Борба, 24. 04. 1993., стр. 15

Ja Бг 3V | )q rri

53 об Па Ti! 212 а i тб Бп [11

ан ери инејеве

INTERUJU

SUBOTA-NEDELJA, 24-25 APRIL 1993. GODINE Џ

пе НЕ И ИО ориЕ 8

Heroji bolesnog

Nema više atmosfere za razgovor, doma' ćinskog rituala, bliskosti.

„Ovo što je ostalo...“

— Gledam pre neke večeri jednog filozofa iz Sarajeva i — slažem se: ljudi su ovce. Slušam ih, govore: „samo nek je mir“. Pa to kaže i majka curice od 18 godina koja već mesec dana ne sme da izađe u grad. Kakav je to narod. On je doveo do ovoga i vreme je da se već kaže da je i on kriv. Ne mogu se svi praviti ludi dok invalidi prolaze ulicama, a da vas to tresne tek kad jedan takav uđe i u vašu kuću... Ne znam, ovo što vidim da je ostalo, ne verujem da može da izvuče ovu zemlju.

— Ovaj čovek je rudarski inženjer koji je radio u celoj Jugoslaviji (pređašnjoj), i vratio se kući, u Šumadiju, jer je želeo da se skrasi, a onda je, kako reče, zbog dece,

„u poslednjem“ trenutku odlučio da ide, ·

sa celom porodicom. Mlađi dečak je obavestio o dolasku autobusa na terminal kod depandansa hotela „Slavija“. Glava porodice nervozno ustade sa klupe, dohvati najveći kofer; ostala dva prihvatiše žene i stariji sin i krenuše, skoro u koloni.

Autobus sa putnicima za Johanesburg uskoro je otišao. Grupa na Slaviji time nije postajala manja. Rasla je, kako se približavalo vreme za polazak još tri vozila. Mlad razdragan svet, uprkos svim pretpostavkama o dramatičnosti trenutka odlaska. Ula-

Dobri građani Kanade

amo prošle godine u Kanadu je iz

Jugoslavije otišlo 2.900 ljudi. Od de-

setoro koji konkurišu, šansu za vizu imaju jedno ili dvoje, saznajemo iz razgovora sa gospodinom BHrajenom Kejsijem, prvim sekretarom ambasade Kanade i kanadskim konzulom u našoj zemlji (u vreme snižavanja stepena diplomatskih odnosa između dve zemlje).

Ove godine se, po rečima prvog sekretara, očekuje veći priliv. Školovani ljudi u bodovanju dobijaju više poena nego do sada. On predviđa da će Kanada 1993. godine primiti oko šest hiljada ljudi iz SRJ. Šanse za useljenje su proporcionalne visini stručne spreme, a među najstručnijima, na najvišoj ceni su inženjeri i svi iz oblasti kompjuteristike. „To je dobar, kvalitetan kadar. Povratne informacije o njima su dobre — oni su dobri građani Kanade i život za njih tamo nije loš, ali ne mogu svi ljudi da nađu posao u svojoj profesiji. Mali broj onih koji se ne snađu, vrati se nazad“, govori gospodin Kejsi.

Kanada će ove godine izdati pet do šest hiljada iseljeničkih viza Jugoslovenima. Nešto povoljniji tretman imaju izbeglice iz Bosne i Hrvatske. Procedura od popunjavanja formulara sa osnovnim podacima do iseljenja traje oko šest meseci. Na kraju odlučuje utisak koji, iz razgovora sa „kandidatom“, stekne službenik Ambasade. Sa iseljeničkom vizom, ovdašnji čovek u prekomorskoj zemlji dobija pravo na socijalnu pomoć (dok ne pronađe posao), a

ze u autobuse lekari, inženjeri, tehničari, medicinske sestre, učitelji, jedan filozof, dvojica automehaničara... I njihova mala deca. Čoveku je neprijatno da uđe u njihovu poslednju ovodržavnu intimu, a i oni, kao da sada ne mogu da se sete zašto odlaze. Prestali su da razmišljaju o tome i pomalo su euforični,

Pretpostavljena drama njihovog odlaska više nije njihova. Ona ostaje onima ovde. Ili će (ovi ovde), na sve sočno da otpn kao nonšalantni onaj delija u beim čarapama koji šeta Slavijom. Rudarskog inženjera koji je krenuo u Johanesburg, mladića koji putuje u Australiju, kao i oni što su se odlučili za kraće destinacije dramatično osećanje okoline je nateralo na ovakvu odluku. Odlazak je, u toj dramaturgiji, katarza.

Do katarze je put dug. Vodi kroz redove ispred zapadnih ambasada. Procedura je duga, prođe po nekoliko meseci do popunjavanja formulara i, ako se ima sreće, poziva na razgovor, pa potom, izdavanja vize.

„Pokušaću opet!“

Kanada je u poslednje vreme najatraktivnija za jugoiseljenike.

— Ona je zemlja reda, kaže Nikola koji je, zajedno sa ženom već dobio vizu. On je Sarajlija, clektroinženjer, tridesetogo-

dišnjak. „Kanada mi nudi ono što ovde nemam — perspektivu. Idem sa onim što imam — voljom, znanjem, tamo ću utrošiti vremena i truda i mislim da ću dobiti onoliko, koliko pružam. Ovde jc perspcektiva nikakva, svetla samo za one koji muvaju, a ja to ne umem“, kaže i doda još „nostalgija za Sarajevom bi bila glupa. Nostalgija za Beogradom, kad nema Sarajeva, takođe“.

Ispred ambasade Kanade u svakom trenutku stoji 20 do 30 liudi. Prostor za čekanje omeđen je kopljima koja se završavaju mesinganim javorovim listom i žutim gajtanom koji ih povezuje. Međunarodno-

-pravno gledano, suverena teritorija Kana- ·

de, predstavljena zgradom ambasade, za taj prostor, dovoljan da u redu komotno stoji dvoje ljudi, ušla je u teritoriju suverene Savezne Republike Jugoslavije. To je, ujedno, i simbolika situacije ljudi koji čekaju — stoje na jednoj zemlji, sa iskorakom prema drugoj.

Ćutljivi su, kao što su ćutljivi svi redovi u ovoj zemlji. Jedino, ovde umeju da prikriju nervozu. I ima manje stida kod ovih čekalaca, nego, recimo, kod onih ispred Dafiment banke. Imaju samopouzdanje i samopoštovanje. Sve do jednoga u ovaj red ih je naterala besperspektivnost u sopstvenoj zemlji. To oni sami kažu. Svi do jednoga. I tridesetogodišnjak u žutoj

košulji koji je dobio vizu (ne kazuje ime ·

kako neko ne bi rekao „i on je, znači, otišao“), i pilot kog avioni JAT-a na stajanka-

PRVO — RAZMISLITI: Brajen Kejsi · (Snimio: Branko PANTELIĆ)

posle tri provedene godine i pravo na dvojno državljanstvo.

Gospodin Brajen Kejsi svima koji kreću odavde u njegovu zemlju preporučuje, pre svega, da dobro razmisle i izvagaju svoje razloge za takav put. A onda sledi savet da u naumu za odlazak ne zaobilaze Ambasadu, i obavezno zaobilaženje raznoraznih agencija koje nude vize i „povoljno iseljenje“, jer ni jedna od tih agencija nije relevantna za takav posao. Ni jedna nije kontaktirala Ambasadu.

letenja koji je nešto sveta video, ali hoće da ga vide i njegova deca, mašinski tehničar koji se još uvek ponosi što je Jugosloven; Mostarac koji je odluku o odlasku doneo na ratištu... Besperspektivnost! I niko, nasuprot opet postojećoj predstavi, nije popljuvao zemlju na čijoj teritoriji stoji.

— Ne volim to pljuvanje. Ljudi su glasali i dobili ono što su odabrali. Ipak mi nismo tako loši, da bismo zaslužili toliku patnju. Jednostavno — kockice su se složile. Ova država će kad-tad zažaliti za nama. Režim nam se nikada nije obratio da nam nešto ponudi, a mi hoćemo samo da radimo i da živimo. To se od ljubavi i patriotizma ne može.

_ Priča je ovo tridesetogodišnjaka u žutoj košulji. Tipična priča, opšta priča iz emigrantskog reda. Oni ne veruju da bilo šta može da se promeni, ni za 20 sledećih godina. Njihove priče su mrtve, a na odlazak iz zemlje nateralo ih mrtvilo, za koje kaži da još uvek izgleda beskrajno. Niko od ljudi sa Slavije i iz reda pred kanadskom ambasadom svoju odluku o odlasku nije doneo u afektu. Ona je pripremana vrlo oprezno i postala je konačna kad su se „složile kockice“, kako to reče mladić u žutom džemperu.

Na vratima Ambasade čovek čiji formular sa generalijama nije uzet u dalje razmatranje. Ruke su mu se naglo spustilce niz telo, usne zategle, okrenuo se u mestu ı nekome rekao: Pokušaću opeti >

ma podsećaju na propadanje; kontrolor.

društva

Dr Dobrivoje Radovanović, direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja ·

Nadežda Gaće

ugoslovensko društvo je u dubokoj krizi. Jedna od bolnih novina je visok stepen kriminalizacije, koja se oseća na akom koraku. Deci se skidaju patike sa nogu i jakne sa ramena, malo starijima naoružani banditi upadaju u stanove ili kradu kola dok čekaju na semaforu. Strah je masovna pojava i ljudi se plaše i sadašnjosti i budućnosti.

Mnogi bivši kriminalci su postali politički prvaci nacije, a započeo je tok i u obrnutom smeru, hapšenjem dva ministra vlade, sa nagoveštajem da će biti podosta bivših prvaka koji postaju kriminalci. O stanju i tendencijama u oblasti kriminala razgovaramo sa dr Dobrivojem Radovanovićem, direktorom Instituta za:kriminološka i sociološka istraživanja.

Postoje li i kakve su razlike između stepena i oblika kriminala u današnjoj i nekadašnjoj Jugoslaviji?

— Razlika je velika. Imovinski kriminal i teške krađe rastu po stopi od 30 do 40 odsto, a nasilni kriminal iznad šezdeset odsto više nego ranije, dok je broj neotkrivenih krivičnih dela izuzetno visok. Za poslednje dve godine, skupilo se gotovo

"роја miliona neotkrivenih krivičnih dela.

To bi bila prva razlika, tj. razlika u obimu kriminala u odnosu na raniji period. Razlike postoje i u prirodi kriminala. U oblasti imovinskog kriminala mi smo ranije imali provalne krađe klasičnog oblika, a sada imamo tu vrstu krađa sa upadima u stanove u kojima su prisutni stanari. Posebno je porastao broj oružanih napada. Sada su bombe, mašinke i pištolji u redovnoj upotrebi tokom nasilja, a ranije je najčešće korišćen nož. Porastao je i broj silovanja, koja su sada drastičnija po nanošenju teških telesnih i psihičkih povreda.

Oružje je postalo statusni simbol i sve je više zaljubljenika u pištolje i drugo vat-

reno oružje. Kako objašnjavate taj feno- .

men?

— To se lako objašnjava sveukupnom ratnom i političkom situacijom. U svakoj. ratnoj situaciji prisustvo oružja je neizbežno. Budući da ima mnogo ljudi sa sklonostima ka upotrebi oružja, oružani napadi postaju gotovo svakodnevna pojava. Mi imamo još jednu otežavajuću okolnost etničku sklonost oružju. Kroz istoriju smo negovali kulturu ljubavi prema oružju i glorifikovali ratničke osobine naroda. Poznati su slogani „Srbi su ratnički narod“, „Srbi su pobednički narod“. Ovome treba dodati dva aspekta političke situacije: na'cionalizam i šovinizam kao prvi, i visok stepen netolerancije među političkim strankama kao drugi. Iz takvog političkog miljea izrastaju heroji koji su vični oružjui oni postaju zaštitnici nacionalnih interesa.

Može li se sa psihološke tačke gledišta reći da smo u patološkom društvu?

— U celini gledano, nisino. No, nalazimo se u izvanrednim okolnostima koje produkuju patološke simptome, pa se može reći da smo u stanju socijalne patologije. Rat totalno izmeni ljude. čak i one koji imaju normalnu strukturu ličnosti. Strah u borbi, prizori razaranja, prizori mučki ubijenih civila i dece, smrt ı ranjavanje bliskih prijatelja, sve to može da dovede i dovodi do teških psihičkih deformacija. Čovek, nakon takvih doživljaja, ne kontroliše svoje postupke i traži osvetu, ne gledajući ni kome ni kako se sveti.

Mi se već nalazimo u situaciji da se neistomišljenici iz sopstvenih redova proglašavaju izdajnicima i neprijateljima.

— To je prvi korak ka ratu samih sa sobom. Netolerancija prema drugačijem političkom pogledu, ili prema drugačijem viđenju srpskog nacionalnog interesa, ili prema drugim nacionalnostima i nacijama unutar Srbije može lako da preraste u

otvoreni sukob. _ . Dakle, obolelo društvo se prepoznaje

po procvatu kriminala. Raste li uloga politički motivisanog kriminala?

— Krimiinal je samo jedan od znakova generalne patologije društva, proizašlce iz prilika u kojima se nalazimo, i po SVOJ pri-

25: МИ дина лиле

klasičnog i političkog kriminala u nas. Sudilo se za kontrarevolucionarnu delatnost, za verbalni delikt, za neprijateljsku propagandu, ugrožavanje ekonomske moći sistema i slično. U krivičnopravnom smislu toga, na svu sreću, više nema, ali u kriminološkom smislu postoje novi oblici kriminalnog ponašanja kao što su netolerancija prema drugim nacijama, vršenje pritisaka za iseljavanjem, otpuštanje sa posla, pa čak i fizički napadi. To su novi oblici političkih delikata u kriminološkom smislu; iako se po ponašanju mogu podvesti pod klasični kriminal, oni zbog političke konotacije koju nose, postaju politički delikt. Država mora, po svaku cenu, pa makar izgubila deo popularnosti, sprečavati i goniti krivce za ovu vrstu političkog Kkriminala, jer ako to ne uradi, ona se pretvara u državu nasilja, i svakako, ne demokKratsku državu. ~ у

Mnogo se govori o sprezi države i kriminala. —

— Država nije u sprezi sa klasičnim kriminalom. Ono gde najčešće postoji veza države i kriminala je takozvani organizovani kriminal, koji po definiciji sarađuje sa državom i bez nje ne može da opstane. U našim uslovima ta vrsta organizovanoS kriminala se tek razvija, a njemu pogoduje loša ekonomska situacija. Policije celoga sveta, pa i naša, sarađuju sa organizovanim kriminalom da bi otkrile druge grupe i bande, a to nema nikakve veze sa ekonomijom. Konačno uz kriminal ide i korupcija i ti lanci korumpiranosti povremeno pucaju. Tako poslednji obračuni u beogradskom podzemlju kad su ubijeni vlasnici dva kafića mirišu na umešanost savezne policije, ali se mogu objasniti i individualnom umešanošću pojedinih policajaca u te lance korupcije.

Vi smatrate da veza organizovanogz kriminala i države u nas nije još uvex snažna?

— Na našim prostorima ta veza se сек začinje. Postoji u području trgovine oružjem, drogom, pranju novca, prostituciji i vrlo verovatno u trgovini prehrambenim proizvodima i naftom. Stepen saradnje kriminala i države može_biti znatno veći nego što je sada.

U toku je velika akcija suzbijanja kriminala u Srbiji. Uhapšeni i osumnjičeni su mnogi viđeni ljudi, pripadnici vladajuće oligarhije. Da li će ova akcija biti odgovorno izvedena do kraja?

— Postoji nesrazmera između stepena kriminalizacije i reagovanja državnog aparata. Imam utisak da se akcija vodi kampanjski, što najbolje pokazuje činjenica da više nema na ulicama onog prisustva mil!cije koje je bilo pre mesec dana kada je vršena kontrola vozila radi potrage za oružjem. Mislim da nije moguće celu akciju svesti na hapšenje par uglednih ljudi, dva ministra istog resora bivše i sadašnje vlade, jednog ili dva čoveka iz službe platnog promcta. Ako je korupcija prodrla do vrha vlasti, onda je nemoguće da je tako mali broj umešanih. Bojim se da se akcija razvodnjava i svodi na hapšenje direktora nekoliko firmi, ali ne i onih za koje su ti direktori neposredno radili. Ozbiljna država, kojoj je stalo do ugleda na duži rok, mora da raščisti sa kriminalom i korupcijom u svojim redovima, pa ma ko da je umešan, kao što to radi Italija gde će se suditi i bivšem pređsedniku vlade, Апатгеotiiu .