Борба, 06. 06. 1992., стр. 26

SUBOTA-NEDELJA, 6-7.

1992. GODINE

И бо = дају

=

· — Glasanje je tajno jer stvarni rezultati glasanja mora da ostanu tajna!

Ne vređaj ni mrtve

Čitajući američku žutu štampu, koja se prodaje uglavnom u samouslugama, i njihove bizarne naslove, normalno se nameće pitanje: kako dolaze do takvih priča? Zahvaljujući suđenju u jednom malom mestu u državi Arkanzas, dobija se uvid u to kako ovi tabloidi funkcionišu. Ovo samo po sebi predstavlia sjajnu priču.

Neli Mičel iz Harisona u državi Arkanzas tužila je federalnom sudu tabloid „SAN“ i dobila 1,5 milion dolara odštete. Ovaj list je objavio njenu sliku sa pričom pod naslovom: Najstarija raznosačica novina na svetu, stara 101 godinu, prestaje da radi jer je u drugom stanju“.

Priča se, očigledno, odnosi na raznosačicu novina u mestu Sterling u Australiji, koja je prestala da radi, jer je ostala u drugom stanju, pošto ju je silovao neki milioner kome je dostavljala novine. Problem je u tome što u Australiji ne postoji mesto Sterling i nema 101-godišnje raznosačice novina, trudne ili ne. Cela priča je izmišljena.

Neli Mičel, s druge strane, je pedeset godina raznosila list „Arkanzas Gazet“ u svom rodnom gradu. Ona nema 101 godi. nu, već samo 96, a poslednji put je bila u drugom stanju 1931. godine. У

Filip Anderson, advokat lista „SAN“, prvi je priznao da je priča izmišljena, a da je naprav ljena greška što je uz članak objavljena slika Neli Mičel. On tvrdi da novinari ne moraju da se gnjave proverom С1njenica, jer, prema Prvom amandmanu američkog Ustava imaju pravo da izmišljaju priče i da ih objavljuju, čak i kada su uvredljive.

Pol Livaj, glavni pravni savetnik lista „SAN“ rekao je pred sudom da su svi njihovi članci „fikcije i fantazije i da ih ne treba primati kao vesti“.

Ali, Meni Silver, reporter „SAN-a“, koji je napisao priču o raznosačici novina iz Australije, kaže da su neke od priča koje „SAN“ objavljuje istinite. Međutim, kada je advokat gospođe Mičel pročitao naslove nekih priča koje su se pojavile u istom broju „SAN-a“, Silver nije mogao tačno da kaže koje su priče tačne, a koje je on 17mislio. On Je, na primer, bio siguran da је priča o tome kako je Vinston Cerčil angažovao vanzemaljce da bi ostvario pobedu u II svetskom ratu lažna, ali da je priča pod naslovom „Farmer postaje milioner

' izrađujući bičeve za šibanje supruga“ tač-

Meni Silver čak nije bio siguran koje su priče bile njegove, jer ni on ni njegove kolege ih ne potpisuju pravim imenima. Zašto je to tako postalo je jasno kada je objasnio proceduru koja se koristi u „SAN-u“.

\r/F{CID}RJA{GN}P/AČVNyT;O)V/I|C+

Urednici napišu naslove, a reporteri odaberu one koji im se dopadaju i napišu priče koje idu uz naslov. Urednik lista, Džon Vejder, priznajući da je većina priča u njegovom listu „kao naučna fantastika“, ipak tvrdi da u „SAN-u” postoje „mrvice činjenica“ i da u odnosu na njih novinari poštuju opšte prihvaćene standarde novinarstva. и |

Ako je tako, pitao je advokat Neli Mičel, kako je onda moguće da je objavljena slika prave raznosačice novina iz Arkanzasa da bi se ilustrovala priča o izmišljenoj raznosačici novina u nepostojećem australijskom gradu?

Gospodin Vejder je priznao da se radi o grešci, ali ne etičke ili proceduralne prirode. Greška je u tome što je pretpostavio da je Neli Mičel mrtva. Njenu fotografiju, snimljenu 1980. godine našao je u arhivu lista. Na poleđini fotografije je pisalo da Neli Mičel ima 80 godina.

Kako je to moguće, pitao je advokat Neli Mičel. „SAN“ izgleda kao novina, prodaje se gde i druge novine i nema nikakvog upozorenja da ono što piše u njeMnu nije proverena vest. „Oni mešaju činjenice i izmišljotine da bi ostvarili profit“, rekao je advokat porotnicima.

Novine prolaze nekažnjene i skoro nikada ne dospevaju na sud, jer su njihove žrtve uglavnom filmske zvezde koje pre pristaju na poravnanje van suda i malu odštetu, nego na iznošenje prljavog veša pred sudom.

Neli Mičel je rešila da ide na sud jer nije slavna i nema ništa da krije. Ona je majka koja je podigla šestoro dece prihodom od raznošenja novina. Njen advokat kaže da je suština ovog suđenja „prljanje dobrog imena jedne majke“. Gospođa Mičel je bila toliko uznemirena kada se priča pojavila da je rešila da nekoliko dana ne izlazi iz kuće kako bi izbegla da odgovara na pitanje kada očekuje bebu.

Sa tiražom od tri miliona primeraka i godišnjim prihodom od 38 miliona dolara, „SAN” ima mogućnosti da proverava Činjenice, kaže advokat gospođe Mičel. Ali, oni žele i jare i pare — s Jedne strane zaštitu Prvog amandmana, a sa druge mogućnost da objavljuju laži i eksploatišu nevine ljude.

Porotnici, koji su uglavnom vrlo škrti u određivanju visine odštete, saglasili su se da se gospođi Mičel isplati 1,5 milion dolara kao odšteta za pretrpljeno ugrožavanje privatnosti, što je čin koji je „apsoluno neprihvatljiv u civilizovanom društvu“.

Biće još uzbudljivije kada žuta štampa počne manje da se bavi Marsovcima i filmskim zvezdama, a više predsedničkim kandidatima.

(Li. B. V.)

. М Vreme

Promene.

— Novoformirana Vojska Jugoslavije sledi opšte tokove pozitivnih društvenih promena.

— Ma nemoj! A kako to?

— Dozvoljeno je vojnicima da nose bradu.

Kupanje

Na samom vrhu Bikavca, Mujo „na suvo“ trlja telo sapunom. Nailazi Haso i čudi se:

— Šta to radiš bolan?

— Kupam se, jesi ćorav?

Vraća se Haso posle pola sata, isto pi-

ZC ЊЕ

“о меш

tanje i isti odgovor. Tako i posle sat угеmena i Haso ne izdrža: | — E, ludaka, a kako se kupaš bez voe? — Sad ćeš da vidiš! Murateeee, pušćaj! Zelenilo

Srbin, Hrvat i Musliman odlučili da

· zasade drvo i svađaju se oko imena.

— Neka bude kajsija — kaže Hrvat.

— Ne može kajsija, neka bude breskva — kaže Srbin.

Sad se ne slaže Hrvat i svađaju se kad se javlja Musliman.

— Ma, neka bude šta god hoće, sve će to zazeleniti.

ЕНЕН era НЕНА АРЕНЕ БЕЕН ЕН НЕ ДЕН ЕН ЕН И era aaa n==——J

Filipike

Piše: Filip Mladenović

nas...

... Nemački fašisti su spaljivali decu, hrvatski fašisti su ih bacali u jame, dok srpski fašisti raketiraju porodilišta. Kad Bog hoće nekoga đa kazni, najpre mu uzme pamet! СЕ + Njima više nije u stanju da sudi ni istorija. Njima može da sudi jedino — predđistorija. к.«.«

U celoj Istočnoj Evropi komunizam se ras-

Čistke

Zarobljeni talas

Piše: Anica Nonveiller

ko u ovoj, sada, veoma popularnoj poplavi stranih reči, kojima nas akodnevno „raduju“ mnoge jav-

ne ličnosti i sprovodioci njihovih ideja u delo, ipak poželite da proverite svoje po-

poznavanje maternjeg jezika, ne bi bilo loše da skinete prašinu i paučinu sa knjige, koja se zove „Rečnik stranih reči i izraza“, i pokušate da prevedete i objasnite vesti i poruke dragih nam lica naše svakodnevice. Tražeći objašnjenja i prevode popularnih izraza, poput „eskalacija“, „dijaspora“, „efuzija“, „paritetni principi“, pogledajte i podsetite se jedne reči, pomalo zaboravljene o čijem se značenju nekada tajno pisalo, a o posledicama-dugo ćutalo. ČISTKA.

Reč je ruskog porekla i znači čišćenje, povremenu reviziju članova KP, proveranje njihove idejnosti; uklanjanje neprijateljskih elemenata iz neke zajednice uop'šte. Tako piše u već pomenutoj, uvek dobro došloj knjizi.

Generacije pedesetih, kojima pripadam, kao i one mlađe, tu reč su doživljavale kao apstraktan pojam. Sretali smo osakaćene duše, slušali neverovatne priče o sudbinama i kletvama proganjanih i „nečistih”. Nismo mogli da razumemo strah od koraka u haustoru, od zvona na vratima, od nepromišljeno izgovorene reči, od sopstvenih postupaka i sopstvenih misli, od pitanja: „Gde ti je tata?“ i odgovora: „Na službenom putu“.

ČISTKE. To su za nas filmovi, knjige, dokumentarne radio emisije, pozorišni komadi, zapisi, požutela pisma i po neka sibirska robijaška pesma Dine Verni, koju još retko ko pamti. I naravno, da пи је пеko rekao, da će se sve to ponovo vratiti, u takozvanom novom sistemu, koji se zove „demokratija“, u našem „boljem sutra“, u

Bože stida ti što spase od propasti dosad ·

reklo, korene, ime zemlje u kojoj živite, i.

pao sam od sebe, samo se ovde raspada preko tela nedužnih civila.

:з% Ratni zločinci, ratni profiteri i ratni huškači — partije koje su osvojile najviše glasova i krikova.

s: Da je Orvel kojim slučajem Domanović, umesto „1984.” napisao bi „1992.“, a da je Domanović Orvel umesto „Stradije” napi-

· sao bi „Životinjsku farmu“.

..:%: Izdajnik nije samo onaj ko proda svoju otadžbinu za šaku dolara, već i onaj ko je proda za čvrstu ruku.

== Srbija se пе brani ni u Kninu, ni u Zvorniku ni u Zemunu.

Srbija se brani u desnoj i u levoj hemisferi mozga. .

vremenu, kada cenzura „ne postoji“, a fašizam neosetno ponovo prodire na naše tle, ali sada ne spolja, nego iznutra, iz srca i jezgra, u cilju nacionalne čistote, ja mu ne bih verovala. Ne bih nikada poverovala ni u današnju trgovinu patriotizmom, ljudskim dušama, telima i životima. Ne bih poverovala u lakoću, kojom „jači“ vladaju, na sjajno osvetljenoj pozornici istorije, u strah i bol. Ne bih poverovala da će doći novo vreme čistki, ili, one nisu ni prestajale, samo nisu bile ovako javne.

Pored toliko pregovaranja, prepiski, potpisivanja, ubijanja, rušenja, nepoštovanja i gaženja, ima se, očigledno, dovoljno vremena i dokolice, naravno i „pouzdanih“ ljudi, za planirano čišćenje Radio-televizije Beograd od neprijateljskih elemenata. Novi, domaći izraz za čistku, jeste disciplinski postupak, sa zahtevom otkaza. Pre pet godina, uz veliku pomoć dvojice mojih kolega iz Radio-Beograda, napravila sam emisiju o Bulatu Okudžavi, njegovom životu, delu i vremenu u kome je stvarao do sada. Emisija je odmah posle prvog uredničkog slušanja bila zabranjena za emitovanje na Prvom programu Radio-Beograda, ali je, pošto je i od strane cenzora, ocenjena najvišim stručnim ocenama, doživela svoj ilegalni život, kućna emitovanja, uz pomoć kaseta. Dve godine kasnije, dakle 1989. godine, jedna moja poznanica je otputovala u Moskvu. Ponela je kasetu sa snimljenom emisijom i potražila telefon i adresu, pesnika sa gitarom, romanopisca i disidenta Bulata Okudžave. Posle konvencionalne najave telefonom, pozvonila je na vrata njegovog stana, i ugledavši ga, objasnila mu da dolazi iz Jugoslavije, i da želi da mu preda na poklon zvučni zapis i viziju njegove umetnosti, jedne male grupe autora iz Radio-Beograda. On je rekao da ništa ne očekuje iz Jugoslavije i da ništa ne sme da primi.

Zatvorio je vrata, ne odgovorivši na ponovna zvonjenja. Ona je stajala još dugo na tom stepeništu, nema i uplašena strahom, koji je prepoznala u njegovim očima. Vratila se u Beograd, sa kasetom i tom pričom i ja sam tada prvi put shvatila značenje reči, ruskog porekla, ČISTKA.