Борба, 24. 04. 1993., стр. 23

бе бе еф

до ==

~" – Рт.

>" ме У:

Мр О] о] _ ~

o “o пон о

— wa

eo rar Ta

бота ома

=

ВОВВА i | DRUSTUO SUDOTA-NEDELJA, 24-25 APRIL 1993. GODINE XIII

Аодом и омогзкој мгес

Naša udruživanja i naše koalicije

UMIRE LI ĐDUH BEOGRADA: Knoez Mihailova (Snimio Zoran Raš)

sa političkim protivnicima ı pritom, O istom ruhu i kruhu, poseljači, dakle, prole-_ tarizuje državna zajednica. To se sada može prepoznati i nazvati nacional-socijalistički siniokizam posleratnog Beograda. „Nacionalistima hiljadu puta treba ponoviti, kaže Todosijević, da sa dolaskom socijalizma počinje gušenje kosmpolitizma u Varšavi, Krakovu, Istočnom Berlinu, Pragu, Budimpešti, Bukureštu, Sofiji ! Веogradu. Tamo gde se to moglo, ostvarena je nacionalna čistota gradova i prekidane su ili otežavane kulturne, naučne, ekonomske i ljudske veze sa Evropom. Iza šuplje smicalice o dekadentnom zapadu i svakom strancu kao mogućem Ššpijunu, krila se ksenofobija, nacionalna neiživljenost i stvarna svest o manjoj vrednosti. Samo se inferiorni ljudi i inferiorne zajednice moraju plašiti babaroge pod imenom novi svetski poredak, smatra Todosijević. Savršeni vid nacionalnog socijalizma za Rašu Todosijevića, u balkanskoj izvedbi, veoma nalikuje Pol Potovoj zamisli o uništenju gradova i gradskog stanovništva i njihovo upućivanje na seosko-fabrički ili novo-beogradski način života. „Pod krilaticom: juče skojevci danas kriminalci, nacionalizmi na tlu bivše Jugoslavije imaju tri ideološka kraja: obnavljanje ratnog komunizma, obnavljanje nacional-socijalizma uz slovenske folklorne detalje i navodne rituale i, kao treće, u ime krvi, tla i duhovnosti, rat do istrebljenja sopstvenog,

srpskog naroda. Svc ostaio jc Zeleni Vc-

nac.” „Sve svetske metropole, kazžc filmski

reditclj Branko Balctić, asimiluju pridošlice uzimajući od njih najboljc, ali ıh daruju svojim iskustvom, mudrošću. Osim Веорrada. U njemu razni narodnjaci, lumpcn rukovodioci, svojim osećanjem polusvcta, svojom duhovnom provincijalnošću prilagođavaju Bcograd sebi. Kako jc kratak put od istinske svctske metropole duha do jada i čemcra njcpovog, bitisanja, uzvikujc Вајенс, ргтесијис! Како дић Веоргада ropće pod histerijom nacionalističkog, (zlo)duha, pod pritiskom Bidža, Badža ı Budža.“

Sunčana strana duha

„Reče mi jedan čock, kažc na kraju Baletić, kako jc ovdc laž prcdmct u školama, a ja mislim da jc laž postala sastavni element vazduha. Nije smog ono Što nas guši već Laž! Pao jc Bcograd, jcr jc izgleda bio sklon padu. Ali uništen nije, uvcren sam da duh ovog grada, stvaran vckoviта, песе робјекпин. Омегеп зат Фа ćc sc оде тасен (Веојегадапзк! рокге! огрога svakoj gluposti, neznanju i nasilju, i da cc se širiti svc višc. Nadam sc da ću bar jednom prošetati sunčanom stranom bcogradskog duha prc ncgo što budem mrtav i beo(grad).“

„Bojim se da je govor o ugroženosti urbanog duha i urbanc kulturc danas govor cufemizma, upozorava ctnolog Ivan Čolović. Možda su prava imcna onoga što je ovde danas ugroženo: mir, sigurnost, fizički i duhovni opstanak. Ugrožceni su i

rad i selo i urbani i ruralni „duh“, smatra zolović. I centri i provincija. Izmcđu zgarišta gradova crne se popaljena scla. Zato se, takođe, bojim da se zalaganjem za spas „urbanog“ ne izazove nctačna predstava da je današnje stradanje gradova proistcklo iz nekog nepremostivog, civilizacijskog antagonizma između grada i scla. Taj antagonizam sada, ako ga ima, nije bitan. Premošćen je na strasan način: ognjem i mačem mržnje proglašcne urbcm ct oOrbem kao novi zakon prirode. Selo i grad su danas podjednako vclikc i tragičnc žrtve nasilja. No, nastavlja Čolović, istina Je da ideologija te mržnje i tog nasilja voli da se udvara sclu, hvaleći njcgovo krecpko zdravlje i tvrdu vcru, a da ocrnjujc grad kao leglo svih mogućih opačina i slabosti. Jer ta populistička i parafašistička idcologija veliča Zemlju, Krv, Rasu i Zivotinju. Ali njen mrak guta sve, svaku vrstu pamcti i kulture, i svima nudi i daje isto — ludost, mržnju i smrt“.

Ratna metamorfoza Beograda

Još je neizvesno hoće li iz tekućih istorijskih dešavanja Beograd izaći kao Velegrad Ili će regresirafi do nekadašnje balkanske kasabe. Sadašпја slika belog grada više je nego crna. Vajda kao izraz neke avangardnosti, ulicom prolaze neke mlade dame, patriotski naslrojene i „sofisl|cirane“, sa vencem belog luka oko Vrata

Tako većina izbeglica oseća nostalgiju za kućom i želi da se vrati, svi ipak znaju da do povratka neće nikada doći. Jer, kao jedini uslov da se vrate ispitanici navode da sve bude kao pre rata, što je po njima nemoguće. Uz sve to, sudeći po rezultatima istraživanja, izbeglice su nezadovoljne i prijemom Beograđana. Malo je ljudske pomoći, srdačnosti, saučestvovanja nego u sredini iz koje dolaze, smatraju ispitanici. Jedino što im se jednoglasno dopada je što u Beogradu nema rata. i

— Izbeglice nose jednu novu vrstu energije. Do izvesnih promena u gradu pod uticajem najnovijih migracija dolazi, ali one su kratkoročne. Sa dva miliona stanovnika Beograd je megalopolis za Srbiju, a veliki gradovi imaju ogromnu moć apsorbovanja. Grad na kraju, svoje obrasce ponašanja ipak nametne, kaže dr Žarko Korać.

Posebnu kategoriju novih stanovnika Beograda, privremenih ili stalnih, čine i ratnici. Oni će u velikoj meri uticati na porast netolerantnosti u gradu. Sa sobom nose čitavu „mitologiju sa ratišta: jak agrcsivni nagon, crno-belu sliku o drugom narodu i onom što se dešavalo na ratištu“. Svoju decu će obučavati u mržnji a to, smatra sociolog Vesna Korać, može biti pogubno jer najmlađi nemaju čvrsto izgra*. đene stavove. „Tako će biti favorizovani novi sistemi vrednosti. Postoji mogućnost da, ukoliko bi dušlo do građanskog rata u Srbiji, ultradesne snage manipulišu izbeg| сата, а najverovatnije bi im se najveći

deo izbeglica i dobrovoljno pridružio“, kaže Vesna Korać.

Profesor Vujović kaže da je jedna od definicija velegrada i da je to mesto proizvodnje saznanja. „A Beograd s obzirom na ogroman odliv mladog mislećeg sveta to više nije. Da li će se ti ljudi vratiti teško je iz Ove perspektive prognozirati. To je najveća nacionalna tragedija, jer nas odlazak ovih ljudi mnogo više pogađa nego ncka društva koja imaju bolju obrazovnu struk-

-turu“, kaže Vujović i dodaje: „Mi imamo

svega šest procenata ljudi sa visokim obrazovanjem i 60 procenata polupismenog stanovništva. Kada se od tog kontingenta obrazovanog sveta odlije intclektualna clita nastaju mrak, primitivizam, populizam, kič-kultura...“. .

Vujović za sadašnji Bcograd kaže da jc geto u getu i da nckadašnja metropola doživljava tipičnu entropiju, jer joj nedostaje komuniciranje sa svctom. Što Sc tiče nckakvih perspektiva i snaga koje će Beograd cventualno vratiti među cvropske metropole Vujović smatra da prvo treba zaustaviti svojevrsnu fašizaciju društva koje je počelo u vojsci, a stiglo je i do nckih kulturnih ustanova u gradu. „Intclektualci su snaga koja svojim уарајцсшт р]аsom treba da pozove društvo na otrcžnjenje ı da prizove idcje tolerantnosti. Ali, smatra Vujović, u Beogradu kao da nema spremnosti na građansku neposlušnost zbog izražene autoritativne svesti i mnogo lakšeg usmećravanja nezadovoljstva ljudi prema spolja nego prema unutra“.

Kad se govor! o političkom udruživanju, obično se pominje Udružena opozicija koja Je delovala među Srbima između 1935. | 1939, ali je sve počelo, ipak, nesto ranije

Piše: Desimir ToŠIĆ

našoj javnosti probija u izvesnim trenucima misao — kada je rcč o udruživanju političkop karaktera, poscbno opozicije — da jc u prošlosti bilo itckakvog udruživanja, pa se navodi samo Udružena opozicija koja jc dcjstvovala medu Srbima izmcedđu 1935. ı 1939. podinc. Istorija političkih stranaka pod našim podnoebljcm jc nešto duža: islina u pravom organizacijskom smislu svcpa nckih scdam decenija. Mislimo na vremc od osnivanja prvc stranke, Srpskc narodnc slobodoumnc strankc Svetozara Milctića, 1869. pa svc do osnivanja prcd sam rat Narodnc, scljačkc stranke profesora Dragoljuba Jovanovića, podinc 1940. Odmah trcba reći da sc život i rad političkih stranaka odvijao uglavnom u Srbiji

- iz prostog razloga što je Srbija i formalno i

stvarno nczavisna država poslc 1878. godinc, ali i iz još jednog krupnog razloga: Srbija je tada imala ambiciju, kao ni jcdna druga oblast nascljena Srbima, da uz državno-nacionalnu slobodu gradi i sistem unutrašnje slobode. Strankc izvan Srbije, po prirodi stvari, bile su samo „nacionalnc“, ali su sc nckc otrgic tom smeru, kao Miloetićcva stranka u Vojvodini, koja je bila dobrim delom jugoslovcnska i antiklorikalna. Srpskc stranke u autonomnoj Hrvatskoj, pod vrhovnom vlašću Mađar-

~ skc, i u Dalmaciji koja je imala takođe svoj

sabor ali je njomc upravljana ncposrcdnijc iz Beča, bivaju takodc nacionalnc, ali sc u Hrvatskoj probijaju i drugi programi, utoliko prc što sc vcć na prclazu iz XIX u XX vck ocrtavaju dva pravca, dvc nacionalnc politikc, jedan koji pokušava da nađc sporazum sa Hrvatima, a drugi žudi samo srpskoj državi. Sličan proces razvijao sc i u Vojvodini, gdc sc Milctićcv pokrct podvaja na radikalc, srpskc nacionalistc i libcralc milctićcvcec za sporazum s Hrvatima.

Među srpskim strankama izvan Srbijc nijc bilo pravih i dužih stranačkih udruživanja. Srpski samostalci i srpski radikali u Hrvatskoj našli su sc zajedno u Hrvatsko-srpskoj koaliciji 1905. ali to nijc bilo, kao što vidimo, srpsko ncgo hrvatsko-srpsko okupljanje u otporu Mađarima, ра розгедno i Austriji. U Bosni su sc pojavila tri smera poslc 1908. mcđu političkim strankama: konzervativna struja na čclu sa Jcftanovićcm koja ćc poslc 1918. godinc prići, prirodno, radikalima Nikolc Pašića; potom, nazovimo jc levom — socijalna, scljačka struja na čelu s Potrom Kočićem; i najzad politika srcdnjc linije oko mostarskog Naroda kojoj jc bio izvrstan ideolog — patriota Histo Radulović. Ta će grupa” gotovo ccla prići Dcmokratskoj stranci posic prvog rata, ali ncćc predstavljati većinu među Srbima. U Crnoj Gori nastajc život političkih stranaka u najsiromašnijem začetku. Posle donošenja ustava pojavljuje se u parlamcntu Narodni klub, a protiv njega dejstvuje „Pravi narodni klub“, i to je ispunilo jedva jednu dcccniju.

storija Srbijc je, prirodno, dalečko bo-

gatija. Prva politička struja javlja sc

već na Svctoandrcjskoj skupštini 1858; to je libcralni smer, okupljen oko mladih ljudi školovanih u inostranstvu. Ali, do pravc i formalnc organizacije političkih stranaka doći će tck 1881; svc tri srbijanske stranke — radikalna, naprednjačka (konzervativna) i liberalna, osnovane su iste godine. Srbijanski socijaldemokrati dobiće prvu organizaciju tek 1903. godine. Za vreme od ncke dvc dccenije, Narodna radikalna stranka Nikole Pašića ispunjavala je sama većinu glasova i većinu narodnih poslanika, iako su Milan i Alcksandar Obrenović sve činili da ih onemoguće. U toku toga pcrioda, izmedu 1981. i 1983 podinc nije bilo nikakvog „udruživanja“ ili

„ujedinjenja“, ni opozicije ni stranaka u vladi. Obrcnovići su svc činili da nateraju stranke na saradnju, libcrale i konzervativcc, kako bi lakšc vladali, ali to nije išlo nc toliko abog idcoloških razloga — iako ih je itckako bilo — koliko je odnos snaga bio takav da bi u svakom „ujedinjenju“ ili „udruživanju“ prcovlađivao uticaj ondašnjih radikala koji su, naročito u početku, bili za ono vremc lIcva populistička stranka, sa korenima u ondašnjem „utopističkom socijalizmu“. Takorceći svc vođe Narodnc radikalnc strankc bile su na ncki način učenici Svctozara Markovića, učcnici koji su cvoluirali, pa iako takvi, bili žestoko protiv rala 1876-78, protiv Turaka kao ı protiv rata protiv Bugara 1885. godinc. Jcdini trcnutak, kada jc došlo do opšte saradnjc stranaka, bio jc slučaj Ustavotvornop odbora koji jc 1888. obrazovao kralj Milan ı komc je on predsedavao. Obrenovići su pokušavali u vremc svojc vladc da nckako načinc zajcdnicu konzervativaca ı liberala — protiv radikala, ali je u stvari dalcko lakšc išla saradnja konzcervativaca ı radikala pred kraj obrcnovićcvske vladavinc. To nijc bila izborna saradnja, ncgo saranja u vlasti, koja jc bila rictačno obclcžena kao „fuzija“ dvcju stranaka, a ti naprcdnjaci (konzcrvativci) i radikali koji su učestvovali zajedno u toku 1901. godinc ı docnije nazivani su „fuzionašima“.

Za vremc prvih godina vladc Petra I Karađorđevića politički život, pa i život političkih stranaka sc rasplamsao, ali o nckom udruživanju ı ujedinjenju stranaka nijc bilo ni govora. Jedino u vremc ancksionc krizc došlo jc do konccntracije u vlasti na čclu sa istoričarem Stojanom Novakovićem 1909. godinc. Međutim, Nikola Pašić, u toku prvih mescci rata 1914, nije pristajao na „svcnacionalnu vladu“, ali je najzad pristao na koaliciju svojc stranke sa Icvim (samostalnim) radikalima i napredr.jacima. Libcrali su bili protiv rata i najvećim dclom ostali su pod okupacijom u Srbiji. Međutim, samostalni radikali na čelu s Ljubom Davidovićem i Miloradom Draškovićem napustili su koalicionu vladu 1917. u znak protcsta protiv sudskog ubistva pukovnika iDragutina Dimitrijcvića Apisa. S njima dvojicom povukao se iz vladc ı Vojislav Marinković iz kruga konzcrvativaca, ali bcz pravih političkih motivacija. Trcba dodati još jedan značajan podatak, a to jc slcdcćc: iako nije bilo udruživanja stranaka na izborima, ipak je bilo koalicionih vlada naročito u doba Obrenovića. Obc dinastije inače učestvovale su dosta uspcšno u razbijanju stranaka na taj način što bi u svakoj stranci pokušale i uspcvalc da organizuju svoje „dvorsko krilo“ koje jc stajalo višc pod kontrolom monarha nego pod uticajem onih organa koji su odlučivali u strankama. Jedna stranka je bila pod udarom obcju dinastija — a to je bila Narodna radikalna stranka. Borba Obrenovića protiv radikala je bila duga i žestoka, naročito između 1883. i 1888, i docnije posle Ivandanjskog atentata 1889. godine. Poslcdnjc tri godine vlade poslednjeg Obrcnovića izglcdalo je da je i zbog te borbc i zbog gubljenja snage Narodnoj radikalnoj stranci odzvonilo zauvek. Taj se položaj strankc popravio posle 1903. godine, ali je kralj Aleksandar posle 1925. godinc svc činio da stranku stavi pod svoju kontrolu i udalji starog Pašića. U diktatorskom, ličnom režimu posle 6. januara 1929. učestvovali su ljudi takoreći svih stranaka, ali su nekadašnji Pašićevi radikali bili u najvećem broju, tako da u vremc izvesnc liberalizacije, u doba kneza Pavla, radikali postaju najslabija opoziciona stranka, čak manja po broju glasova (ni 70 hiljada 1938) i od nekadašnje režimske stranke kakva je bila Jugoslovenska nacionalna stranka iz doba diktature i takozvanog novog ustavnog poretka iz 1931. godiпе. eđutim, saradnja i čak udruži-

vanje političkih stranaka u no-

vim uslovima posle 1915 godine, pošto je reč o slovenačkim, hrvatskim, muslimanskim i srpskim strankama poseban je problem o kome treba i posebno dati ncke pojedinosti.