Борба, 15. 06. 1992., стр. 18

OPA iy ri

лимени ти A

глуви:

18 PONEDELJAK 15.JUN 1992. GODINE

SVET

· SAGOVORNIK „BORBE“: ALEKSIJE DRUGI, PATRIJARH MOSKOVSKI

Otrovni duh totalitarne svesti

Poglavar Ruske pravoslavne crkve o vraćanju veri i duhovnim korenima, neophodnosti prevaspitavanja miliona koji sui „u sebe pili otrovni duh totalitarne svesti“, odnosima sa katoličkom crkvom, stavu prema srpsko-hrvatskom sukobu

(Od dopisnika „Borbe“)

Moskva. — Rusko pravoslavlje našlo se na velikoj vododelnici. Oslobodilo se 70-godišnjih stega militantnog ateizma i lažnih bogova komunizma, istovremeno se Ruska Pravoslavna Crkva našla pred novim izazovima: pred potrebom da odgovori na ekspanziju katoličkih misionara na svoje istorijske teritorije, pred zahtevima da kanonizuje poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog kojeg su, zajedno sa celom porodicom, ubili boljševici, napokon — pred neizbežnošću da se odredi i prema srpsko-hrvatskom sukobu ili prema srpsko-makedonskom verskom Sporu...

Sve su ovo bili razlozi da „Borba“ zatraži intervju od njegove svetosti patrijarha moskovskog i cele Rusi Aleksija Drugog. Utoliko pre što se njegova svetost na čelu RPC nalazi nešto duže od godine, koju su mnogi već ocenili kao — godinu povratka veri Rusa i vraćanja Rusije svojim duhovnim korenima.6543 e Sa čime, po vašem mišljenju, svet ulazi u 21. vek, kako ocenjujete perspektive hrišćanstva, pre svega pravoslavnog, u trećem milenijumu posie Hristovog rođenja?

Napredak, uz primedbe

Molim se da Gospod u nastupajućem milenijumu ne Kazni ljudski rod. Pogledajte: koliko smo zla, poroka, izopačenosti i licemerja danas nagomilali, uprkos tome što nam se već dvadeset stoleća daje šansa za novi život u Hristu. Želim da verujem da će mnogi čuti Hristov glas: Ko kuca otvoriće mu se. Od sveg srca želim da i pravoslavna crkva a i druge hrišćanske veroispovesti, budu sposobni da pomognu ljudima da u svoje srce prime Hrista.

e Kakvi su sada, po Vašem mišljenju, odnosi između pravoslavlja i katolicizma? Da li su ta dva osnovna pravca u hrišćanstvu danas bliža nego što su bila, ili se udaljavaju?

„Kada smo već počeli da govorimo o relacijama milenijuma, tako gledano — smatram da su se odnosi među pravoslavnom i katoličkom crkvom poboljšali. Skinute su uzajamne anateme, obe crkve su ustima svojih jerarha i običnih vernika jedna drugoj priznale izbaviteljstvo, izjavile o stremljenju ka jedinstvu. Postoje, dakako, ı sukobi. Mi imamo ceo niz ozbiljnih zamerki katolicima. Ali, najveće sante leda već su se istopile. Sada je neophodno strpljenje, otvorenost, međusobno uvažavanje i, pre svega, bratska ljubav koju nam je zaveštao Gospod“.

0 Kako biste okarakterisali odnose između Ruske i Srpske Pravoslavne Crkve? Kakva je pozicija RPC prema višegodišnjem sukobu između Srpske i Makedonske Pravoslavne Crkve?

„Odnosi među našim crkvama, koji imaju mnogovekovnu istoriju, uvek su bili bratski. To se može objasniti i pripadnošću naših vernika jedinstvenoj porodici slovenskih naroda, bliskošću kultura i jezika i — što je najvažnije — spremnoću da se, suočeni sa teškoćama, uzajamno podržavamo i pomažemo, da u jedinstvenom duhu rešavamo složene životne probleme. Po-

slednje dobija poseban značaj u sadašnjem vremenu teških iskušenja koja je Bog poslao čedima naših crkava. Što se makedonske crkve tiče — to pitanje je u nadležnosti Srpske Pravoslavne Crkve i mi potpuno delimo bol njenog svetostarešinstva zbog te crkvene ncuređenisti”.

Crkva i politika

e Citirali ste nedavno reči filipinskog. kardinala o tome da crkva koja se venča sa politikom rizikuje da ubrzo ostane udovica. Znači li to da se Ruska Pravoslavna Crkva više nikada neće vezivati ni za jednu političku tendenciju?

„Da. Mi ne povezujemo svoju crkvu ni sa kojom partijom, niti sa bilo kakvim državnim uređenjem, ni sa kakvim političkim pravcem. To ne znači, naravno, da mi bežimo od učešća u druš-

Nasilje je bezumlje

Jaroslav Jastrebov, koji je duže od meseca štrajkovao glađu podržavajući Srbe u jugoslovenskom sukobu, nekoliko puta vam se obraćao s molbom i apelom da i vi javno ustanete u zaštitu pravoslavnih Srba. Čini mi·se da to od Vas očekuju i sami Srbi.

Kada narodi idu jedan protiv drugog, kada se proliva krv, kada je

reč o hezakonjima i surovostima — to je tragedija za hrišćansku du- |

šu. I ja se neprekidno molim da Gospod vaspostavi mir i bratoljublje između srpskog i njemu susednih naroda, da se u srca Srba i Hrvata ne uvlači ozlojeđenost zbog stvarnih ili tobožnjih uvreda, da svako ima svoje mesto na bilo kojoj tački zemlje, da nijedan čovek — bez obzira na to kojoj naciji ili narodnosti pripadao — ne podiže

ruke na brata svojega.

Nasilje kao sredstvo rešavanja političkih problema je — bezumlje. Uvlačenje nacionalnih ili religioznih osećanja u oružane sukobe je greh. Ne postoje takvi sporovi koje ne bi bilo moguće rešiti putem suzdržanog i poštenog dijaloga. Od sveg srca želim da svi uvučeni u krvave sukobe pruže jedni drugima ruku i da stave tačku na kobne obračune. I neka Bog pomogne takve mirotvoračke napore Srpske pravoslavne crkve i njenog poglavara — patrijarha Pavla.

CRKVA NE SLUŽI Ni IMPERIJI, NI VLASTI: Aleksije Drugi sa crkvenim velikodostojnicima

Gorbačov ı crkva

Izjavili ste da je Rusija pod komunističkom vlašću služila lažnim bogovima i da su mnogi prestupi bili učinjeni u ime lažne vere. Smatrate li da bi se Mihail Gorbačov, kao bivši komunista i čovek koji je šest godina upravljao zemljom i partijom, morao javno pokajati pred narodom i pred Ruskom Pravoslavnom Crkvom?

Ne bih poistovećivao M. Gorbačova s komunističkim totalitarnim sistemom. On nije malo uradio da se ta mašina gušenja zausta-

VL.

·tvenim procesima. Ipak, nije zadatak crkve da se meša u politiku ili u upravljanje državom, nego da daje moralnu i pastirsku ocenu socijalnih procesa i delovanja narodnih vođa. Ako oni služe čovekovom dobru i njegovoj slobodi, ako stvaraju uslove za duhovni razvoj — mi ćemo to pozdraviti i u tome ih podržavati“. 0 Grupa uglednih intelektualaca istupila je s inicijativom da se RPC vrati sve što joj je bilo oduzeto. Šta će sve, i kada, biti vraćeno?

„Predsednik Rusije je već naložio da se ckrvi.na raspolaganje stave hramovi „moskovskog Kremlja. Poslednjih godina nama su vraćene hiljade hramova i oko sto manastra. Vraćanje crkvi svega što joj je bilo oduze-

to ne može da se ostvari momentalno. U mnoge hramove smešteni su ljudi koji se nemaju gde preseliti, a ne nekakve apstraktne organizacije. Crkva nema ni dovoljno sredstava za obnavljanje svih zdanja koja joj se, kao po pravilu, vraćaju u jadnom stanju. Ali, ja ipak verujem da ćemo mi uspeti da, uz podršku vernika obnovimo sve što je bilo otuđeno i oskrnavljeno“.

0) Svet, posebno bivše komunističke zemlje, sve više i sve češće potresaju etnički i religiozni sukobi. Kako Vi, u uslovima Rusije i ZND, vidite harmonizaciju nacionalnog i opšteljudskog, principa etničkog i građanskog? „Kao što znate, u Hristu nema ni Helena, ni Jevreja. Ja sam

za preporod patriotizma, ali upravo hrišćanskog patriotizma, to jest — patriotizma bez nacional-

e nadmenosti, bez osećaja prevashodstva, mržnje, podozrivosti, nepoverenja i zatvorenosti u odnosu prema drugim narodima. Crkva ne može odobriti patriotizam koji nije čista ljubav prema korenima u maloj i velikoj domovini. Vascljensko i nacionalno se spajaju u prostoj jevanđeljskoj zapovedi: Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. Ne možemo, a da ne volimo svoj narod, jer bi u suprotnom bila izopačena ijudska priroda. Ali, ako ne volimo ljude drugih nacionalnosti — to je znak da nismo sasvim usvojili hrišćanski moralni ideal“.

Služimo samo Gospodiu

0 Ima li nameru Ruska pravoslavna crkva da proglasi za sveca Nikolaja Drugog, da kanonizuje i njegovu pobijenu porodicu, i da skine anatemu sa Lava Tolstoja?

„Svetostarešinstvo Ruske crkve ima u vidu različite aspekte kanonizacije imperatora Nikolaja Drugog i njegove porodice. U crkvenoj sredini postoje i pobornici i protivnici takve kanonizacije. Nešto i o anatemisanju Tolstoja. Anatema, kao što znate, nije prokletstvo, već izopštenje iz ckrve i odstranjivanje čoveka koji propoveda poglede koji izlaze iz okvira hrišćanskog učenja. Mnoga Tolstojeva gledišta se ne mogu nazvati hrišćanskim i zato se on sam odvojio od crkve — njena hijerarhija je to samo potvrdila pred očima naroda. Uprkos tome, i ja i većina naših vernika uvažavamo i volimo Tolstoja kao genijalnog književnika koji je mnoge naveo da razmišljaju o Bogu i o čovekovom mestu u ovom svetu“.

e Uprkos nekim kritikama, Vaša prva godina na čelu RPC ocenjuje se kao veoma uspešna.

„Već nekoliko godina naša crkva proživljava period aktivnog preporoda. Učinjeno je mnogo. Sve više i više mojih sunarodnika dolazi u crkve, usvaja osnove Hristova učenja i učestvuje u crkvenoj — javnoj delatnosti. Ali, postoje i teškoće, i to — nemale. Imamo i materijalne probleme, nedostaju nam i kadrovi, postoji i neshvatanje uloge crkve u društvu sa strane nekih političkih snaga koje po svaku cenu nastoje da nas pretvore u svoje saveznike. A tu je još jedan, možda najsloženiji ргоblem — neophodnost prevasp!-

tanja miliona koji su u sebe upili ·

otrovni duh totalitarne svesti. Ne dao bog da taj duh bude unet u crkvenu sredinu.

Naša crkva ne služi ni imperiji, niti bilo čijoj vlasti. Njena misija je — večno spasenje ljudskih duša i svako učešće verujućih u društvenom životu mora da bude potčinjeno upravo toj misiji. Ako crkva — potčinjavajući se Božijim zapovestima — ispunjava tu misiju: ona će imati budučnost“. Ukrajinske žeije

e Kako se RPC odnosi prema tome da se Ukrajinska pravoslavna crkva od nje odvojila?

„Ukrajinska pravoslavna crkva nije proglasila autokefalnost. Rukovodstvo Ukrajinske pravoslavne crkve, koja je samoupravni deo Ruske Crkve, zamolilo nas je da joj darujemo autokefalnost. To pitanje bilo je razmotreno, na nedavnom Arhijerejskom Saboru RPC (čiji članovi su i episkop Ukrajinske crkve), a on je predložio da to pitanje raspravi Pomjestni Sabor Ruske Pravoslavne Crkve koji maksimalno izražava u svom promišljanju celovitost crkve. Zasad smo konstatovali da su gledanja na autokefalnost različita u različitim oblastima same Ukrajine“.

e Kako se vaša Svetost odnosi prema tvrdnjama da u Ruskoj pravoslavnoj crkvi mora doći do raskola, da je u njoj neizbežna pojava vlastite reformacije? „Srce pastira je uvek duboko ojađeno kada god se povede reč o mogućnosti raskola u crkvi. Ali, ljudi koji vode stvari ka raskolu — u manjini su. Crkvi je potrebna obnova, ona se mora očistiti od poročnih nanosa nastalih u vreme neslobode. To sada mnogi shvataju. No, duhovne slabosti se ne leče raskolom, ili stvaranjem opozicionih frakcija i sekti, već opštim sabornim naporima da se crkveni Život postroji na načelima ljubavi i istine”. Đuro BILBIJA

савана рт њу трна надање Раса.

њен сетан пе.