Борба, 24. 04. 1993., стр. 14

IV SUBOTA-NEDELIA, 24-25, APRIL 1993. GODINE

ТЕМА

Pogreb ubijene nade

Marš mirnodopskih izbeglica

U poslednje Iri godine zemlju je napustilo više od 330 stručnjaka, o osfalim mladim emigrantima aržava ne vodi evidenciju. Odlaze, kako kaže je-

Perica Vučinić

diaze ljudi iz ove zemlje.

Svake večeri, na sve tamniju i ru-

ševniju beogradsku Slaviju, prigušeni gradskom bukom, prikradu se četiri do pet autobusa i odvoze naš svet — prvo u Budimpeštu, Bukuretš ili Sofiju, a oni odatie idu, dalje, ne ulazeći pri tom još uvek u statistiku zemlje koju napuštaju. Podatke o njima prikupljaju instituti i pojedinci. Prema onome što objavljuje Institut za međunarodnu politiku i pravo, između korica projekta „Naši naučnici i stručnjaci u inostranstvu“, kojim rukovodi Vladimir Grelčišć, nalaze se podaci da je od 1979. do 1992. godine ovu zemlju napustilo 586 doktora, magistara i visokoobrazovanih

stručniaka. Od njih 57,7 procenata u po-

slednje tri godine, što je više od 330. Kad su ovakve brojke u pitanju, odne-

dan od njih, zato što domovina fraži „da је volim onako kako [0 опа ћо-

će: prvo je prelila da me mobiliše, a onda zapretila gladu, besposlicom,

i ponovo rafom"

kud svi nalaze za shodno da pomenu reči ruskog fizičara Pjotra Leonidoviča Kapice, koji je rekao da je „dovoljno da iz jedne zemlje ode 50 vrhunskih naučnika, pa da se u njoj obezglavi nauka“. Ova zemlja je, međutim, mala zemlja. I otišlo ih je više od 50. Prema rečima Vlastimira Matejića, početkom godine, dok je još bio na funkci-

ji saveznog ministra za nauku i tehnologi-

ju, samo iz Instituta „Mihailo Pupin“, na čijem je čelu on, prošle godine otišlo je u inostranstvo 70 istraživača, što je 20 pro-

cenata aktivnih istraživača kuće. Matejićeva procena da je otišlo oko 15 odsto cclokupne srpske istraživačke populacije, što Je oko 1000 ljudi.

Bez ogorčenja, bez radosti

Odliv mozgova, tako se to zove i piše se bez navodnika. Izraz je praktičnom

upotrebom dobio potpuni legimititet, za- –

Svet u očima, domovina

Milica Kovačić

oš od jeseni 1991. godine, kad su Beog-

radom počeli da kruže pozivi za mobi-

iizaciju, kad se rat toliko približio da га niie bilo samo na vestima već i u pričama ijudi po autobusima, u očajnim izrazima lica izbeglica, kad je inflacija počela da unistava tragove normalnog života, hiljade miadih. Beograđana svoj grad je zamenilo za drugi, sigurniji i opušteniji. Redovi ispred ambasada „obećanih zemalja“ bili Su SVE VeĆI.

Trg na Slaviji postao je prag za vrata u svet. Svakodnevno, u večernjim satima odatle polaze autobusi koji prevoze naše ljude do Budimpešte — našeg mosta sa sverom. Odatle idu u Frankfurt, Kanadu, Ameriku, Južnu Afriku, Indoneziju... Aktusine i „egzotične“ države postale su i one iz istočne i srednje Evrope — a sve do skora smo se podsmevaii njihovom standardu. Oni koji napuštaiu zemlju prepoznaju se na prvi pogled po setnom osmehu i kriSom obrisanoj suzi. Okruženi su rodbinom i prijateljima. Godine koje su iza njih smestili su u par kofera i ruksaga. Nerado pričaju o svom odlasku, a i kada prozbore koju, sve se završava rečima — morali smeo, budućnost ovde izgleda krajnje neiz-

Slavija, poslednja st(r)anica

Oni koji odlaze nerado pričaju o svom odlasku. | kad prozbore Koju, sve

se završava rečima — morali smo. Kada se promeni sistem | каа пат, bude dozvoljeno da Živimo, Vratićemo se

vesno i crno. Kad se promeni sistem ı kada nam bude dozvoljeno da živimo, eto nas nazad!

Ivana ı Goran su mladi bračni par. Ona je medicinska sestra, on kompjuterski specijalista. U Torontu su im prijatelji. Pozvali su i njih, za prvo vreme obećali im smeštaj. Kažu: Špajz nam je pun brašna, šećera i ulja. Sapuna i praška imamo za naredne tri godine. To nije normalno. Odlazimo, jer ne želimo da narednih deset godina života provedemg u iščekivanju da će doći bolji dani, da ćemo opet normalno živeti. Dosta nam je ovakvog života koji se svodi na preživljavanje — puku borbu za epzistenciju.

— Šta mi vredi što sam završio fakultet u roku, što mi je prosečna ocena devet, kada sam na birou tri godine. Ovoj zemlji izgleda ne trebaju diplomirani tehnolozi. Pokušaću u Johanesburgu. Za prvo vreme neću se libiti da „šljakam“ po restoranima. I to jc bolje nego ostati ovde. Najbolji or-

tak mi je otišao pre šest meseci i kaže da je dobro. Snašao se. Valjda ću i ja. Srećom nemam svoju porodicu. Ko bi sada bio u stanju da se brine o ženi i deci — priča dvadesetsedmogodišnji Marko.

U početku „velike seobe“ naših ljudi skoro svi su bili kategorični u „javnim pravdanjima“ da se ide na privremeni boravak, jer je želja za bližnjima, rodnim gradom i zemljom velika. Međutim, situacija koja se pogoršava iz trenutka u trenutak, čini da se ta ista želja gubi pod naletom sve češćih i crnjih vesti.

— Imala sam svoj butik, ali poslednjih meseci robu nisam mogla da nabavljam. A i kupovna moć građana je opala. Prestala sam i da izlazim na omiljena mesta i shvatila da strašno patim. Ovo više nije moj grad i meni nema mesta u njemu. Stara ekipa prijatelja odavno se rasula po celom svetu. Idem i ja da okušam sreću, priča Sanja. Dvadesetdevetogodišnji Aleksandar je

koferu

živeo je. T deluje hladno, egzotično, kao lobotomija. Na sve mračnijoj beogradskoj Slaviji, međutim, sasvim ovozemaljska atmosfera. Koferi na pločniku i ljudi u grupicama oni koji idu sa onima koji ih ispraćaju. I, valjda nigde u ovoj zemlji nema toliko smeha i vedrine kao na ovom mestu. Ozbiljne priče su ispričane, ozbiljne stvari dogovorene, viza i karta u jednom pravcu su u džepu. Oseća se olakšanje. Što napuštaju domovinu.

— Domovina... — ha — kaže mladi elektroinženjer dok očima traži nešto na nebu. — Jeste ona meni to, ali... Ne zna, mislim da je ona samu sebe ubila u meni. U onome što sam osećao kao svoju zemlju

postalo mi je muka i sve više sam osećao —

teskobu — nadolaze polako reči ovom čoveku. Tražila je da je volim samo onako kako je to ona htela — prvo je pretila da me mobiliše, a onda zapretila glađu, besposlicom i, ponovo, ratom. A ja sam želeo samo da radim i da pristojno živim, veli mladić.

Je I' ogorčen? Nije. Srećan što odlazi? Nije. Radostan? Sad jeste „na neki način“, ali ne zna da li će biti kad stigne u Australiju u koje se uputio. Nada se da će da radi u svojoj struci. >

Mladićeva majka, koja mu je savetovala da ne kaže ime, gleda uljeza koji postavlja pitanja pogledom koji nije baš prijateljsk. Mladićev drug je odjednom zamišljen i ćutljiv. On je zatražio vizu u ambasadi Kanade i čeka odgovor. Elektroinženjer, takođe. - о

Мало је imena u ovoj priči. Sve je manje imena uopšte. Kao da su ljudima celi životi raskriveni, pa, kad je tako, bar ime neće da kažu. –

— Mopgu li da vidim novinarsku legitimaciju, pita čovek koji sedi na klupi sa ženom i dvoje dece. ;

— O. K. — promrmija i onda započne, u falasima:

— Idem u Johanesburg. Ne mogu više da gledam primitivizam i prljavštinu. Zađubreno je sve od Slavije do Terazija, upropašćeno sve ono što smo negovali. Desetak dana sam u Beogradu, u hotelu. Izađem uveče da kupim prvo izdanje novina i uvek gledam tuču — policije sa narodom ili naroda između sebe. To su nam napravili i ja neću više da učestvujem u tome.

— Ogorčen? |

— Razočaran. Najviše moralnim padom, ne materijalnim. Kad izgubiš novac, nekad ćeš ga povratiti. Moral — teško. Imam 40 godina i poslednji je trenutak da idem. Čovek izgubi prijatelje, rođake... svi se zatvorili, nema komunikacije među ljudima. Niko ne može da te sluša. Čak i kod kuće, mi među sobom gledamo dnevnik i potpuno zanemimo. A i jadno je. Nemaju ljudi više čime da te ponude. Kafa i to je.

inženjer elektrotehnike. Za početak ide u Indoneziju, a odatle „možda, ako sve bude teklo po planu, probaće da se trajno nastani u Australiji“. O povratku u Beograd ne razmišlja, ma koliko mu loše bude išlo u tuđini. „Možda, zaista možda, se vratim jednoga dana, ali- samo u funkciji strane tehničke pomoći“.

Trenutna stagnacija nove emigracije, koja je prisutna u poslednjih mesec dana, tumači se kao naglo „zatvaranje“ obećanih zemalja pred naletom „mladih, pametnih Jugovića“. Talas odlaska visokoobrazovanih ljudi, koji odavno izmiče svakoj zvaničnoj kontroli, preplavio je svet. Zvaničnici se „bune“ protiv pridošlica, ali komentar jednog zapadnog diplomate — da niko nije lud da protera stručnjaka koji je spreman da radi pod, za njih, veoma povoljnim uslovima, uliva nade našim ljudima. Svetski restorani, prodavnice, pabovi,

bioskopi... popunjeni su radnom snagom

naših intelektualaca. Retko ko od njih je

pronašao posao u struci. No, ni takve in-

formacije ne sputavaju one kojima je pre-

ko glave život ovde, da se upuste u novu _ životnu pustolovinu.

Noći bez dnevnog reda, na platou ispred hotela Slavija ponavljaju se... Autobusi za Budimpeštu idu učestalo i odvoze one prave, bistre, kreativne Beograđane koji osim malo prtljaga sa sobom imaju i „kartu u jednom smeru“.

Ба ни +