Борба, 17. 08. 1994., стр. 19

лао

) ~

~ ~ 20

#55:

BORBA .

SREDA 17. AVGUST 1994.

SHEEP ON DRUGS

i ovce se zar ne?

„Želim da probam sve. Svaku drogu, u svakoj prilici, čak i kad vodim ljubav. Tako je to kad živim u devedesetim. Uostlaom, ja jesam superstar i meni je sve dozvoljeno. Ja sam sex-monstrum od kog će tise slediti heroin u venama. Ha, ha!” King Duncan

ožda on i jeste idealna ličnost

za kraj milenijuma. Mršava

tura u PVC pantalonama,

obrijane glave na kojoj je (verovali ili ne) kosa nacrtana, tela prepunog heroina na kome visi stari brushalter zakrpljen korišćenim ulošcima i hanzaplastima. Ako vam ovo nije dovoljno brutalno tu je i crni autolak po celom stomaku i igle koje bukvalno vise iz vene, kako leve, tako i desne ruke i naravno — invalidska kolica. Sve pomenuto je samo deo riznice trivijalnih egzibicija koje prate scenske nastupe londonskih Sheep od Drugs. King Duncan i Dead Lee, oboJjica sinovi bogatih i uglednih psihijatara, uveliko su zakoračili u novu eru praveći muziku koja je upravo kao i oni sami: šokantna, morbidna, telesna... a u isto vreme zabavna i ritmična. Za sobom imaju dva albuma, oba ocrnjena u britanskoj štampi. Prvi, „Greatest hits“ izašao je '93. za Island rec, kao rezultat trogodišnjih nastupa po raznim klubovima gde su posetioci bili svedoci možda najzanimljivijih scenskih nastupa devedesetih (sado-mazo rituali, silovanje džinovske Barbike i sl.). Album koji je potvrdio da je muzika modernog sveta prevazišla granice nosača zvuka i sada već postala najsiroviji manifest dubokog poremećaja izazvanim životom u frustrirajućem okruženju. Potreseni Amerikom, televizijom, politikom čime sve ne, Sheep on Drugs besni i kreativni zavrljačili su čizmu u lice javnom mnjenju bez straha i osećaja za granicu pristojnog. Naravno ovakve stvari loše prolaze uvek pa i sada, kada je pank 100 godina za nama, što je donekle i razumljivo. Ovogodišnji „... On

drogiraju,

Drugs“ smao je produžetak pomenutog prvenca, ovaj put inspirisan širim spektrom tema (ljubav, privatni polusvet itd.), naravno nešto slabiji, ali još uvek dovoljno zanimljiv i jedinstven.

Kao najvažniji subjekat njihove umet-

_ nosti pojavljuje se — droga! Često и рге-

teranim količinama inspirisanost raznim hemikalijama postala je tema vodilja i zaštitni znak njihovog rada. Možda zbog stvaranja idealnog (bolesno-istinskog) imidža, a možda zbog dobre propagande koja izgleda deluje na sve više ljudi, procenite sami. Za sada jedini bend koji je direktno pokrenuo ovako provokativnu tematiku, još uvek nije pretrpeo posledice što je po meni potpuno OK. Ipak cenzura je proradila, u najboljoj tradiciji

konzervativnog britanskog: duha (kon-

zervativnijeg od konzerve) u vidu skraćivanja imena njihovog prošlogodišnjeg singla „From Amphetamine to Heroine and back again“, kasnije nazvanog jednostavno „A to H and back again“! Zar Vas ovo ne tera na bunt, onaj najsiroviji i najkriminalniji, najporočniji.

I dok britanska. desnica pokreće kampanju oko prodaje Bakingemske palate, Sheep on Drugs uspešno kvare ondašnju omladinu sve jačim intenzitetom, preteći da postanu najomraženiji britanski bend devedesetih. Jeviić Nenad

LUSH

| М Stvari od kojih

su snovi satkani

nekom normal- 5 nom poretku stvari, novi al-

bum Lush „Split“, naravno na etiketi 4AD, bi bio početak neke nove faze u radu talentovanog benda, uzimajući u obzir da dolazi nakon dvogodišnje neaktiv nosti, odn. čČetvOroOgodišnje hiperaktivnosti pre toga. No, na sreću, | Lush se i ne mogu baš nazvati normalnim beridom. | 0

Oni su pre neka vrsta male dragocenosti u okviru engleske nezavisne scene, koja se ljubomorno čuva od prstiju sa crnim ispod nokata. (čitaj — velikih diskografskih kuća).

Najznačajniji momenti u radu ovog londonskog sastava su: kreativno, komunikativno ili komercijalno, što se u njihovom slučaju nekako uvek svede na isto — bili su debi-mini album sa osam pesama „Scar“ (89), singl „Mad Love“ ('90), ep Black Spring ('9i) i naravno album „Spooky“, sa singlovima „For Love“ i „Superblast“ ('92). Kao dobri lokalpatriote, učestvovali su sa Moose u projektu nazvanom The Lillies — jedno od navijačkih imena Tottenham Hotspur-a čiji je singl „And David Seaman Will be Very Disappointed about that“ napisao je i producirao Simon Raymonde iz Cocteau Twins, a sve u čast Totenhamovog osvajanja engleskog kupa 1991. i naročito, pobede nad najvećim od lokalnih rivala, Arsenalom (pogodite kako se zvao njihov golman te sezone!) u polufinalu.

Fudbalsko-muzičko-fanovska saradnja sa Raymondeom ih je uputila na saradnju sa još jednim Koktoovim blizancem, Robin Guthriem, čija je diktatorska uloga producenta dosta uticala da nakon „Black Spring“ i „Spooky“ Lush ostanu bez fascinantne karakteristike „ABBA-e indie zvuka“. Lush su, na sreću, ipak uspeli da odole „iskušenju“ da do kraja za-

zvuče kao Cocteau Twins — mada je,

konkretno „Spooky“, ocenjivan kao delo koje samim C.T. može pokazati put iz preteranog kulta — i pronašli optimalnu srednju liniju potpadanja pod Guthrijev

“uticaj, poput Gun Club na izvesnom

„Mother Juno“ ('87). Nekako prirodno produbivši tu liniju, možda najviše obopativši je zahvatima sa koncerata, koje su prilično redovno držali do ulaska u studio, stigli su i do jednovremene blagosti i siline novog Ip-a „Split“ odn. neposredno mu prethodećih ep-ijeva „Hypocrite” i „Desire Lines“.

Lush su ostali odmereno melodično-noiseični, sa pokojim hrabrim pop — iskorakom, stiče se utisak — tek da pokažu da mogu i tako. Primetna je i otvorenija kontemplativnost u pojedinim резmama, a u celini njihova muzika je ostala prozračna, paučinasta, neuhvatljiva, pomalo sanjalačka. Kod njih nema nikakvog mistificiranja, ni sebe ni tema kojima se bave, pa i može se reći da su muzičko — misaone lutalice, u najšarmantnijem smislu tih reči. Odbijanje makar i neznatnog zvučnog etabiliranja za sada deluje vrlo simpatično, ali u perspektivi se postavlja pitanje, dokle i po koju cenu ostati beskompromisno nezavisan. U svakom slučaju, nama je lepo dok je i njima, a izgleda i obrnuto važi.

Bojan Žikić

UDARNICI NOVOG ZVUKA

Francuska, kolevka nove muzike

! | кота proteklih 70 godina Francuska je bila meka i nove mužike. Sama ime-

na Buleza, Vareza, Šafera, Satija

govore dovoljno. Taj uticaj i otvorenost francuskog kulturnog prostora je učinio da i tamošnji novi jazz, rock i drugi pojavni oblici (i međužanrovi) nove muzike budu svetski uticajni. Free

jazz je u Evropi zaživeo prvo u

Francuskoj, progresivni rok ta-

kođe. Ovaj žanr je toliko bio

razvijen u Francuskoj 70-tih, da se mogu jednostavno razdvojiti

4 struje: grupa MAGMA sa sled-

benicima; grupe HELDON i

ANGE; Albert Marcoeur, kao

francuski Zappa; te post-satiev-

ska struja. Svaka od njih je bila

samosvojna i sa inovacijama u

okviru žanra (neki više, neki

manje). Scena se tokom godina

· toliko razgranala da se prepliću

rok, jazz, tradicija, nova klasika, elektronika, improvizacija. Francuska je postala meka za inostrane muzičare, koji uveliko krstare i koncertriraju po gradovima, od kojih je svaki imao svoju scenu. Bez obzira na veličinu i značaj Pariza, kao kulturnog centra, razvijale su se male scene, festivali nove muzike („Musique Action“ u Nansiju, | „Musiques Innovatricies“ u St.

Etjenu, MIMI u St. Martenu,

„Banliues. Bleues" u Parizu, ! „Musica“ u Strazburu), uz puno

“~.

manjih koji dodiruju jazz, klasiku, world music. Decentralizacija je uticala na oživljavanje malih izdavačkih kuća (Semantic, AYAA Disques, Metamkine, NATO). Postoje, dakle, svi uslovi za razmah scene: tradicija, muzičari, obrazovana publika, institucije, više malih urbanih scena, izdavači i distributeri, otvorenost prema malim kulturama i autorima drugih zemalja, kao i odgovarajuća periodika. Uz sve ovo dobro dođe i koja para od države, koja pomaže održavanje festivala, kao i gostovanje francuskih muzičara širom sveta (preko Kulturnih centara). Odlaskom socijalista i Žaka Langa ne menja se politika, ali recesija utiče na smanjenje državnih davanja. Većina trenutno najinteresantnijih francuskih autora je na sceni bar 10 godina. I danas su u svom fahu relevantna imena: Louis Sclavis, Joelle Lenadre, Jac Berrocal (jazz i improvizacija), te Christian Vander, Ferdinand Richard, Guigou Chenevier (uslovno novi rok), Hectro Zazou i Joseph Racaille (nova

. kamerna muzika), te među gru| pama Octavo, Art Zoyd, Wor-

kshop de Lyon... Svi oni i danas nastupaju, objavljuju nove solo i grupne albume.

Friška imena francuske novomuzičke scene se mogu naći i među iskusnim muzičarima. Pi-

erre Bastien je na sceni skoro 20 godina, ali se:od 86. prebacio na konstruisanje instrumenata u projektu Mecanium u okviru kog je već objavio 2 sjajna albuma. Među iskusne možemo ubrojati i LOOK DE BOUK, koji su objavili treći album „Bec“et angles“, još bolji od prethodnih. Vođa sastava Dominique Diebold je ujedno i šef AYAA Disques, danas najzanimljivije izdaVvačke i distributerske. kuće u Francuskoj. Oni su iste godine objavili album dua Klimperei, koji je na najboljim tragovima Pascal Comeladea i ZNR. U pitanju je bračni par iz Arasa, koji muziku prave u svom domu, kada već nema druge zabave u malom gradu, krijući svoj identitet, dok AYAA-i poštom šalju gomile snimljenog materijala. Ipak najveća zvezda srednje generacije autora je Pascal Comelade, autodidakt po pitanju sviranja i komponovanja. On je tokom poslednjih 10 godina stvorio osoben stil, na tragovima Satia, dečje naivan, sentimentalan, povremeno veseo, nekad melanholičan. Njegov BEL CANTO orkestar čine muzičari s juga Francuske i iz Španije. Mediteranskim duhom, minimalnom i ponekad naizgled neukom svirkom je stekao veliki broj poklo-

„nika i u Japanu, gde su mu u po. slednje dve godine objavljena +

diska.

Izgleda, iz dosad rečenog, da u francuskoj novoj muzici nema mesta za mlade snage. No, ovde ulazimo u polje koje traži dublju analizu: da li se u svetu bilo gde u novoj muzici lako pronalaze i probijaju mladi (nekada su mogli jahati na talasu new waVve-a, rock in opposition-a, world music-a npr.).

U novoj muzici autori se dokazuju godinama, ali i dugo traju (upečatljiv je primer francuskih dugotrajućih autora, a pomislite samo na vek Sun Ra, Derek Bailey-a, grupa AMM, John Cage-a...). Ipak nije sve tako crno. Najaktivniji akter tamošnje scene je Jerome Noetinger, nekad član sastava Appel A Tous, koji je spoj buke, elektroakustične i konkretne muzike, filma i performansa preneo i na etiketu METAMKINE, koja samo takvu muziku iz celog sveta izdaje i distribuiše po najpovoljnijim cenama. Novu ediciju kuće „Collection Cinema pour loreille“ čini mini kompakti na

не kojima je muzika povezana sa filmom, a takav nastup ima i njegova grupa METAMKINE. Bez obzira na žanr ovoj muzici se ne može osporiti zanimljivost, a auterima inovativnost i upornost.

U zvučno najprijatnija iznenađenja prošle godine ubrajam CD „Pieter Both“ sastava A GETHSEMANI, koji u stvari čini Bernard Odot sa različitim saradnicima. Nakon prva tri, kasetna albuma iz 89-91. on je tokom dve godine civilnog služenja vojnog roka na Mauricijusu skupio dovoljno materijala, koje je uvežbao sa dvojicom tamošnjih muzičara, i sve to snimio po povratku u rodni Rems. U Gethsemani je zvučno na tragovima Komelada i Rakaja, uz nešto čvršći zvuk i perkusivne odjeke etno muzike. Muzika je jednostavna, dobro aranžirana i odsvirana (Odot svira većinu instrumenata). Dakle budućnosti ima.,“ Tekst: Bojan Borđević Fole:: Aleksandar Konjikušić