanih soci- bi

jalista odbacuju Evropu kao kapitalističku ujdurmu. || | Georges Marchais izjavljuje da je za najšire, internaci- ~

onalističko integrisanje; Evropa mu Je pretesna, pa Je, | eto, protiv Zajedničkog tržišta. Degolisti i zeleni su 5 podeljeni, centristi su bezuslovno za, a Le Pen bezus-| lovno protiv. U pustolovini ima isuviše nepoznanica, i| sve su obojene anacionalno. | i . Izgrađivanje Evropske zajednice od početka рго- [А

tiče u znaku raznih nejasnoća. Ni danas se ne хпа рга- || nica do koje se zamisao može širiti a. da udruženje ne || | izgubi svoj lik. Nije raščišćeno treba li Evropa da bude| labava federaciia, čvrsta konfederacija, ili nešto treće.

tastaziralo. Sada je sa tim gotovo. Fukara je izgubila svoje moćno oružje. i

„Utisak nedelje“ bio je Rambo Amadeus, koji je, izašavši na pozornicu pred kraj televizijskog prenosa „Beogradskog proleća“, opsovao mater „biračkom tijelu“ koje se zabavlja slušanjem „vedrih nota “ dok se bombarduju Dubrovnik i Tuzla. Bjeletić je ovog puta zakasnio ili se ono poslovično dugme zaglavilo. Iz jednog revijalnog lista saznajem, međutim, da je posle ovog incidenta, kada su se kamere isključile, Rambo sasvim regularno izveo svoj predviđeni udeo na ovoj tradicionalnoj svečanosti. Nisam sklon da ga zbog toga osuđujem. Jer, njegovo „dvolično“ ponašanje samo pokazuje da Je šizofrenija naše normalno stanje izvan koga ne bi mogli preživeti duže od minuta. Mislim da je Rajh nešto o tome pisao u svojim knjigama o „emocionalnoj kugi“.

O čemu se zapravo radi možemo videti iz jednog drugog prošlonedeljenog događaja u čijem je središtu bio Atelje 212. Četiri godine dugo iščekivanje ponovnog otvaranja ovog popularnog beogradskog pozorišta bilo je čak odloženo za nekoliko dana pod pritiskom rasrpave u javnosti da li se to priliči u ova teška vremena. Jedino što nije valjalo sa tom dilemom jeste da su nju gorljivo zagovarali baš oni izvođači glumačkih radova koji gotovo svake večeri nastupaju na drugim beogradskim scenama ili se napijaju u novosadskom „Kecu“ posle svojih uspešnih kreacija na Sterijinom pozorju, često uz to spremni da se „skromno“ slože sa mišljenjem kako je takva njihova rabota specifični protest protiv uništavajuće prirode ovog suludog rata. Ali, nema ničeg suštinski čudnog u ovoj nedoslednosti. Jer u svakom ludilu ima sistema kao što je i svaka moralistička vrućica izvrnuta rukavica usađene „pokvarenosti“. Nema nam druge.

6. |

Prema izveštaju iz „Dnevnika“ (31. maj) na protestnoj manifestaciji nošenja crnog flora od Terazija do Slavije uzelo je učešća „nekolik hiljada građana“. Ovo je eklatantni dokaz „demokratizacije“ (ili zbunjenosti) ove kuće. Naime, uobičajeni duh izveštavanja TV Beograd sa skupova opozicije nalagao je da se kaže „puna istina“ kako je pomenutoj manifestaciji prisustvovalo 2.300 Beograđana od kojih su, međutim, većinu — njih oko sto hiljada predstavljali slučajni prolaznici, zatečeni u nedeljnoj šetnji pri povratku sa birališta.

Čujem od Zorana Čička (SK-PJ) da je nasilje stiglo na beogradske ulice. Jel? Ma nije moguće! Kao dokaz Čičak navodi da je rulja htela da linčuje novinarku TV Beograd Lidiju Radulović, omevši je uzgred u njenom radnom zadatku izveštavanja sa manifestacije nošenja crnog flora nad Sarajevom i našim dušama. Beše li to ona novinarka što je moje dete učila da se svojoj učiteljici kezi iza leđa, skandirajući „Dačo, care, ne dai pare“?

Ovih dana sam se intenzivno obrazovao iz lingvistike. Ili kako se već zove ta upotreba stranih jezika. Gledao sam jednog hravtskog diplomatu kako izvrsno govori engleski. Ivan Đurić je toliko dobro govorio francuski da sam zahvaljivao nebesima što taj jezik ne znam kako se ne bih dodatno nervirao. Jer me je već dovoljno nerviralo da neko koga poznajem o onome što nam se događa može govoriti nakon što je utrošio toliko vremena da ugura i uredno složi onaj plavi čaršaf u gornji džep sakoa. A Mirko Kovač je — gostujući na ekranu HTV — govorio hrvatski. Kao vrsni poznavalac tog jezika, obučavan njemu od strane najfinijih zagrebačkih gospođica, otvoreno tvrdim kako Mirko Kovač nema pojma o hrvatskom. To nikako nije dokaz da je Mirko Kovač onakav strašni „izdajnik“ za kakvog ga drže ovdašnji režimski mediji. Ali je, mož biti, dokaz da pregrejana politička aktivnost Mirka Kovača proističe iz činjenice da kao pisac ima nekih problema sa: sopstvenim maternjim jezikom. Miloš ili Brodski takvih problema nisu imali i zato su uvek kod kuće bez obzira gde se nalazili. :

Bill Clinton for the President of USA!

Od 1987, pri glasanju, dovoljna je većina da bi se done la odluka koja obavezuje sve. To direktno ukida tradi-|

| cionalnu ideju suvereniteta. Šta je, posle Mastrihta, os-|| talo od pojmova kao što su nacionalna ekonomija i na-š} cionalna autonomija? Kako, u uslovima stroge, spoljaj_ kontrolisane finansijske discipline, voditi nacionalnu} politiku zapošljavanja, u kojoj, neizbežno, mora biti ij

·| vanekonomskih merila? Neće li se, u toj novoj Evropi, svi morati upravljati prema najjačem i najuspešnijem?|Sporazum u Mastrihtu traži da se razdvoje pojmovi državljanstva i nacionalnosti: useljenici i uljezi bi, га-| ko, postali Evropejci par exce//ence; jučerašnji margi-| nalci — preteče oslobođenih nadnacionalnih zajedni-|ca! Koji se patriota, uistinu, s ovim može pomiriti? |

irokrati i poslovni ljudi su, dakako, za Zajedni-

cu. Oni su razumeli da je ekonomska nezavis-

nost u Zapadnoj Evropi danas iluzorna. (Jugoslovenima je bilo potrebno krvoproliće da bi to, nerado i izdaleka, počeli naslućivati). Ako je identitet po svaku cenu besmislica, i nepromišljeno utapanje je ludost. Seljaci se već boje da bi Briselska komisija mogla pokleknuti pred Amerikancima. Miteran ih, sa televizije, smiruje. Da sam francuski seljak, njegova me razuveravanja ne bi umirila.

Evropa se, eto, pokazuje kao jedan od onih zanosnih ambisa pred kojim i najrešeniji, najsmeliji, za | časak zastanu. |