Борба, 24. 04. 1993., стр. 21

i и

5 ? ekonomske kooperacije neće proći dugo vremena. пепогтзкКо зугајо je bez primera. Oblici tih idibraćajno-ekonomskih integracija ne moraju se »ooditi kao jugoslovenski pogotovu ne vezivati za neke nmbine državne forme. Svirepost ratova u toku je dovela

»codijuma jugoslovenstva.

:(rrsrijalistička: prva je republikanska a ommonarhistička; u četničkoj federaciji

)5| jedinica je u suštini nadomoćnija; u -·

· [o/]oj organizaciji — ako se izuzme periye Svetosavskog kongresa ı postojanja ig:alnog komiteta — vlast je pripadala 1iMMihajloviću i oficirima, a u komunis5vive je apsolutno bilo potčinjeno Titu i uorou; socijalni poredak u viđenju četji5očiva na privatnoj svojini i monarhiji isszanski na vladavini novih socijalnih s|išija je moć usredsređena u vrhu KPJ.

nanici suprotnih ciljeva

oššto četnici i komunisti, kao dva antiska i antiokupatorska bloka, od 1941. in . nisu mogli izbeći međusobne konsb definitivan raskol?

ibsadnju ili paralelnu egzistenciju raz· Hiih pokreta kao borbenih onemogućabi ideološka isključivost, dijametralno i9 | ciljevi i nacionalne politike. Komuje 0 stvaranje novih organa vlasti nije se · Bsa četničkim shvatanjem status quo. Haiisti, kao nukleus narodnooslobodiТосрокгета, дајеко su bolje uočavali mo2 EI Socijalne dinamike koju je podstiigigi svetski rat.

|-Si3-julskom ustanku učestvovala je i ijeistička i unionistička struja, sav naIjesukobi su već počeli u jeku ustaničke 5NMMasovni ustanak u Srbiji je bio rezulolselovanja i jednog i drugog pokreta. JIVavić je bio za atantizam, ali nije želeo issizani prigrabe plodove pobede u grai i selima zapadne Srbije. Od jeseni Песо51о је do razlaza koji je dao pečat sma obeju strana do kraja rata, kao ge suparničkih snaga u obnovljenoj Ju-

ii

i}swretko se čuje, čak i od nekih stranačMraka i političara srpskog režima da је jipouija srpska zemlja, iako je ovih dajsmata od Ujedinjenih nacija. Zašto je oq politika srbizacije Makedonije i za31 realizovana Uredba o Makedoniji eskoj zemlji, sa prestonicom u Skop)q 8 pominjete u knjizi?

sbsada ne možete isključiti pojedinačne jeillističke pretenzije. U Makedoniji s = zadužbine potiču iz nemanjićkog n] - Ima Srba na Skopskoj Crnoj Gori, u

bed sveg svog nominalnog вба зе отеде srpske zemlje u варам u toku rata, prethodno slolektivna odgovornost nad 2000stojao i U Sloveniji u vidu slsela Novaka.

ДЕ НЕНА

штоуи, Атоги, Рогеби... Роћика згбатаbsxedonije je propala uoči Кгаја КгајјеIzogoslavije, kao rezultat zapostavljanja Siggresivne bugarske politike preko — — Vrhovista (Ш угћомттапе), koske politike nacionalne emancipacirob:donaca. Bilo je ugleanih srpskih po{oskoji su se izjašnjavali za autonomiju 'imnije, ali se srpska politika nije lako )0 ! Od tzv. Južne Srbije. Srpsko jedin'B*RŽavalo se u figuri o jedinstvu Duna-svave-Vardara. Po nekim naučnicima iorunci su flotantna masa koja se preli:bsijednu ili drugu stranu (srpsku ili bu~ IJ U Zavisnosti od snage pritiska i agiommoći. Poznati su srpski političari koслооки rata bili protiv stvaranja Makeı ser može izneveriti, osloniti se na Bu'jBszatvoriti put Srbima prema Grčkoj i n rm moru. Bilo je čak i mišljenja da će Hati posedanjem zaleđa Mediterana па britanske imperijalne puteve. Лого Nacrt Uredbe nije ostvaren? Misı Oto nije odgovaralo vladajućem režiга пхпетот Рамјот па сејц. Метогапвпдопа — Мотзопа 17 1936. ртедм дао је ова лас ји Јирозјамје 1 ргедзгамјјао рте(Bigaranja Banovine Hrvatske. Time su id hteli da ojačaju Jugoslaviju u predшп тирор зуе!зКкор rata sanacijom nacibo ; odnosa. Sitvaranjem velike srpske 165 · Zamišljeni britanski projekt ne bi 'ilmltat. Srbija bi bila veća od Hrvatske p&Seža kojoj se težilo ne bi bila ostvare-

- па. Britanci su hteli da zadovolje Hrvate i pojačaju odbranu zemlje uoči „svetske konflagracije“. Kalifornija na pragu Bavarske

Može li se raspad Jugoslavije pripisati stranom faktoru: združenom dejstvu Nemačke i Austrije, katoličkoj akciji Srednje Evrope, Vatikanu, američkom neprijateljstvu prema Srbima — kako to neretko ističu mnoge vaše kolege? Ko je za Vas glavni krivac za razbijanje osnove državnog jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca i šta je uzrok današnje satanizacije Srba?

Gledajte Jugoslaviju na završetku drugog svetskog rata: ona je opalila prvi moralni šamar Hitleru 27. marta; u njoj traje stalni antifašistički napor NOP-a protiv okupatora; ona je članica antifašističke koalicije, član — osnivač organizacije Ujedinjenih naroda; ima ugovorni odnos sa SSSR-om, vodećom silom Koalicije; revolucionarna smena vlasti je dobila međunarodno priznanje pre kraja rata, što je nepoznato u analima revolucije. Izgledalo je da će Jugoslavija i opstati u „novom poretku“. Politika Ante Markovića trebalo je da demonstrira i šire od Jugoslavije, mislim na socijalističke zemlje (uvek titovska varijanta), kako se jedna državna ekonomija — uz pomoć međunarodnih finansijskih centara — prevodi na tržišni kolosek. No, balkanski čvor se pokazao mnogo zamršeniji. Pominju se i Bejkerove izjave u prilog teritorijalnog integriteta severozapadnih granica Jugoslavije.

Međutim, za Jugoslaviju nije bilo mesta u „novom poretku“, jer je sa porazom „socijalnog imperijalizama“, slomom SSSR-a, nestala i krimska funkcija koju je Tito ostvarivao celo vreme svog života putem vešte ekvilibristike, u formi mosta, „tampon države“, „sive zone“ od Finske preko Austrije (dve neutralne države) do Jugoslavije. Nije u

tom „novom poretku“ do sada bilo mesta, ni '

„velikoj Srbiji“. Mislim da je u tome ргоblem. Pre svega, u neravnoteži nastaloj na Balkanu, Evropi i svetu posle kolapsa SSSR-a, naročito na Balkanu koji je tradicionalno bio prostor gde je prisutna ruska politika. Jugoslavija ili „velika Srbija“ (kako je zove strana propaganda) mogla je imati u ovom delu Evorpe snagu kao nekada ratnički Vi-

jetnam, oslonjen na SSSR, primajući na sebe ~

udar Kine i zemalja Jugoistočne Azije pod američkim uticajem. Možemo li zanemariti pritisak Nemačke koja se uklinila u severozapadnim delovima bivše Jugoslavije, bez rata i velikih izdataka. Kako kaže jedan kolega, dobila je „jadransku Kaliforniju“ na samom pragu Bavarske, tek da se trkne autoputem preko Tauerna.

Ne znam lepšu zemlju

Verujete li kao istoričar da će se, kada

se narodi otrezne od nacionalnog pijanstva –

i kada se zamore istorijskim ludovanjima tražiti nova formula jugoslovenske integracije? Verovatno sam ličan smatrajući da će se neki oblici integracije sigurno pojaviti. Zar je danas moguće ostati izolovan, zatvoren kao „miš u tikvi“, prepušten sebi i vlastitom siromaštvu i duhovnoj skučenosti. Pa to bi bilo jednako fizičkoj smrti na duže staze. Objektivno je to u svetu opšte povezanosti i informatike nemoguće.

Bez ekonomske kooperacije neće proći dugo vremena. Ekonomsko svrdlo je bez primera. Oblici tih saobraćajno-ekonomskih integracija ne moraju se navoditi kao „jugoslovenski“. Pogotovu ne vezivati za neke rigidne državne forme.

Postoji jedinstvo teritorije u svesti koje nosimo i od kojeg se moja generacija ne može osloboditi. Ne znam zemlju koja je bila toliko raznovrsna i lepa, zemlju mediteransku i alpijsku, panonsku i moravsko-vardarsku. Nevolja je u tome što je građena i razvijana političkim ukazima umesto na ekonomskoj integraciji i demokratskom poretku. U kritičkom promišljanju prošlosti najveća pouka istorije je fatalnost politike, fenomocna vlasti...

Dve nenaučene lekcije

_SUBOTA NEDELJA, 24-25_APRE, 1993. GODINE XE

Baci istinu | KrOZ DrOZOF „..

Branko ii, Milanović

Oplimalno ponašanje nije da se uvek govori istina, Jer se onda neki ciljevi ne mogu oslvariti. Svaki trgovac, političar, pa | čovek u običnom Živo!u · fo zna: ne može se uvek govorili samo istina. Sa malim faganjem, pozicija se poboljšava. Ali, onda, posle izvesne optimalne таске, даје !адаnje ima samo suprotne efekte. Zašto?

a je Slobodan Milošević čitao Tokvi-

la, sadašnja situacija bila bi mu pot-

puno jasna. Da je takođe čitao bilo koji priručnik iz marketinga, takođe ne bi bio ovde gde je sada, jer bi iz priručnika naučio da stalno laganje svih, kao i negiranje očiglednih stvari, nikada nije optimalna strategija.

Posmatrajmo sada ove dve stvari odvojeno: prvo Tokvila, pa zatim optimalni nivo laganja.

Tokvil je još pre više od jednog veka opisivao funkcionisanje američke demokratije. Kako je tada Amerika pored Švajcarske bila jedina demokratska republika, Tokvil je na primeru Amerike dolazio do opštijih zaključaka o ponašanju demokratija, o njihovim prednostima i manama. Tako je Tokvil primetio da su demokratije veoma spore u donošenju odluka i, naročito, u odgovorima na nove izazove kada treba delati brzo. One su spore, jer postoje već uvrežena pravila ponašanja i donošenja odluka koja nije lako menjati. Tiranin potezom ruke može da potpuno promeni politiku svoje zemlje. Demokratija to ne može. Uzmimo samo primer somalijskog diktatora Siada Barea koji je u jednom danu odlučio da od ruskog postane američki satelit. U demokratiji bi to biio nemoguće. Zašto? Zato što je potrebno poštovati duge i komplikovane procedure donošenja odluka, zadovoljiti različite segmente stanovišta, sastančiti, pregovarati i glasati. Sve to uzima vremena. Demokratija Je kao veliki brod čiji kurs nije lako izmeniti. Diktatura je kao brzi čamac čiji se smer može, po volji i u trenutku, preinačiti.

Šta se dešava kada se diktature suoče sa diktatorima koji ih izazivaju? Njihovi političari ne znaju kako da reaguju. Njihovi diplomati, funkcioneri i birokrati, na takvo ponašanje ne znaju kako da odgovore. Uzmimo slučaj Evropske zajednice. Birokrate koje su došle da rešavaju jugoslovensku krizu u junu 1991. godine bavili su se decenijama pitanjima kao što su, recimo, visina carina na tekstil koji se uvozi iz Turske, ili da li se pivo može oporezovati: kao bezalkoholno piće ili ne. Pri rešavanju takvih problema sretali su i stručnjake, i lobiste, i hohštaplere, ali nikada nisu imali prilike da sretnu iracionalne lidere koji su srećni kada njihov narod gine (jer ih.to čini važnim istorijskim ličnostima) i koji „ganjaju“ istorijski san ujedinjenja svih Srba ili Hrvata, ili stvaranja muslimanske države na Balkanu. Naravno, Milošević, Tuđman i Izetbegović ostavili su evropske birokrate potpuno pometenim.

Kada se zatim rat rasplamsao nemoć demokratija došla je potpuno do izražaja. Ti sivi ljudi u odelima trčali su po različitim svetskim palatama i izglasavali nekakve papire kojima se Milošević smejao. Po završetku Londonske konferencije, gde je sve papire potpisao, Milošević im se otvoreno podsmevao. Znao je da su sva ta potpisivanja o kontroli teškog naoružanja, prestanku bombardovanja gradova i slično, potpuno nevažna. Papirčići i ništa više. I Hitler se svakako smejao Čemberlenu koji je naivno mahao parčetom papira na londonskom aerodromu. Upravo je tu nemoć demokratija da se odupru nasilnicima primetio Tokvil. Ali, Tokvil je primetio i nešto drugo: to je lekcija koja sada Miloševića sustiže. Kao što su demokratije spore da u početku promene kurs, i otuda se čini smešnim i patetičnim, tako su isto spore da kasnije, kada se jednom „prešaltuju“ na ratnu opciju, ovaj novi kurs izmene. Kada ta velika lađa počne da se okreće, i kada zauzme kurs suprotstavljanja nasilju teško ju je, gotovo nemoguće, zaustaviti. I to je Hitler otkrio na svojoj koži. U memoarima u kojima opisuje boravak u Nemačkoj između 1934. i 1941. godine, Vilijam Širer piše da je Hitler svoj verovatno najbolji govor održao kada je Britaniji posle kapitulacije Francuske ponudio mir. Rekao je tada Hitler da on nikada ništa nije imao protiv Bri-

tanije niti njene imperije; da garantuje sve britanske posede; da nema razloga zašto bi se bliski nemački i engleski narodi međusobno ubijali. Kakav je odgovor dobio? Nikakav. Čerčil ga ni odgovora nije udostojio. Jer se velika mašina već prestrojavala: sa stanja mira kretala se ka stanju rata. Hitleru је, Као diktatoru, bilo lako da odlučuje iz dana u dan, da li Nemačka treba da ratuje ili ne. Britanskom premijeru je bilo isto toliko teško da zemlju uputi ka ratu koliko bi mu bilo teško da je iz rata izvuče. Zato je Tokvil primetio da demokratije veoma зроro ulaze u rat, ali još sporije iz njega izlaze.

vu lekciju će sada morati direktno da nauče i Milošević i Karadžić: Demokratije su se sporo i neodlučno

prebacile sa koloseka mira po svaku cenu, na kolosek rata u svakom slučaju. Priče i papirići tada prestaju. Sadašnje kažnjavanje bosanskih Srba nema naročite veze sa onim što se sada dešava. Srbi su, posle izglasavanja zabrane letenja, mesecima leteli po Bosni. Niko nije reagovao. Onda su prošlog meseca dva aviončića sa teritorije SRJ bombardovali Srebrenicu. Prema izveštaju UN izbacili su osam ili devet bombi. Baš toliko: i nijednu više. I šta se događa? U razmaku od nekoliko dana stiže odlukao zabrani leta. Počinje _ patroliranje aviona NATO. Zatim Srbi napadaju Srebrenicu. Da je Srebrenica osvojena pre šest meseci niko o ovom gradiću ništa ne bi ni čuo. Danas napad na Srebrenicu prouzrokuje dve vanredne sednice Saveta bezbednosti, proglašenje Srebrenice za zaštićenu zonu UN, nove sankcije prema Srbiji i Crnoj Gori, i konačno ultimatum bosanskim Srbima. Da li je akcija Ujedinjenih Nacija u srazmeri sa onim: što sada Srbi rade? Nije. Ali to je upravo ono što karakteriše demokatije: u početku su one gubitnici, i nasilnici im se podsmevaju. Misle, tako će se to nastaviti u nedogled i bivaju osokoljeni. A onda, upravo kada veruju da su demokratije načinili smešnim, „spora mašina demokratije“ počinje da melje.

Da pogledamo sada drugi problem. Šta je Milošević mogao da nauči iz udžbenika o marketingu? Da postoji optimilani nivo laganja. Optimalno ponašanje nije da se uvek govori istina, jer se onda neki ciljevi ne mogu ostvariti. Svaki trgovac, političar, pa i čovek u običnom životu to zna: ne može se uvek govoriti samo istina. Znači, sa malim laganjem pozicija se poboljšava. Ali, odna, posle izvesne optimalne tačke, dalje laganje ima samo suprotne efekte. Zašto? Zato što se potpuno gubi verodostojnost. Niko takvom trgovcu-ili političaru više ništa ne veruje. On Je kao onaj dečačić iz priče koji je selo plašio vičući „Vuk, vuk“ dok se vuk stvarno nije pojavio. Ali tada mu već niko nije verovao. Ne vredi mu tada da govori i potpunu istinu: niko ga i ne sluša. Tu tačku je danas dostigao Milošević. Negiranje takvih očiglednih stvari kao što je postojanje paravojnih formacija u Srbiji (kada ih svako može golim okom videti kroz prozor), negiranje podrške pučistima u Moskvi (kada ih je njegov ministar pozdravljao na televiziji), negiranje sopstvene izjave da Srbi ne znaju da rade, ali znaju da ratuju (kada postoji stenogram i tonska kopija izjave), Miloševića je potpuno uništilo kao verodostojnog sagovornika. Da svaki političar mora da delimično laže, to znaju svi političari na Zapadu. Ali, znaju takođe da nije promućurno lagati stalno i besramno. Zato danas i kada Milošević govori istinu, da Hrvati drže vojsku u Bosni, da on sam ne može naterati Karadžića da plan potpiše, to više niko i ne sluša.

ve dve jednostavne lekcije Miloše-

vić nikada nije savladao. Skoro je

sigurno da ih nikada ni naučiti neće. Pitanje je samo da li će kao lažni prorok Kureš koji je sa sobom poveo u smrt sto ljudi i Milošević sa sobom povesti u prah i pepeo sve one koji mu veruju i one koji mu služe.