Борба, 07. 01. 1993., стр. 9
"БОРБА
ЧЕТВРТАК 7. 1. 1993.
APYVLUTBO})
ДР РАДОВАН БИГОВИЋ, ПОВОДОМ ДАНА ХРИСТОВОГ РОЂЕЊА
Празник живота и мира
Драган Мојовић
~
Тачно је да је данас криза духовности и моралности, али томе претходи једна много дубља криза, онтолошко-егзистенцијална. Ако се морал и духовност од тога одвоје, онда то ништа не значи — каже Радован БиЊфвић, доктор теолошких наука на Богословском факул-
тету у Београду.
Одговарајући на неколико питања о проблемима вере и духовности данас, поводом Дана Христовог рођења, др Биговић на следећи начин објашњава основно значење овог датума и значај прослављања Рождества Христовог у хришћанском свету:
— Тајна целог хришћанства, тајна Цркве није ништа друго до тајна личности Богочовека Христа. Догађај Христовог рођења, схваћен кроз призму Његовог васкрсења је историјски факат и догађај који је преокренуо ток људске историје. Био је то крај једног а почетак новог света. У неку руку, хришћани су то кроз векове цоживљавали као ново стварање света. Улазак Бога у тело, у историју и истовремено ослобађање од ње, значило је нешто судбинско за човека и људску природу. Била је то победа живота над смрћу; прослављање људске природе до неслућених размера у њено уздизање до самог божанског престола. Човек је ослобођен природних стихија овога света, закона нужности, којему су били подчињени и богови и људи како су то говорили стари Грци. На тим фактима и погађајима настало је ново друштво тј. Црква, као заједница слободних личности, нова култура, нов начин мишљења и нови тип људске егзистенције. Једном речју, засно-
ван је нови стил живота и по- _
глед на свет. То су разлози, наравно има их још много, што се Божић од најстаријих времена, од свих хришћана славио тако свечано, првенствено као празник живота, радости и мира. Сваки народ је овај празник китио својим фолклором и обичајима, зато ни један други празник не изгледа тако декоративно свечано, иако је сигурно Васкрсење Христово значајни догађај и празник. Данас прети опасност да бројни божићни обичаји, традиција и фолклор потпуно засени суштину овог празника.
БОРБА: Колико је прослава Божићних празника данас рас прострањена у српском народу2
Дан Христовог рођења — Божић, који слави хришћански свет, црква познаје тек од ТУ века. Према Новом завету Исус Христос рођен је у Витлејему, у Јудеји. Наука нема прецизне податке о установљењу празника Божића као дана Христовог рођења, а најстарија црква познавала је само Богојављење, празник Христовог крштења у реци Јордану. Региолози сматрају да црква није случајно узела 25. децембар за празник Христовог рођења: овај датум повезују са римском светковином „Дана рођења непобеђеног сунца“, који се поклапа са даном зимског солстиција, а прихватањем овог датума хришћанска цркпа је покрила до тада највећи пагански празник. Наравно, морала је да прихвати и многобројне паганске магијске култове, чији су
корсни, како сматрају истражива- ·
чи, у дубокој инлосвропској старини. Православна црква је прослављала дан Христовог рођења — Божић — 25. децембра, по јулијанском . календару, све до усвајања грегоријанског календара 1582. године, а тада су православни празници померени у односу на празнике осталих хришћанских всро-
БИГОВИЋ: На жалост, не постоје нека емпиријска истраживања, на основу којих би се са поузданошћу могло тврдити колико данас Срба слави Бо-
-жић. Ипак, многа запажања
указују да га слави велики број људи, макар и на секуларан начин. У протеклих неколико година по градовима, појединим институцијама ствара се посебна божићна атмосфера. Чак и они који веома мало, или ништа, не знају о својој вери, осећају да је тај празник и догађај нешто велико и значајно. Б : Много је људи чак и међу самим верницима који готово ништа не знају о вери. То је појам који се и у народу као и у елитним круговима много злоупотребљава и накарадно тумачи. Шта би, у најкраћем, могли рећи о пајму вере, а у прилог његовом појашњењуг
Р. Б.: Да, данас је тај појам заиста многозначан. Под тим, различити људи, подразумевају различите ствари. Понекад се дешава да појмови који имају много значења на крају изгубе свако значење. Вера се данас најчешће своди на одређену психолошку категорију, на извесно осећање. За хришћане вера има много дубље значење. То је првенствено онтолошко-егзистенцијална категорија, темељ личности, начин постојања и живота. У хришћанској литератури вера се идентификује са Христом и животом у Христу, са самим појмом Цркве. Другим речима, вера је исто што и хришћански живот. Вера је сазнање и уверење да је сваки људски живот мимо Бога и против Бога промашен и недовршен живот. Да је живот у црквеној заједници најприроднији начин постојања и да се једино тако побеђује зло и смрт.
Б: Зашто је религиозност код Срба данас толико ниска2 На који начин Црква може да утиче на развој религиозне културе а да не злоупотреби свој положај2
Р. Б: Ако се појам религиоз-
исповести, па се Божић празнује 7. јануара.
Бадњак
Божићни празници трају најдуже: ц'клус започиње Божићним пок'адама 27. новембра и трајс до Богојављења 19. јануара; обилује сликовитим обредним радњама, сачуваним и негованим још од времена паганства. Једна од њих је доношење и спаљивање бадњака на огњишту, чије порекло сеже међу најстарије манифестације људске религијске праксе, засноване на анимистичком поимању света, а ово веровање је било познато многобројним старим цивилизацијама. Бадњак се, као и божићна слама, уноси у кућу на Бадње вече. Сматра се да се слама уноси због тога што се Исус Христос родио у слами, у витлејемској пећини, односно штали, али је порскло овог обичаја знатно старије и потиче из претхришћанских времена, а ис-
мал 60:
ности узме у класичном смислу, онда: се можда може рећи да је религиозност ниска. Међутим, данас долази до ревитализације религије, како то воле да кажу социолози и историчари религије. Постоје и бројни облици световне и тзв. пучке религиозности. Затим ту је потрошачка и подземна (ваниституционална) религиозност. То све упућује на закључак да је феномен религије присутан и данас у свету као што је то био случај кроз целу историју. Питање је само каква је то религија. Зар комунизам, марксизам, фашизам, националкомунизам нису својеврсне религије.
Црква нема за циљ да успоставља религиозну културу већ Црквену културу а то није исто. Она има за циљ првенствено живот у Христу, а не само да даје неке информације и податке о Христу и хришћан-
" ству. Истина Црква је одувек
стварала своју културу, изграђивала став према њој. То је иконолошки и иконографски тип културе који је имао за циљ да као спољашњи амбијент допринесе егзистенцијалном сусрету Бога и човека. Црква би изневерила саму себе ако не би изграђивала своју културу, ако се не би залагала за остварење хришћанских вредности у друштву. Она свет не може великодушно да препусти ником другом. Своју мисију, па и мисију у култури, она мора да остварује ненасилним путем. Свети Оци и велики хришћански теолози често су понављали једну мисао: Бог може све сем да примора човека да га воли. Сличну мисао је изрекао и француски философ Блез Паскал кад каже створио (мисли на Бога) сам тебе без тебе, али тебе без тебе не могу спасти. Једино тако Црква неће да злоупотреби свој положај. За Цркву љубав и слобода морају бити неодвојиви појмови јер искуство сведочи да се љубав без слободе често претвара у насиље.
Б: Духовност и морал су данас у великој кризи. Шта Црква може да учини на духовном и моралном препороду народа2
Р.Б : Тачно је да је данас криза духовности и моралности али томе претходи једна много дубља криза, онтолошко-егзистенцијална. Ако се морали духовност од тога одвоје онда то ништа не значи. Видите модерни свет Цркви упорно намеће „задужење“ за морал и
траживачи су склони да верују да божићна слама има нарочиту привлачну моћ за богове и душе предака, а да у себи садржи анимизовану снагу жита која потиче из последњих класова, чији се значај истиче и у симболном магијском вршењу жита,
Чесница
Божићне празнике карактерише и већи број обредних хлебова, међу којима су најзначајнији чесница, велики колач, „здрављс“ и фигурални хлебови који представљају животиње, усеве и астрална тела, чије се плодотворно и магијско дсјство, како народ верује, може да пренесе на људе, животиње и природу. Истраживачи сматрају да божићни обредни _ хлебови _ симболично представљају усепс, и да воде порекло од производно-магијских обичаја родонског друштва, што не искључује мишљење да предстарљају и култну жртву посвећену Бо-
МИА АЛАЉА БОКИ
духовност. То практично значи да је претвара у гласноговорника јалових моралних дефиниција и сладуњавих моралистичких поука и неког духовног живота који нема везе са конкретним животом. Пристајање на то је највећа несрећа за Цркву. Тада се своди на „део“ живота, на религиозни сервис и сл. Живот је један и јединствен. Духовно и телесно се не могу раздвајати. За православну самосвест Црква је све, начин мишљења, постојања и живота. Зато Црква има задатак да то свету сведочи, а не да се претвори у „драгу савету“ и некога ко даје „готове рецепте“ за бољу и срећнију будућност. Црква није религиозна институција, задужена за задовољавање религиозних потреба, како се мисли, већ посебно друштво, заједница слободних личности који су са живим „персоналним Богом и између себе, повезани ничим неусловљеном љубављу. Поједностављено речено хришћанство је посебан стил живота. То значи да оно има своју онтологију, гносеологију, етику, антропологију, социологију и да не набрајам. Зато је велика заблуда ако неко мисли да може обновити морал и духовност без обнове свеукупне хришћанске свести, хришћанске метафизике и културе.
Б: Да ли то значи да се живот модерног човека заснива на нехришћанским принципима.
Р.Б : Углавном. Данас доминира натуралистичка и антропоцентрична метафизика. Модерна држава и идеологије преузеле су улогу Цркве на себе. Црква је практично протерана из друштва и јавног жи-
гу, која је попримила хришћанску интерпретацију. Култни· хлебови познати су код готово свих индосвропских народа.
Полазник
Положајник или полазник је први посетилац који дође у кућу на божићни дан. Има улогу песик Христовог рођења и доноси, по народном веровању, срећу и благостања. И за долазак полазника везани су разни ритуални обреди. Обичај је широко распрострањен не само у нашој земљи, већ и код Бугара, Мађара, Словака, Украјинаца, Пољака и народа западног Капказа, где има доста аналогија везаних за његову појаву. То говори о преношењу обичаја од једног народа другом, или о заједничком стварању и проживљавању тога обреда у врсме заједничког живота тих народа. Према Богатирјсву, порскло обичаја полазника треба тражити близу Балкана, односно међу Јужним
вота. Доведена је у позицију да нема практично битнијег утицаја на свет и конкретни живот. Редукована је на део традиције и националног фолклора. Истински хришћани су постали „мањина“, али и поред тога они су, како се каже у Јеванђељу „со“ и „нада“ свету. Кад се веровало да су модерне идеологије на врхунцу своје моћи, да је Бог убијен а Црква протерана из света, оне доживљавају свој слом а Црква своју животност, виталност и успон.
Б: Данас се код нас чује да у Цркви има много конвертита, да прави верници не могу да уђу од бивших комуниста у Цркву.
Р.Б : Да, то се заиста много чује. Многи је за то критикују. Међутим Црква не дели људе на комунисте и некомунисте већ на оне који су у њој и оне који су изван ње. Ни једном људском створењу које јој с покајањем, искрено, слободно и са љубављу прилази она не може затворити врата. Љубав нема- никаква правила. Она ништа не тражи. Мајка воли своју децу, свеједно да ли су она добра или лоша, лепа или ружна, да ли су остала у родитељској кући или од ње одбегла па се поново вратила. Уосталом, у Јеванђељу је речено болесни а не здрави требају лекаре. Људски ја разумем такве реакције, али су оне за Цркву неприхватљиве. Уосталом ако би се сада хришћани понашали према комунистима онако како су се они према хришћанима понашали пола века, по чему бисмо се ми разликовали од њих2 Суштински ни по чему.
Словенима, од којих је обичај прсшао Мађарима, Словацима, Украјинцима, преко пастира до ХШ века. Леченица
По општем народном веровању 60жићна трпеза треба да буде обилна са најпробранијим јелима и најбољим вином. Божић је строго породични празник, када за ручком морају да присуствују сви укућани, јер је он круна ове светковине. Поред многобројних јела о божићном ручку, најзначајнија је печеница. То је најчешће прасе, јагње, ћурка, понегде и најбољи комад пршута. Печеница се коље на Туциндана пече се најчешће на ражњу на први дан Божића. Од печенице морају да једу сви укућани, а при њеном изношењу на трпезу многи пале божићну свећу, што наводи да је печеница везана за новогодишње древне магијске обичајс, у којима жртвована животиња представља пегстативну снагу новог живота, као и од одабраног представника животињске прсте, од чије жртпе треба да зависи род, плодност, срећа и сваки други напредак .