Борба, 17. 08. 1994., стр. 17

пе

ВОКВА REDA 17. AVGUST 1994.

бај

ROSŠSSEA JI

O

| EMSKLUZIVNO ~

Solo akcija inistra Genšera Međunarodna reakcija na priznavanje Slovenije i Hrvatske izazvala je priličan šok u bonskim spoljnopolitičkim krugovima. Kritičari su Ne-

mačku nazivali „nepredvidivim džinom u našoj sredini“ i tvrdili da je „politički patuljak nestao zauvek“. „Novu nemačku odlučnost“ u nametanju priznanja prvo su kritikovali novinari i publicisti, a posle njih i diplomati

Piše: Mihael Tuman

U zaključku svojih uvodnika u „Di veltu“ i „Frankfurter Algemajne Cajtungu“ autori su često zahicvali momentalno priznanje Hrvatske i Slovenije, od kojih je ova druga srećno izbegla rat, osim desetodnevne borbe sa jugoslovenskom. vojskom. Pozivi na priznavanje postali su svakodnevni u avgustu, septembru, oktobru i novembru 1991. Zapadne zemlje koje su se opirale ovim zahtevima optuživane su za simpatije prema Srbima i za privrženost idejama iz prošlosti: „U Francuskoj i Velikoj Britaniji, delovi intelektualne elite su još uvek privrženi poretku ustanovljenom 1919—20, koji je pre svega smišljen da kazni i pritisne Nemačku, Austriju i Mađarsku, beogradska država Velika Srbija predstavljala je kamen temeljac OvOBg Sistema“. ı|

Dok su ove tvrdnje bile upućene konzervativnom establišmentu, neki hrvatski autori, kao što je Dunja Melčić, objavili su syoj poziv za priznavanje u levičarskom listu „Tagescajtung“. Hrvatske organizacije u Nemačkoj bile su vrlo aktivne u slanju materijala o ratu novinarima, javnim radnicima i, naravno, funkcionerima u Bonu. Većina jugoslovenskih gastarbajtera u Nemačkoj (više od pola miliona) su Hrvati — činjenica koja je takođe igrala izvesnu ulogu u formiranju nemačkog gledanja na ovaj konflikt.

Osim toga, činjenica da su većina Hrvata katolici dala im je određeni kredit u katoličkim krugovima u južnoj Nemačkoj, pre svega u Bavarskoj. Članovi konzervativne partije CSU bili su među političkim pionirima koji su vršili pritisak na ministra spoljnih poslova Genšera da ubrza diplomatsko pri-

· znanje Hrvatske i Slovenije.

Еаупоћеха dzelata i žrive -

. Za konzervativcima su se ubrzo poveli i

stručnjaci za spoljnu politiku u· redovima ·

Opozicione partije SPD. Po povratku iz po-

sete Jugoslaviji, 24. maja 1991, član Parlamenta Norbert Garisel podneo·je Parlamentu izveštaj u kome je pozvao Evropsku zajednicu da promeni svoj stav prema konflik-

·tu na Balkanu, tvrdeći da se ovo.krizno područje može "kontrolisati tako što bi se

narodima dalo pravo na „samoopredeljenje“. Ovaj izraz je naišao na pozitivan odjek u Nemačkoj, u kojoj su ga mnogi političari i

analitičari koristili da opišu spajanje dve ·

Nemačke 1990. godine. Ono što se pokazalo kao ispravno u Nemačkoj nije moglo da bude pogrešno u Jugoslaviji. Ideja samoopre„deljenja, kojoj su balkanski narodi već pribegli u borbi protiv Osmanlıjskog carstva i

. Austro-ugarske monarhije u 19. veku, očig-

ledno je naišla na dopadanje kod nemačkih socijal-demokrata kao pogodan princip za rešavanje balkanske krize krajem 20. veka.

Mnogi hrišćanski demokrati razmišljali su na isti način, ali pošto je Kolova vlada još uvek bila uzdržana u odnosu na Balkan u leto 1991, samo su neki članovi Parlamenta, kao naprimer Hajnrih Lumer iz Berlina, otVoreno pozivali vladu da prizna Sloveniju i Hrvatsku. Tek pošto su priznate, socijaldemokrati su pokazali svoju moralnu indignaciju u odnosu na rat. Poslanik Frajmut DuVe, govoreći u Bundestagu, gorko je primetio da je srpska vojska uništila već hiljade kulturnih spomenika i kuća u Hrvatskoj, dok će „u Bosni, ova armija uništiti ceo jedan narod“. Pogrešno je misliti da je „genocid postao nemoguć posle Aušvica i Kambodže“. Duve je zaključio: „Još jednom Bon, Pariz i Londen žele neutralnost. Oni koji traže neutralnu ravnotežu između krivca i žrtve, dok se ubijanje nastavlja, i sami postaju saučesnici.“ Duveov govor bio je odraz opšteg osećanja među Nemcima od samog početka balkanskog rata da je nemoralno stajati sa strane i posmatrati užase iz udobne fotelje zapadnog diplomate. Neki su čak osetili i posebnu odgovornost da ustanu protiv genocida, jer su njihovi očevi pre sa-

mo 50 godina vodili ubilački rat protiv svojih suseda.

Putovanja pod pritiskom

Ovakvo je bilo raspoloženje u Nemačkoj u leto 1991, kada je Hans-Ditrih Genšer morao da odluči kojim putem da krene u jugoslovenskoj krizi. Nespreman da se zvanično obaveže, on je reagovao na pritisak javnosti tako što se upustio u frenetična putovanja. Početkom jula 1991. Genšer je razgovarao u Beogradu sa jugoslovenskim predsednikom

vlade Antom Markovićem i predsednikom ·

države Stipom Mesićem. U Beogradu se sreo i sa Kirom Gligorovim, predsednikom jugoslovenske republike Makedonije i bosanskim predsednikom Alijom Izetbegovićem. Posle Beograda odjurio je u austrijski grad Filah da se sretne sa slovenačkim predsednikom Milanom Kučanom. Genšerovi susreti očigledno nisu imali uticaja na rat koji je počeo u Sloveniji, ali je njegova solo akcija izazvala zategnutost između Bona i nekih njegovih partnera iz EZ. Najviše prevarenima su se osećali holandski diplomati, jer je Holandija u to vreme bila pred-

· sedavajući EZ. Ovo je bio prvi nesporazum

među partnerima u EZ od kako je počeo rat u Jugoslaviji. Zatim su usledili drugi. : Prvih meseci krize, Genšer je još uvek od-

kazivali da su granice u Istočnoj Evropi rezultat arbitrarnih diplomatskih ili vojnih diktata i da se, zbog toga, mora računati sa zahtevima da se one menjaju. Nezavisne države u severnoj Jugoslaviji poslužile bi kao nezavisni i tržišno orijentisani most između Evropske zajednice i Balkana. Istovremeno je naglašavano, međutim, da proces samoopredeljenja i odvajanja treba da se odvija postepeno i polako. Etnička struktura regiona zahteva izradu kriterijuma za priznavanje, kao što su uvažavanje prava manjina, unutrašnja stabilnost i mogućnost ekonomskog opstanka nove nezavisne države. Nervoza posle uvodnika

U toku balkanske krize, Genšerova politika je sve više odražavala ove preporuke. Priznanje Hrvatske i Slovenije postalo je po_ željna politička opcija koju je trebalo primeniti čim se saveznici ubede u nju. Diskusija između ministara spoljnih poslova EZ početkom jula 1991. u Hagu ukazala je na neslaganje.između Francuske i Nemačke o tome da li Zajednica treba da preti Srbima priznanjem ako ne prestanu da ratuju. Ovo pitanje dominiralo je u svim razgovorima između predstavnika zemalja EZ, dok je pregovarač Zajednice, lord Piter Karington nastavljao sa svojom na propast osuđenom

"MA POČETKU KRIZE, KRAJNJI OPREZ: Hans-Ditrih Genšer sa Budimirom Lončarom ·

ržavao svoju međiinarodnu reputaciju krajnje opreznog diplomate. Svom zameniku u Ministarstvu spoljnih poslova, Helmutu Šeferu, naložio je 19. juna 1991. da obavesti Bundestag o zvaničnom stavu Nemačke:

„Zajedno sa našim partnerima, mi se zalažemo za održavanje strukture celine Jugoslavije...” Izgleda, međutim, da je Genšer promenio pristup u politici prizravanja kada su se bitke u Hrvatskoj pojačale. Nagovestio je, avgusta 1991, da bi bio spreman da promeni svoj stav ako bi neko pokušao „da silom promeni unutrašnje granice Jugoslavije“. Van svake sumnje, imao je na umu srpske paravojne jedinice potpomognute saveznom vojskom. One su zauzele Baranju u Slavoniji, gde su Hrvati bili u većini, one su 'branile oblast oko Knina koju su uglavnom naseljavali Srbi. Genšer je tvrdio da se rat u Sloveniji završio zato što je Nemačka „zapretila (Srbima) priznavanjem“ većine se„vernih republika bivše Jugoslavije.

Eksperti za Jugoslaviju u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova napravili su memorandum Q ponašanju svoje zemlje u ovom konfliktu još maja 1991. Autori su zahtevali modifikaciju politike EZ u podršci statusa quo u Istočnoj Evropi. Nemačka ne treba da se kategorički protivi bilo kakvim promenama granice i treba da podrži stav o poverenju u zapadne vrednosti koje su ispoljile Slovenija i Hrvatska, za razliku od autoritarne Srbije. Nemački stručnjaci su do-

misijom ugovaranja bezbrojnih primirja ko" ја ги važila samo na papiru. Tih meseci, Hans-Ditrih Genšer „posta-

Prvih meseci jugo krize, Genšer je još uvek održavao svoju međunarodnu ги reputaciju krajnje opreznog diplomate. Svom zameniku u Ministarstvu:naložio je 19. juna 1991. da obavesti Bundestag o zvaničnom stavu Nemačke: „Zajedno sa našim partnerima, mi se zalažemo za održavanje strukture celine Jugoslavije:

jao je nervozan posle svakog uvodnika u „Frankfurter Algemajne Cajtungu“, tvrdio je jedan zvaničnik u Ministarstvu spoljnih poslova. Kao vešt igrač na nemačkoj političkoj sceni, on se uvek trudio da njegova mala liberalna partija ne izgubi podršku javnosti. Genšer nije želeo da zaostane u javnom nadmetanju o tome ko može da učini najviše za Jugoslaviju. Velika većina u Bundestagu podsticala je vladu da utiče na partnera iz EZ da prihvate priznanje Hrvatske i Slo-

_ venije. Kancelar Helmut Kol je 27. novem-

bra objavio vreme kada će Nemačka priznati ove dve bivše jugoslovenske republike: obećao je da to neće biti posle Božića, što je

Дамјана ува.

bilo primljeno sa znatnim iznenađenjem i nelagodnošću od strane partnera u EZ i SAD. 5

Sada je put za priznanje otcepljenih jugoslovenskih republika. bio popločan. Hrvatski parlament reagovao je na nemački

Jedan poslanik u Bundestagu gorko je primetio da je srpska vojska uništila već hiljade kulturnih spomenika i kuća u Hrvatskoj, dok će „u Bosni, ova armija uništifi ceo jedan narod“ i dodao da je „pogrešno misliti da je genocid postao nemoguć posle Aušvica i Kambodže“.

nagoveštaj tako što je 4. decembra doneo ustavne· amandmane o prihvatanju novog zakona o zaštiti prava manjina. Posle pola godine ratovanja, Zagreb je konačno reagovao na opravdane kritike da ignoriše prava Srba u Krajini. Bilo je jasno da će Badinterovoj komisiji o pravima manjina biti potrebno nekoliko nedelja da ispita da li novi hrvatski zakon odgovara zahtevima EZ. Izveštaj o tome trebalo je da bude podnet 15. januara 1992. Ali, već 16. decembra Nemačka je imala priliku da pritisne svoje partnere u Briselu po pitanju priznanja. Međutim, kako piše Džon Njuhaus, istinske posledice ove odluke nisu nikada ni razmatrane. Kolu i Genšeru bilo je „potrebno nešto što bi dobro zvučalo u nemačkoj štampi i u Bundestagu“, kako bi se iskupili što su.se, faktički, odrekli nemačke marke u 'Mastrihtskom sporazumu, što, očigledno, nije. bilo popularno. „Move bebe Bona"

U međuvremenu, zemlje članice EZ postigle "su dogovor da neće priznati Hrvatsku i Sloveniju pre 15. januara 1992, pošto Badinterova komi:ija ·kompletira svoj izveštaj. Na

“zaprepašćenje partnera u EZ, Bon je ignori- ·

sao ovaj dogovor i nemački diplomati predali su dokumente o priznanju u Zagrebu i Ljubljani 23. decembra, dva dana pre'Božića, kao što je Helmut Kol i obećao. Kancelar je tada predstavio ovu akciju pred svojom partijom kao „veliki uspeh za nemačku politiku“. | Međunarodna reakcija na ovaj „uspeh“

. izazvala je priličan šok u bonskim зрођпо-

političkim krugovima. Stivn Kajnzer iz. „Njujork Tajms-a“ pogrešno je citirao da je Kol rekao „velika pobeda nemačke politi'ke“, što je zazvučalo zloslutno slično nemačkim izjavama od pre 50 godina. Kritičari su nazivali Nemačku „nepredvidivim džinom u našoj sredini“ i tvrdili da je politički

„patuljak nestao zauvek“. Hrvatsku i Slove-

niju su nazivali „novim bebama Bona“. „No-

vu nemačku odlučnost“ u nametanju pri-

znanja prvo su kritikovali novinari i publi-

cisti, a posle njih i diplomati. Holandski

diplomata Henri Vajnands ukorio je 1993.

Nemačku zbog njene uloge u ovoj stvari.

Američki državni sekretar Voren Kristofer

pomenuo je „posebnu odgovornost Nemač-

ke“ za situaciju u Bosni. Bivši francuski mi-

nistar spoljnih poslova Rolan Dima jasno je

artikulisao privatne misli mnogih zapadnih

zvaničnika: diplomatsko priznanje Hrvat-

ske i Slovenije od strane Nemačke raspirilo

je rat u Bosni i Hercegovini.

Ovi kritičari su, naravno, bili delimično hipokritični. Ako su 1991. shvatili da će priznanje imati ozbiljne posledice za Bosnu, zašto su popustili pred pritiskom Nemačke? Prihvatanjem priznanja, sve zemlje članice EZ su prihvatile i odgovornost za političke posledice svojih odluka. {Nastavlja s}

==