Борба, 06. 03. 1993., стр. 11
РЕДА
ТИСИ
SUBOTA NEDELJA,
6-7. MART 1993.
Ovaj narod pravi viceve i na svoj račun i kad mu je teško. Odavno nije bilo da nema hleba. A sad Je baš zagustilo, vlast zamesila da nam svima zastaJo u grlu. Narod u neverici — „ih, da nema leba“, godina jeste da je lane rodila, al' gde se dede žito!
. Reket na пјер
· Vekna hleba“ — traži kupac od prodavca. „Deset hiljada dinara” — kaže trgovac. „Kako deset, kad piše da je vekna pet hiljada“ — začuđeno kaže građanin. „Pet hiljada je za SPS“ — čuje se ljubazan odgovor. Kupac vadi 10.000 dinara i plaća, a prodavac odmah vraća novčanicu od pet hiljada, i kaže: „Nema hleba“.
«
Umesto velikog, preplanulog pa mekanog u pekarama se ujutru pojave neke žgoljave veknice od 300 grama i po 3.000 dinara za komad. Pekari kažu „Skup Je, ali kvalitetan“, a kupac se češka po džepu I gde ga ne svrbi, pa se preračunava koliko mu је dovoljno da deca ne ostanu gladna. Te male veknice narod je već prozvao „specijalci“. Zasad, imamo para za jednog „specijalca” po glavi domaćinstva.
Dok država ne kaže drugačije, "leba će se deliti na tačkice. A priča s početka ovog teksta u zbilji i ne mora da bude vic — državi je još preostalo i da na hleba udari — reket.
Miša BRKIĆ
Lukavstvo kad ničeg nema
Piše: Radivoj Cvetičanin
ez po muke, čini se, mogli bismo se
priključiti onome delu javnosti koji
je neraspoloženo dočekao izbor nove savezne vlade. Argumenata bi se našlo, čak napretek. Primedbe koje se već sada daju Kontiću oštre su, katkad neprijatne, i baš bi bilo ljudski zanimljivo videti kako li je Kontiću u duši. Mora, ipak, da je strašno, jer još ni prstom nije mrdnuo a već ne valja.
Strašno je, ili još strašnije bilo Milanu Paniću, i nikom ništa. Otišao je bez pozdrava, kao poslednji. Kontić je sve to gledao iz blizine i nešto je sigurno morao zaključiti i za sebe.
Danas, međutim, u demokratiji, glas kritičke javnosti je bez značaja. Sluša se glas Šešelja, i ako je on umilan, bez brige si. A upravo to imao je Kontić: kad su savezni poslanici čuli šta Šešelj misli, bilo je jasno šta će se glasati. Kontić je dobio zadatke, ne poverenje.
Znalo se po prilici i ranije da će to u Skupštini na početku tako i biti, kako je bilo. Ali, koliko god to čovek očekivao i koliko god znao da stvari stoje tako kako stoje, koliko god se to puta, najzad, ponavljalo, uvek se valja svakom ko i malo drži do sebe, javija izvesno osećanje stida i poniženosti kad vidi ko komanduje paradom. Svest o tome da je i to, bože moj, demokratija, pa sviđalo se to kome ili ne, ne briše svu gorčinu.
Kontić i njegov kabinet ulaze u politički i društveni život nove Jugoslavije, dakle, na vrio specifičan način. Oni su, naime, već od prvog dana sami! Imaju većinu srpske i crnogorske socijaliste, ali u stvari, to je samo privid većine. Ta koalicija· vrlo
je nestabilna i prvi znatniji spor nju će raz-,
biti, kao što je umalo nije razbio već na početku spor oko guvernera Narodne banke Jugoslavije i mesta ministra za finansije. U suštini, međutim, Kontiću je ova većina isto ono što bi mu bila prava pravcata opozicija. Jer, njegova većina već mu je i pre nego što je sastavio kabinet stavila lisice i čeka ga da zagazi u stranu. Tu je paradoks njegovog izbora: u nekom odsudnom trenutku leđa će mu možda i čuvati oni koji ga nisu birali. Od svojih on to neće moći da očekuje.
To je danas mustra našeg saveznog parlamenta. Ali ne samo njega. Sužen politički prostor, još uži ekonomski — eto dovoljno razloga da se već na samom početku mandata izrekne reč sažaljenja za Radoja Kontića. Bačen na brisani prostor od onih koji su ga izabrali, stavljen pod prismotru i pretnje od onih koji mu izbor nisu ometali, ograničen od svetske ekonomije sankcijama, bez pare i dinara a o dolarima ı da ne govorimo, bez ovoga i onoga, rečju bez nade i perspektive — to je okruženje Kontićevog kabineta. Reklo bi se, po svemu opisanome može mu pomoći samo svevišnji. Kontić je, nema sumnje, znao če-
Premijer varjive većine
Radoja Kontića će sam Život neminovno ferali na put otvaranja. Zivota nema bez oživjavanja ekonomije, ožiVJavanja nema bez skidanja запко!ја, skidanja nema bez kooperacije sa svetom, a fe saradnje nema bez popuštanja i kompromisa, nagodbi | povlaćenja
ga se prihvatio. I nije se valjda zbog toga prihvatio zbog jedne limuzine i fotelje. Ako se, pak, Kontić ne odluči na tu nesigurnu stranu, i ako umesto nebu oči bude okrenuo zemlji, da bi nešto stvarno uradio moraće da se uortači sa Borom Jovićem protiv Šešelja, sa Šešeljem protiv Jovića, moraće da vara Crnogorce sa Srbima, i obrnuto, da ima razumevanja za demokratsku opoziciju čak i kad mu to ne ide u račun, jednom reči, da političkim lukavstvima i pretvaranjima sprovodi, istiha i iz potaje, onu političku koncepciju koja bi Jugoslaviji počela da otvara vrata prema Evropi i svetu, kao vrata jedine i poslednje nade.
To izvesti, grandiozan je zadatak sve i kad bi to Kontić želeo. To bi značilo gotovo čitavu jednu sadašnju političku strukturu, okoštalu i moćnu, prevesti žednu preko vode, i u suštini poraziti jedan već duže vremena na ovim prostorima vladajući način mišljenja.
ekosmo: sve i kad
bi to Kontić že-
eo!? Više Je to naš retorički nego suštinski oprez. Jer, šta u stvari Kontiću drugo i ostaje da uradi nego da se poduhvati te sada naoko iluzorne i neverovatne bitke? Sve okolnosti govore da njegova Vlada i ne može
biti Vlada nego neka vrsta državnog servisa za distribuciju preostalih dobara.
Bilo je, istini za volju,
i dosad pokušaja da se izvede taj podvig o kome govorimo, i da se na ovim prostorima razbije okoštala konzervativna struktura koju diktira srpski radikalizam. Što više vreme odmiče sve se sjajnijim pokazuje, na primer, pokušaj Ante Markovića. Kontićevim okolnostima bliži je, međutim, Panićev eksperiment. I on, za sada, ima nulu kao rezultat. Reformizam na ovim prostorima ne uspeva. Ili ne uspeva kad se postavi radikalno? ·
Spominjati danas reformizam u okolnostima bitke koja se prosto naprosto vodi za goli opstanak, može se činiti stvar ekskluzivna, donekle i budalasta. I Kontić u svome uvodnom, programskom slovu, to, dabome, ne spominje, jer uvek ima sprem-
nih da ga na licu mesta ismeju. Pustinja koja nas polako okružuje u koju se polako ali sigurno pretvaramo, taj nalog promene već ispostavlja, hteli mi to ili ne, hteo to Kontić ili ne. Izaći iz katastrofe u ono što ona nije — tu promenu i niko ne mora zagovarati, ona se zagovara sama. Pročitati Je sa usta istorije, i stvar bi krenula.
Cak i kad bi bio spreman da se upusti u igru sa đavolom, Kontiću su i u samoj - njegovoj vladi vezane ruke. Ta koliko je samo u njoj ministara koji su slika i prilika,
upravo onog što treba da se menja?! Onda
“se da lako videti da se iluzija o mogućnos-
tima nekog Kontićevog iskoraka drastično smanjuje.
Sto ona ipak donekle opstaje, možda se može zahvaliti onom koji je Kontiću dao mandat, dakle Dobrici Ćosiću. On je jedini iz onog političkog miljea koji je bio opre-
_ deljen za promene, a koji se posle decem-
barskih izbora zadržao u vrhu jugoslovenske vlasti. Doduše, nije malo onih koji tu tezu odbacuju, kao i svaku pa i najmanju pomisao da je Ćosić čovek promena. Pa ipak, ne mogu se izbeći činjenice da se on javno distancirao od politike zatvorenosti i radikalizma i da je — doduše, možda odveć stidljivo, pa zato i tragično po posledicama — stajao kako tako uz one koji su promene Zagovarali. Kako god bilo, upravo oni koji promene koče, razumeli su ga najbolje i spremaju mu lagano omču, bez obzira na to što sad ocenjuju da im se Ćosić pomalo vraća i da se popravlja.
Nevolja je i sa Cosićem, kao uostalom i sa Kontićem ta, što oni nisu gospodari svoje političke sudbine. U rukama su Parlamenta, takvog kakav je, i snaga iz pozadi-
ne koje tim parlamentom diriguju, i obojici kao politički instrument ne preostaje ništa drugo, do političko lukavstvo. To obojica, pokazali su, u većoj ili manjoj meri poseduju. Za Ćosića se odavno govori da je u političkom smislu čovek sa duplim dnom, a zna se šta to znači. To jeste malo za velike korake, ali mnogo za male. Čitava nada obeshrabrenih, zamorenih, izbornim porazom utučenih snaga promene smešta se negde u tom prostoru Ćosićevog dvostrukog dna. Kako se samo mete znaju umanjiti, a ipak da ljudima izgledaju da su planine! U stvari, ma čiji eksponent bio, Kontića će, dakle, sam život neminovno terati na” put otvaranja. Života nema bez oživljavanja ekonomije, oživljavanja ekonomije nema bez skidanja sankcija, skidanja sankcija nema bez političke kooperacije sa međunarodnom zajednicom, te saradnje nema bez popuštanja i kompromisa, nagodbi i povlačenja. Panić je odabrao da tuče pra-
vo u čelo glavnoj smetnji te politike otvaranja — u čelo srpskom radikalizmu, i njegovim glavnim protagonistima — i u ovoj rundi je izgubio. Bilo bi površno od Kontića da izabere isti put, kad bude primoran da neki put otvaranja bira. Pobediti tu stoglavu aždaju, možda je to prevelik zadatak za njega. Ovakav ili onakav, svejedno je, tek, on se s njim ima suočiti. Dok ie pred kraj Panićeve vladavine zamenjivao premijera, Kontić je, kao kakav Centralni komitet, aktivno izbacivao politička i gotovo ideološka saopštenja. Ali, to je bilo vreme kad je trebalo dobiti vlast. Sada Kontić vlast ima i nije sasvim sigurno da mora produžiti tu priču. Jer, za produženje ove agonije u kojoj se nalazimo nije potrebna nikakva, pa ni Kontićeva vlada. A ako ne bude potražio izlaz iz nje, bolje je da posao ne započinje on, nego odmah Pavle Bulatović i njegovi generali.
ecimo najzad: to što se nismo priRu horu onih koji Kontića vide
već sada u najgorem svetlu, stvar je elementarne pristojnosti. Hajdemo da vidimo šta će raditi, pa ćemo lako posle. To nije polaganje nade u nešto, to je naprosto očekivanje čuda.