Борба, 03. 03. 1993., стр. 13

пуан прије

у тачна

aa aca

| ; i | | š |

"се

ВОРВА SREDA 3. 3. 1993.

REPORTERI „BORBE“ NA PRUZI BEOGRAD — BAR, NA DEONICI KROZ REPUBLIKU SRPSKU

Gospodine, izvinte... Hteo bih nešto da vas pitam... Znate, ja bih trebao do Priboja... Čuo sam

. da su dole oteli neke ljude, a ja

sam, znate, Musliman... Smem li ja sa vama do Priboja, ili da siđem u Užicu, pa da idem autobusom preko Varoši... Kondukter poslovnog” voza broj 175 na liniji Beograd —

· Ваг, Кој! је izlazio iz beogradske

železničke stanice, gledao me je širom otvorenih očiju. Pogled mu je bio mnogo tužan. Žalostiv. — Ne znam. Valjda neće biti problema. Mi smo juče prošli i niko nas nije dirao. A opet, ko će ga znati, iuda vremena, polu-

_ dio svijet skroz.

Putnici u kupeu — stariji gospodin na sedištu u uglu, mladić duge kose preko puta i devojka pored vrata — bili su zbunjeni. Samo su me gledali.

Kondukter 'e otvarao vrata

sledećeg kupea.

— Je li zemljače oće li i nas

- oteti kao one onomad? — čuo - se otuda dubok muški glas.

— Ne znam ljudi, valjda ne-

Čovek u plavom je onda otišao. Ponovo je naišao praznim hodnikom četrdesetak minuta kasnije. Pogled mu je bio još tužniji i zamišljeniji.

Nista ne pitaj...

Na stanici u Požegi u kupe su ušla dvojica mladića. Nešto su pričali, sa jakim crnogorskim naglaskom. Potom je jedan od njih iz bele kartonske kutije izvadio pištolj. Potmulo je blesnuo zrak odbijen od izglancane

cevi. — Nov. Išo sam čak u Kragu-

_ jevac da ga kupim. Osam milio-

na sa porezom. Imam u torbi još jedan. Mi Crnogorci volimo oružje.

— Braćo oćemo li se braniti ako i nas zaustave tamo u Štrpcima — pitao je stariji gospodin iz ugla. —

— Imam dva pištolja i sto pedeset metaka. Ne dam nikom na sebe dok ima džebane. A ovo čudo ubija garantovano na trideset metara i ne promašuje odgovorio je Crnogorac mašući pištoljem.

Pola sata kasnije voz je jezdio uz zlatiborske strane ka opasnoj zoni. Praznim hodnikom izbiše dvojica: policajaca SRJ. Mladići sa po dve, tri žute izlomljene crte na ramenima.

— Gospodine, možemo li nešto da vas pitamo...

— Ništa ne pitajte — uzvratio je prvi policajac.

— Znate, gospodine, mi smo помтап!...

— Ništa ne pitaj...

— Ali, gospodine...

— Skloni se da prođem!

— Razumem!

Prošli su. у

Voz je klackao zlatiborskim tunelima. Negde na sredini poslednjeg vagona udobno zavaljeni sredovečni čovek čitao je „Politiku“. i

— Ja sam Čeda Marjanović, zastupnik jedne strane firme u Beogradu. Putujem u Priboj kratko se predstavio.

— Tridesetak kilometara napred, na ovoj pruzi, pre dva dana oteta su dvadeset i tri Čoveka. Da li se plašite?

— 1 ovaj voz i ova pruga se uklapaju u jedno opšte stanje u ovoj državi. I ta otmica nije više pojava, ona je jedno stanje koje traje. Ne plašim se, ali samo zato što je čovek proklet i što misli da se neprijatne stvari dešavaju uvek drugima — objasnio je gospodin Marjanović.

Ni Janko Gazivoda, Cetinjanin, nije hteo da prizna da se boili prolaska kroz opasnu zonu

u kojoj otimaju ljude. Razlog: „Ne može nam se dogoditi ništa strašnije od ovog što se već događa. Gore od ovog ne može biи“. 5

U vozu tišina. Stanica Štrpci

se približava. Ljudi zatvoreni u

kupee. Nikoga na hodniku.

Jankov sused u vozu, Mališa Bulatović iz Podgorice spokojno je čekao prolaz kroz teritoriju bivše Bosne.

— Mislim da je u redu da srpska vlast kontroliše taj punkt

- Jer je najveći priliv Muslimana i

Hrvata na ratište u Bosnu ovom prugom. Oni dođu do Priboja i onda šmugnu u Alijinu vojsku. I naše bi vlasti više trebalo da kontrolišu -ovo područje smatra Mališa Bulatović.

Dole kamen, gore nebo

Napolju se smrkavalo. Nekoliko kilometara ispred Štrbaca u

. prazni hodnik vagona utrčao je

iza ugla zadihani željezničar. Čuo je da se u vozu nalaze noviпап. — Stanite, stojte. Ko ste vi. Znate vi da se ne sme, da je zabranjeno snimanje. Imate li vi odobrenje.

Kada je domaćin voza stigao do novinarske ekipe ispod kape mu se cedio znol|.

Graničom opasne zone: Pairola Vojske SBJ u blizini Priboja

Mesto odlaska u nepoznato: Sfanica Širpci

Potom se domaćin Mihailo Mandić brzo smirio.

— Šta ćete učiniti ako neko zaustavi i ovaj voz? — pitamo-· Mandića. \

— Ako bi bilo manje otmičara i ako bi bili nenaoružani sup-

Unozorenje SDPR

Podgorica. —

„Već dugo vremena ukazujemo javnosti i upozorava-

mo vlasti Crne Gore na opasnost od nadirućeg nacional-šovinizma, terorizma i fašizma na prostoru Crne Gore, posebno u njenim graničnim krajevima. Od vlasti smo zahtevali i zahtevamo energičnu akciju za vraćanje građanske sigurnosti i mira na crnogorskim prostorima ozbiljno ugroženim i poremećenim ratom i neprestanim pokušajima destabilizacije Crne Gore i njeno uvlačenje u građanski rat na bivšim jugoslovenskim prostorima“.

Ovako je između ostalog govorio Miodrag Marović, predsednik SDPR na konferenciji za štampu koja je upriličena povodom slučaja

otmice putnika iz voza Beograd — Bar.

Petšorica ofefih —

D.V.

građani Crne Gore

Podgorica. — Prema saznanjima MUP Crne Gore, među putnicima koji su oteti iz voza na relaciji Beograd — Bar, četvorica su građani Crne Gore, muslimanske nacionalnosti, a jedno lice je izbeglica iz Trebinja, trenutno nastanjeno u Rožajama. Oteti su· Esad Hasiba Kapetanović iz Bijelog Polja, Senad Iga Đečević iz Bara, Samir Camila Rastoder i Ismet Muja Babičić, obojica iz Podgorice. Među otetima je i Halil Ahmeta Zupčević, izbeglica iz Trebinja koji je privre-

meno nastanjen u Rožajama.

Prema informaciji kojom je juče raspolagao Ervin Spahić, prvi čovek Socijaldemokratske partije reformista iz Bijelog Polja, među otetima nalazi se i Iljaz Ćazima Ličina iz Lozne kod Bijelog Polja. Postoje sumnje da ovo nije i konačan spisak otetih putnika koi su

cornđani Crne (nr

b,. V.

rotstavio bih se i zaštitio putnike, makar poginuo. Ali, ako ih je više, šta da radim, šta da činim? Kažu da ih je u subotu na Štrpcima bilo trideset, sve momci od po dva metra, sa po četiri bombe. Ako kažu ruke u vis, nema tu borbe — odgovorio je Mandić, a onda dok je voz kloparao poslednjim tunelom ka Štrpcima dodao: — Apelujem na vlasti da zaštite ovu prugu, posebno tunele i mostove. Ako neko minra jedan most, pruga je 7-8 meseci neupotrebljiva, a to je propast.

Poslovni voz Beograd — Bar protutnjao je kroz stanicu Štrpci kao furija. Pred belom zgradom samo otpravnik sa crvenom kapom. Okolo pustinja. Brda. Dole kamen, gore nebo.

U kafani iznad železničke stanice u Priboju sedeo je samo jedan čovek i gledao crtani film. Supermen je bez imalo milosti uvrtao ruke nekakvim kriminalcima. — Momci nemate sreće. Danas je u Štrbcima zaustavljen onaj voz što nailazi u tri sata. Samo, nije u'vaćen ni jedan Musliman ni Srbin iz Bosne. Nisu ni oni ludi da tuda više prolaze — ispričao nam je gost. Ostajemo u dilemi je li to smisao za

crni humor, ili istina. а ТЕ а=—дена 17 хебајттет 7е-

_ Коре! bez Bosanaca i pruga za ofmice

FOTO: 7 SINKO.

У: Vozovi srpski, pruga bosanska: Čuvar pruge izmedu SŠirpcs i Priboja

lezničke stanice sedela je jedna žena sa detetom, četvorica naoružanih vojnika, jedan oveći vučjak pored klupe i željezničar sa automatskom puškom.

Željezničar spreman za pešačenje do Štrpca, vojnici Dušan Radović, Slavenko Sekulić, Dragoslav Baković i Zoran Pavlović na petnaestak kilometara pešačenja uz granicu, a onda na šest sati sedenja u zasedi, negde na Zlatiboru ili oko Lima.

Voz na liniji Bijelo Polje Valjevo prošao je kroz stanicu u Štrpcima oko devet sati. Ispred stanične zgrade u polumraku stajao je dvadesetogodišnjak crne kose sa mitraljezom „šarcom“ u rukama. Redenik je visio do zemlje. Pored njega još dvojica ljudi u maskirnim uniformama sa automatima u rukama i beretkama na glavama. Među njima jedva primetan željezničar. Nisu ništa rekli.

Posle su dvojica mladića, dok je voz odmicao ka Užicu, dugo raspravljali da li je iza zgrade u mraku bio parkiran kamion, vojni, pod ceradom.

Na sledećoj stanici u voz jc iz zlatiborske noći ušla samo jedna bakica, zatrpana snegom koji je sipao. Dugo je sa vunenih čarapa i opanaka skidala zaleđene erudvice sneea. Zoran Saponjić