Борба, 21. 07. 1992., стр. 11
_ Србиславци „оболели“ од бившег имена
Остоја Сибинчић: Нико Хрвате није терао из Хртковаца. Отишли су а да никоме није уво недостајало... Отишли су у весељу, певајући усташке песме...
OUR a
Триво Ивковић: ја знам и Панкова,
ма је Србија на срцу
Судар несрећа двају народа, српског и хрватског, на сцени Хртковаца, тешко да ће се преболети и у Србиславцима. Пре само два месеца у овом, чини се досадном сремском месту, од близу четири хиљаде мештана, три четвртине су били Хрвати. Само током јуна, после вероватно незабележене „размене“ становништва, Срби су постали „већински“ народ. Међу пет хиљада становника, колико ових дана броје потенцијални Србиславци, тек ако има петсто Хрвата. Нагли прилив Срба избеглих из Западне Славоније и Босне учинио је да у овом селу остану још само они Хрвати којима је „неко“ прикачио привилегију „поштени“. — Нико Хрвате није терао из Хртковаца — тактично објашњава Остоја Сибинчић, председник Скупштине МЗ, човек од власти због које су, рекоше они „исељени“, Хрвати били
приморани на повратак „матици зем- _
љи“.
— Отишли су само они који никад нису били присталице средине ширег окружења, ни у Првом, ни у Другом, ни у овом последњем рату — тврди Сибинчић. — Отишли су из емотивних и рационалних разлога. Отишли су а да ником није уво недостајало. Отишли су а да метак није испаљен. Отишли су у весељу, певајући усташке песме и псујући нам мајку четничку. Отишли су да се не врате, а било нам је жао кад су одлазили. Сад кад знамо зашто су отишли, није нам до жаљења. Прилози из историје
Официјелна власт Хртковца, оличена у господину Сибинчићу, сву кривицу за измењену етничку слику села, сваљује на дојучерашње комшије, „фиксирање Хрвата са усташким коренима“, бивше пријатеље који су се годинама „држали висококатолички“.
— Ми ћемо се опет зачудити ако крену да иду, јер, разлога у нама Србима нема — наставља Сибинчић и нуди као објашњење неколико фрагмената из историје места. Хртковце је, тврди, 1942. године колонизирао Анте Павелић својим оданим усташама из Ливна, Дувна, Кијева, Бусоваче, Витеза, Купреса, Зенице... У његовој данашњој кући (Срби су овде почели насељавање прве године после рата) · постоји подрум где су својевремено „прикупљени и тријажирани Срби“. Изузев међу усташама, наставља Сибинчић, првобораца Хрвата овде није било. Као доказ латентне усташоидности он наводи и чињеницу по којој ни један Хрват није завршио факултет у Београду , већ искључиво на загребачком Свеучилишту. Од доказа „завере против свега што је српско“, нуди „позив-
ницу на хрватском језику, за важан. састанак", фотокопију саобраћајне до- -
зволе за аутом којим је превожено оружје за потребе хрватских бојовника, те, писмо „конструктора геноцидне бомбе зване „крмача“ у коме аутор, „У превеликој мржњи према Србима, не помиње човека по имену и презимену, већ наглашава „овај ће доћи“.
— Људи са стране на Хртковце гледају с аспекта емоција, без употребе логике — предочава своја размишљања Сибинчић новинарима „Борбе“ и швајцарског дневника „Те Моцусап Quotidien“. — Притиска није било и може се рећи да је у питању био некакав инкогнити страх Хрвата који су насели писању опозиционих и европских новина. И „Борба“ је покушала да разбије неке шавове истине и не знам
како ће их закрпити ако се на то: одлучите. Срби нису варварски народ. Господин Сибинчић, службеник, румске општинее, српски добровољац на вуковарском ратишту, данас власт у Хртковцима који се зову и Србиславци, човек коме је „српска власт“ одузе-
· ла пиштољ за који има уредну дозволу
и снајпер М-76, скинут са „зенге“ кога је лично убио, нема разумевања ни за „Власт која је насела новинарским причама и сторијама о инцидентима.“ Признаје само један: мештанин ·Пакић је ошамарио избеглицу која га је питала има ли кућу за размену, а како
Разговор с Варадијем
У вези с алармантним чињеницама о броју случајева застрашивања, малтретирања, физичког угрожавања личне и имовинске сигурности грађана несрпске националности појавама оганизованог расељавања несрпског становништва под притиском, делегација у саставу, Наташа Кандић, Цивилни. покрет отпора, Илија Радуловић, потпредседник СПО, Миладин Животић, Београдски круг и Небојша Попов, Центар за антиратну акцију, посетила јејуче новоизабраног савезног министра за правду, Тибора Варадија. Износећи податке о Хртковцима, Голубинцима, Руми и о евидентираним случајевима у Београду, делегација је изнела да и грађани и политичка јавност очекују да органи власти утврде ко су организатори и непосредни извршиоци етничког „чишћења“ на територији Ррепублике Србије. Министар је обећао да ће упознати владу и предузети мере којима ће се свим грађанима, независно од националне припадности гарантовати лична и имовинска сигурност, каже се у јучерашњем саопштењу ове делегације. авина је прилично јак човек, избеглица је посрнуо од ударца занео се и још теже повредио на металној огради, на шта су реаговали људи који су били са њим, па претукли мештанина Пакића, овај се иселио, и опет се вратио у своју кућу где се „на нашу радост и даље налази“. То никако није могао бити разог да власт одмах формира станицу милиције у овом месту и довуче снаге које су ту више због Хрвата него Срба.
— Власт је насела и ништа није учинила да ублажи муке овим несретним Србима које су Туђманове усташе протерале из Хрватске — слаже се са њим и Триво Ивковић, директор „Металсервиса“ из Сремске Митровице и један од кључних људи „Солидарности“. — Усташе су у Хртковцима '41. врелим уљем убијале Србе. У Хртковцима је '71. године убијен војник. Зна се шта се десило '91. Доста овдашњих мештана је регрутовано у „зенгама“ и МУП-у Хрватске. Летели су ко шарани и гинули по Мирковцима, Вуковару и неком их може бити жао због тога али то је чињеница. То зна и локална власт и ту треба ударити. Не можете све проблеме решавати у Београду. Овде, на терену треба деловати.
Триво Ивковић, по сопственим речима „један од организатора народа“, човек за везу са Михаљем Кертесом („Ја знам и Панкова, код Милошевића сам био, знам све којима јеСрбија на срцу“ — Т. Ивковић) категорички тврди да Војислав Шешељ нема апсолутно никакве везе са исељавањем
код Милошевића сам био, знам све који-
Хрвата из овог места. Констатацију да је Шешељ на промоцији своје странке у Хртковцима прочитао списак Хрвата који се морају селити (именом и презименом њих 217) назива смешном и додаје да он, лично, зна да Шешељ тај списак нема али, да он, Триво Ивковић, зна ко га има. Уз поруку да не треба „сваком дизати цену, па ни Шешељу“, предлаже „саслушање“ Радета
„Чакмака, избеглице су Грубишиног
Поља, најављујући га као „легендарног команданта који је народ дигао на но-
и
Te. „Повратак у завичај“
S — Какав Шешељ, какви бакрачи :. Хрвати су отишли јер су се уплашили нас избеглица. Пропаганда је учинила своје и кад су чули да долазе некакви „четници“ они су се лепо покупили. Ми не знамо ко су ти четници. Није било никаквих претњи, несрећа нас натерала да дођемо овде. Мени је кућа тамо срушена. Где су новинари да о томе пишу. Где сте били кад смо се дигли на ноге. Коме сад држите страну. И ви и власт. Да није овога Триве и Остоје, крв би пала овде, без разлога. А куће празне, људи, куће празне а ми без крова над главом — резигнирано говори Чакмак, побијајући, узгред, причу да је и овде, у Хртковцима, „командант села“. |
„Емотивна жеља за повратком у завичај“, објашњава Сибинчић, „морала је кад тад да превлада“. Он додаје да свакако треба узети у обзир и „срамоту родитеља чији су синови завршили у „зенгама“ али и „политичку нестабилност Хрвата које је Туђман мотивисао својом изјавом 24. априла прошле године када се на телевизији захвалио Хртковчанима на солидарности са Хрватима у матици земљи“. Добри католици су остали међу Србима: „Ево, на улици, продају бостан. Обећан им је миран суживот“. Сад, понеки избеглица „несретни плебејац, мало нервозан, је ли, реагује како можда не би требало". '
— Ја кажем Хрватима. Скувајте им кафу, нека се смире. Сад, можда некад треба и два кила кафе, али таква је ситуација. Мало ћете се непријатно изненадити али ја вам јасно и одговорно тврдим да је овде сад све у реду — не да се Сибинчић.
Јелица Калац и Недељка Шаму, упркос обећањима, нису желеле да присуствују „отварању карата“. Сибинчић тврди да је разлог томе што су увиделе своје грешке, спознале да „Остоја није баба-рога“, схватиле да су „на кривој страни“. Јелица Калац, међутим, накнадно објашњава да „једноставно, нема потребе да се убеђује са људима друге стране“.
— Били смо скупа, Остоја, један адвокат и ја, кад је у кућу бануо један Мађар, чича, и понудио Остоји двеста немачких марака да спаси њега и сина му. Могли смо само да се насмејемо томе. Па, нека се појави тај неко коме је Остоја закуцао на врата и рекао му да се сели. То је само пропаганда објашњава Ивковић.
Он не спори да о свему што се дешава у Хртковцима на посебан начин не кумују и Срби. Додаје, међутим, да је реч искључиво о „Србима мешетарима и ратним профитерима“ који би да на брзу руку дођу до богатства. У такве „нелојалне Србе“, Остоја Сибинчић „трпа“ и „Извесну групу из агзнције „УОСА“, која није заобишла ни Хртковце“. По његовим речима, „није ретка појава да ти људи дођу у ово место, почупају Хрватима паприку или униште бостан а онда они мисле да су то урадиле избеглице. А власт не реагује, то је пракса“. Славиша ЛЕКИЋ
УТОРАК 21. ЈУЛ 1992. ГОДИНЕ 11
НОВИНЕ У ЗАКОНУ О СТАНОВАЊУ И зајам враћа допринос
Обештећење за уплаћивани стамбени допринос добиће, кроз зајам, и они грађани који немају решен стамбени проблем
Грађани који живе у туђим, приватним становима, могу да буду мирни: новим Законом о стамбеним односима неће остати на улици. неће, додуше, моћи да откупе стан, али су у осталим правима изједначени са станарима друштвених станова. Све до 1995. године. После тога и они прелазе на режим закупа на неодређено време.
Станари станова чији су власници грађани неколико пута су заказивали „демонстрације“ протестујући због ситуације у којој се налазе. Многи од њих, који у становима, не својом вољом, бораве још од пре другог светског рата, страховали су да ће власници новим Законом добити право да их избаце. Закон не предвиђа тако драстична решења.
Власник стана моћи ће да тражи исељене станара судским путем, али само уколико му обезбеди одговарају ћи стан (по квадратури, квалитету месту). Они грађани који су станарск
„зелено светло“ за закон
· Како „Борба“ незванично сазнај« Слободан Милошевић потписао ј« Председнички указ, којим Закон о становању добија „зелено светло“ Грађани који су откупили национа лизоване станове дакле, не морају више да брину.
e Re =I:——c KI
право. на стан у својини грађана стекли пре 26. децембра 1958. године, могли би да буду исељени, али им одговарајући стан мора обезбедити општина. Захтев за исељење подноси власник или његов наследник, а општине су дужне да њихове захтеве реше до 31. децембра 1995.
Стан по новом основу, неће моћи
да добију они власници који су откупили друштвени стан или стан у коме живе могу да замене са својим станаром. : . Власници који су захтев за исељење станара поднели по до сада важећем закону, а њихов захтев није решен, не морају то да чине поново, док они који нису поднели захтев имају времена да то учине у року од три месеца од ступања на снагу новог Закона. Законодавац се; колико је то било могуће, побринуо и за оне који су остали без друштвених станова. Најугроженији ће моћи да постану закупци на неодређено време станова солидарнос-
у Србији ће све до краја 1995. издвајати 1,3 одсто бруто зарада. Предузећима, установама и државним органима, дозвољено је да својим радницима дају станове, али само у закуп на неодређено време. Станови солидарности не могу да се откупљују, тако да ће бити „последње државно уточиште“ за све оне који немају начина и новца да сами реше своје стамбено питање.
Сви остали који нису „извукли“ друштвени стан, а плате су им довољно велике да могу да отнлаћују стамбени кредит, добиће и обештећење за уплаћивани радни допринос. То ће им омогућити зајам за изградњу или куповину стана, са роком отплате од 40 година, и условом да тражилац нема на други начин решен стамбени проблем. Укупан дуг се зајмопримцу умањује за 0,5 одсто за сваку годину радног стажа, највише до 30 одсто и одбијају се трошкови уређивања грађевинског земљишта.
В. РАДИВОЈЕВИЋ
ти. За солидарну изградњу запослени ·