Борба, 30. 04. 1993., стр. 63

| ' i Y ž }

| | | | | | | |

МИ од вд a e —

БОРБА УТОРАК 4. 5. 1993.

Н РАДУЛ

Кишобрани — ни за кишу

ни за сунце _

Љубинка Милинчић

— Моји пријатељи кажу да сам ја неки зао пророк не само у уметничким делима, него и у изјавама које сам пре неких десетак, или пет до шест година дао, 0 односима међу људима на простору на коме сам рођен и живео, и који сам мислио да познајем. Данашње време

је потврдило да сам у праву.

Горка сведочења Јована Радуловића о суровом животу на тлу Далматинске загоре, о животу два вечито супротстављена народа, о антагонизмима који стално доводе до ратова, данас се сасвим другачије читају. Управо су му изашли четврто издање романа „Браћа по матери“, и друго издање драма „Учитељ Доситеј“ и „Голубњача“. Све оно што својевремено јавност није желела да схвати и прихвати, све оно због чега је драма „Голубњача“ забрањена за извођење у Новом Саду, а 0 њој и писцу су се морали изјашњавати централни и остали комитети, данас је само бледа слика још суровије стварности. Безнађе које избија са последњих страница романа „Браћа по матери“, данас делује као предсказање још једног крвавог рата на Балка-

ну.

Лажна љубав

Нисам срећан због тога, нити сматрам да сам посебно обдарен пророчанским визијама. Требало је само отворити очи и признати да видите оно што видите. Да-је бело — бело, а црно — црно... ја сам у тим својим изјавама био можда

' преискрен и отворен и зато је

то изазивало онакве реакције власти. Зато што су и они сами осећали да ту има нешто што не сме да се дира и говори и да ће тако остати запретено и потпуно нестати. Била би срећа да је то тако могло. Онда до овога данас не би ни дошло. И данас сматрам да је грешка што се није о томе на прави начин и отворено говорило. И данас сматрам да људи могу, једни поред других, живети, поштовати се, ценити, али је грешка направљена онога момента када смо их хтели по сваку цену натерати да се воле и љубе и перфидно лажу, а све то под једним идеолошким кишобраном који није могао да штити ни од кише ни од сунца. Када је и таквог кишобрана нестало, а када лажна љубав није више могла да се глуми, наступила је трагедија тако да је сада питање да ли уопште ти људи могу, не заједно, него једни поред других живети.

БОРБА: Па ипак, читамо и у Вашој књизи, некада су се у истој цркви Богу молили. А онда у заједничку цркву католици уносе оргуље а православци њихов звук покушавају да надјачају снажним гласовима. Откуда ти

стални антагонизми и нетрпсљивост2а ЈОВАН РАДУЛОВИЋ: — Дугачка је прича коју ових дана одбијају да чују странци који одлазе да помогну, са речима — доста о томе ко је шта остао дужан, окрените се будућности. Прича би морала да иде неколико векова уназад па би опет требало нешто додати да би се објаснило зашто су та два народа, те две вере доведене до уништавања и сатирања. Срби и Хрвати у Далмацији, и не само у Далмацији заједно су живели, лепо се слагали, и дружили се, и женили, и заједничке цркве имали, и има доста примера њихове слоге. Али је то увек било када су имали заједничког непријатеља који их је на једнак начин угрожавао и у људском и националном погледу. У оном моменту, показује историја, када Хрвати добију заштитника и када су на ивици да остваре сан о властитој држави, окрећу се против Срба. Запамтите да су у прошлости на данашњој територији Хрватске у поприличном броју живели Италијани, Мађари и Срби. И ево, овим последњим ратом, а раније су решили проблем Мађара и Италијана, Хрвати покушавају да засвагда реше проблем Срба онако како су га решавали у Павелићевој Независној Држави Хрватској.

5: И Срби су сањали сан о зајсдничкој држави, а имали су, или су веровали да имају моћног заштитника. Уместо остварсног тог сна, имају резолуцију УН по којој ће територије Српске крајине и даље остати у хрватској држави.

Ј. Р: — ја нисам историчар али одговорићу Вам да су рецимо у 19. веку, када је почела да се ствара нова српска држава, Срби живели и у Турској и у Аустроугарској империји и да у Аустроугарској Срби, без обзира колико незадовољни својим статусом, нису имали

Пропала опција

Сада када је опција о свим Србима у једној држави која никада није званично прокламована пропала, морало би се поново кренути у изградњу духовног јединства и наставити континуитет српске културе и преко одговарајућих институција.

Магационер у Уједињеним нацијама

Слажем се са онима који мисле да је доста лошег урађено, говорим сада само о Крајини, са потезима који су вучени оданде, јасно је да онај ко жели добро српском народу у Крајини не шаље из 33. спрат Палате Уједињених нација, или у Женеву, магационере и возаче виљушкаре. Шаље их, вероватно, да не би сутра сносио кривицу за пропуст преговора, већ они.

превеликих или претешких проблема са Хрватима. Очи Срба су увек биле упрте у матицу, али су имали и културне и скономске институције, всома моћне, самосталнс, и постојало је једно духовно јединство тог народа у сваком погледу. То нико није спречавао, и било је сасвим нормално да способан, школован Србин из Аустроугарске дођс у Србију и обратно. Институције, не само културне, већ и духовне, верске, изузетно су функционисале на простору на комс су живели Срби без обзира на то што нису били у истој држави.

Треба само видсти ко је све сарађивао у часописима и магазинима, па спискове пренумераната на значајнс српске књиге... Српски народ не сме остати обезглављен ни у Босни ни у Крајини и Хрнатској, ни у Словенији и Македонији. Ми заборављамо да данаси у Бечу живи сто хиљада Срба, неколико хиљада у Франкфурту, Паризу... И да је међусобно прожимање, размена, допуњавање, познавање ситуације, оно што ће нас као народ одржати. У том смислу, нешто чини Српска православна црква а нска занимљива искуства имају и Срби у Амсрици и Канади. Српски народ у прошлости није одржала једна српска држава, али су га одржале институције српске духовности, културе, вере. То се показало и са Матицом српском, са Српском православном црквом, са јаким банкарским и скономским установама у Загребу почетком овог века са штампаријама... Онога часа када је то уништсно долази до асимилације, до губљења имена, вере у своју снагу. Е, ту матица мора да помогне периферији српства и то је оно што ће овај народ одржати ван данашње државе.

Срби испунили дужкост

Б: Кажсте да су очи српског -народа увск окренуте Матици. Сматрате ли да је Матица увск адскватно одговарала2 Наиме, Скупштина Српске крајине донела је својевремено одлуку да се припоји Србији. Ту одлуку није прихватила српска Скупштина. Када је Слободан Милошевић написао писмо Милану Бабићу, многи су то доживели као издају српских интереса.

Ј. Р: — Не желим да говорим о данашњој политичкој ситуацији у Крајини јер је довољно не познајем, нисам дуго бис тамо мада неке информације имам, а о онима који су сада тамо власт, имам веома лоше мишљење. Раздвајам народ који се тамо бори и крвари од оних који у његово име наступају. Када је почео распад Југославије, и када су Срби у Хрватској проглашени националном мањином, било је јасно да до рата мора доћи и да Срби ван Југославије нећс прихватити Туђманову државу. Једна ствар мора да буде јасна: Срби ван Србије, са периферије, ипак су успели да

ураде оно што је била њихова

дужност — стали су на своје границе и у мањој или већој мери и данас их чувају. Очито захваљујући и спољним, али и

унутрашњим факторима Матица нема снаге и способности да их припоји себи. Зато су се нашли у статусу апсолутно недсфинисаном и њихова судбина не зависи само од њих.

Има приличан број оних који

им приговарају да су криви за рат, да су изазвали патње људи и да је требало да прихватс статус који им је намсњен у Туђмановој _ Хрватској или Изстбеговићсвој Босни и Херцеговини. Б: И Срби у Босни су писмо које им је југословенски врх упутио доживели као издају. Праве последице тог писма тек ће се видсти, а оно што се већ сада наслућује, то су нове поделе међу Србима. Ј. Р: — Сматрам даје катастрофа у решавању српског националног питања почела онда када се то питање покушало решити парцијално, немушто, невешто и до краја нсискрено према Србима ван Србије, с тим што је и ту био један однос према Крајини а други према Босни и Херцсговини.. Кад је Бабић смењен, не зато што нијс потписао план, већ зато што је сматрао да још има простора, и било га је, да се тим планом више добије, у његовом сламању су не малу улогу одиграли представници Срба из Босне и Херцеговине. И жеља за уједињењем Срба из Босне и Херцеговине и Срба из Крајине била је, углавном, искрсна утолико што је то желео народ и то је желело у оно време руководство крајина, српско руководство из БиХ је то држало као нску своју последњу карту за тренутак када им пође изузетно лоше, и зато су спе те декларације и њихове народне скупштине у последњих неколико месеци више смешне него озбиљне.

Лицемернсст запада

Б: Да се вратимо Вашој литератури. Доситеј Обрадовић, у драми „Учитељ Доситеј“ већ онда доживљава Европу као сурову. Европа се, као уосталом и цео свет и данас обрачунава са нама. Многи је сматрају узроком данашњих сукоба на овом тлу.

Ј. Р: Доситеј је дошао у Далмацију, могло би се рећи и случајно али није случајно остао у њој десет голина. Можда је на тој ветрометини и граници успео да свазнта види и научи,

да спозна вредности народа коме је припадао. Ту је забслежио неколико прича, почео да пише на народном језику, превсо беседе Јована Златоустог, први- је оставио белешке о српском народу у Далмацији, као о свом народу. После 20 година у Далмацију долази и Алберто Фортс, али са једним сасвим другим циљем и на сасвим другачији начин прилази том народу за који нема посебне љубави. Не пише о његовим фрескама, црквама, вери и духовности. Прилази им без смоција антрополошки, и њихови обичаји га занимају онолико колико и обичаји нских афричких племена. Ту је та разлика, и зато је боравак Доситеја у Далмацији значајан и његова жеља да ипак оде у културни свест, али и да од опога што тамо научи после врати своме народу.

Као што је познато, отишао је из Далмације и у њу се више није враћао, али је зато када се почела стварати Карађорђева Србија дошао у њу и био њен први министар просисте. Ту спизоду из младости Доситејсве и боравак у Далмацији, ја сам обликовао у овај драмски текст. Доситеј осећа на тој тромеђи где се сударају две религије и у позадини обе је ислам, он осећа и види лицемерност западног кршћан-

ва, али га и привлачи његова рационалност и сређеност.

Б: У последње време уметници из Београда често са својим програмом обилазе српске земље. Одлазе и у Вашу Крајину. Како то да нисте са њима2

Ј. Р: Имам лоше мишљење о сстрадном културном туризму оних који шпартају тим просторима и мисле да је њихова реч толико вредна и потребна том народу. Превише сам, ипак, унутра у свему томе да бих могао на тако шта пристати, и на такав начин тамо одлазити. Извођење неких _хепенинга глелао сам и на телевизији и сматрам да су веома бизарни. Том народу треба да се понуди нешто вредније и значајније, а то је изградња и очување, дизање на прави ниво културних институција, почев од новинских, издавачких кућа, позоришта, библиотека... А о томе, у овом часу, нико не води рачуна. 5