Борба, 03. 03. 1993., стр. 14

БОРБА ФРЕДА 3. 3. 1993.

Љубомир Симовић

Рат, уништена привреда, економска, политичка и културна изолација и нешто још горе морална изолација, све већа правна несигурност, пораст криминала, страх, све више оних који беже из Србије, све више оних који беже у Србију, инфлација, безнађе, беда, глад. То су околности у којима живимо, у којима се одржава овај скуп. То су резултати политике једног режима пред којим је демократска опозиција остала немоћна. А немоћна је, између осталог, и зато што није успела да се сложи и уједини. Овако разједињена она, не само да није успела да добије изборе, него није успела ни да пробије информативну блокаду на којој се опстанак режима заснива. Годинама изложени тој блокади грађани Србије немају времена да проверавају тачност онога што им се нуди и вредност онога што им се говори. Упозорење опозиције о обманама којима се служи власт нису допирала далеко. Разоткривање бар две од тих обмана било би у нормалном свету ловољно да власт која се њима послужила изгуби поверење грађана. Као што је познато, власт је српском народу објавила да је њен главни циљ да све Србе окупи у једној држави. И власт се с тим Србима заклињала да ће тај циљ остварити. У исто време та иста власт се заклињала пред светом да нема територијалних претензија према сусед-

ним земљама. Тако би се мог- _

ло остварити оно прво, да сви Срби живе у једној држави, а да се при том испоштује и оно друго, да се не претендује на територије других држава, ова власт није могла објаснити никоме. Ни Србима, ни свету.

Парола „Сви Срби у једној држави“ ипак је дала неке резултате. Она је убрзала међународно признање словеначке, хрватске и босанске државе и допринела је јачању антисрпских расположења и савеза. Али, до стварања јединствене Србије која би обухватала све Србе и све земље на којима Срби живе, није довела. Напротив. Ништа није толико поцепало и расуло српски народ као тај позив на његово уједињење. Идеја да сви Срби живе у једној држави није се могла остварити, али се њом могло политички манипулисати. Такође, није остварено, али је на исти начин манипулисано и обећање режима да ће велики повратак прогнаних Срба на Косово и Метохију. Од тог обећања прошле су већ године, а путевима који воде на Косово и у Метохију нико се не враћа. Срби тамо одлазе само као војници и полицајци. Режим не може да схвати да Косово могу сачувати једино Срби који носе шајкаче, качкете, шешире, железничарске или поштарске капе, а не Срби који носе шлемове. То што доле нису вратили ниједну српску капу њима не смета да тврде да су Косово вратили Србији. Када је обмана једном добила право грађанства, њено ширење више нико није могао да заустави.

Невероватна је брзина с којом су почела да се мењају уверења, и још је невероватнија

равнодушност с којом се промена тих уверења прихватала.

Они који су до јуче правили каријере прогонећи национализам, данас каријере праве стављајући се на чело националних покрета. Они који су религију до јуче жигосали као опијум народа, данас су постали највећи јавни потрошачи тог опијума.

Истовремено са овим свеопштим прерушавањем, земљом као да је завладала нека паника у којој су почели да се деформишу и нестају сви критеријуми. Посете руских новинара, пензионисаних совјетских генерала, грчких адвоката, румунских Срба, представљају нам се као догађаји од највеће важности. У недостатку саговорника највишег ранга највиши третман добијају личности од најмањег значаја. И

Људи сумњиве репутације шаљу се у важне политичке и дипломатске мисије. На нашој сцени појављују се у све већим улогама људи са оне стране закона. На ту сцену покушава да се врати и војска. Управо ових дана је један генерал са једним претећим монологом бучно ступио на ту сцену. Био је то један од оних генерала који покушавају да нас убеде како је њихова војска спремна за рат као да се може бити спреман за рат против целог света.

ставе

ми не можемо повратити док не повратимо поштовање тог света. А да бисмо повратили некадашње високо поштовање које смо изгубили, морамо прво повратити самопоштовање које смо такође изгубили. Не знам постоји ли данас игде у свету народ толико понижен и толико постиђен као што је српски народ. У држави која депримира и која понижава нико се и не може осећати другачије него депримирано и понижено. Опозиција је дужна да том депримираном и обесхрабреном народу помогне да поново открије свој морал као свој најупоузданији ослонац. Да би у поправљању овог безнадежног стања и у свему осталом што се од ње очекује успела, опозиција мора да буде много јача него што је сад. А да би ојачала мора да се уједини. Не знам у којој форми, не знам на који начин и не знам уз колика одрицања. Али знам да мора да се уједини што пре, пре него што се рат пренесе у Србију, пре него што се још више људи исели или изгине, и пре него што Београд доживи судбину Сарајева. Јер онда када рат буде захватио и наше крајеве, и онда када своје младиће будемо испраћали на гробља, или исто тако неповратно у свет, и онда када од наших градова буду

ТАЈМ АУТ: Л. 8. Гадомски

Ову збуњујућу слику крунишу два догађаја на самој граници дипломатског инцидента. Као да нам није доста непријатеља, ароганције која се уобичајила на домаћој неки покушавају да пренесу и на међународну политичку позорницу. Наш Генералштаб као у касарни држи гласну лекцију америчком председнику, а председник се руској влади обраћа као са коња. Онима који мисле да све то тако треба не може се доказати

"да тако не треба. Али, док срп-

ски народ не схвати да се то више у његово име тако не сме, и док тим генералима и политичарима да у његово име не говоре тако непромишљено и раде тако неодговорно, његов тежак положај неће почети да се поправља. Наши национални интереси су угроженији него икада. Али, они се не могу бранити нецивилизованим и недемократским средствима која су данас у најширој политичкој употреби. Не само да се таквим средствима ништа не спасава, него се, као што видимо, сваки дан све више губи. У одбрани својих националних интереса српски народ мора употребити оно што је у њему још остало чисто и племенито. Наш проблем је више морални него политички и војни. Свој мир и своје место у свету

остале само гомиле рушевина, биће касно за причу о јединству. Биће касно за све. А онај списак који је на почетку овог излагања поменут и који је уписан на душу режима, рат, уништена привреда, инфлација, правна несигурност, криминал, безнађе, беда, глад, биће уписани и на нашу душу.

Од Демократске странке се очекује да ће успети да се одупре таквом развоју догађаја и да ће на својој Скупштини донети одлуке иза којих ће стати сви они који желе да допринесу спасавању ове земље. А мени нека буде допуштено на крају да вас подсетим да је на овом истом месту на коме се одржава ова Скупштина пре неколико дана приказан филм „Голгота Србије“. Од мноштва потресних слика из тог филма посебно памтим слику једне поцепане, изрешетане, _нагореле, измучене српске заставе која вијори на ветру. Пројекција тог филма је давно завршена, светла у сали су се упалила, гледаоци су отишли кућама, платно је остало празно и бело. Али је она застава, чини ми се, и данас овде остала. Ако је заједно понесемо, та застава ће стићи далеко. Е Поздравни говор у свечаном делу Скупштине

Демократске странке

КАКО СУ „ЗАШТИЋЕНИ“ МУСЛИМАНИ У САНЏАКУ

Дежурни ватрогасци из Савезне владе — „да се варница (рата из БиХ) не прошири на пожар у Санџаку, Савезни министар за људска права господин Момчило Грубач и саветник за унутрашње послове председника | CPJ господин Владимир Матовић, још једном су енергично реаговали да се заташкају злочини над Муслиманима у околини Прибоја. У случају отмице 17 Муслимана из Сјеверина веома су вјешто причали причу о правној држави и о „дужности државе да обезбеди своје грађане“. „Случај“ је врло брзо и ефикасно заташкан као да је „појео вук магарца“. Међутим, прича је дјелотворно утицала и на поједине Муслимане у том крају и улила им извесну дозу наде па су „у селима углавном остали чувари кућа, старији људи,..“ Очигледан је, такође, васпитан утицај приче и на оне који су доведени да објезбјеђују те „остале“ Муслимане. Умјесто бјезбедности „чуварима кућа“ објезбеђен је терор тако да их већ „дуже вријеме“ премлаћују, усељава-

ЈУ у исељене муслиманске ку- .

ће, пљачкају „чуваре кућа, старије људе...“

Ових дана је комисија која већ „дуже време опсервира тај крај“ утврдила да се је „догодио“ „тежи инцидент“: „да је спаљено осам објеката чији су власници Муслимани и да су три лица погинула“.

Назвати злочин — спаљивање три људска бића — „тешким инцидентом“ цинично је и несхватљиво као што је несхватљиво и цинично „да се у свијету којем се истина не подразумијева“ подразумијева да злочин над „старијим људима“ није ништа више од „инцидента“: ко им је крив што су стари и што не могу (и немају куда) да бјеже.

Прича коју прича господин саветник председника СРЈ који већ дуже вријеме „опсервирао ово подручје“ слична је Вучуровићевој причи да се Муслимани из Требиња исељавају по наговору СДА а не због

- убистава, пребијања, пљачке,

истеривања, паљења Осман пашине џамије, Бегове куће и Вучуровићеве изјаве „да не може да гарантује сигурност“. Јасно је да је рукопис на требињској, пљевљанској и прибојској причи исти.

Господин Матовић сваљује кривицу за овај злочин на Изетбеговића и Силајџића јер нијесу хтели да „нађу модус заштите тог краја“ а он им је предлагао да се „обезбеди заштита бар једног аутобуса који ујутру и увече одводи ђаке, запослене и оне који иду у снабдевање“, јер „од Руда до Прибоја, тих 20 км четири пута прелази граничну рампу“.

Не браним нападнуту господу, али је увредљиво и за читаоца (а спаљени несрећници нијесу више важни) да господин Матовић мисли да нам није јасно да се „модус заштите тог (и сваког) краја“ може изналазити за територију коју не држи под својом влашћу. Уосталом, спаљене куће, као и људи који су у њима изгорели, нијесу путовале аутобусом и нијесу ниједном прешле „граничну рампу“. Напротив, и зглришта и лешеви били су и

арница, или је пожар 2

остали на територији државе која није у рату и чија „је дужност да обезбеди своје грађане“. Међутим, господину Матовићу и комисији, с обзиром да „већ дуже вријеме опсервира тај крај, познато је ко је, почетком фебруара, Хусовић Мусана, старца од 81 године, претукао, опљачкао му 500 ДМ и отео коња, ко је прије неки дан претукао Сенада Кадића, Авда и Реџа Бербу (рођаке оног Рама Берба који је љетос убијен), а зна се у чијем су „затвору“ били.

Сигурно је да господин Матовић зна да оваквим изјавама неће улити наду и повјерење још неисељеним Муслиманима, као што им је није улила ни Војска Југославије која је дошла да заштити Муслимане у Сјеверину, а многи се уселили у исељене муслиманске куће. Напротив, и изјава и понашање војске у функцији су подстицања исељавања, дакле, етничког чишћења.

Шефко Аломеровић Нови Пазар

„БУДИ ТО ДО КРАЈА" („БОРБА“, 27-28. ФЕБРУАР 1993)

Ко је арбитар

Да ово није „крај идеологије“, већ само крах бољшевичке верзије комунистичке и социјалистичке утопије требао би да зна и млади социјалиста И. Дачић. Поимање идеологије као облика људске свести и њен крај према тврдњама Марксо-идеолога, може се наслутити друштву.

Тврдња да је демократски социјализам „покрет који данас у Европском парламенту има највећу снагу“ је тачна као и чињеница да демократски социјализам у нашем донедавном комунистичком и актуелном _ социјалистичком покрету изгледа не цветају руже, бар што се тиче наклоности европског парламента и Социјалистичке интернационале, управо због одсуства демократског карактера.

Мако је нетачна тврдња И. Дачића да у Македонији евентуално живи корпус од „само 15.000 Срба“, у теорији су познате разлике између услова које један колективитет треба да испуни да би уживао статус националне мањине или био етничка група.

У демократским поретцима, одговор на питање о јавној контроли власти је познат и не своди се само на улогу новинара — „који критикују, или „изабраних“, којима припада И. Дачић, већ у функцији коју има демократски артикулисано јавно мњење.

Управо супротно изреченој тврдњи, вид власништва над медијима, одређује карактер (друштвена, државна, групна, приватна), слободу штампе и независан положај медија од „неодмерених политичких интервенција“. Поставља се питање ко би по И. Дачићу требао да буде арбитар и по коме аршину би се мериле те „одмерене“ интервенције.

Напокон, јасно је и да циљ доставе хуманитарне помоћи падобранима није, како се жели да импутира „да се по ко зна који пут испровоцира Југославија“, већ управо обрнуто, да се елиминише евентуално мешање са стране

мар Николо Мишљеновић

Нови Београд ~

тек у бескласном

Па ONU

OE