Борба, 27. 04. 1993., стр. 25
па овсњ ни
па
БОРБА – УТОРАК 27. 4. 1993.
КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА ШТАМПУ САВЕЗНОГ МИНИСТРА ПРАВДЕ ДР ЗОРАНА СТОЈАНОВИЋА
„глеке
ри света“
на оптуженичкој клупи2
Београд. — Због пропагандне делатности против Срба и председника Србије Слободана Милошевића држава СРЈ поднела је суду у Француској тужбу против асоцијације „Лекари света“. Тужба је упућена француском јавном тужиоцу преко дипломатске мисије 31. марта али формални поступак за сада није покренут.
О томе је јуче новинаре обавестио _ савезни _ министар правде др Зоран Стојановић прецизирајући да су спор против асоцијације чији је оснивач др Кушнер већ покушали да „отворе“ једно удружење Срба у Француској као и два приватна лица али су одбијени због страначке ненадлежности. Зато се рекао је министар држава СРЈ појавила као легитимна странка и позвала се у тужби на француски Закон о слободи штампе, тачније на члан којим се предвиђа казна за провокације и дискриминације појединаца или групе због припадности одређеној нацији, раси или вери.
По мишљењу др Стојановића овде се ради о „безобзирној оптужби против српског народа за расизам и фашизам“. Он је додао да Кривични закон Француске санкционише и излагање плаката супротних моралу па ће Југославија затражити у грађанској парници и материјалну накнаду штете.
- Подсетимо, пре неколико ме-
сеци у Паризу су се појавили плакати са заједничким, по-
ртретима Слободана Милошевића и Адолфа Хитлера.
Савезни министар правде говорио је затим о предстојећим реформама југословенског кривичног законодавства и настојањима да се обједини на савезном нивоу. За сада је, указао је, умногоме спорно шта је у републичкој а шта у надлежности федерације али ће, судећи по. досадашњим разговорима са републичким министрима, ови проблеми бити решени. Рад на јединственом кривичном закону подељен је, иначе, у две фазе па ће се у првој фази Законом о изменама и допунама садашњег КЗ ускладити републичке кривичне норме са савезним, а у другој је предвиђено доношење заједничког Закона и то до 31. децембра наредне године.
С обзиром да се по Уставу СРЈ смртна казна укида за два дела предвиђена савезним КЗ У домаћем кривичном законодавству сада постоји нелогич-
ност управо због неусклађе-
ности са републичким. Кривични закони република, наиме, задржавају капиталну сан-
кцију за објективно лакша де-
ла као што су квалификовани облици убиства, док се она не би могла изрицати, рецимо, за геноцид. Зато је, каже др Стојановић, неопходно у консултацији са законодавним телима применити исти принцип на сва три прописа односно
Тајни став
Савезна влада има став у вези са оснивањем Међународног кривичног суда али о њему неће обавештавати јавност пре него што га пренесе Скупштини, каже др Стојановић. На питање значи ли то да је тај став „обележен“ одређеним степеном тајности, савезни министар правде је одговорио да „не жели ни"шта више да коментарише“.
Он је, затим, додао како су нацрти о оснивању овог суда, у које је имао увида, супротни основним критеријумима кривичног права те да није чудо „да се за шездесет дана не може урадити оно што није успело за четири деценије“. ·
брисати смртну казну. Питање је, међутим, која је могућа алтернатива за кажњавање ових дела па савезни министар правде предлаже временску казну од 25 или 30 година затвора (до сада је замена за смртну казну као и максимална временска била 20 година).
Поводом допунског извештаја о ратним злочинима који Влада СРЈ треба да упути Комисији УН на чијем је челу Фриц Карлсхофен, др Зоран Стојановић је обавестио да ће се до 15. маја из њега отклонити сви недостаци јер постоје озбиљне примедбе на неке делове. Б. дпрмјан- Илић
НАСТАВЉЕНО ПОНОВЉЕНО СУЂЕЊЕ СТАРЕШИНАМА БИВШЕГ ВАРАЖДИНСКОГ КОРПУСА
Београд. — Исказима сведока генералмајора Миће Делића и генерал-потпуковника Животе Аврамовића јуче је у Војном суду настављено поновљено суђење генерал-мајору Влади Трифуновићу и официрима бившег Вараждинског корпуса. Као командант Мариборског корпуса генерал Делић посведочио је како је од времена када је постављен на ту дужност свакодневно контактирао са оптуженим Трифуновићем. „Успешно ми је пружио помоћ за време борби у Словенији, међутим када је Вараждински корпус био нападнут био сам у блокади, рекао је сведок. „У последњем извештају који сам пренео генералу Прашчевићу, а који је послао оптужени, описан је ток борби, стање у људству, шта је све до тада пало, по чему су дејствовали и како је генерал Трифуновић донео закључак да неће да жртвује људе зарад циљева које не може да оствари“, изнео је Делић.
Међутим, други сведок, генерал Живота Аврамовић, у
ја — лична одлу генерала Трифунови!
свом исказу је био другачијег мишљења јер је рекао да су све „касарне упорно требало да се бране до крајњих могућности“. Генерал Аврамовић је посведочио како се 2. јула 1991 примио дужности команданта Пете војне области и да су по његовом мишљењу тада сви корпуси, не само у Словенији и Хрватској, били недовољно попуњени људством. У јулу, рекао је сведок, заузет је генерални став да се људство и техника из Словеније сместе по касарнама у Хрватској, као и да је приликом његовог обиласка Вараждинског корпуса његов утисак био да су старешине и јединице преузели све мере како би се успешно одбранили. „Тридесетог јула позвао сам све команданте корпуса на Слуњ, истурено командно место, да дођу ради хитног задатка који сам требао усмено да им кажем. Радило се о проблемима попуне, извлачењу 31. корпуса, као и генералном ставу да се сви објекти бране до краја“, изнео је генерал Аврамовић. 5 На питање суда, која је по њему сврха јављања, генерала
Трифуновића у ноћи између 21. и 22. септембра, после чега је и пао Вараждински корпус, Аврамовић је рекао да је то „вероватно тражење личне сатисфакције“. Исто тако, сведок је изјавио како сматра да нису исцрпљене све могућности одбране и да је пад овог корпуса утицао у негативном смислу на ток догађаја у Хрватској. „Какав је био однос снага у наоружању између ЈНА и РХ“ — питао је тужилац. „Један према три, док је однос снага у људству био један на према пет у корист Хрватске рекао је Аврамовић. Да ли је Трифуновић имао овлашћења да преговара са Кризним штабом, било је следеће питање заступника оптужбе.
— О предаји касарне он није имао никаквих овлашћења већ је са Кризним штабом могао да преговара о стварима које су битне за живот касарне (струја, вода, храна). Одлуку о предаји Трифуновић је самоиницијативно донео и ја као професионални војник никада тако нешто не бих учинио.
Ј. Флорић
Приватни увозници бензина — у шоку
Београд. — Приватни увозници нафтних деривата у Србију и даље ће настојати да обезбеде колико — толико количина горива. Али, ове њихове намере се пре могу тумачити као израз лепих жеља него као чврста обећања. Јер, само у року од пола сата, пошто је телефоном разговарао са партнерима у иностранству оптимизам Илије. Радуна, власника
~
фирме ДД. „Нафта“ је попримио песимистичке тонове.
— Очекивао сам да ће Караџић ипак потписати Венс-Овенов план. Још не могу да верујем да ће границе бити затворене, рекао нам је најпре Радун, да би у наставку нашег разговора, пошто се чуо са иностраним пословним партнером резигнирано закљу-
чио: „Одавде из Југославије тешко да ћемо нешто моћи да урадимо. Неће бити лако ни нашима који раде у иностранству. Све је у великим превирањима. Како чујем, почела је блокада офшор компанија и „Беобанке“ на Кипру. Финансијски токови су пресечени. | ЈП.
ПИСМО ЂАКОВАЧКЕ И СРЕМСКЕ БИСКУПИЈЕ МИНИСТРУ ВЕРА СРБИЈЕ У Срему је на делу етничко чишћење
Бискупски ординаријат бискупије ђаковачке и сријемске, заједно са свећеницима цијеле бискупије, напосе оног дијела који се налази на подручју Републике Србије са чуђењем, негодовањем и огорчењем је прочитао изјаву гђе Маргит Савовић, министарке за људ-
ска права, што ју је дала након ·
посјета Хртковцима, Сланкамену и Голубинцима. Према њезиним ријечима представници Министарства „нису наишли на доказе о етничком чишћењу“. „Постоје, додала је, легални уговори за размену кућа између Хрвата и Срба који су желели да се врате“ („Борба“ 8. 4. 1993.). Та изјава не одговара истини и стварности нити за три наведена мјеста ни за цијело подручје Сријема, што потврђују слиједеће чињенице:
У Новом Сланкамену, у ноћи између 1. и 2. вељаче 1992. збио се прави рат: педесетак хрватских кућа је изрешетано митраљеским мецима и другим оружјем. Након тог догађаја многим Хрватима су убациване експлозивне направе, учестали су упади у куће, малтретирање дјеце и младих, а било је и силовања. Да се ту ситуација није смирила потврђује чињеница, да се само у тједну између 3. и 11. травња ове године одселило 20-ак обитељи. Та се чињеница не може тумачити пуким легалним уговорима за размену кућа. Од 2.800 Хрвата остало је у том мјесту око 700 углавном старијих особа.
Слично се догађа у другим мјестима — Хртковцима, Голубинцима, Кукујевцима, Бешки, Гибарцу, Адашевцима... упади у куће, митраљирање... Број Хрвата, католика у Срије-
му смањио се од јесени 1991. године за 20.000. Та се бројка не може протумачити никаквим „легалним уговорима“.
Оштећења католичких црквених објеката нису случајна: у Ердевику торањ жупне цркве спаљен, жупна црква у Новим Бановцима минирана, експлозивна направа убачена пред жупну цркву у Никинцима, филијална црква у Нештину запаљена, филијална црква У Врднику проваљена и дио инвентара спаљен. Жупни стан у Гибарцу спаљен. Жупни станови у Сријемској Митровици, Хртковцима и Новом Сланкамену слика су неприлика у којима живе наши вјерници. Хрватски сељачки дом у новом Сланкамену је проваљен, и заузет, инвентар опљачкан, књиге дијелом спаљене или одузете, народне ношње и музички инструменти уништени. Преко стотину година дјеловале су у Земуну католичке редовнице, његовале болеснике без обзира којој нацији припадале. Познато је да су неодговорни елементи упали у зграду, вријеђали их, подметнули неколико пута експлозив на улазна врата, а да их нитко није узес у заштиту.
Увјерени смо да има људи добре воље који имају власти могућност свим грађанима Републике Србије, без обзира на националност, вјероисповијест и идеолошко опредјељење, осигурати људска права. Изјава и став гђе министарке сигурно не би били тако категорични да је у споменутим мјестима _разговарала и с Хрватима, који су у овој ситуацији остали без заштите — пише у писму министру Вера Републике Србије.
ОКОНЧАН ШТРАЈК У ДЕЛУ КРАГУЈЕВАЧКЕ „ЗАСТАВЕ“
Смењено руководство
Крагујевац. = „Викенд штрајк“ око 1.200 „Заставиних“ алатничара и машинаца (започет у петак) завршен је јуче, изнуђени оставкама Бранислава Павловића, директора фабрике „Алати и машине“ и неколицине његових најближих сарадника. Формални узрок штрајку „Заставине“ радничке „елите“ био је непоштовање колективног уговора о висини и року исплате мартовских зарада а стварни незавидна пословно-финансијска ситуација овдашњих „алатничара“ и „машинаца“.
— На збору запослених од 15. априла закључили смо да од пословодног руководства затражимо да нам мартовске зараде, по цени рада од 2.432.000 динара, буду испла-
ћене до 22. априла. У супротном ступићемо у штрајк. Како овај захтев руководство фабрике није испунило, то смо крајем прошле недеље обуставили рад, с тиме што је формирани штрајкачки одбор затражио и да пословодство поднесе оставке, каже Зоран Вукомановић, председник синдиката „Алата и машина“.
Чланови руководства синдикалне организације „Алата и машина“ наглашавали су јуче да се у овом предузећу већ подуже манипулише и са слањем радника на такозване принудне одморе. По њима, има запослених који од увођења санкција раде редовно, за разлику од оних других, који су се до сада „одмарали“ у више наврата. 3. Р.
Отац усмртио малолетне синове
Суботица. — Нико Марковић (39) по занимању ватрогасац, запослен у „Азотари“ лишио је живота двоје своје малолетне деце — Бориса (12) и Игора (5) Марковића.
Како стоји у саопштењу овдашњег Секретаријата МУП Србије Нико Марковић је лишивши прекјуче ножем живо-
о а ВОЕВ;
РЕОМЕТ БН |
та своја два сина извршио самоубиство помоћу удара електричне енергије. У току увиђаја на лицу места органи МУП пронашли су већи број писама, међу којима и опроштајно из кога се — стоји у саопштењу — у потпуности објашњавају околности под којима се збио овај догађај. 3. il,