Борба, 27. 11. 1993., стр. 14

Е ћ |

(Ба Vi 27, 28, 29, 30. NOVEMBAR 1993. GODINE

Hakija Pozderac

(Nastavak sa 5 strane)

Drugi slovenački većnik Jože Penca kaže da su od AVNOJ-a puno očekivali, mnogo više verovali u njega, ali da se ta ideja posle rata apsolutno izrodila. — Ponajviše zato što nije održano obećanje vojnom voOđi stovenačke delegacije Jaki Avšiču da će slovenačka vojska koja je već bila formirana pre zasedanja, i dalje ostati slovenačka, da će komandovanje biti na slovenačkom, nego je to i ukinuto. Ako bi se dosledno poštovali zaključci iz Jajca i načelo federacije, ta država bi imala budućnost. Narodu je obećano sve od demokratije do federacije, ali ni jedno ni drugo nije se ostvarilo. Zato se sa svojim iskustvom za takve stvari svakako ne bih borio — kaže Penca.

Istoričar Pero Damjanović ne smatra da su Prva i druga Jugoslavija bile slučajne tvorevine. „One su istorijska potreba naro-

Pero Damjanović

da na ovim prostorima. U tom sklopu ideja jugoslovenstva ima duboke istorijske korene, ona nije izraz samo vekovnog zajedničkog života ljudi na ovim prostorima, njihove zajedničke sudbine (borba protiv

germanizacije, otomanizacije), već se ona.

javlja još u XVI veku. Pogrešno je verovanje da je jugoslovenstvo razorilo srpstvo, a zapravo se radi o tome da su vladajuće garniture izneverile ideale borbe, a nacionalšovinističke snage i snage koje su se iz

· hegemonističkih tendencija izrazile u ten-

dencije separatizma. — AVNOJ i Tito imali su pošten i pra-

*iilan stav i odnos prema svim narodima i to je ono što smeta ovim sada snagama. Govori se da je Tito stvorio makedonskui muslimansku naciju,”a crnogorsku „rasr-

bljavao“ — kaže vojni istoričar Mehmedalija Bojić. Tito je govorio da nema demok-

Mehmedalija Bojić

ratije bez nacionalne slobode (što treba naglašavati u Beogradu) ni nacionalne slobode bez demokratije, što, govorio je, treba naglašavati u Zagrebu.

_O samom AVNOJ-u Damjanović i Bojić

-kažu da je ovo telo koje je prethodilo drža-

vi stvoreno borbom, jednim veličanstvenim antifašističkim pokretom priznatom u svetu.

General Đoko Jovanić AVNOJ-u pridaje veliki značaj. · | _— Posebno za dalju uspešnu borbu

protiv sila mraka fašizma koje su tada još bile veoma jake u zemlji. Drugo — kaže

„Jovanić — u zemlji su bili već formirani 'NOO-i i to je bilo povezivanje, veliki impuls zemlji .i odlučujuće za priznavanje no-

ve Jugoslavije od strane naših stranih saveznika. Današnje negativne ocene AV-

Đoko Jovanić

NOJ-a su napad na najveće tekovine NOR-a, kje su našu zemlju svrstale и пајхпасајnije zemlje Evrope i sveta.

Jugoslavija nije nikakva veštačka tvore: vina, kaže na kraju Jovanić, jer se radi c vekovnoj težnji naroda i ideji za koju su se borili najumniji ljudi.

(Redakcija je nameravala organizovat razgovor na temu AVNOJ-a, gde bi većni ci, članovi Saveta federacije dobitnici na grade i druge poznate ličnosti iz naše novi. je istorije, politike i vlasti dali ocenu AV NOJ-a nakon pedeset godina. Većina je od. bila bilo šta reći. Pominjemo samo neke Milovan Đilas, dr Miloš Žanko, Peko Dap čević, Osman Karabegović, dr Isidor Papo

'Miloš Minić, Ivica Kukoč, Lazar Kolišev

ski, Ilija Došen...)

aš u trenutku kad su mnogi pomislili „da državnu Televiziju Srbije pomno prate još jedino ozbiljni slučajevi kliničke psihijatrije i bračni parovi koji su kasno shvatili da su negde davno pogrešnu osobu birali za ples, došao sam do nepobitnog zaključka da su kolege iz naše najmoćnije medijske kuće vredne svakog poštovanja. Ne samo zbog toga što je predsednik Srbije Slobodan Milošević raspustio republički parlament da bi sačuvao postojeću uređivačku i kadrovsku strukturu svoje televizije, (on bi se Šainovićeve vlade ladno odrekao da druga tačka dnevnog reda ras-

puštene Skupštine nije bila RTS) već iz razloga što je Radio-televizija Srbije udžbenički primer odanosti, samopregora i pregalaštva socijalističkog rada. Ostajući dosledni školi hotela Lux iz najsvetlijeg dana Kominterne, poslenici državne televizije čvrsto se drže principa da vlast, koja opstaje na otkrivanju i pobeđivanju neprijatelja naroda, nikako, posebno ne u ovim ključnim trenucima, ne sme ostati bez dragocenog goriva. Tu, u Ta~

kovskoj, opet je zapadala ona davnašnja moskovska zima.

Tih kolosalnih 100 tona roto-papira, poklon za „Borbu“ i „Vreme“ od neprijateljske nam Francuske, sa ekrana državne televizije dokotrljaše se do vrata svakog birača u Srbiji sa jasnom porukom — ne čitajte „Borbu“ i „Vreme“, ne bar do 21. decembra. Nepoznati autor još poručuje da Komitet za sankcije ne dozvoljava uvoz humanitarnog goriva i lekova za škole, bolnice: obdaništa, porodilišta, te roto-papir još za neke novinske kuće. Bilo bi krajnje nepristojno braniti Komitet za sankcije UN, ili moralnu doslednost velikih

sila za nedoslednost u jugos-.

lovenskoj ratnoj drami, jer, ako ništa drugo, u ovom vremenu smo naučili da svet ne počiva na humanističkim zakonima već na interesima

najmoćnijih. Međutim, ako”

nepoznati autor RTS poštuje kodeks svoje profesije, predlažem da istraži kojim putem svi potrebni lekovi stižu u privatne apoteke, ko ih je uvezao i da li su stigli uz odobrenje Komiteta za sankcije. Ili, kako deluje naš unutrašnji komitet za sankcije među novinskim i informativnim kućama po pi-

tanju oslobađanja nekih poreskih dažbina. A, uplitanje dece, lekova i sankcija sa ргедте тт _ гого-раргот podseća na praksu nekih bo-

Đoko Kesić

Slučaj sa psihijatrije

sanskih bogova rata koji smrt dece guraju u prvi plan radi svojih političkih ciljeva ili baFf liči na silovanje 50 hi-

'ljada Muslimanki Harisa Si-

lajdžića sve od strane bosanskih Srba.

Reći ćete s razlogom da sam se sad i ja prihvatio ćorava posla, dokazujem kako RTS nije u pravu, što bi u narodu rekli — ispravlja onu stvar mrtvom magarcu. Jer, suština priče nije u sto tona roto-papira, već u mnogo većim količinama obmane koja je neizostavno potrebna da bi se odbranila postojeća vlast u Srbiji. Skutonoše vlasti smatraju da se ključna bitka za budućnost i spas Srbije ·:bije baš ovih dana iza spuštenih roletni, u mračnoj balkanskoj sobi za nove izbore. Vladajući SPS ešelon napušta slogan „Tako treba“, i sad kliče „Za Srbiju“. Neki drugi svet, koji bar malo drži do mentalne higijene mišljenja je da bi im najpriličniji slogan bio „Hoćete li još“? Sasvim je jasno, nijedan predizborni slogan Srbiji i SRJ za spas neće biti dovoljan, iako se ne ublaže sankcije, bez obzira na rezultate izbora, ovdje će vladati haos, glad i gola sila.

S Jugoslavije je bila i ostala u rukama Evrope i sveta. Predsednik Srbije Slobodan Milošević, uprkos nedavnoj izjavi da SRJ neće sesti za pregovarački sto izuzev kao ravnopravan рагtner, ipak putuje u Ženevu. Šta ga tamo čeka.

· Ukoliko želi da se iz Ženeve vrati kao kakav-takav pobednik, Slobodan Milošević bi morao da poseduje vrlinu bar đavolovog šegrta. Jer, francusko-nemačka injcijativa, najavljena u početku samo kao dosledna razrada poslednjeg ženevskog plana, (koju je Izetbegović odbacio) pretvorila se u sasvim nešto drugo: Žipe — Kinkelov papir ne samo da napušta Oven — Stoltenbergov plan, nego derogira samu Rezoluciju Saveta bezbednosti UN kojom su uvedene sankcije SRJ i praktično skoro ceo njen prostor stavlja

pod protektorat međunarod-.

ne zajednice. U suštini, Evropa nije u stanju da pokusa vrelu balkansku kašu koju je sama zamesila, još sa američkom mirođijom i našom

nepredvidivom ludošću, pa

sad nudi ono za šta je sigurna da neće moći da prođe, tražeći opravdanje za katas-

trofu koja sledi. Ako stvari ostanu na sadašnjim odrednicama, gde Muslimani ohrabreni vojnim „uspesima protiv Hrvata u centralnoj Bosni sad od Karadžića traže Prijedor, Sanski Most, dobar deo ključke opštine, Foču, Višegrad i Zvornik, a Srbi u BiH to dakako ne žele da prihvate, Evropi će preostati ·jedino da slegne ramenima i da pusti vremenu da odradi svoje po svom nahođenju. Evropa bi možda i drugačije razmišljala da nije diktata Bele kuće. Ali, te stvari sad stoje i ne mogu da se pomeTG: Ključnom srpskom pregovaraču Slobodanu Miloševiću, koji se na britanskom brodu „Invinsibil“ založio za izvesne teritorijalne ustupke Muslimanima, preostaje mogućnost da u tim ustupcima ostane toliko umeren da se ne zameri ni bosanskim Srbima, da "insistira da se pregovori nastave i da moli Boga da se nekim volšebnim načinom sankcije bar ublaže, što njemu kao ateisti ne priliči.

Ukoliko se dogodi da se Milošević iz Ženeve vrati bez ozbiljnih garancija da će sankcije popustiti, ili bar da će se obezbediti humanitarni uvoz goriva, hrane i lekova u ozbiljnim količinama, njegova politička budućnost, što je mnogo bitnije — budućnost građana SRJ, neće vredeti ni pola lule duvana. Da li zbog izgledne diktature, haosa koji je na pomolu, gladi, bede i beznađa koji su među nama, sasvim svejedno, budućnost nam je izvesna. Ми и