Борба, 09. 01. 1993., стр. 27

| Созсемо obraćanje naciji na Badnje veče ostavlja јед“u nedoumicu: da li je njegov apel za prevazilaženjem „Munutrašnjih raskola uslovljen spoljnom opasnošću ili je njegov dramatični opis opasnosti koja nam preti iz sveta Ga da se zaobilazno postignu neki unutrašnji politički iljevi?

6 Sudeći po terminu koji je dobio na televiziji (oko

-22.00 зата), u pitanju je ovo drugo. Bio je to i prilično rečit Mučelićev odgovor.

Ako ništa drugo, decembarski izbori su učvrstili (i poPyisili) politički rejting Slobodana Miloševića. Mada je njeova pobeda bila klimava i sumnjive regularnosti, ona je “definitivno raspršila mnoge iluzije oko toga da je jugoslowwenska kriza personalni problem i da se odlaskom Milojevića sve rešava. To je onespokojavajuće saznanje, no na “Jalasu očajanja koje ono može izazvati Milošević će sec osećati sasvim dobro: niko više ne sumnja da su ključevi i ~<ata i mira u njegovim rukama. Bilo šta bilo, biće sa Miloevićem. Otuda se već naslućuju korenite promene stavoga u odnosu na njegovu ličnost. Može čak uskoro doći do oaradoksa da iluzija o Miloševićevoj promeni bude zapra„yo refleks tih promena u njegovom tretmanu. Evo, na primer, Kozirjev ga stalno zivka telefonom, a Vens i Oven

mu ne izbijaju iz kuće, pa njegova jadna žena pade s nogu xuvajući im onolike kafe. _ ~

No, više nego na spoljnjem, ta je transformacija garda

ipram Miloševića dominantna u unutrašnjem političkom “životu, na čijoj sceni već dve nedelje niko o njemu nije izsekao ružnu reč. Čak i centralni opozicioni blok — DE2»OS — ne odbacuje pomisao skupštinske koalicije sa Mi:oševićevom partijom. Do juče personifikacija svakog zla хоје пат se događa, Milošević naglo postaje jedini garant 3dbrane od istih tih zala. Iznenada se otkriva da je lični :ežim srpskog predsednika imao u proteklim godinama ar tu dobru osobinu da ste protiv njega mogli lajati bez zelike opasnosti po ličnu sigurnost i egzistenciju. Čini se

-Ja sada jedino Milošević može sprečiti promenu na gore,”

a upozorenja koja mu se šalju da će, ukoliko ne okrene 'ist, biti konačna žrtva naci-fašizma dolaze prevashodno. 3d onih čija su imena već na raznim likvidacionim spiskozima. Još ćemo se toga nagledati.

3. |

Milan Panić je prihvatio ponudu predsednika Ćosića la bude stalni jugoslovenski putujući ambasador mira. Tako se potvrdila Miloševićeva konstatacija da je PanićeTa politička karijera u Jugoslaviji završena. Ali, niko nije ačekivao da će Panić baš završiti u suknji Radmile Milenчјемте! Neki pentagonski analitičar bio bi svakako zapanjen '*tmosferom koja ovih dana vlada u Beogradu. Ne živi se 3aš veselo, ali se — još gore — živi savršeno bezbrižno zao da rat već ne kuca na singidumuska vrata. No, takvo 'e ponašanje, čini se, sasvim prirodno. Uzbuđivati se pred mogućnošću da vas bombarduje najveća svetska sila pred"tavljalo bi suvišni emotivni napor, štetan po zdravlje. Bez »bzira koliko to blesavo zvučalo, eventualna „balkanska 3luja“ nije nikakav srpski problem. Jer, šta mi tu možemo la učinimo. Ništa. Ko preživi, piše izveštaj. Morbidno, nena šta. Ali je tako. Ovoga puta neće biti potrebno uložiti iikakav napor da bi se postalo major Gavrilović. To je reena stvar. ;

S druge strane, politički aspekt intervencije u Jugoslaiji najmanje se tiče te male zemlje na brdovitom Balkaiu. To bi, naime, bio prvi „samostalni“ američki rat na ev“opskom tlu, a činjenica da bi se vodio protiv do juče najanerikanofilskije nacije na svetu potvrđivala bi da se dalja imerička vojna penetracija na stari kontinent neće osvrtai na ikakve obzire. Status Evrope kao kolonijalne teritoriP biće potvrđen prvom bombom koja padne na Beograd.

malobrojnim i nesrećniim susedima. Severne republike su videle južne krajeve kao svoju ružnu, beskrajno izduženu senku. Jug je Severu živa slika onoga od čega bi da se otrgne. Nije lako nositi pro- kletstvo malenkosti, prokletstvo siromaštva, kob nevažnosti i neostvarenosti. Ravnopravnost! zavapio je naš Sever; ravnopravnost ne sa ukletim, Dratskim Jugom, nego sa ravnodušnim i nedosežnim Zapadom... Jug je sadistički opominjao Sever: nema vam izlaza, ne možete opstati izvan i protiv _ Ovoga, osuđeni smo jedni na druge!...

ever je bio unižen okolnošću da se prestonica države nalazila u jednom poluseljačkom, nceotmenom i improvizatorskom gradu; činilo

mu se da je lepše biti poslednji u Beču, nego ravnopravan u Beogradu. Svoju uskraćenost i nemoć lakše je nositi u tuđem, velikom svetu, nego u suženim domaćim okvirima. I mogućnost gubljenja samobitnost u velikom svetu se lakše podnosi nepravda je tamo neumitna i na neki način pravična, dok se u odmeravanju s malima, ili nešto većima od sebe, ona čini proizvoljna i izbežljiva. Sever se, tako, otrgao iz neželjenog društva, ali nije samim tim, ušao u željeno. I dalje je tu negde, u susedstvu onopa čega se grozi, i nikad se od toga neće otkinuti, bar ne nepovratno i konačno. Od vekovnog is_ kustva i od zajednčke reči nema se kud bežati. Ot_ Cepivši se od nas, naša braća su se udaljila od sebe, to jest, od zajedničke nevesele sudbine.

: Odnosi među etničkim grupama oduvek su bi. le takmičarski praćeni zavadama i ratovima, i to is-

IDEJE

Blago onom ko rano poludi

Druga (TV) strana

Ćosić — Nova pozicija Slobodana Miloševića — Radmila Panić — Rat nije srpska briga Zašto felevizija mrzi Branka Koslića? — Liberali od plastike — „Najluđa noć" — Džej Je car

Piše Bogdan Tirnanić

Osim toga, zna se gde u evropskim ratovima padaju po-

slednje bombe.

Najzad, ali ni izbliza tako paradoksalno kao što izgleda, iskrcavanje marinaca na Adu Ciganliju bila bi prava američka tragedija. Ne u smislu Vijetnama, mada i sa tim valja računati pod sigurno. Jer, sudeći prema ratnoj histeriji u američkim medijima, nezapamćenoj još od vremena američko-španskog rata za Kubu, ekspedicija na Srbiju bila bi, posle Granade, Iraka i Somalije, potvrda konačne pobede intervencionista u tamošnjem, američkom, političkom životu. Nestanak izolacionista kao relevantnog faktora (koji je, uzgred budi rečeno, već oličen potpunim krahom američkih mirovnih pokreta) ukida, međutim, onu potencijalnost na kojoj se čitava dva veka zasniva američka istorija. SAD su postale carstvo, nešto statično, a Učiteljica Života je puna primera kako završavaju takve državne tvorevine.

Napor koji sam ulagao prateći televizijsko predstavljanje Branka Kostića kao crnogorskog predsedničkog kandidata savršeno se isplatio. U poslednjem minutu te emisije Kostić je stupio u žučnu prepirku sa voditeljem, optužujući tamošnju državnu (crnogorsku) televiziju za satanizaciju njegove ličnosti i krajnje neravnopravan tretman koji na njoj ima u odnosu na drugog kandidata, sadašnjeg predsednika Bulatovića. To je stara priča. Ali, ta priča nikako ne može biti dosadna kada dolazi iz usta čoveka koji je slao tenkove u odbranu TV-Bastilje, nameran da u krvi sačuva televiziju kao odanu sluškinju režima. Nije Branko Kostić poseban slučaj slepila ili političke pokvarenosti. On je samo reprezent jednog mentaliteta sa kojim ćemo još dosta dugo imati posla. I dok sa njim budemo imali posla neka mi niko ne govori kako živimo u epohi postkomunizma.

U emisiji „Pres klub“ (TV „Politika“) Slavoljub Đukić je opet branio srpske liberale. Od doslednog čoveka poput njega tako se nešto mora očekivati. Na primedbu Zdenke

kustvo je tvrdo kao ova mermerna ploča u mojoj ulici. Narodi se znaju i kad se ne poznaju; njuškaju se i odmeravaju se, pamte i ne govore sve što imaju da kažu. Ono što je Tacit rekao za Gale i Germane važi, uglavnom, i za njihove današnje potomke. Samo u poslednjih stotinak godina, Nemci i Francuzi su tri puta ratovali. Oko čega? Ako je verovati apostolima Evropskog Jedinstva, ni oko čega. Alzas i Lorena bi trebalo da postanu evropske, nadnacionalne regije, ukoliko u međuvremenu seljaci ne pokvare sve. Prokleti seljaci, neizlečivi protivnici progresa i sna o evropskom bratstvu i jedinstvu, što ga sanja debelo plaćena tehnokratska vrhuška u Briselu! Da, oni koče napreda, ali, istovremeno, brane najbolja vina u Evropi, i povrće koje još čuva nešto od svog prvobitnog ukusa, 600 vrsta sireva i 30 vrsta hleba, odbijajući da uđu u konkurenciju s onima koji proizvode dvaput jeftinije, i sto puta lošije. Ne bi valjalo ako bi poklekli.

Po zapadnoevropskom iskustvu i merilu, nacija je danas lišena metafizičkog oreola. Ko sve, danas, nije Francuz! Teniser Yannick Noah je kamerunskog porekla, glumica Isabelle Ađani alžirskog, Yves Montand je bio Italijan, Camus Španac, Julien Green Amerikanac, Ionesco Rumun, Beckett Irac, Picasso Španac, a predsednik Ministarskog saveta, ljudina odvaljena od бгера, томе зе Вегероуоу, 1 očito je iz slovenskih krajeva. Pripadnost naciji podrazumeva pristajanje na jednu kulturu, na jezik, poredak vrednosti, pod uslovom da se građanin legalizovao u zemlji, što nije lako. Ako imate neobično prezime, loš izgovor, ili drukčiju boju kože, policajac će na graničnom prelazu malo duže

__SUBOTA-NEDELJA, 9-10_JANUAR_1993. GODINE RUSI

Aćin da u delu javnosti o liberalima postoji stav kao o najvećim progoniteljima inteligencije ı onoga što se u ta угеmena zvalo opozicijom, Đukić je uzvratio pitanjem kako je onda bilo moguće da su liberali smaknuti baš pod optužbom za labav odnos prema socijalistički neprijateljskoj inteligenciji i opozicionarima svih boja. Obe stvari, misli Đukić, ne mogu biti tačne. Ali jesu. One se savršeno uklapaju u paradoksalnu mehaniku komunističkih čistki, koje su bile svojevrsni krvavi teatar apsurda. Koliko li je njih pod Staljinom omastilo konopac priznajući da su engleski špijuni? Tako se, eto, dogodilo da i liberali zglajzaju jer su bili toliko popustljivi prema Mihajlu Đuriću i Lazaru Stojanoviću. Koji su, zna se, onomad robijali. Može se danas, u istorijske svrhe, meriti da li je u vreme liberalizma bilo više zabrana i političkih suđenja ili, s druge strane, „poleta“ u kulturi i stvaralaštvu, no, u fenomenološkom smislu, samo je jedan slučaj opresije — uzmimo onaj najbanalniji, spaljivanje listova „Čik“ i „Start“ u Kragujevcu — dovoljan da se stalnoj sumnji izlaže tvrdnja kako je liberalizam bio naša poslednja velika šansa za ulazak u Evropu i civilizacijsku integraciju sa naprednim svetom. Šta bi u tom svetu imalo da traži društvo u kome je bilo zabranjeno pominjanje imena možda najvećeg evropskog pisca dvadesetog veka.

Nemogućnost da se ovo shvati dovodi i tako poštenog čoveka poput Slave Đukića u poziciju „hronološkog slepila“, pa on kaže da se „crni talas“ javio 1973. godine, dakle, na izvestan način, kao zakasneli plod povoljne stvaralačke klime iz vremena liberalizma. To, na žalost, nije tačno. Suđenje „Ranim radovima“ dogodilo se u prvim danima 1969. godine, iste godine bilo je nevolja sa „Zasedom“ i „Biće skoro propast sveta“, „Misterije organizma“ zabranjene su juna 1971. a par meseci kasnije počinje afera „Plastičnog Isusa“, koja — zbilja — završava 1973, kada Stojanović odlazi u zatvor. Inače, glavni filmovi te sezone bili su „Paja i Jare“, „Mirko i Slavko“ i „Sutjeska“.

Svakog prvog januara častim sebe što nisam pravi „televizijski kritičar“ pa ne moram da pišem o moru gluposti čije je ime inače novogodišnji televizijski program. A i kalendar mi obično ide naruku. Do mog prvog teksta u godini sve obično već zastari.

No, ipak, i posle sedam dana od „najluđe noći“, ostaјет zadivljen pred činjenicom da je 3K svoj uobičajeni tvrdi pornić emitovao znatno ranije negoli što je uobičajeno. Tamo ne zaboravljaju da televizija ima i obrazovnu funkciju. Pa, pošto u novogodišnjoj noći mala deca odlaze kasnije na spavanje, beše zgodna prilika da i ona nešto korisno nauče.

S druge strane, Aca Vlajković (kouč 3K) se iskupio idejom da umesto imitiranja novogodišnjeg slavlja, tipičnog za ovakve emisije, organizuje pravi doček sa „narodnjacima“. Bio je to lukav potez. Neki su na kraju bili toliko pijani da su gledaoci urlikali od smeha. Ali, niko im zbog toga neće zameriti. Prirodno je da u novogodišnjoj noći ima cvrcnutih, kao što je podjednako neprirodno da se poveruje kako u istoj noći krakate balerine uvežbavaju gradivo prve godine samo zato što to mi žarko želimo.

Naravno, Džej je bio neprikosnovenni vladar televizijskog programa između dva Božića. Nije vredelo menjati kanale, na svakom je bio taj bivši dorćolski šibicar. Džej je, nema zbora, autentična zvezda, broj jedan — 1992. je, uostalom, bila godina njegovog trijumfa, krunisana onim koncertom na Sajmu, gde se okupilo 45.000 uglavnom mladih duša. Na dečjim žurkama idu samo Džejove stvari. Kada se zapiju, glumci Ateljea 212 pevaju njegove pesme. Džej je car. Biti to u Beogradu je jako teško i dostojno svakog poštovanja. Uzgred budi rečeno, sve je danas neka politika, pa nije bez značaja ni činjenica da je u glavnom gradu zemlje čiji se narod optužuje za etničku genocidnost neprikosnoveni idol jedan Ciganin i — musliman!

Zašto neko ne odnese u Ženevu kasete Džeja Ramadanovskog?! razgledati vaš pasoš, ali vam pripadnost francuskoj

naciji ni on neće osporiti. /an God we trust, piše na američkom dolaru; deviza bi se mogla prevesti sa Verujemo u zgoditak, to jest u dolar! Kad se predsednik SAD obraća Naciji on pod tim razume milione ljudi najrazličnijih rasa, vera i jezika. U Belgiji je nacionalnost objektivna datost, čiji je emotivni naboj ravan nuli. Nemci idu iz krajnosti u krajnost: iz agresivnog nacionalizma u malodušni anacionalizam; i ponos zbog moći Detush-Marke je nekakav oblik nacionalizma.

rava nacionalnih manjina na Zapadu su toliko priznata i poštovana da se, u praksi, i ne ostvaruju. Ideal je: asimilacija. Ispada da nacionalne manjine svoju posebnost uspešnije ostvaruju onamo gde ih centralna vlast nepromišljeno osporava, nego na Zapadu, gde im sve priznaje a vrlo malo daje. Evropa se nada da će se sve te suprotnosti, u budućoj Zajednici, potrti i prevazići. Ona potajno uzdiše za zlatnim dobom svoje povesti, kad je student jedan semestar mogao slušati na Oksfordu, idući na Sorboni, zatim u Padovi ili Pragu, u istom duhu, i na istom jeziku. To je bilo vreme u kojem je francuski kralj nazivao Da Vinčija „našim voljenim Leonardom, slikrom i inženjerom“... Vreme koje prizivaju duvački instrumenti iz kantate Karla Orffa... Evropa se nada... Evropa zamišlja... da je prevazišla samu sebe. Kad se zagrebemo ispod kože, svi smo jednako krvavi. Zapadnjak izbegava grebanje ispod kože; on ne voli da bez potrebe pušta krv.