Борба, 21. 07. 1992., стр. 13

ei —

БОРБА

ДРЖАВЉАНСТВО ИЗМЕЂУ ПУШКЕ И ПЕРА Туђинци

на свом огњишту

Будући да су се потезима пушке и пера правна правила свела на обичан политичко-национални инат, било је неизбежно да новонастале југо-државе своје поданике махом бирају из прашња-

вих „књига завичајника“

У свеопштем замешатељству које је после распада бивше домовине снашло све „наше народе и народности“ питање „државне заштите“, сасвим логично, брзо је стигло на дневни ред: У Хрватској гужва због домовница, у Словенији селекција „странаца“... А у правно недовршеној новој Југославији још важи пропис „бајатих“ параграфа и старог имена — Закона о држављанству СФРЈ. Будући да су се потезима пушке и пера правна правила свела на обичан политичко-национални инат било је неизбежно да, судећи бар по нашем примеру, државе своје поданике махом бирају из прашњавих „књига завичајника“. Тако ће се многи врло скоро осећати странцима у рођеној кући.

У новим земљама, са новим статусима, новим истинама и новим пасошима заиста се није лако снаћи. Нарочито то неће бити једноставно онима које статистика није могла да сврста по националним атарима јер. су традиционалне комплексе ове врсте давно изгубили у мешовитим браковима или васпитањем или опредељењем, начином живота. их

Опасност. по јавни ред

Изузев што је постало неизбежно као однос верности држави, опредељивање за дато држављанство је, међутим, постало и услов слободе кретања и настањивања, односно неограниченог права живљења у земљи. По светским стандардима давање држављанства не сме бити дискриминаторски условљено, односно мора бити у свему усклађено са међународним актима о правима човека. У Савез-

Још са Космета, крајем протекле седмице, није био отпутовао специјални и лични изасланик лорда Карингтона, Тиери де Босе, пред којим су обе стране изразиле спремност за успостављање безусловног дијалога не инсистирајући на својим екстремним захтевима, а албанска страна се потрудила да пред домаћом и страном јавношћу резултате тог сусрета потпуно обезначи. Ни српска страна, кроз косовопољски скуп грађана, није остала „без речи“.

Шта каже први сарадник

Ибрахим Ругова је, док је Де Босе у Приштини још разговарао са Вукашином Јокановићем, хитао ка Грчкој, где је према ономе што је јављено „тражио независну и суверну републику Косово“. Дакле, оно што није рекао Де Босеу, а што му је у спољним круговима који „гурају“ албанско питање одмах замерено, Ругова је исправио у Грчкој. Истога дана, пошто је и домаћа албанска косметска јавност почела све гласније да се пита „шта то ради Ругова и пристаје ли он то на све оно што Албанци ни-

ној Републици Југославији још није извесно како ће се овоме прилагодити Закон о држављанству јер се његово доношење очекује до краја године. У поређењу са постојећим, зна се само да престаје истовремена важност републичког и савезног држављанства, односно да ће (како налаже Устав СРЈ) постојати само једно — југословенско. По свему судећи на шалтерима МУП-а поново ће се подносити разна уверења, крштенице, пријаве боравка и слично, јер грађани бивше СФРЈ, упркос инсистирању на сукцесији, неће „спонтано“ добијати нове личне и путне

исправе са назнаком СРЈ. Према _

речима др Константина Обрадовића из Института за међународну политику и привреду, овај Закон требало би својим решењима да омогући стицање држављанства свима који су имали домицил (пребивалиште) на овој југословенској територији у време њеног проглашења.

Нови словеначки и хрватски закони о држављанству су се овде већ огрешили о међународне стандарде. Тако, кад је реч о стицању држављанства прирођењем (натурализацијом), Закон о хрватском држављанству (члан осам) прописује боравак најмање пет година непрекидно на територији ове републике. У Словенији је неопходно живети десет година, од чега пет непрекидно. И што се тиче других „дискриминаторских услова“ не би се могло рећи да су их оба поменута прописа мимоишла. Прирођењем, пише законодавац у Хрватској, може се стећи држављанство ако удовољава овим претпоставкама (између осталих, уобичајених, пунолетство,

ДАЈУ“

___ДРУШТвО__

УТОРАК 21 ЈУЛ 1992. ГОДИНЕ 13

—=>—:40<=ZXZ=kC-==_ = Илустрација: Љ. Перенчевић

пословна способност): „да познаје хрватски језик и латинично писмо, да се из његова понашања може закључити да поштује правни поредак и обичаје у Хрватској и да прихваћа хрватску културу“. Сличан члан имају и Словенци, мада нешто ублажен: „да обвлада словенски језик в таки мери, да се лахко споразумева 3 окољем“. Ту је и још један параграф, прилично „растегљивог“ садржаја: ... „да његов пријем у држављанство Словеније не представља опасност за јавни ред, сигурност или одбрану државе“.

Држављанство се, подсетимо, уобичајено стиче пореклом, рођењем на територији одређене државе, натурализацијом и по међународним уговорима. За потомке из мешовитих бракова који живе у мајчиној или очевој домовини несумњиво је најинтересантније могу ли се „и једном и другом царству приволети“. Судећи по члану два Хрватског и Словеначког закона (садржински су скоро исти) у којима се каже да држављанин Републике Хрватске (односно Словеније) који има и страно држављанство, сматра се пред тијелима државне власти Хрватске искључиво хрватским држављанином“ — двојно држављанство је дозвољено. Код тзв, бипатрида (лица са два држављанства) је, наиме, уобичајено да се на њих не примењују норме оне државе у којој се налазе (а чије држављанство имају). Треба, међутим, имати у виду да је једно слово закона а сасвим друго правна пракса која је код нас најчешће продужена рука власти.

Односно, при решавању појединих случајева у вези са држављанством обично се примењује дискреционо право за поделу на „подобне" и „неподобне“. У вре-

мену рата и сигурно дужег послератног периода, тешко да би било која власт пристала на двојна држављанства, на пример деце чији је мајчин завичај Хрватска а очев Србија (Југославија).

Зенит међусобних пакости

За утеху, законом је (у Хрватској) „мешанцима“ остављено још неколико могућности да склопе „правну везу“ са овом државом. Дакле, пореклом хрватско држављанство стиче дете чија су оба родитеља хрватски држављани, чији је један од родитеља у тренутку рођења детета хрватски држављанин а родило се у Хрватској као и дете чији један од родитеља у тренутку рођења има то држављанство а дете је рођено у иностранству. Занимљиво је видети хоће ли се на сличан начин у овом погледу „понашати“ и будући Закон о држављанству СРЈ.

Једно од кључних правила које др Обрадовић помиње у смислу дискриминације, јесте да држављанство не би смело бити сметња поседовању имовине на „туђој“ територији.

У томе смо готово без (републичких) изузетака у међусобним пакостима превазишли сами себе. Први корак у ограничавању промета непокрености учинила је Србија забрањујући продају кућа на Косову — законом. Овај пропис је иначе још на снази с тим што је круг власника-кућа, станова или земљишта још проширен на држављане бивших република СФРЈ. Таква забрана донета је после Хрватске Уредбе о присвајању пословних простора и имовине правних лица (предузећа и фабрика из Србије и Црне Горе. Уследио је „српски

ЗАШТО АЛБАНЦИ „НЕЋЕ“ АУТОНОМИЈУ И ЗАШТО ИМ ЈЕ СРБИ „НЕ

засланик „није био“ овде

Са Космета још није ни отпутовао специјални Карингтонов изасланик Тиери де Босе, а Ибрахим Ругова је већ хитао ка Грчкој где је, како је јављено, „тражио независну и суверену републику Косово“, док су Срби и Црногорци из Косова Поља организовали збор и на њему одлучили да крену „против било каквог специјалног статуса Косова и Албанаца“

су имали по Уставу из 1974. и зашто одједном пристаје да Косово остане у Србији“, њој и оваквим сличним питањима била је намењена изјава првог Руговиног сарадника Фехми Аганија у којој је он обелоданио „да смо Де Босеу изнели став свих наших политичких партија, али и чврсто убеђење да је немогуће решавање питања Косова у оквиру Србије било каквом аутономијом“.

Спремни за Ћосића и Панића Сада кажу, косметска ал-

банска јавност је „задовољна“ и умирена. још једном се „уве-

рила“ да је њени лидери „нису продали и издали“. На оваквом закључку посебно инсистирају они који су предводили политичку акцију масовног напуштања радних места у српским предузећима, изласка из српских школа и бојкота свега што макар и индиректно носи српски предзнак. Они који су против оваквих и сличних искључивости, на све то гледају као на још један очајнички покушај албанских екстремиста да одрже своје позиције, па макар то било и на већ прочитани начин — сејање политичких магли и илузија. Како косметска драма никада није имала само једну страну, то се истог дана, дакле у петак, али поподне, у Косову Пољу поново „дешавао народ“. На све учесталије приче у актуелним али и неформалним домаћим политичким круговима, као и на агилнију акцију међународног фактора да успостави дијалог између Албанаца и српске владе, при чему је оквир за разговор „аутономија Косова по међународним укусима“, а никако његова сецесија, што је и Де Босе јасно и гласно рекао обема странама, реаговали су косовопољски Срби и Црногорци организујући збор грађана

одговор" па су и физичка лица, „страни држављани“, фактички остали (или ће остати) без, у свету, неприкосновене приватне својине. Ових дана „враћајући лопту“ хрватски Сабор треба да усвоји нову Уредбу на основу које „држављани непријатељских земаља“ могу да се опросте од кућа, станова, викендица или земљишта у дојучерашњем комшилуку. Нонсенс је да непокретности у овој републици могу имати „остали странци“, на пример Американци, Словенци, Енглези... На жалост, ни то није све. Последњих две или три године држављанство или „стари завичај“ постали су сметња и за обављање јавних функција односно свих руководећих или полуруководећих послова ако су у другој „новој“ држави. Истина, таква места обично се не поверавају „странцима“, али је симптоматично да се откази у последње време уручују „испод жита“, без икакве правне основе и то у Србији која још и нема нови закон о држављанству СРЈ. Људе (уз различита образложења, али са очито истим разлогом) једноставно премештају на скромнија радна места. Ако се и могу објаснити разлози због којих није згодно да у војсци на разним нивоима командују Хрвати и Словенци — ко може схватити зашто је рецимо, медицинска сестра Хрватица са ВМА „неподобнија“ за руководеће место на одељењу или шефовско звање на Академији од колегинице Српкиње... И још на десетине сличних „зашто“. А праве одговоре обично нуде погрешни људи, који не могу да схвате како од „нас“ или „њих“ нико рођењем није могао да бира ни националност, ни држављанство.

Бојана ОПРИЈАН-ИЛИЋ

и на њему постигли договор да крену старим митингашким путем „против било каквог специјалног статуса Косова и Албанаца“. Поручено је „да се томе не надају“, а оне у земљи, који на такву тему размишљају, означили „издајницима“. Договорили су се да иду код Добрице Ћосића и Милана Панића и од њих затраже одговор на следећа питања — ко то сем страних снага у Србији и Југославији, заговара специјални статус Албанаца, ко су академици у САНУ који деле Космет, шта значи то право на самоопредељење Албанаца, да ли они знају да би све то значило губљење Косова:..2 И пре одласка код њих, они су уз већ поменуту поруку Албанцима, једногласно рекли — „Косово не дамо и по цену да сви изгинемо за њега“. Поставља се, наравно, питање: шта сад, и које су, после свега овога, шансе за успостављање дијалога који је само предуслов за мирно решавање косметског Гордијевог чвора2 До успостављања дијалога, хтео то неко или не, макар до његовог покушаја, мора доћи. Посебно због тога што је међународни фактор већ одредио себи столицу у тим разговорима. М. Антић