Борба, 24. 04. 1993., стр. 22

Хи SUBOTA-NEDELIA, 24-25 APRIL 1993. GODINE

Žvaka nad |Selo mo

ad neki mladi Beograđanin negde pri obodu sopstvenog duhovnog pejsaža, asejanim pogledom okrzne još mut-

ne obrise temeljnih pitanja ŠTA JE ŽVAKA, KAKO NASTAJE, ČEMU?, u magnovenju će odnekud znati da je tog trenutka zakoračio u začarani krug kobnih protivurečnosti iz kojeg se više nikada neće sasvim ispetljati. Ako snažno nabujalu žudnju za konačnim odgovorima (koje neće pronaći u knjigama) krene da utoljava raspitivanjem, svetina će ga zasuti gomilom predrasuda koje banalnošću i dirljivom površnošću beznadno promašuju kako suštinu, tako i s malo čime uporedivu draž pojave o kojoj je reč. Ali, ni zapadanje u misticizam, na koje će neizostavno naići, neće mu se učiniti manje jalovim. Učtivo će, obeshrabren, slušati kako tu i tamo s nezdravim oduševljenjem blebeću o ŽVAKI kao meta-entitetu koji (poput Anđela nad Berlinom), povremeno nadleće Beograd, ili pak nad njime, tek mutirajući obličja, postojano lebdi. Nije sasvim isključeno da će mu se u jednom trenutku, neznano kako, obznaniti kako ŽVAKA uistinu i ne postoji van TAJNOVITOG procesa njenog nastajanja, i da upravo u tome leži nemogućnost njene konačne spoznaje. Ipak, teško da će ova, inače neobično tačna misao, za njega imati ikakvog praktičnog značaja. Verovatnije je da će, kao i ostali Beograđani, i nadalje ŽVAKOM smatrati ono što Je, odistinski, tek krajnji rezultat prave ŽVAKE, tek njena senka. Jer, u momentu u kojem se (na način poznat samo posvečenima), ona konačno uobliči i penetrira u javnost, kada je, dakle, obradovano_građanstvo dočeka kao novonastalu žvaku, ŽVA-KONOSERI će baš tada, samo naizgled paradoksalno, hladno objaviti njen stvarni kraj. Objašnjenje je prosto: možete je smatrati čime ho-. ćete, ali demokratskom institucijom nikada i nipošto. Ali, ko su „žvakači”? Kako ih prepoznati i približiti im se? Niko neće biti u stanju da mu pruži određeni odgovor. Jer, oni su, poput elite — uvek nevidliivi. Kada su, na primer, svi najzad shvatili da je Elita na Mon Martru i pohrilili onamo, ona je, neprimećena, već odavno bazala Mon Parnasom. Znatno docnije, Elita će, zavaljena u baštenskim stolicama ispred „Dve nakazice“, bezmalo s

nežnošću posmatati svetinu kako pretrčava ·

preko Sen Žermen de Prea i, ne osvrčući se na nju, zamiče u ulicu Ren. Ka Mon Parnasu! Ka Eliti! Najčudnije je, međutim, to što se naš junoša možda već više puta nalazio u samom krateru ŽVAKE, a da o tome nile imao pojma. On nije ni primetio da su žvakači, u njegovoj prisutnosti, izrugujući se njegovim napregnutim čulima, ŽVAKU satima naizmenice razvlačili, naduvavali, isisavali, natapali, gutali, među sobom dobacivali, na čelo mu lepili, u nozdrve i uši zatiskivali. On, naravno, nije mogao da razume baš ništa, prosto zato što on nije u stanju da, kao oni, na jezik rezolutnih sudova munjevito prevodi precizno izvagane neusklađenosti tona kojim se nešto izgovara i načina na koji se, pritom, otresa cigara, niti pak da u hipu snimi sadržaj zamršeno kodiranih ćutnji koje, čak i kad nisu drugo do kratke stanke u zapenušanom govoru, ponekad sadrže čitave gusto komprimovane eseje... On ne ume ni da primeti, a kamo li da precizno protumači sva ona komešanja najfinijih maksi-facijalnih mišićnih spletova, pripadajućih građaninu koji među prvima povede reč o predmetu buduće ŽVAKE?. Ovo „povede reč“, razume se, ne treba shvatiti bukvalno: pravi „žvakač“ se o PREDMETU ŽVAKE ne izjašnjava ni kroz najdalju aluziju. Štaviše, on se naprosto ježi od pomisli da bi u bilo kome mogao pobuditi i najovlaš'niju slutnju da je o PREDMETU išta želeo ге2 Jednako kao što takoreći u letu hvataju hirovite i ničim najavljene, ali njima ipak u magnovenju poznate i savršeno razumljive metamorfoze ŽVAKE, svi žvakaći u istom momentu nekako saznaju i za njeno volšebno, neopozivo ukinuće. Niko od njih, ni pred Inkvizitorima Svete Opačine, nikada ne bi priznao da je o ŽVAKI koju je upravo ispljnuo, ikada išta čuo! A što se vas tiče, jedno je posve sigurno: ŽVAKU, čijeg ste postojanja ponekad jedva i svesni, a koja vas jedina može konačno promov!sati ili beznadno zatrti, od koje zavisi da li ćete koliko sutra imati išta za žvakanje, ili će vas možda već od prekosutra natenane žvaćkati prezira vredna gmizava bratija, TU ŽVAKU produkuju, i u fazi dok se iz nje još išta može isisati, uvek žvaću neki drugi Beograđani. Zato ćete na nekom vernisažu, u pauzi pozorišne predstave, ili na kakvom prijemu (pa makar on bio i u vašu čast), uvek, baš kao i nekada davno, na velikom školskom odmoru, stajati u pogrešnoj grupici, uvek s ljudima koji, u najboljem slučaju, mogu da iznedre tek privid PRAVE ZVAKE. s. Mimica

Ivica Petrović

eograd više nije ono što je

bio“, „urbani duh Beograda se

ф 1 nemilosrdno uništava”, „Beog-

su okupirali ovi ili oni“, rečenice su

koje ponavljaju generacije, a koje sada, u

senci ratno-političkog diskursa, zvuče kao

poslednja opomena i zapitanost da li je

Beograd, zapravo, već postao fizički megalopolis i duhovna selendra.

Znaci da stanje urbanog duha Beograda nije najbolje vidljivo su na svakom koraku i u svim ravnima, složili su se svi „Borbini“ sagovornici. No, tek su različite priče o uzrocima i razlozima znak da u Beogradu još uvek, kako bi rekao Sloterdajk, pevaju razne ptice, što, pomalo, vraća veru da duh svetskog grada još luta ovim prostorom.

Beograd je, kaže filozof postmodernista Obrad Savić, odjednom napustilo 200.000 mladih, sofisticiranih, urbanizovanih faca, koje su znale šta je teatar, šta je galerija, šta je knjižara, koji su znali svetske jezike. Ti mladi ljudi koji su nosili duh nade i obećanja jakog urbaniteta su pobegli pod prisilom nacionalnog fantazma i nacionalističkog kloniranja i tetoviranja. Umesto njih su došli neki novi ljudi, koji su odustali od projekta urbanizacije, i kultivisanja. Oni su sirovom, nesuptilnom, nesofisticiranom energijom prosto nametnuli taj primitivni gest kao opšti i obavezujući. Tako su i oni koji su ostali krenuli da se povlače u sebe, zatvaraju u kuće i stanove, napuštaju javnost, javni trg, susrete, predavanja, izložbe i na neki način su isporučili Beograd ovoj neprosvećenoj hordi koja je došla sa strane.

Taj primitivni gest Obrad Savić prepoznaje već na ravni dizajna, a to znači način ponašanja na ulici, odeća, hod, i to se danas smatra, nastavlja, jednim prirodnim okolišem. Duhovna struktura je razo-

.rena, sada će verovatno pokušati da nam

nametnu svoju epsku, plebejsku, primitivnu kulturu, svoje slike, vizuelnu umetnost i svoje zvanične političko-ideološke priče.

Oni imaju neku vrstu tajnog dosluha sa vlašću, zaključuje Savić. Već se pojavljuju udruženja koja imaju ideološki predznak desnice, ti ljudi će pokušati da Beog-

Izabela Kisić Zoran Lukić

ad ovim prostorima još uvek leb-

di rat i smrt i rano je za konačna

sabiranja ljudskih, materijalnih, a pogotovo „apstraktnih“ (kulturoloških) gubitaka. S druge strane, sve je teže gledati duhovno i materijalno srozavanje Beograda — nekadašnje metropole. U grad je došlo oko dvesta hiljada izbeglica, nevoljnika koji su osim ratne tragedije sa sobom doneli i određene životne i kulturne navike. Iz Beograda je u inostranstvo već otišlo ili će otići desetine i desetine hiljada mladih stručnjaka, intelektualaca koji su oduvek u ovom gradu bili brana primitivizmu, populizmu i ultra-nacionalizmu. Hoće li iz ovih istorijskih dešavanja Beograd izaći kao velegrad ili će regresirati do balkanske kasabe na kraju sveta?

Oduvek bez stila

— Sadašnja slika grada je najblaže rečeno tužna. Beogradskim ulicama, valjda kao izraz neke avangardnosti, prolaze patriotski nastrojene „sofisticirane mlade dame sa vencem belog luka oko vrata”, kaže profesor dr Sreten Vujović, Filozofoskog fakulteta u Beogradu, aludirajući na izvesnu pripadnicu udruženja „Samo Srpkinja Srbina spasava“ i pita se: „Sada bi valjda trebalo očekivati i neke sa glogovim kolcima“. Ikonografiju grada „obogaćuju“ ı mališani u maskirnim uniformama i etno-pevači čije pesme („ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće“...) nikoga više ne uzbuđuju.

U finijim beogradskim kafcima 1 гез-

je veliko

Beograd, fizički megalopolis i

duhovna se lendra

Sve svetske metropole asimiluju pridošlice uzimajući od njih najbolje, ali ih daruju svojim iskustvom, mudrošću. Osim Beograda. U njemu razni narodhjaci, lumpen rukovodioci, svojim osecanjem polusvela, svojom duhovnom provincijalnošću prilagođavaju Beograd sebi.

radu nametnu sledeći univerzalni gest: povratak Vizantiji, otadžbini, domovini, pravoslavlju, selu, zavičaju, s jedne strane, as druge — oštar rez prema duhovnim resursima Zapada, koji bi trebalo da postaпи педокцем za nas, da se filmovi, video, slikarstvo, književnost Zapada odstrane kao nešto strano srpskoj duhovnosti i srpskoj intelektualnoj sceni“.

Palanaštvo ubija игапне! |

Когепе ргорадапја ггадзкор и пазој.

sredini arhitekta Darko Radović vidi u ovdašnjem fundamentalno nerešenom sukobu urbane civilizacije u nastajanju i autohtonog, duboko ukorenjenog palanaštva.

„Primitivizam. antiurbanog mentalitćta, kaže Radović, „u poslednje dvije godine, od kada je sam pokrenuo rat, gradove i sve gradsko uništava bukvalno, fizički (što je pokušao sa Dubrovnikom a uspeo u Vukovaru, Mostaru, Sarajevu), ali palanaštvo iznutra napada i urušava urbanitet i srž gradskog kvaliteta. Grad je privukao neurbanizovanog primitivca, „prelazničara“ koji je (bio besposličar ili akademik), beznadežno nemoćan da shvati urbani fe-

nomen. Plaši ga se. Pokušava da ga prila- ·

godi sebi, ali kad „uspije“ — to više nije grad. Sve brži i svi dublji pad, tragično poseljačenje Beograda izvanredan je primer · takve dekadencije. Da bi se osjetio dovoljno je oslušnuti kako nova „intelektualna“ politička ili finansijska elita s ponosom ispaljuje svoje provincijalne akcente ili, recimo, pogledati naše prljave ulice zvučnih imena, izgažene parkove koji pamte istori-

mirisom luka

toranima čuju se priče poput ove: „Vuče me duša ponovo na ratište, ne mora mene niko da zove ali sada se u Beograd ne vraćam bez dve do tri hiljade maraka. Poslednji put sam skinuo samo super vijetnamku s mrtvog ustaše. Bila je krvava ali nema veze”... „Kako smo ih poklali, jednom smo nožem probili grlo, a on nikako da crkne“, razgovaraju tri naizgled obična mladića (studenta) u klubu „Filharmonije mladih“ — Adađu. Šta se to događa sa Beogradom i Beograđanima, gube li obostrano dušu? — Ako se prisetimo i ranijih vremena teško je govoriti o nekakvom beogradskom stilu života, odnosno, duši. To je oduvek bio grad prolaznika koji se veoma burno razvijao u demografskom, prostornom, ekonomskom i kulturnom smislu iz, među dva svetska rata i kasnije. Ali, ni tada a ni sada nije bilo jedne homogene i društveno moćne grupacije da bi stvorili nekakav velegradski stil. To je trebalo da bude građanstvo, koje je oduvek bilo tanak i disperzivan sloj. Drugo, autohtoni Beograđani uvek su bili u manjini i sada ih ima oko jedne trećine, kaže profesor Vujović, koji na Filozofskom fakultetu inače, drži predavanja iz sociologije grada. Prema nekim istraživanjima u Beograd je u mirnijim godinama dolazilo godišnje u proseku oko 18 hiljada ljudi iz unutrašnjosti. Dolazili su sa svih strana bivše Jugoslavije, a bilo je i mnogo stranih studenata i stranaca koji su jednostavno zbog otvorenosti i kosmpolitizma Beograd izabrali za mesto življenja. Sada stvari izgledaju nešto drugačije. U poslednje nepune dve godine, kako se ovde prvo desio narod pa rat stiglo je dvestotine hiljada ljudi, ratnih nevoljnika iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Sa njima je došao zadah i tragičnost rata. Ali, izbeglice su donele i svojc životne i kulturne navike, i određeni

ju kakvu niko drugi nema, podići na zapuštene fasade „belog grada“.

„Mene u ovakvom, pesimističkom ali čini mi se realnom, pogledu najviše plaši činjenica da takvo stanje, na ovim meridijanima, nije ništa novo. Ovde su izuzeci periodi visokog urbaniteta. Palanaštvo je, kroz istoriju, mnogo češće ili bar dugotrajnije stanje duha i ovog grada, pravog, velikog, ali objektivno gledano, zaista skromne urbane tradicije i reputacije. Nije li tek prošle godine proslavljen vijek uvođenja vodovoda, a za tri godine ćemo slaviti stogodišnjicu prve makadamske kocke „u sokake (beogradske) ugrađene“?! Uništavanje urbaniteta Beograda, ubijanje gradskog u ovoj zemlji, dakle, normalna je, zakonit.. posledica logične pojave da jače, u duhu naroda ukorjenjenije, stanje, nadvlada ono mlado, nejako, strano. Palanaštvo ovde pobjeđuje urbanitet“.

'Sve je Zeleni venac

„Seosko stanovništvo iz posnih i vrletnih krajeva je pred obećanom jagmom, smatra slikar Raša Todosijević vraćajući je u doba dečaštva, preko noći i lasno zaboravilo na grobove svojih predaka i vekovna ognjišta, a ceo taj proces služio je obezglavljivanju produktivnog gradskog stakoreniti prosvećeni sloj jednog naroda onaj kosmopolitski sloj koji ume da misli i koji je, kao samosvesni srpski entitet saživljen sa tekovinama evropske civilizacije. To i nije bio izraz volje i namere da se masovno urbanizuje ili modernizuje život seoskog stanovništva, ta je zamisao skovana sa ciljem da se izvrši konačan obračun

delovi grada sve više poprimaju atmosferu njihovih gradova, varošica i sela. Oni su, preživevši stres zbog gubljenja najmilijih i domova, u najvećem broju pobornici etničke netrpeljivosti i etno-masovne kulture koja se najblaže rečeno kosi sa dobrim ukusom. Da li će i koliko oni trajno promeniti Beograd i koliko će Beograd promeniti njih?

— Centrom Beograda se šetaju ljudi, koji da nije bilo rata nikad ne bi došli u njega — kaže sociolog Vesna Korać. Među ljudima koji su došli sa ratnih područja ima i onih koji ne znaju šta će sa gradom. Kod njih se javlja najpre strah Koji se pretvara u nemoć, a onda u bes. Da ne bi došlo do „razaranja“ grada oni moraju naučiti abecedu urbanog ponašanja, smatra Vesna Korac. =

Netrpeljivosti (zasad samo verbalne) Beograđana prema izbeglicama je sve izraženija. „Ratnim prognanicima* se pripisuje da imaju mnogo više novca koji su doneli sa sobom, prioritet u dobijanju posla ili stana. Povod „sukoba“ postaju čak i humanitarni paketi koji su sve potrebniji i jednima i drugima te početna solidarnost sve više opada. Vlast će, doduše, nastojati da sukobe između izbeglica i ovdašnjeg stanovništva izgladi jer su i sami došljaci, pretpostavlja Vesna Korać.

Strah od svega

"Emocionalna tenzija raste i među samim izbeglicama. U istraživanju agencije „Argument“ koja se bavi društvenom problematikom, primenjen je metod dubinskog intervjua sa 40 ispitanika izbeglica. Pokazalo se da se strahu od ranije preživljenog kod izbeglica sada pridružio i strah od neizvesnc budućnosti. -

аи ви = мек

pogled -,-

1 <

{