Борба, 14. 08. 1993., стр. 23

ин

ово

ИЕ

Угота зат зујезтап аа зат 1ајпо ггдивго тој Веод- Метојте mi slati opise Beograda, dobro ga se sjećam

гад. тој 22дге6, тоји Макагзки, Оћпа, Вјед, Виа- 126/т да ратт 12 опћ Ројт угетепа. Ом! задазћју Vu... Medutim, duboko sam uvjeren da nisam i nikada. dani | sve šfo se oyenfualno famo zbiva — dešava se

· neću izgubiti moje prijatejje Iz svih tih gradova.

moja osamnaesta godina proći najljepše a ona ispade najstrašnija. ... Mislila sam ne“gdje u petom mjesecu rata da ću ostati u Sarajevu, jer je to bio najljepši grad na svijetu i najdraži baš zbog raje koja je tu ŽživJela. Kažem bio, jer nam je sad cijeli razrušen i tužan, pa zato pomislim da ću i ja otići kad to bude moguće, ali već sutradan sama sebi kažem — ostajem. Što se tiče mog kupanja, moram se svaki dan okupati pa makar i u hladnoj banji i sa samo tri litra vode. Da li možete da zamislite koje je to kupanje. Ali bez obzira ja ću na kupanje potrošiti i zadnji kanister vode. Imam pravo jer donosim. Neki dan kad smo se čuli preko radio veze htjela sam da vas zamolim da mi pošaljete štapiće za čišćenje ušiju. Ali su Nada i Halida skočile i napale me — kako mi to pada na pamet. Ja sam evo i pored toga napisala, jer navika je navika i naravno da mi pada na pamet i vi ćete me razumjeti... (31. 1. 1993.)

Vaša pisma su, takođe, odraz stanja. Sve samo pitanja, pitanja, ništa o vama, bar onako okvirno. Kako, na primer, Brankino zdravlje? Eto, to bi moglo da se napiše. Ili, koje knjige čitate.... Opise Beograda, međutim, nemojte slati, dobro ga se sjećam i želim ga pamtiti iz onih vremena. Uvijek sam se, na primjer pitao zašto neki ljudi, predosjećajući smrt, odvoje svoju sliku iz mladih dana za poslednji oglas. Pa, ljudi ih po toj slici neće poznati... Da, ali oni smatraju da je ta slika iz najboljih go-

Iz Beograda, predstavnice SOS telefona, Zena u crnom, Fonda za humanitarna prava, Ženskog lobija.

Na par panel diskusija, jednoj sa Mazovjeckim, Vizentalom, Filipovićem (Sarajevo) i drugima, i drugoj sa Kristinom Fon Kol (Helsinški komitet), Puljom (Kosovo) i drugima, ponovilo se par generalnih konsensusa, da je rat u Bosni počeo kao agresija srpskog režima, da je genocid nad Muslimanima započela srpska vojska, a da trenutno ima primera genocida sa svih strana. I uvek ostaje pitanje: ko, kada i za510 postaje agresivan. Na Kosovu, pored 100.000 otpuštenih Albanaca sa posla, drugih 300.000 su otišli u inostranstvo zbog političkog pritiska.

Na pitanje pacifista iz drugih zemalja — kako da vam pomognemo — jedno od najčešćih odgovora je bilo: novcem se može kupiti život, platiti četniku, ili plavom, ili bilo kom uniformisanom da te pusti iz logora ili iz grada, i ti si na slobodi. Cene života su od 500 do 2.000 nemačkih maraka. Muslimanski lobi je tražio skidanje embarga na oružje muslimanskoj vojsci, tražeći pravo na samoodbranu. Njihove cifre kažu da je u ratu do sada 20 odsto Muslimana ubijeno, a oko 50 odsto prisilno raseljeno. Tim povodom su i Ujedinjene

_ nacije osuđene za podršku genocida nad

muslimanskim narodom, ne uspevajući da

pronađu mehanizme za njihovo zaustav-k

ljanje. Na par panel diskusija o silovanju u ratu i genocidnom silovanju susrele smo se mi iz raznih centara koje radimo sa ženama preživelim seksualno nasilje i druge torture. Ni to nije bilo jednostavno, iako smo se složile da podržimo dve optužbe američkih advokatkinja koje tuže Karadži-

кау одпоз.

dina — njihova prava slika, da su to oni. Tako i ja želim upamtiti Beograd iz boljih vremena. Ovi sadašnji dani i sve što se, eventualno tamo zbiva — događa se u nekom drugom gradu, prema kojem ja nemam nikakav odnos. e

... Ali, to je samo lice rata, koje sam viđao i drugdje, bar na televiziji, to nije rat sam. Rat sam je prestanak svih ljudskih

vrijednosti — života, vremena, poštenja, ·

individualizma, intelektualne radoznalosti, čak i gubitak apetita, što će nekome izgledati nevjerovatno. Apetit se, izgleda, vraća kad se izađe odavde. Vidim po ljudima koji su bili u Zagrebu duže, vraćaju se debeli na neki ružan način. Nemaju profila, jagodica. Nos i sve ostalo stope im se u jednu masu brzostečenog sala i oni, objektivno gore izgledaju od nas koji smo zijanili po dvadesetak kilograma. Mi opet, imamo svoj problem: kad se kupaš, kao da pereš drugog čovjeka i taj se dojam ne može izbjeći. Na kraju počneš da se smiješ...

... Drveće je posječeno zimus, grad srušen i pust, ljudi ostarjeli i mršavi, kao ulični psi po smeću oblizuju konzerve humanitarne pomoći. Ali — čuda božijeg kako čovjeku ne treba puno!Čim negdje popiješ kafu i nešto zapališ — već si drugi. Hoću da kažem — nemojte mnogo tugovati, mii ovo ne podnosimo tako loše.

... Moram vam reći da su ovdje ljudi koji dobijaju pakete veliki sretnici. Dosta je ljudi (valjda po našem prezimenu) pri-

и пекот атидот gradu, prema kojem Ja nemam nika-

mjetilo da smo i mi jedni od tih. Naravno, u sadašnjim okolnostima i to izaziva zavist, što mi je postalo novo opterećenje i muka. Jednostavno ti neko nepoznat zakuca na vrata i traži da mu daš nešto od paketa koji si unio u kuću. „Pa vidjeli smo da ste ga uprvo donijeli“ — kažu, a ti ne znaš šta bi od šoka i muke, jer ga i sam već dijeliš svim svojim najbližima. (Bez datuma)

Zato ću početi od sebe. Znam da sam uspio ostati normalan, možda jedan od najnormalnijih građana ovog dragog, i ne tako davno najljepšeg, najslobodnijeg, najkosmopolitskijeg jugoslovenskog grada, koji je i sada u mnogo čemu naj: najveći konc-logor, najveća klanica ljudi i to kako onih koji pripadaju „konstitutivnim“ narodima, tako i nas koji to nismo.

Sarajevo je i pored sadake koju dobiva i najgladnije i najgolije i najbosije i najžednije veliko mjesto u Evropi. Na ovoj crnoj listi istaknutije mesto na žalost zauzimaju još Goražde, Srebrenica, Žepa...

Gladni i žedni smo i struje i higijene i kulture i veselja i knjige i svega što je civilizacijsko i što čovjeka čini čovjekom. Eto u takvim uslovima ja sam normalan. I moje lađe nisu potonule kako ti sestro kažeš. To što mirno čitam dok okolo padaju granate, ili što ne izmišljam poslove koji za ove prilike i za ovo vrijeme nemaju nikakvog značaja, može se prije tumačiti sposobnošću

. za realnu procjenu situacije. Kao čovjek,

građanani, znajući nas, sve što se dešava

Posle Svetskog kongresa UN o ljudskim pravima u Beču”

SARAJEVO svuda po zidovima palate. Pored, video film o та и Bosni, čuje se „naš jezik“, ali tako ne smem

osim opsade Sarajeva za koje sam mislio da će biti oaza mira, predviđao sam od treпшКа Кад su nas loši čobani počeli svrstavati u nacionalne torove. A valja nam živjeti zajedno. Pa i sada dijelimo zlo jer dobra nema i Muslimani i Srbi i Hrvati i mi ostali. Granate, rafali, snajperski hici, nemaju oči, a i da imaju kako i po čemu bi nas razlikovali. Stanovi gore ili se razaraju svima. Pogorjelca ili ruševinca Hrvata primaju komšije koji su imali više sreće (Srbi), Srbe Muslimani i tako u krug. Moj dobar prijatelj doktor — Srbin (žao mi je što ovo navodim) već mjesecima svoj stan dijeli sa svojim dobrim prijateljem Ismetom i njegovom porodicom, Muhamed R. je do nazad par mjeseci ugošćavao cijelu porodicu Milana S., i tako redom.

Da bi ubili vrijeme i zaboravili na tugu, jad i bijedu što nas snađoše, šah i karte igramo u stanu Đorđa P. i to: Vukašin, Ah med, dva Anta, Muhamed, Braco, Ranko, Bruno i Ja, i kao što vidite nedostaju nam samo Makedonac i Slovenac.

Zivim u nadi da će doći „neki novi klin ci“ koji će ovo brzo shvatiti. Rasturiti ovu nacio-političku, nacio-intelektualnu i što je posebno važno nacio-novinarsku bratiju i stvoriti društvo ljudi, građana, u kome neće biti zabranjeno da katolik bude Sr-

(Snimio Aleksandar Stanković)

reći. Na kraju hodnika jedna hrpa starih cipela, ženskih, dečijih, muških, okolo nalepnice „Born in Bosnia ana Herzegovina“, na vrhu rukom ispisano „Srebrenica“

ća za genocid, mučenje i genocidna silovanja. Kamenicama po ženi

Po svim ocenama prisutnih, ženski lobi je na nevladinom forumu bio najbolje organizovan. Za poslednjih dvadeset godina, ženski pokret je počeo da ulazi u sve kontinente i u sve institucije. Dve stotine panel diskusija obrađivalo je najraznovrsnije oblike nasilja nad ženama iz celog sveta. Unapred se znalo da će ove godine ženska prava i prava naroda starosedelaca (93. je njihova godina u okviru UN) biti bitna specifična pitanja na dnevnom redu. A jedan od najvažnijih događaja — celodnevni Zenski tribunal.

Nakon šest meseci pripreme, Centar za žensko globalno vođstvo (Central for Womenš Global Leadership) iz Nju Džersija, pod sloganom Ženska ljudska prava, okupio je 33 žene iz svih delova sveta koje su svedočile o nasilju kojem su žene podугрпште samo zato što su žene. Jedna po jedna, žene su pred prepunom salom govorile o svojim ličnim životima.

„Otac ju je seksualno iskorišćavao svaki dan od njene 9 do 14 godine. Ona je jedna od 10 odsto devojčica koje su preživele incest“ i

„Japanska vojska ju je prisilila na tri godine prisilne prostitucije za vreme rata Koreje i Japana. Svaki dan seksualno nasilje od pet do dvadeset puta. Pre četrdeset godina, i sve još boli“.

„Muž je polio benzinom i zapalio joj kosu. Gorela je ispod ruku sve do lica. Uzeo joj je decu i izbacio napolje. Ožiljke vidimo“.

„Mladić ju je bacio niz stepenice. U bolnici je nisu ozbiljno shvatili. Od tada je u kolicima. Ima dvadeset i devet godina“.

„Osamdeset miliona žena trenutno živi bez klitorisa. Kliterodektomija je u mnogim zemljama Afrike i Azije jedini dokaz biti ženom. I ona je jedna od njih“.

„Samo u Sjedinjenim Državama svakih tri sekunde jedna žena je silovana. Koliko ih je u ovom trenutku silovanih na svetu. I ona je jedna od njih“.

Indijski sud poseduje slike veličine kamenja kojim se žene kamenuju do smrti: „Ovaj je suviše veliki — ubija suviše brzo. Ovaj je suviše mali — ne prouzrokuje dovoljno oštećenja“. Fotografije kamenja pred nama. Ne samo indijska država nego i svaka druga na svoj način legitimizuje nasilje nad ženama. Sala je puna ženske energije. Neke intimne momente ženskih patnji čujemo po prvi put. Učiniti muško

nasilje nad ženama vidljivim, bio je motiv mnogih žena koje su se odlučile da govore

Za sve to vreme četvoro eminentnih sudija (dve žene i dva muškarca sa četiri kontinenta) sedi na drugoj strani bine. Oni prate svedočanstva kako bi na kraju done li dokument zahteva Ženskog tribunala za Ujedinjene nacije. Njihovi zahtevi između ostalog traže: uspostavljanje specijalne izveštačice UN za narušavanje ženskih pra

· va, ustanovljavanje Međunarodog suda za

zločine protiv žene, inkriminisanje nasilja u porodici kao zločina, i dr.

I dok je sudija Bhagvati, bivši predsed nik: Vrhovnog suda Indije čitao tačku po tačku njihovih zaključaka, žene su bile na nogama, u ovacijama i aplauzu. U publici je novi vazduh radosti i stotine aktivistkinja koje u raznim mestima sveta već rade na eliminaciji nasilja protiv žena se prepoznaju. One koje su svedočile sve zajedno izlaze na binu... ženske podrške, grljenje i veliko olakšanje tela nakon osam sati primanja u sebe mučnina kojima još nema kraja.

A 1994. je Godina porodice koju će ženski pokret obeležavati borbom protiv nasilja u porodici. к

A 1995. je treće dekada žena, Svetska , konferencija Ujedinjenih nacija o ženama, Peking Kina.