Борба, 06. 06. 1992., стр. 22

ХИ] sunorA-NEDELJA,6-7.JUN 1992). GODINE

· Sutra nije na našoj strani

Minuskule

Srbija, zimi 1992.

U sfezi obruča državno planirane privrede, ono malo duše u nama gre-

jala je ulopija demokratskog socijalizma. Ne znam gde bismo sad bili

bez fe iluzije i kako bismo prebrodili ona vremena, ali sad mi se čini da preživeli pletu jedinstvene mogućnosti: kompromilovane SU SVe utopije koje bi unekoliko mogle da leče posledice eventualnog budućeg poraza

novih preživelih

Piše: Laslo Vegel

(Svi Rusi u jednoj državi) Danas je u Alma Ati objavljeno: Sovjetski Savez je prestao da postoji, formirana je Zajednica Nezavisnih Država. Jeljcin — predsednik Rusije — nije postavio zahtev da svi Rusi žive u jednoj državi. Juče je na Balkanu

proglašena nova srpska država, Republika ~

Srpska Krajina. Njen primarni cilj je da, u dogledno vreme, svi Srbi žive u jednoj državi. Rusija je daleko, a Krajina blizu. Zašto da budem optimist? Zašto bih verovao da će se pakao završiti u fantazmagoričnom jugoslovenskom krugu? Neće. Sje-

_ dinjene Američke Države su dobile ideološki hladni rat, ali je na rubnim područjima izbio etnički hladni rat.

(Pismo u boci) Šta da radimo mi, koji smo od detinjstva vaspitavani prema komesarskim standardima? Čak i kada smo protestovali protiv njih, mi smo im se prilagođavali. Da slažemo, poput naših učitelja, rekavši da nismo imali nikakve veze sa njima? Da poreknemo svoje uspomene, svoju mladost? Da uprljamo i ono u šta smo se nadali? U najboljem slučaju, postali bismo novi flagelanti. Zaslužili smo to. Bezizglednost koja nam je nametnuta Jaltom, izgledala je večna. U stezi obruča državno planirane privrede, ono malo duše u nama grejala je utopija demokratskog socijalizma. Ne znam gde bismo sad bili bez te iluzije, i kako bismo prebrodili ona vremena, ali sad mi se čini da preživeli pletu jedinstvene mogućnosti: kompromitovane su sve utopije koje bi unekoliko mogle da leče posledice eventualnog budućeg poraza novih preživelih. Možda će ovo biti dobar izbor. Makar nećemo morati da se zavaravamo sutrašnjicom. Zaboravimo na budućnost nekoliko narednih godina, i ne mislimo na to, da će sutrašnjica biti opet naš virus.

(Foto-album) Književno veče u jednom malom kafeu. Moj prvi književni nastup u ratnom vremenu. Prisna atmosfera, malobrojna, ali pažljiva publika. Prostorija podseća na sklonište u koiem Donovo susrećem nekoliko ljudi, saučesnički dajemo o sćbi znake života. Posle završetka večeri prilazi mi jedna gospođa, predstavlja se. Ponudim joj da sedne, iz tašne vadi

Strah pred

ponorom Književni podlistak

intelektualne /umpenprolefere

Piše: Milovan Danojlić

Ako je naš glavni porok inat, kod Francuza |А je fo džandrfjivost. U njoj su, do juče, pred-{,| njačili komunisti, ali ih je Le Pen nadmašio. | Ovakvi pokreti su stvoreni za bezgaćnike i||

fotografiju. Počinje da mi funkcioniše sećanje, snimak je načinjen pre skoro dvadeset godina: sedim za stolom, razgovaram s jednim tada poznatim opozicionim filosofom. Više se ne sećam, o čemu, s današnjom pameću sigurno O posve naivnim stvarima. Izvadila sam je iz partijske dokumentacije, kaže žena i, pravdajući se, dodaje da je snimak već bio tamo kada je ona došla na funkciju. Klimnem glavom, ne samo iz učtivosti, budući da sam čuo da je svojevremeno veoma energično nastojala da obuzda fundamentalizam starih partijskih kadrova. Bacim jedan pogled na sliku, zatim na ženu. Priznajem u sebi da

je i ona imala svoju kalvariju: u posled- ·

njem trenutku je htela da reformiše ono što se ne da reformisati. Koga nije u Jugoslaviji zahvatila ova nerazumna strast? Po-

sle ortodoksnog fundamentalizma usledio je nacionalni fundamentalizam, pa je bezuspešno pokušavala da obuzda i njihove eksponente, naposletku je zalupila vrata za sobom, pa se našla na ničijoj zemlji. Svrstali su ı nju među one koje, s vremena na vreme, negde uslikaju. Konobar spušta na sto šoljice, sedimo ćutke i pomireno pijuckamo kafu. Ne bih se iznenadio ako bi mi neko posle, recimo deset godina, pokazao fotografiju na kojoj bespomoćno sedimo i pijemo kafu, poslednje srede 1991. godine.

| (Polemika — sa samim sobom) Jedan intelektualac zamera kolegi što ne ostaje

stranama, i sa različitih polazišta, postavilo pitanje nacionalnog identiteta. Vladajuća partija, koja je godinama radila na postizanju Evropskog sporazuma, sada se našla na velikoj muci. Kako dati zadovoljavajući odgovor na tolika neprijatna i sumnjičava itanja? Neizvesnost je u prirodi velikih poduhvata; d je u pitanju evropska pustolovina, važno je otisnuti se na pučinu, u nadi da će se ponešto naknadno razbistriti i dovesti u red. Vatreni patrioti sa krajnje desnice, a za njima i znatan deo umerenjaka, sve su glasniji: sa nacionalnim suverenitetom se ne eksperimenti- | še! I šta će, u svim tim pretumbavanjima, ostati od sve- || tinje zvane identiteP? Dobiti tržište, a izgubiti dušu: ko || na to da pristane? A onda, nije izvesno da će se, i na |i tom tržištu, zauzeti najpovoljnije mesto. ri Francuska nacija je ishod mešanja različitih ple- E mena i rasa. Ustav Republike ne pravi razliku između | državljanstva i nacionalnosti: Francuz je svaki građanin koji poseduje francuski pasoš i prihvata načela laičke države, zasnovane na poštovanju sloboda i prava || građanina, ukratko, vrednosti koje se učvršćuju od Re-|_volucije 1789. do danas. U tom okviru, dešava se pro-|| ces stalnog nastajanja naroda; moć asimilovanja se, do | juče, činila neograničena. Uključiti se u narodnu zajed- |; nicu Heksagona smatrano je za povlasticu i za čast. U Fposlednjih stotinu godina, mašina je samlela na stotine | | hiljada Italijana, Poljaka, Rusa, Rumuna, Grka, Špana- | ca, Portugalaca, Holandeza, crnih i belih, tamnoputih | i žutih; od pre dvadesetak godina proces unutrašnjeg |

pr Mastrihta u Francuskoj se, na raznim

И НТ

privržen čistim duhovnim vrednostima, proglašavajući njegov politički angažman, tako reći, izdajom. Čežnjivo gledam kroz prozor, posmatram tihu predvečernju vejavicu. Ćudljivi vetar sa Dunava razigrava pahuljice. Opčinjava me lepota prizora. Osećam na licu dah tišine. Voleo bih da se umotam u neku prozirnu materiju, da me ne iritira ni ovaj poput daha fini treptaj. Sa nekog prozora susednog solitera na pisaći sto iskosa pada snop blede svetlosti. Konačno nekoliko umirujućih trenutaka. Vidim sebe kao neobuzdano ustreptalog momka, gnevnog i optimističnog, tridesetogodišnjaka. Daleko su već iza mene te godine, valjajući se poput talasa među raspletenim nitima svojih priča uskoro će samo ovaj iskošeni snop svetlosti držati na okupu pramenove uspomena. Zašto sam želeo više? Ako već nikome nisam potreban, makar malo radosti mogao bih da nađem u prepirkama sa sobom. Dajem za pravo piscu ovog članka, iako mi smeta njegov samouvereni ton, jer ovakva upozorenja mogu se izreći jedino pognute glave, skrušeno, zaplićući jezikom. Ali utom, nisko nad gradom, protutnji par bombardera i na to dajem za pravo i čoveku kome

su pomenute kritike upućene. Ne samo

zbog pojave bombardera, nego i zbog toga što ovo nebo nikad nije bilo toliko čisto, kakvog sam ga želeo da vidim. Posle onakve prošlosti, koju vučemo u sebi, da li je još ostalo čistih vrednosti? Pitanje je na mestu zbog toga što smo se pozivali na čiste vrednosti i kada nam nije bilo dozvoljeпо da progovormo 0 svojim mrtvima. Prelazeći s mukom, batrgavo, iz jednog životnog doba u drugo, bivao sam sve više izložen lažima. Iskompromitovana je svaka mudrost. Pod ovim podnebljem mudraci su umeli svemu da se prilagode. Privlače

· me misli kojima bih prilazio kao bočici ot-

rova. Ali ne nalazim ni takve.

(Deset godina kasnije) Sinoć nas je svojom posetom iznenadio jedan stari prijatelj. Ima dobrih deset godina od kako su nam se putevi razišli, ja sam iskusio status persone non grata, a on je zauzimao istaknuto mesto u nomenklaturi partijske države. Često sam zamišljao naš susret, ali nisam ni slutio da će se to desiti u ovako rđavim okolnostima. I tako zakasnelo. Ustajem od pisaćeg stola, i kroz prozor krišom prelazim pogledom po osvetljenom tornju Almaške crkve, osećam kako me naglo savladava umor, leđa su mi povijena, pokreti nezgrapni, usporeni, kosa mi je već proseda, a jasno mi je i to, da sve manje toga imam da kažem poznanicima, prijateljima. Kakve li jednolične, mučne večeri, jezik mi je paralisan, bilo šta da kažemo jedan drugome, bilo šta da učinimo, imitiraćemo samo senku događaja koji su nam se desili. Prolaze dani, iz večeri u veče iz života mi definitivno odlazi po jedan stari prijatelj. Naši zajednički doživljaji nalikovaće na luk Pera Ginta. Imali smo svoje ciljeve, ali ne i put prema njima. Putevi koji su se pred nama pružali, široki ili uski, džombasti ili ravni, nisu vodili nikud. Izgubili smo prošlost. Popijmo, dakle, šolju mirišljavog čaja! Lucifer je došao po nas, ali je zakasnio, zadovoljimo se prizo-

rom kako ga zaprepašćeno gledamo, kako nam hramajući, onako krivonog, razrokih očiju, čekinjavog lica, prilazi. Zna i on da je zakasnio, zna da ga smatraju badavadžijom, koji je omatorio pod nesretnim okolnostima. Možda će se odlučiti da nam nezadovoljno položi ruku na rame, ali ni tada neće to učiniti iz ubeđenja, već samo zbog toga da se ne žalimo na svoje bezbojne, bezlične sudbine.

(Novi optimisti) Žan Bodrijar je podsetio na čuvenu priču o Vinčesterki. Kćerka-naslednica izumitelja znamenite puške raspolagala je sa 15 hiljada dolara dnevnog prihoda, uz jedno predskazanje. Čim sagradi svoju kuću, stići će je zaslužena

kazna. Da bi izigrala smrt, počela je da podiže kuću koju je bilo moguće dograđi-

vati u beskraj. Kada je već završena i stopedeseta soba, negde oko 1930. je umrla.

Zašto to nazivamo kaznom? To je najnormalniji mopuči život s jednoznačnim završetkom. Šta da radimo mi, koji istrajno krpimo dugačku kuću u čiju jedinu sobu niko neće da se useli. Ima kazni, čija patetika dobija potvrdu i time što se Jednom sve tragično završava. U mojoj sredini ovim glasom progovara ideja nacije. Zavidim onima koji joj se žrtvuju, umiruje me pomisao da će se posle stopedesete sobe sve srušiti.

(Napojnica inteligenciji) Subota uveče. Primirje koje se drži već nekoliko nedelja, potiće me na luksuz: propuštam da uveče spustim roloe. Ni iz drugih stanova ne čujem ovu, poslednjih meseci uobičajenu buku. Komšija ponovo glasnije sluša televizijski dnevnik. Kao svake subote poslednjih dvadeset godina. Ali ovoga puta mi galama ne smeta. Poznati zvuci višes-

·pratnice. uveravaju me da smo se vratili

svakodnevnom životu. Posmatram okolne solitere. Sve je više i osvetljenih prozora. Ali ovo stanje je još uvek samo privreme-

'no. Međutim, da li uopšte postoji drugači-

je stanje?Zašto sumnjam, da je sneg zaista beo? Zašto mislim da su ove suve, zimske grane pod prozorom deo kulisa jednog Čehovljevog komada? Kako da naučim da u

buduće živim s ovom besmislicom? Umi-

rio bi me samo utešan odgovor na jedno jedino pitanje: ko će sahraniti nesahranjene mrtve? Ko će biti Antigona našeg doba? Ne samo u Vukovaru, ne samo u Hrvatskoj. Ali uzalud čekam, ovde nikad neće sahraniti mrtve. Političari će već između sebe izravnati račune, i kao napojnicu, baciće na sto nekoliko banalnih fraza. Posle naglog otrežnjenja, počećemo donkihotovsku borbu protiv njih, ponovo ćemo se роzivati na trajne duhovne vrednosti, kao

nekad, i polemisaćemo između sebe. Biće

novih trofeja, nagrada, odlikovanja. Posle velikih tragedija ostaće nekoliko mrvica prodržavno] inteligenciji. Ostaćemo idolopoklonici ishlapele istorije, i budući da se sve ispraznilo, i nadalje ćemo ponavljati isto stanje u nebrojenim varijantama. Čitav naš život je herojska bestidna ı mazohistička simulacija i pritom — kao utešnu nagradu — možemo da kezimo zube jedni na druge.

Preveo s mađarskog

Arpad Vicko

izgrađivanja nacije se koči, nešto zapinje i škripi. Ne- |jž volju izazivaju Arapi iz Severne Afrike. Njihov otpor | nije ni jasno artikulisan, ni glasan; on je u stvari, raz- ј | |glašen i istumačen kroz propagandu vođe Nacionalnog fronta, Jean Marie Le Pena. Iz straha od gubljenja svoje posebnosti, i od mitskog. nadiranja Islama, jedan ne zanemarljiv deo birača, krenuo je za jednookim rodoljubom iz Bretanje. Četiri najvažnije partije na sceni, podjednako onu koja je na vlasti i one koje su u opoziciji, Le Pen je odavno proglasio za četvoročlanu bandu. Jedino je on na ispravnom putu, jedino on prozire | zamke i izbegava smrtne ponore. : Socijalisti su razbijeni, zbunjeni, liče na vojsku u | odstupanju. Do

šavši na vlast na njihovom uspinjuju- ||

ćem talasu, Fransoa Miteran je osetio potrebu da se

distancira od vladajuće partije i da naglasi kako je on | predsednik svih Francuza. Dobar državnički, i loš stra- || nački potez: socijalisti su se, ubrzo, našli na bespuću. | Kad su se počeli javljati prvi znaci inflacije, oko 1983, | prestrojili su se u hodu i počeli isticati važnost privat- | nih ulaganja i načelo profita; remboovsko obećanje || „promene života“ preko noći je zaboravljeno i pogaže- |ž no. To je izazvalo razočaranje jednog dela simpatizera |_| i konfuziju u članstvu. Tako su se neke odbeglice izSo- || cijalističke stranke našle među zelenima, druge u Na- | cionalnom frontu. Socijaldemokratija je, i inače, na eV- |iiš ropskom Zapadu u krizi, dok partije poput Nacional- | nog fronta imaju u svakom času odgovor na sve. Ма |Е nedavnim izborima, Le Pen je potvrdio uspeh iz 1988: dobio je 14 odsto glasova. a