Борба, 27. 01. 1993., стр. 16

Приштина. — Оно што је председник Албаније Сали Бериша изјавио — најпре у седишту НАТО пакта, а затим у полемикама са приштинским академиком Реџепом Ћосјом — да идеја о великој Албанији међу озбиљним албанским политичким снагама нема апсолутно никакав ослонац и да Албанија не тражи промене постојећих граница на Балкану, добила је потврду и у пре пар дана датој заједничкој из-

јави Сали Берише и Ибрахи- -

ма Ругове, лидера највећег броја косметских Албанаца.

Та потврда, за коју су многи сматрали да ни случајно неће уследити, јер би, према тим претпоставкама, значила и званично одустајање Ибрахима Ругове од идеје о независном и сувереном Косову и пристајање на међународно прихватљиву варијанту шире

џтономије по светским стан-

лардима, ипак се догодила. и то „ојачана“ заједничким ставом и да се хелсиншка документа и Повеља ОУН морају поштовати и да су-то оквири за решавање косовског питања. Када се томе дода и део зајелничке изјаве који позива све албанске факторе да избегавају сваку врсту провокација које ди могле довести до конфликта ширих размера, онда ле јасно да су из Тиране, а и Приштине, дунули неки нови ветрови. Овога пута заједнички корак ка решењу вишедеценијског косметског Гордије-

вог чвора учинили су Сали Бериша и Ибрахим Ругова, што само по себи значи много.

Може се претпоставити да се у круговима српске политике изјава Берише и Ругове детаљно проучава. У сваком случају било би погрешно оглушити се о један овакав политички став па макар он биои само декларативан. Јер, не сме се заборавити да су се до јуче са албанске и косметске политичке сцене могли чути сасвим другачији тонови — они о сецесији, гомилању ратних трупа, претњи оружјем, изазивањем крвопролића и слично. Сада је практично пружена рука помирења.

Не треба бити посебно информисан, па схватити да су ставови изнети у Беришиној и Руговиној изјави у Тирани резултат светског политичког прагматизма и једина могућа реална политичка опција. Њиме могу бити незадовољни само они који би желели да се балканско безумље, које односи на хиљаде људских живота, прошири и на југ Балкана.

Оваква изјава отвара пут за политичко решавање косовских проблема у оквиру Србије и Југославије. Сада, кад се бар на глобалном плану не поставља питање независности и сецесије Косова, требало би се одрећи политичких ината, сести за преговарачки сто и учинити све да се живот у покрајини врати у нормалне токове.

М. Витић

Бакелије

На саветовању косовских (албанских) интелектуалаца које је недавно одржано у Куманову, бивши лидер са Косова Махмут Бакали је оценио да су досадашњи напори за интернационализовање проблема Косова успели. Међутим, како. је рекао, „наши захтеви се не признају захваљујући претњама Србије да се неће либити проливања крви и масакра, уколико се буде признала Република Косово“.

У тезама Махмута Бакалија подвлачи се да ће разрешење питања Албанаца бити дуготрајан процес. „Захтев за хитним националним уједињењем води у рат без претераних надања да ће неко притећи у помоћ. Зато основно наше опредељење мора да буде инсиситрање на праву на самоопредељење Албанаца, без обзира где они живе“, рекао је Бакали. Тезе политичког програма „којег предлаже Бакали нису општенационалног карактера. Њихов предмет је „ослобођење делова који су тренутно окупирани, право на самоопредељење и поштовање наци-

еалнизе

оналних и људских права припадника других нација".

„Неопходно је сагледавати могућности којима располажемо, могуће савезнике, број жртава и шансе за победу у евентуалном сукобу“, вели Бакали. У процесу даље интернационализације, поставља се питање, сматра Бакали, да ли би Европа пристала да се организује конференција о Косову. УЗ наду да ће до тога, ипак, доћи, Бакали изражава уверење да без сврсисходног решења проблема Албанаца, не може функционисати ни нови светски поредак.

Вреди напоменути да је у говору Бакалија видно место заузело и опредељење да не може бити никаквог насилног мењања граница. Представницима свих политичких партија на Косову и званичним представницима Албаније сугерише се да ове принципе прихвате. „Мора се образовати и група експерата која би на заједничком округлом столу дефинисала коначне основе програма“ предлаже Бакали.

B. Цани

Још из времена кад је право на рат било неограничено, сматрало се сасвим природним да победник наметне пораженом обавезу накнаде причињене штете, касније назване репарацијама. Употреба силе у међународним односима свечано је стављена ван закона Пактом из 1928. године али је овај, тад малоприхваћен уговор, потврђен тек Нирнбершком пресудом и коначно Повељом УН. Од тада пракса и мировни споразуми показују да цене за оне који су отпочели оружани сукоб може бити вишеструко већа и да је на рачуну за апстрактни „успех“ на бојном пољу, између осталог — ратна од-

штета.

Пре или касније, после мањих или огромних разарања, уз лакше или теже напоре сваки „ратни спор“ окончава се за; „зеленим столом“. А тада, на дневни ред доспева одговорност „државе деликвента“, оне која је прекршила правила међународног права. О томе у реферату „Ратна штета у међународном праву“ са недавног саветовања правника на Копаонику детаљно пише др Војин Димитријевић, професор београдског Правног факултета. Агресор је, објашњава овај међународни експерт, дужан да накнади сву штету, без обзирана начин како је водио ратне операције. Таква обавеза може, пак, бити заснована и на одговорности за кршење међународних правила која се примењују у ратним сукобима. Дакле, ни једна страна у рату, па чак и недвосмислене жртве агресије, нема права да се понаша како хоће, већ мора да се подвргава скупу уговорних и обичајних правила о његовом вођењу.

Старо правило да у рату сукобљених оружаних снага, „нема невиних“, тако је потврђено међународним документима, најпре Хашком конвенцијом о законима и обичајима рата на копну а затим и Женевским конвенцијама.

Према члану 41 допунских

% протокола међународна зајед( ница јасно налаже: „Страна у

сукобу која повреди одредбе конвенција или овог Протокола биће, ако случај тако тражи, дужна да плати обештећење. Она ће бити одговорна за сва дела која почине лица која

“ се налазе у редовима њених

оружаних снага“.

Штета се, објашњава др Димитријевић, у рату схвата веома широко а могу да је трпе зараћене стране и неутралне државе, као и њихови држављани и лица без држављанства. Ова „узрочна веза између ратног стања и ратних дејстава и губитака“ код државе тиче се њеног постојања, њене територије, имовине па чаки

"уставног уређења. Занимљиво

је да се према постојећој прак-

"си, не сматрају ратном штетом

секундарни учинци рата, рецимо, економска криза, инфлација, рационисање, незапосленост или последице трговинских веза.

Нема сумње да од штете коју је претрпела држава такође страдају људи али се под „приватним“ видом ратне штете подразумевају негативне последице које сносе неборци, односно цивилно становништво, тумачи др Војин Димит-

ријевић. Судећи:по међуна= ________________________________________ _____ II —c:—c——=—-–-–—————

Копсоничка школа

Протеклог децембра, шесту годину за редом одржано је саветовање Копаоничке школе цивилног права коју је организовало Удружење правника Србије и часопис „Правни живот“. Посвећено Михајлу Константиновићу, угледном професору Београдског правног факултета и једном од твораца кодификације облигационог права, саветовање је окупило више од

700 учесника

који су се бавили класичном темом „Штета и

њена накнада“, објављеном иначе у 2 зборника. Указујући да овакве сесије помажу ишчезавају разлика између теоретичара и практичара (осим научних радника присуствовале су и бројне судије), један од организатора саветовања професор др Миодраг Орлић наглашава за „Борбу“ значај теме стављене на „дневни ред“, између осталог и због „штете која нас је задесила ратним стањем и ратним догађајима.“ :

БОРБА _

СРЕДА 27. 1. 1993.

југо — ратишта | ФОТО: Б. ПЕТРОВИЋ

родним (и унутрашњим) нормама питање њиховог обештећења прилично је компликовано и неизвесно. Како, дакле, омогућити огромном броју бескућника, рањеника и имовински уништеним грађанима њихову личну, радну и имовинску рехабилитацију2

Међународно право „разврстава“ приватна лица која су претрпела штету на странце, тј. држављане других зараћених држава или неутралних земаља и апатриде, и држављане земље чији су је органи причинили. У начелу, упућује др Димитријевић, странац се обраћа надлежнима одговорне државе који о томе одлучују У складу са домаћим законодавством. Ако они одбију да делују, захтев се може пренети на међународни план односно преузима га држава чији је оштећени држављанин. Од тог тренутка међународно право не тражи од матичне земље да грађанину који је претрпео штету даје икаква објашњења или пружи икакву накнаду, па чак и у случају повољног исхода држава слободно одлучује хоће ли исплатити добијен износ. Том могућношћу послужила се Југославија после Другог светског рата и тиме спречила грађане да се непосредно обраћају пораженим земљама ради добијања надокнаде.

У још лошијем положају фактички су лица без држављанства јер ни једна држава не може да преузме њихов захтев. Слично је и са избеглицама који, мада формално носе држављанство државе из које су отишли, у њу не могу имати поверења. С гледишта међународног права, указује даље др Војин Димитријевић, „држава деликвент“ није ни у каквој обавези да надокнади штету коју су претрпели њени држављани. Она поступа искључиво према унутрашњем праву а обештећење се обично пружа корз јавне издатке за обнову земље, инвалиднине, пензије и слично. Ипак, вели он, оваква равнодушност међународног права делимично је ублажена међународном заштитом људских права због повређеног индивидуалног права грађанин, кад исцрпи унутрашње могућности, може

-се обратити одговарајућем ме-

ђународном телу. Разуме се под условом да је држава пристала на'такву надлежност. (Сутра: Обештећење жртава југословенског рата)

ћ i 5

a A ira Mere ra ie па драме етен аееенвеигшминн