Борба, 11. 10. 1993., стр. 2

УЈДНЕВНИК

__БОРБА ПОНЕДЕЉАК 11. 10. 1993.

КА

ВИШЕ ОД 90 ОДСТО ЗАРАДЕ ОДЛАЗИ НА ЛОШУ ИСХРАНУ

Та

Југословени се све лошије хране, у порасту су болести које карактеришу неразвијене земље, а данас више од 90 одсто зарада одлази на — лошу исхрану! · Распад некадашње СФРЈ, а затим увођење економске блокаде, довели су до наглог раслојавања становништва које се најбоље осликава на — начину исхране. Тањир је све плићи и опаснији, упозоравају стручњаци за исхрану. У данашње ратно време Југославија једино довољно обезбеђује уља за наредну годину, али — народ нема шта на њему да пржи.

и када неких роба има довољно — питање је ко их и колико може купити. Војводина, која оличава регионално 6огатство у храни, можда и није најбољи пример за стање у какво је доспела данашња Југославија. Последњих година Војвођани се све чешће одричу меса у свом оброку, а исти је случај с млеком и млечним прерађевинама. Најбољи податак је сама чињеница да је последњих пет година, не рачунајући ову, корпа намирница за једног житеља олакшана за 20 одсто, или са 543 на 477 килограма, при чему је мањак меса и прерађевина — 13,4; а млека и млечних производа 20 килограма. Што је још трагичније, производи од ових, готово традиционалних намирница су здравствено неисправни. Наука каже да смо све ближе

Од некадашњих богатих породичних трпеза остало је само носталгично сећање, у складу са певљивим рефреном, својевремено веома популарне Балашевићеве песме „Ал се некад добро јело". Највећи број становништва данас-не може себи да приушти =M колико-толико солидан традиционални недељни ручак. Домаћице, оптерећене послом и другим недаћама које намеће данашње тешко време, имају и додату тешкоћу — шта да скувају, а да притом добију издашне оброке уз минимално меса, масноће и свега другог што подразумева укусно и квалитетно јело. Ако се изузме мали број оних, још увек имућних, који не осећају несташице и којима не сметају прескупе намирнице (у стилу „само нека има, па шта кошта нека кошта“) општи је закључак да највећи број људи једе нимало квалитетну, тзв. масовну храну.

— Имам сва сина, два момка од 18 и 21 годину. Могу да поједу брдо хране и да опет траже још, прича Драгица Остојић, радница, на принудно одмору. Зато за доручак обично морамо да имамо пуно хлеба и нешто да се одозго премаже. Некад се могла купити бар паштета, која је одлично вршила посао. Данас и кад је има, толико је скупа да не смем ни да погледам цену. Стога смо се прешалтовали на маст и алеву паприку, као у стара, сиромашна времена мог детињства. Понекад, кад успем да добавим млеко, доручку-

ШТА САДРЖЕ СВЕ СИРОМАШНИЈЕ ПОРОДИЧНЕ ТРПЕЗЕ

Маст на хлеб и клин чорба_

шумско биље, зрневље и корење

исхрани од — корења. Анали-

тичари су израчунали да су“

све _ бивше социјалистичке земље исхрану третирале као социјалну категорију. Храна је била релативно јефтина и доступна свакоме. А данас је ситуација потпуно другачија. — По исхрани данас се најбоље види раслојавање становништва — каже др Десанка Божидаревић, професор из Новог Сада. — Анализе говоре да један слој становништва, а то су они богати, за исхрану троше 24 одсто својих зарада,

ši =

просто

Дуто који n на“

јемо качамак или попару, а неретко се одлучим и за разне пите са кромпиром, купусом и слично. Испадне доста, има чиме да се утоли глад, мада је деци теста на врх главе, па стално питају кад ће да буде „нешто конкретно“. На сличан начин и вечерамо, а за ручак зна се: куван пасуљ, понајчешће празан, или са преосталим кожицама сланине, потом сладак купус чија је цена на пијацама, ипак, пристојна у односу на друго поврће. Сад је још лако, наставља своју причу Драгица, јер има плавог патлиџана од кога се може направити свашта — од главног јела до салате, а служи и као добар додатак ђувечу. Месо је за моју породицу већ подуже мислена именица и на трпези га видимо највише двапут месечно, у количинама „тек да замирише“. Откад ми је старији син отишао у војску пре месец дана, унеколико ми је лакше, али то не значи да сам поштеђена свакодневних размишљања шта да измислим, да има пуно, а да не буде скупо.

За мене је било незамисливо, вајка се Добрила Милосављевић, пензионерка, да ми недељом дође син и снаја са децом, а да на столу не буде свечани ручак, са обавезним колачима. Данас, пак, то је постало давно прошло време. Кад дођу, обавезно нешто донесу од намирница да ја направим. Од слаткиша месим „ембарго“ торту у коју не иду јаја, ораси и чоколада, а добила сам рецепт од једне комшинице за

док они сиромашни данас да " би преживели, троше цео свој кућни буџет.

— У Југославији опада потрошња биолошки највреднијих намирница, пе су њени житељи све болеснији — каже др Миладин Мирилов, сксперт Светске здравствене организације за исхрану.

Најновији и изузетно тежак проблем су избеглице, које добијају данас само трећину потребне хране. Но, морамо бити свесни да још дуго неће би-

ти боље — додаје др Мирилов,

„санкција колач“, у који се такође не стављају скупе намирнице. Муж и ја смо стари и не маримо много за себе, али заиста смо у дилеми шта да једемо. Не могу се стално спремати тестенине, пасуљ, посни паприкаши и клин-чорбе. : Испосничка, сиротињска исхрана, посебно је опасна за децу која треба да се развијају и расту, а дечији вртићи и обданишта не нуде ништа бољу трпезу. То уосталом и није ништа необично, када су смештај и исхрана у септембру коштали колико и две паклице цигарета. Јеловник у једном вртићу изгледа отприлике, овако: доручак — попара, ручак — пасуљ са поврћем и купус салата, ужина — крофне. Па онда, доручак — качамак, ручак сладак купус, ужина кекс и чај. За доручак се обично добијају разни премази од паштете, сардине и павлаке, при чему се хлеб најчешће провиди. За ужину — хлеб са џемом, проја, мекике, а главно јело је неретко тестенина са по којим прилогом. У завидној ситуацији, према речима људи из Геронтолошког друштва, нису ни домови за старе, у којима се намирнице буквално добављају данас за сутра. У Народним кухињама и у нешто бољим временима комади меса су били реткост, данас да и не говорим. Припрема се, кажу корисници, углавном храна која је издашна, са малим количинама меса, понекад млевеног које је више зачин него „равноправни“ састојак у јелу. М. Јанковић

КО СЕ ХРАНИМО: ГЛАД КУЦА НА МНОГА ВРАТА

ир пун коприва

" Хране је све мање, а и кад се појави питање је ко може да купи, тако да се тањир све више празни, а народ све више разбољева. Сада и стручњаци препоручују маслачак,

Због свега тога прети нам опасност да будемо болесна нација. Глад нам је већ стигла.

Шта ће збиља задесити домаћу трпезу на крају овог века, и наскоје је у исхрани драматично погодио у рђав квалитет и опште сиромаштво

становништва2 Ако је потроти- ·

ња хране опала за 20 одсто до пре годину дана, а у ово ратно време тај пад се више не може ни мерити (јер је важно само данас се најести), питање је

шта нас тек чека2 : Б. Гулан

merac под теретом наговештава да ће зиаусу моди бити — папрнка „на сто начни=

ФОТО: 3. РАШ

ЗА СЕЉАКА НЕМА ЗИМЕ

Дневно 450 грама хлеба

Од почетка рата трошили смо 169 килограма пшенице по становнику годишње и 97 литара млека, Трошимо 97 килограма поврћа годишње, док је то у Грчкој, рецимо 255 килограма. Смањена је потрошња грашка и пасуља, ког данас немамо довољно, па га као национално јело морамо увозити. Циљ је да се годишње по становнику троши 60 килограма меса, ми смо раније трошили 42, а данас та бројка једва да достиже — 20 килограма! При свему томе дневно се троши 450 грама хлеба. У свету, годишње један становник потрошњи 240 до 300 комада јаја, а код нас, пре ове кризе — свега 155 комада. Сада — још мање, каже др Бранка Лазић са Пољопривредног факултета у Новом Саду.

Улога робних резерви

Др Јеремиса Симић, професор Пољопривредног факултета у Земуну, посебно наглашава, да у време рата и кризе — најважнију улогу у снабдевању народа храном треба

_ да добију робне резерве, од општинских до савезних. Али, не робне резерве какве ми данас имамо, већ оне које ће да реагују када имамо вишка производа и да их тада откупе од произвођача по повољним ценама и пусте на тржиште, када робе нема довољно. То значи да у сваком тренутку морамо знати колико хране има на залихама, што нам и колико треба. Данас ми имамо потпуно другачију ситуацију, која омогућава шверц и шпекулисање.

Своје пиле, «воја супа

На сељачким трпезама још није згвладао пост, а захваљујући замрзивачима вероватно и неће. Под ударом „тржишне економије“ __коју – заговара

српска влада, сељаци у Мачви

у стајама имају стоке тек за своје залихе, јер је тов на велико практично нерентабилан.

Скоро да нема сељачког домаћинства без, бар једе свиње за предстојећу зиму. Парадоксалну ситуацију, да је јунетина јефтинија од свињетине користе они који немају своје стоке, па удружено, њих двоје или троје, купују јунад. Утовљене свиње, наиме, „прешишале“ су цену од две марке за килограм, а јунад. су достигла тек, „30 марка по килограму“.

— Без меса не може, и за наше домаћинство га увек мора бити. Да је бољи однос државе према сељацима, имали би га и Београђани, али кад_ нас нико не мотивише да производимо, нека се за њих брину они који су пољопривреду довели до ниске гране. Ја без икакве муке могу годишње да утовим три свиње, да закољем своје прасе или јагње кад год пожелим, о пилетини да не говорим. Нема дана да се не кува супа или чорба на младој пилетини. У касапницу и не идем, а верујем да бих се онесевестио кад бих отишао. Чујем да је кила јунетине 10 марака. Па ко то може да купи! — каже Радосав Дрезгић, сељак из Дубља.

Јесен је, пуна сезона кад стиже поврће, а у Мачви га има у изобиљу. Уз велики број пољопривредника који поврће узгајају за пијаце широм земље, свако домаћинство на бар

Јо

једном ару, за своје потребе засади парадајз, паприку, купус. Ових дана из многих миришу свеже туршије. Свежег поврћа, за салату има напретек, и уз супу, неко вариво или печење без њега се не може замислити домаћински ручак.

Од свег поврћа, ипак је кромпир најзаступљенији. Не само због тога што се може припремити на различите начине, већ је ова, традиционално сиротињска храна подједнако присутна на свакој трпези — и кад има и кад нема меса. Последњих дана и печурке су нашле своје место на листи обавезних јела. Шуме су препуне ове бесплатне хране О тврде да замењује месо). На крају сваког ручка следује колач који се припрема углавном недељом. Од давнина установљен као“ породични обичај, недељни ручак, када су сви укућани за столом, остао је у многим сељачким домаћинствима до данас негован.

Започиње гибаницом, а завршава се се штрудлом или колачима. Између се послужује све по реду: супа, кувано месо, вариво, динстана или похована пилетина или шницле. Многи би рекли: обичан ручак, али кад би се на оловку сабрало све од јајета до кременадле или шницле, и сељачки ручак је скуп. Ипак, кад сељак не иде на пијацу и не празни новчаник, све му дође као бесплатно. Уосталом, на селу се никад бар на јелу није штеде-

ло! = „Д. Грујић

Био