Борба, 06. 03. 1993., стр. 12

. kovanice

Poslanik sa pomoćnim nogama

Milovan Vitezović, pesnik i još poznatiji pronalazač

poznati

„događanje naroda“ (razume se ,srpskog) pojavio se na zasedanju Veća građana Skupštine SRJ — na štakama. Nije otkriveno zašto se koristi

pomenutim pomoćnim sredstvom za hodanje, ali zli jezici vele da to nije posledica boravka na prostorima na kojima Srbi brane svoja ognjišta i ratuju za prisajedinjenje matici zemlji. (D. P.)

ZRBORBVI RKO MOŽEŠ

Ne pripadam ni jednoj partiji, jer sve partije moraju da se isprave. Nisam ni u kakvoj sprezi sa srpskom Vladom i neću biti, ali je za mene Slobodan Milošević genije, za mene postoji samo on. Njegove politika je njegova stvar, ali je on jedan od najboljih.

Dafina MILANOVIĆ vlasnica „Dafina banke“

PISMA ВЕ2 ВЕС!

Vincenf Gadomski

U novoj „Nadi“:

|| Tražim mamu da me voli

Mima Karadžić tvrdi: „Crnogorac nije titula“

Lazarevići iz Lazarevićeve ulice '| Ko nosi visoku modu

Porodični san Suzane Mančić i Nebojše Kunića

Zašto se „Mada“ sve više traži?

„ РОТОСВАР | MODELI Snimio Predrag Mitić

Bog uz našu pomoć

Rati endemske biljke

Piše: Miodrag Zupanc

eć treću godinu sateliti, televizijske mreže, radio signali, telefaksi, štampa-

rije prenose u živo i u mrtvo rat u Jugoslaviji. Vidljivi i nevidljivi signali i zraci puni su mržnje, svireposti i bezumlja. Jedan od tvoraca rata, predsednik države, izmišljeni papa nacije, priča o verskom ratu, a nigde vere ni verovanja.

Priča mi prijateljica, docent na Filozofskom fakultetu, da su na času, spontano, poveli razgovor na temu crkva i država, crkva i rat. Kaže, da je polemika živnula, javila su se oprečna mišljenja, trajala je gotovo čitav sat ı onda naglo utihnula kada je ustao jedan ćutljivi student iz poslednjeg reda i rekao kako je

čitava priča bespredmetna, jer,

on lično zna popa koji je klao

'nedužne ljude. Moja prijateljica

ga je upozorila da oni, u tom amfiteatru, vode akademsku raspravu, da ne dozvoljava senzacionalizme (rekla je i naklapanja). Student je odgovorio, mirnim glasom, da to što on govori nije senzacionalizam, nije naklapanje, rekao je da se to desilo u ličkom selu tom i tom, tačan datum, ime popa i dodao da je on lično držato te žrtve koje je taj pop klao. Zatim je izašao sporim korakom. Tako se završila ta akademska rasprava na Filozofskom fakultetu.

O veri. Kod Žida pronalazim misao kao spasonosni lek:

„Bog tek nastaje i to uz našu pomoć“.

Kažem u sebi, to se zove dotaći istinu. Krećem se u suženom krugu ljudi koji pokušavaju da deluju pozitivno, da se nekako suprostave zlu. Znači na jednoj strani su „oni“, na drugoj „mi“. Veoma često, ljudi sa strane „mi“ ogovaraju ili iskrivljeno tumače njihove postupke. „Mi“ ljudi grešimo na razne načine, ali kao i svi imamo pravo na grešku, zato iskrivljeno tumačima (ogovaračima) pokušavam da objasnim da niko od nas ne sme se frljati kamenjem na bilo kog od „mi“. Nadam se da je tako i kod „onih“. U tom grmu leži šansa za pomirenja.

Otmica putnika na pruzi Beograd — Bar!! Nisam imao pojma da deo pruge prolazi kroz Bosnu. Pada mi na pamet vic u kome te sagovornik pita, da li si

čuo da tamo u Burundiji ubijaju pekare i komuniste? Svi odgovaraju pitanjem: Zašto pekare? Zašto dva crnca? Ali i ta otmica više nije vest. Odletela je iz novina kao onaj požuteli list o otmici sedamnaest ljudi, onomad, iz onog autobusa kod Prijepolja.

Verski rat!? Ž. V. kao lud ide kroz Beograd i urla, a niko ga ne čuje, da Sarajevo gađaju i oni i ovi, da gađaju ljude koji su spremni na suživot, gađaju ih samo da dokažu kako taj suživot nije moguć.

Sarajevo gađa i štampa, beogradska, zagrebačka, svetska (Dž. S. koji je jedva spasao glavu iz Sarajeva, viče iz belog sveta (beli svet je svet pravednih bogova) da ne pominjem Oslobođenje!! Ne pominjem, Oslobođenje nisam video, ne pamtim kada. Verujem, tačnije, hoću da verujem čoveku koji je izleteo iz sarajevskog pakla.

U sred ovog „verskog“ rata, pada sneg i duva košava. Kao ludak nosim torbu u kojoj je bunda nasleđdena od moje babe.

Dakle, kroz sneg i košavu vučem babinu bundu klizavim beogradskim ulicama. Tako od krznara do krznara. Ne bi li je prodao po iole pristojnoj ceni. Prodajem tu babinu bundu jer sam posle toliko godina rada i radova, osiromašio kao crkveni miš. Manje više ja, ali i dete mi osiromašilo to me najviše boli, zato ja kroz ledeni vetar i sneg vucaram tu torbu sa babinom bundom. Računam, baba je pokojna, ne zna za ovaj sneg, ovu košavu, da su ovdašnji krznari pravi pljačkaši i da će ta bunda u svakom slučaju otići na raboš, kao što i moja ćerka ne zna sve ovo. Ona je živa i zdrava, pere sudove u centralnoj Evropi, u Zlatnom Pragu, dok Beograd ni ovaj sneg ne može da obeli, kamo li pozlati. Dakle, usred ovog „verskog“ rata, dok vučem tu torbu po košavi i snegu, srećem prijatelja koji pripada strani „mi“. Srećan je, uspeo je da nađe dodatni posao, za dobre pare šofira neku stranu teve ekipu. Predstavlja me, kaže ko sam i da sam kolega sa beogradske televizije. Strana teve ekipa se smeška (isti dripci kao i naši) zovu na piće i ako i oni i ja žurimo na različite strane — oni na zadatak, ja da uvalim negde babinu bundu. Dok plaćaju turu, ti teve dripci, vrlo dobro znaju ko je njihov šofer. Moj prijatelj je autor i urednik neviđeno mnogo dobrih knjiga.

Onda u nastavku i dalje vučem onu torbu kod krznara koji je gore, čak na Čuburi, po preporuci nekog drugog krznara. Prolazim pored nekadašnjeg restorana London, sada Dafiment banka, gde vijuga golemi ruski red, od koga okrećem postiđeno glavu, a opet stanem jer me neko doziva. Taj neko iz ruskog reda je moj drug iz ulice, iz detinjstva. Ostavlja red, dosta mu je, zaledio se, cupka u hodu

oko mene, ne pitam ga ništa, a

on mi priča da nije ni „mi“ ni „oni“, kaže da je izgubio posao, kaže da je bio zastupnik neke strane firme, sankcije ugasile firmu, sve otišlo dođavola, osim

YUDIN DINAR 55% НЕ. DINAR ~ 15.00 51. ТОКАК _ 192.80 МАК. DENAR 10 ii

5. Podatak se odnosi na prodajni kurs u monjačnici.

Barometar НО

dvoje dece i žene koja radi kao nastavnik biologije u školi koja nosi ime jednog velikog srpskog biologa koji nije bio Srbin. Kaže, ženina plata mala, žive od Dafine. Kaže da to nigde nema, onaj ko radi nema para, onaj ko ne radi (uloži kod Dafine) ima para. Kažem, znam ga iz detinj-

stva, znam da je uvek bio bistar ~

i snalažljiv. Snašao se uprkos

ošavi i snegu koji pada. Zove me kući, blizu je, popićemo piće, kaže, kupio je neku moju knjigu, deca su oduševljena ilustracijama, stalno je nosaju, kaže i da njegova žena zna jednu moju emisiju i da je htela da mi se javi, jer ona ima sjajne đake za slikanje. Meni je dosta te torbe koju vučem, kažem mu da sam se i ja smrzao, dosta je bilo smucanja, idemo kod njega da upoznam tu decu i tu ženu.

I dok se vozimo njegovim Pežoom iz 1978. ka kući mog druga iz detinjstva ja znam da ćemo voditi jalove priče o nestašici novca, platama, politici, ratu, možda o glupostima iz de-

tinjstva, o deci, o poslu, o košavi ·

i snegu koji sada pada, misliti na mrtve ali i žive kojima se čini sva ova tragična šteta, đavoljski тоспо uništavanje suštine bića, lomšljenje suverenosti, blaćenje “unutrašnjosti čoveka, drobljenje svesti, šabloniziranje volje i instikta, do savršenstva otuđivanje ljudi od samih sebe i stvarnog sveta. ;

Obrnuto. Piće je bilo dobro, kafa ukusna, deca mirna, žena blaga. Od nje sam dobio pokion, pričala mi je o endemskim biljkama. To su retke biljke, nekada i živi fosili, koji rastu tek na nekim mestima. Obično su plemenito lepe. Kaže mi da je ona u svojoj bašti gajila runolist i još neko bilje koje je donela sa Kopaonika. Pitam je, kako to misli

— gajila? Kaže, može da se gaji,

kao što se gaji karanfil, kao kukuruz, kao žito, kao kupus. Čim digneš ruke, ne pleviš, ne hraniš, nadjača korov i biljke bacaju prah daleko, daleko u nadi da postoje mesta gde ih neće napa-

dati korov.

511

0.005

0.06 - 0.07 1.490

LASER