Борба, 06. 06. 1992., стр. 27
~ —
зе Црква;
5 Марковић: — Председзпје је говорио начелно са народа и етичких начереч о групном, парцијалгасном, партијском миш„5еам да у овом историјлу треба да разговарамо фринципа, а не тако што гати памфлет од неколии тражити гласање.
зенутку, из сале се чуло
|
од 17. године социјалис20 од када ме знате, и ви ли као таквог. Сви овде текој странци, Либералжској, сада овом покрету 11 ДЕПОС. Предлог да Слошшевић да оставку, је
долази од ДЕПОС-а, а :) (мисли се на Николу) 21 плочу врти већ неколи-
име је захтев за Милошезавком поднео генерал се чуло из сале, да би оптрковић објаснио: зиме говори генерал Пемм, али захтев за оставку Тилошевића донела је чин Делић-Бентли, а она 507 грађанин и члан амеeca. леплици Никола Милопитснио да Српска правосза "није приступила зралној странци, а „ако "инсистира да се о овој зјашњавамо, онда он то 2тза ствар странке чији је доплободан Милошевић“.
амо то што смо радили, 'еоадили. Међутим, Мемовагрвао као изванредно хо-
паи чинилац у српском
> је срочен мирно и 03"ђајући никог, казала је пп. - Апелује се на човека за вам да је патриота, али ко тежак човек и да је прашака. Баш зато што не ттевпатриота, мислим да би озебало да учини оно због тавглавити. Немојмо се јуна7 смо улудо гинути, зар Сртитишта друго да раде него п овас видео2 Тиаљић је, најпре, изрекао пала та прича заправо кудена врата, јер ако је суге пашевићевој изјави, његопо зје спорна. „ја постављам овај апел можда значи постарод главни кривац Ми 5 ли, а бојим се да овакав ут ситуацију безнађа у којој на основне вредности бојим се крајњег драмаситуације, бојим се да не прални пораз са дугорочдама. Предлажем да САзусловни прекид рата у гвори влада националног заз мудрости ове земље, "уде њена предаја. Овакав (от рувопаран апел, који не гливу, не значи ништа. 1 плић је потом предложио опотусвоји свој текст у којем тло на бруталном поступ1 реч о санкцијама према 2 се одговори како је кри' 1010] страни уобличена пре ) стости Слободана Милоше-
со патриотски чин
560 'Е ове ситуације и решету Слободану Милотшеви40 је Љубиша Ракић. | !
272
ОСТАВКА НИЈЕ НА ВИСИНИ ПРИНЦИПА: Михајло Марковић
Српска академија наука и уметности не може да истроши свој кредит у једној изјави која је резултат тешкоћа и емоција. Треба целовито сагледати ситуацију и упутити апел јавности и нашем вођству да Академија инсистира на брзом решавању проблема. У том апелу треба инсистирати на што бржем прекиду санкција, а ако међународна заједница неће да прихвати Слободана Милошевића, онда је његова патриотска дужност да поднесе оставку. Уколико је решење у смени Слободана Милошевића, боље је
· жртвовати једног човека него цео на-
род.
Онда је за говорницу изашао Добрица Ћосић: 5
— Час је такав да нема ни неутралних, ни равнодушних. Немам способвост неопходну за овај тренутак да могу разборито и смислено да изложим свој став о питањима која су покрену-
"та. Ја дубоко верујем да су она покре-
нута са добрим намерама. Василије Крестић, Никола Чобељић и Љубиша Ракић показали су оно што ја осећам и желим да им захвалим и сагласим се са њима.
Не певам Данке Дојчланд
Василије Крестић: — Право је свих нас, и право групне колега да изађу са оваквим предлогом, м ја бих им се од срца придружио када бих истински знао да је то спасавајућа формула. ја бих овог часа потписао тај предлог и дивим се онима који су изашли са њим, верујући да је он спасавајућа формула. Немајући ни једне речи оправдања за постојећи политички систем, немајући ни једне речи оправдања за човека који води ову државу, ја се само бојим да после тог човека долази нека марионета, послушник, и да ћемо певати „Данке Дојчланд“, а ја нисам спреман да певам ту песму. Мене више брине од те личности за коју немам похвале, хоћемо ли ми бити на улици једни против других, хоће ли ово бити хомогенизирајући чин или не, јер ми се делимо око свега, све до заставе и грба. Бојим се да је ово деоба која ће поделити нас у САНУ, али и изван Академије, па стога предлажем да, ко жели, изађе са овим предлогом у своје име. Међутим, питање је, и то је најважније од свега, можемо ли ми изаћи са предлогом САНУ који ће окупити срнски народ а не да га дели.
Фатална грешка
Српска православна црква направила је фаталну грешку када је на нечије инсистирање са стране прихватила Меморандум и објавила ra неколико дана пред изборе, предлажући народу да бојкотује те изборе. Али, на изборе је изашла већина. Није изашло 20 одсто оних који иначе не излазе на изборе, плус 16 одсто Албанаца који су их бојкотовали и, када се све то сабере, захтеви опозиције и Српске православне цркве, као и резултат великог притиска споља и изнутра, учинили су да пет до десет одсто бирача није изашло на изборе. То треба сматрати великим поразом СПЦ и немојте да и ми, као и Црква, направимо слизну
трешку и отуђимо се од свог народа. |
Ова установа је увек била уз народ. (Михајло Марковић)
и ви пне нити штите
Иван Максимовић је подсетио да је Меморандум у своје време био изгласан консензусом, рекавши да није
много убеђен како би се оставком Сло- | бодана Милошевића ствари битно промениле кад је реч о међународном |
окружењу. „Суштина је у жељи за потпуном доминацијом над Србијом, јер је то начин решавања расплета не само у Србији, већ и у Европи. Ближи сам идеји Љубише Ракића и других да САНУ изађе са предлогом на начин као што је то био Меморандум, дакле, да се изгласа некакав пандан Меморандуму. Не искључујем могућност да се у том меморандуму траже и нека нова решења у вези са политичким врхом, а охрабрен сам тиме да та идеја
није страна ни Милошевићу, ни Божо- |
вићу.
Потпис — по савести
Драгослав Срејовић је подсетио да су неки академици још у новембру били спремни да моле Слободана Милошевића да поднесе оставку и тражили су од председника Каназира да им омогући сусрет са њим. Коста Михајловић је подржао предлог да се сачини некакав нови меморандум САНУ како је то већ било предложено, а Бранко Жежељ је апеловао на Академију да свим расположивим снагама помогне свом народу у овој тешкој ситуацији. Милорад Екмечић је предложио да овај акт свако потпише по својој савести „и да друге људе не терамо да то раде против своје савести“. Мирослав Пантић је сматрао да свака даља дискусија не води ничему и да овај захтев потпише ко жели, па нека се то објави: „Пре рата постојала је једна књига чији је наслов био „Како смо се сами насликали“. Нека тако буде и сада, нека свако пише своју биографију, па ћемо видети.
И још једном, као завршница, огласио се академик Михајло Марковић.
и није тачно да се нешто мења одлас- ||
ком једног човека. Да ли би одласком Милошевића врше свој продор на Исток и Југоисток Европе, да ли би Ватикан престао да води своју политику према нама, да ли би биле укинуте санкције, да ли би САД престале да се залажу за нови међународни поредак у којем Балкан и
југоисточна Европа имају место пари- |
ја2 У овом часу напад иде на цео српски народ, а сматра се да су Срби својим поносом и жељом за независношћу заслужили да буду кажњени. Обраћајући се академику Пантићу, Марковић га је подсетио да је у време титоистичке ере он био кажњаван, „а неки никада нису били прогањани и никада ни о чему нису изнели јавно
мишљење, и никада нису писали пис- | мо Јосипу Брозу Титу. Данас није по- |
требна никаква храброст написати писмо Милошевићу, и није потребно за то имати иза себе Академију, то свако може да напише сам“.
Председнику САНУ Душану Кана-
зиру, након овога, остало је да закључи како је дискусија показала „да сви желимо да помогнемо српском народу и нашој деци и да изађемо из кризе. Добро је што смо данас показали да
САНУ није институција једноумља и |
да у Академији постоји и слобода, и
борба мишљења. Приредила: Радмила СТАНКОВИЋ
Немци престали да |
поводи
| 180 - СУБОТА-НЕДЕЉА 6-7. ЈУН 1992. ГОДИНЕ 1 1
Две политике
на дан
Успаничену Србију која купује конзерве, психички и физички се припрема за бег у подруме и склоништа, њен премијер не види па зато и може да пре подне народу расипа пркос и достојанство, а поподне свету упућује снисходљиве и помирљи-
ве сигнале
Радоман Божовић, актуелни српски премијер, има само једну ману: држи главу толико високо, да му је пред очима само небеска Србија. Овоземаљска успаничено кунује конзерве, психички и физички припрема се за бег у подруме и склоништа, немоћно пред децом слеже раменима. -
Директори великих српских фирми су очајни, јер фабрике само што им нису стале. Власници приватних фирми куну бога
„и Божовића и гледају да склоне
оно мало преосталог капитала. Економисти предвиђају еутаназију привреде и признају да немају лек за преживљавање.
Помињу се глад и рат. Обичан свет мери своју будућност између две вести: „У Ираку је за време блокаде умрло 20.000 деце“. И „дневно следовање хлеба У Тузли је 250 грама — ко има да плати“.
Реченицу „о колапсу у време санкција не може бити ни говора“, може да изговори само неко коме недостаје много више од политичког такта. Тај „неко“ је Радоман Божовић, још увек премијер српске владе. „јавне врлине — тајни пороци“ рекао би један знаменити филмски режисер. Својом јавном врлином, Божовић сматра да српском народу, из центра „Сава“, улива оптимизам без покрића, тајно, на састанцима владе, припрема б6онове и тачкице.
Само човек таквих погледа може да тврди да Србија има довољно уља, шећера, брашна, а да истовремено у елитним маркетима, у полупразним рафовима, стоје мекиње и кукуруз. У мање
ексклузивним продавницама већ увелико мирише — руска снабдевеност.
Занимљива је још једна црта у Божовићевим све чешћим јавним иступима: што пре подне изјави за српски народ, поподне демантује обраћајући се међународним факторима: народу расипа пркос и достојанство, а свету упућује снисходљиве и помирљиве поруке о српској доброј вољи.
Српски и црногорски народ одлучили су се да живе у заједничкој држави, а по најновијим изјавама српских и црногорских политичара ова два народа као да живе — на два континента. Изгледа да се неко прерачунао — или Уједињене нације или домаћи југословенски политичари.
Момир Булатовић је међу економистима у Бечићима изјавио: „Наша привреда ни на краћи рок не може да издржи санкције“. Да се не ради само о личном ставу председника Булатовића већ о уобичајеном промишљању црногорског естаблишмента, говори и изјава Милутина Лалића, директора агенције за преструктуирање привреде:
— Проблем ембарга је про-
5лем политике. Она га је закувала и она сада мора вући потезе. Проблеми које је изазвала су несагледиви — политички потези морају бити веома крупни. Очекујем их на првим странама штампе са крупним словима. Што пре, то боље. Јер, ембарго ће све до тада трајати, и сви ћемо тешко патити. -
Истовремено Божовић изјављује: „Могуће је извести цео програм релативизирања економске блокаде, а Уједињене нације и ЕЗ треба да смогну снаге да се са тим суоче“.
Ако је и од премијера — неозбиљно је.
Прикривено, али ипак снажно опонирање српској влади мање долази из кухиње сопствене опозиције, а све више из подгоричког владајућег миљеа. Црногорска власт чини се, сопственим примером демонстрира београдским колегама политику као вештину могућег, а не као меру с надобудне ароганције. Стратегија власти у Подгорици, како се изразио Момир Булатовић је отварање дијалога са опозицијом и националним мањинама, јер владајућа партија у овим тешким временима по народ не жели сама да тражи пут спасења, нити да преузима за то одговорности.
— То је наш пут без остатка! — био је категоричан Булатовић, обећавајући да „ћемо чинити све што од нас тражи међународна заједница, а не коси се са правдом, истинољубивошћу и достојанством овог народа.“
Момир Булатовић и Мило Ђукановић уграбили су времена да скокну на поклоњене „светом економском синоду“ у Бечићима, а др Радоман Божовић је одлучио да остане „економски атеиста“. Тиме је прокоцкао још једну шансу да промени мишљење из центра „Сава“. Момир Булатовић гласно, а Мило Ђукановић уз климање главом, потврдили су да ће се, колико сутра, заложити да на чело нове Југославије дођу политички некомпромитовани људи. Да ли то значи да ће Радоман Божовић на конкурсу за савезног премијера (о чему се много говори у кулоарима) бити одбијен са назнаком из Подгорице: „не испуњава услове“2
„Евидентно је да су се међународни фактори и српска влада заверили против занемоћале српске привреде“ — прокоментарисао је с огорчењем и добром дозом цинизма један од економиста у Бечићима.
Најелегантније решење за привидно редизајнирање политичког понашања у Србији је до сада био одстрел политички трапавог „глиненог голуба“. У новијој српској историји најчешће су се мењали — премијери.
Татјана ЈАКОБИ Миша БРКИЋ