Борба, 15. 09. 1994., стр. 17
1994.
~“ ijalog i institucionali-
r „Rilindje“, odnosno „Bujkua“ iu je takođe novi član Predsednišit je javnosti po svojim izveštavaljujorka, ali i sa turneja Ibrahima o zemljama Zapadne Evrope i Gotovo svuda je pratio Rugovu po vi član je i Adilj Pireva, novinar
poznatiji iz demonstracija 1968. a Abdulja Ramu, novog člana stva DSK, nekadašnjeg radnika ı izdavanje udžbenika i nastavnih Kosova, naučnog radnika iz oblasanja u Prištini, Rugovini kritičari e „superstaljinista“ dok za Basri ija, takođe novog člana PredsedK tvrde da je „okoreli staljinista“.
čelu ogranka DSK u Gnjilanu. Za albanologije Ljatifa Berišu, dosko»dsednika ogranka DSK u Mitroуаос! tvrde da je „umeren čovek, i i nepoznat“. Ram Buja, predsedса DSK u Lipljanu je, „izuzetno J Predsedništvo je „uleteo“ i Mehri, član Odbora za finansije „Re)sovo“. Uglavnom su sve to lica sna za izvršavanje nekih poslova ma i za „rad na terenu“. Petorica iziva među kojima su se posebno mi Agani i Edita Tahiri držaće · prakse i ideološko-političkog naa Kosovu i u inostranstvu, ali i ontaktiranja sa međunarodnim. pak, za dobre poznavaoce kosovпје зе dogodilo ništa neočekivaDV o(p)staju samo privrženi njeci i njegovim stavovima. i
Оро Ilustracija: Miro Stefanović
takva mišljenja označavana kao nepodobna i opasna“.
poznate medijske blokade kojoj Liga šira javnost je nedovoljno ı našim stavovima i inicijativaje nedavno ponuđena federalisiva u kojoj se nude u nijansama šenja nego ova u Platformi Vojkluba. Naravno, drago nam je ont snaga koje su spremne i odbore za Vojvodinu kojoj je status autonomne jedinice unutar SRJ zet dolaskom režima Slobodana
am žao da ovakve i slične Platu mrtvo slovo na papiru i da bu·dmet javnih debatovanja bez reza stvarne promene sad već ne>» stanja u kojem je Vojvodina.
i režim je uvideo da surova cenoju sprovodi ne daje očekivane inje stidljivo da otpušta ventile спозн да зе počnu otvarati pitanedavno i samo postavljanje bio. Treba iskoristiti šansu — kaže n.
Jojvođanskog kluba ostaje otvorma će se u sledeću subotu naći
ı redu skupštine Kluba i to će bi—
tiza njenu doradu. J. Paripović
NA LICU MESTA S CRVENIM KRSTOM NA OZRENU
Zebnja od sankcija sa Раћа
Ponašanje državnih organa Republike Srpske Ozrence dovodi u poziciju nesigurnosti i zebnje, a nedavno, „izmeštanje staпорта vozućke regije može da bude prvi znah osipanja stanovništva. Dok vojska u Brčkom ili Doboju izgleda poput ma-
nekena, ovde se ratuje u uniformama najrazličitijeg izgleda
Kada smo sa ekipom Crvenog krsta Jugosla-
vije u petak 9. septembra krenuli put Ozrena mogli smo pretpostaviti šta će biti glavni problem. Dr Branislav Ljiljak, organizator odlaska na Ozren sa deset tona hrane i lekova, kaže da su za prelazak preko granice morali pripremiti- papire kao da idu u Mađarsku. Gužva na graničnom prelazu kod Bijeljine svedoči o revnosnoj primeni najnovijih mera Savezne vlade prema Republici Srpskoj. Konvoji kamiona natovarenih građom nedeljama stoje u Bijeljini očekujući da će se iznenada, kao što je to bilo i prilikom njihovog uvođenja, sankcije ukinuti. Da od toga za sada nema ništa, svedoče prazni putevi ı prema Srbiji i prema Brčkom i Dobo-
- ju.
/
Na ruševine i ostatke gradova kroz koje smo prošli, Brčko, Doboj, Modriču, ne treba obraćati pažnju. To je, kako su nam rekli uz upt, najmanji problem. „Lako će se to popraviti, važno je šta će uraditi Srbija“. Ovo neizbežno i podrazumevajuće pitanje prosto lebdi na svakom koraku. Odgovor koji daju ljudi na Ozrenu uvek je skoro identičan. Za sve njih u pitanju je deo „neke političke igre“. Za borce u Tumarama to je samo neka šala. Ništa drigo.
Stojan Tomić, pre rata nastavnik tehničkog obrazovanja u Maglaju, sada „konstruktor“ vetrenjače pomoću koje se proizvodi struja za top marke „Bofors“ i gledanje televizije, kaže da on čak i podržava sankcije. „Važno je, kaže, da ne dođe do rata u Srbiji. Ako je do nas, mi ćemo se žrtvovati.
Ono sa čime će se Ozrenci, sva je prilika, suočiti vrlo brzo, nisu samo sankcije SRJ već i one koje se usled nemaštine ili ne, sprovode sa Pala. Ponašanje državnih organa Republike Srpske Ozrence kažu, dovodi u poziciju poprilične nesigurnosti i zebnje. Ne-
'davno „izmeštanje“ stanovnika Vozućke re-
gije može biti prvi znak osipanja Ozrena. „Položaje kod Vozuće je branilo svega sto četrdeset naših boraca cijele dvije i po godine i Muslimani nam nisu mogli ništa, kaže vojnik koji radije ne bi da mu se ime „zapi-
„Dešavalo se da deejoj hroni koju smo dovezli u Banjaluku isfiće rok frajeanja, dok deca na Ozrenu nemaju sfa da jedu“ · kažu predsfavnici Crvenog krsfa
suje“. Onda je došlo oko četiri stotine Krajišnika, smijenilo je naše ljude i izgubilo položaj prvi dan. Da li smo mi ludi ili su oni loši borci, ili je nešto treće ne znam“.
izmeštanje 5000 ljudi
Posle toga lokalne vlasti izmeštaju oko pet hiljada ljudi i dovode ih na Panjik, mesto nedaleko od opštinskog centra Petrovo. U proteklih mesec i po dana izbeglice su smeštene u Petrovu, njih oko šest stotina. Ostali su prema rečima sekretara Crvenog krsta Petrovo, Obrada Radića, po vikendicama koje su u tom trenutku bile prazne, kod rodbine i prijatelja. Mali broj se još uvek nalazi u logoru Panjik.
Evidencije o njihovom broju, materijalnom stanju ili mestu gde se sada nalaze nema. Pomoć su dobili u dva navrata, jednom od UNHCR-a i jednom od Jugoslovensko. crvenog krsta. „Od tada (pre mesec dana} do danas, mi se snalazimo kako znamo“ kaže Živojin Pavlović.
„Opštinari rade drukčije nego što su obećali. Umesto desetak dana mi smo ovdje već evo skoro dva meseca“. Verovatno se zbog toga na putu Panjik-Vozuće često sreću zaprege. Ljudi se vraćaju samoinicijativno, bez odobrenja vlasti. Situacija je još teža u Jabla-
nici. Tamo su smeštene izbeglice pristigle pretežno iz Maglaja i okolnih sela koja su u zoni ratnih operacija. Njih ima oko 4,5 hiljada, kaže predsednik srpske opštine Maglaj sa sedištem u Jablanici Milenko Bilić. Ono što je u Petrovu i njegovoj okolini loše ovde je još gore. Svaki sagovornik nam je doslovce rekao da je živ zahvaljujući Crvenom krstu Jugoslavije. Međutim, ono što je prosto neverovatno je činjenica da saradnja između regija i opština iste regije uopšte ne postoji. Znajući to, radnici Crvenog krsta sami raspodeljuju pomoć koju donose. Ako rccimo Petrovo \dobije deset tona hrane ni gram neće otići izvan te opštine. „Dešavalo
Vruća linija: Vezisfa kod Panjika
se da, tvrdi dr Branislav Ljiljak, hrani za bebe koju smo dovezli u Banjaluku, ističe rok trajanja a da deca na Ozrenu nemaju šta da jedu.” „Čak i kada nam ponude pomoć, u Banjaluci kažu dođite i prevezite, mi da imamo pare za gorivo, kupili bi od Hrvata na crno i rešili problem,” kaže predsednik Opštine Bilić.
Pored ekonomske, stanovnicima OVOg kraja najviše smeta medijska blokada. To nam je odmah po upoznavanju u njegovom štabu rekao major Milovan Stanković, koga ovde svi zovu komandantom Ozrena. Naše probleme oko akreditacija i dozvola za snimanje rešio je jednim potezom: „Dođite ovamo, i snimajte šta god hoćete“. Igrom slučaja
-u njegov štab smo došli u trenutku kada je
imao sastanak sa urednicima i novinarima Radio „Ozrena“ i časopisa „Ozrenski Vidici“. Radio Ozren ima dvanaest sati sopstvenog programa i radi sve vreme rata. „Vidici“ su izašli dva puta i njihovo štampanje je Domogla crkva i transportno preduzeće.
ЧетазНпа Као nepogoda
Objašnjavajući nam razloge zbog kojih nisu mogli prihvatiti plan Kontakt grupe, major Stanković se drži poznatih stavova sa Pala. „Tu, kaže nema razlike, ja sam vojnik i ne zanima me šta će se odlučiti. Ipak u najmanju ruku je neodgovorno da nas lideri iz Srbije blate, pri čemu nas nisu umirili u pogledu ključnih primedbi koje smo mi imali na plan Kontakt grupe.“ Bez obzira na sve, komandant Ozrena smatra, i u tome ga potpuno podržava svaki sagovornik na ovoj planini, da je „zadatak svakog Srbina da saču Srbiju i Crnu Goru od rata“.
Na naše pitanje šta ako i pored svega vla-
'da na Palama pristane na plan kontakt gru-
pe major Stanković kaže: Ako je to dobro za ukupan interes Srba, ako je takvo rešenje neminovno, ja pristajem da se da moja kuća. Ja ću iskopati kosti moga oca i otići gde mi kažu. Ali da moji Ozrenci krenu nekud sa zavežljajem o ramenu ne dam dok sam živ“.
Da je Ozren zapostavljen od svoje komande na Palama, vidljivo je na samoj borbenoj liniji. Dok recimo vojska u Brčkom ili Doboju izgleda poput manekena, borci na Pocelovu, Bošinji, Blizni Maloj, ratuju u opremi najrazličitijeg izgleda. Od maskirnih uniformi do civilnih košulja i džen:pera. Jedino je policija, slučajno ili ne, dobro i uredno odevena. Vojnici kažu i plaćena.
Svoju nemaštinu Ozrenci shvataju kao elementarnu nepogodu „naišla je i mora proći“. Jovan Mihajlović i Nikola Šešlak su nam uz skopsko pivo, u kafani „Palma“ tvrdili da je „bolje što je gore“. Na svako pitanje proisteklo iz mirnodopske perspektive
oni odgovaraju sa „Živeli!“
Na Radulovoj glavi vojnici završavaju ručak uprkos neprijatnom zadahu plitko pokopanih leševa njihovih protivnika, koje nisu mogli izvlačiti za razmenu. To što su pre jednog sata snajperom pogođeni jedan vojnik i jedan Musliman iz Doboja koji je ovde bio „na radnoj obavezi“ uzbuduje samo foto-karavan koji žali što se tu nije zatekao u pravo vreme.
Na drugom mestu osmatrač je uočio čoveka koji na muslimanskoj strani popravlja krov. Nišandžija skida ceradu i „nalazi“ ga na optičkom nišanu. Jedan saborac ga ubeđuje da odustane jer je „skuplja granata od
DRUŠTVO 13
Plata i bolmica
Borka Lukić iz Jablanice, jednog od četiri opštinska centra na Ozrenu ovako opisuje situaciju u kojoj se nalaze stanovnici ove regije: „Kada je granata ranila dijete Stojana Trijpića, ovaj je pozajmio pedeset maraka da ga prevezu do bolnice u Doboju. Potom su ga prebacili u Banja Luku, odakle je posle dva dana stigla vijest da je dijete umrlo. Stojan je borac našeg bataljona koji je u sastavu vojske Republike Srpske, i plata mu je pedeset dinara. Kada je stigao u Banja Luku tražili su mu 68 dinara na ime troškova kapele. 5 '
пи Бо А НАИВНЕ RE njega“. Drugi dodaje da bi trebalo pucati „makar da skoči sa krova”. Situacija se rešava predlogom da se ipak sačeka“ dok čovek popravi krov”. Ovi ljudi su pre rata bili nastavnici, radnici, trgovci... Sada su prekaljeni ratnici. Pitanje odgovornosti njihovog dovođenja u takvo stanje neće rešiti nikakve komisije, saveti ili tribunali.
Razlika između fronta i pozadine, strogo uzev ne postoji. Nama je informaciju gde se nalazi komanda kapetana Radovana Jovića dala devojka u mini suknji, dok je starica pored ovaca tačno opisala način kako se stiže do zemunice komandira čete. Da li je rat koji se vodi počeo zbog „stranih sila” ili su krivi domaći lideri, da li su njegovi uzroci verske, ili nacionalne prirode odgovoriće budućnost.
Na Ozrenu, osim komandanta Zorana (prezime je tajna), tvrde da više nema ni jednog vojnika sa drugog područja. „Mi ovde živimo u međuvremenu i na brzinu.“ Svaki odlazak kući koristimo da pripremimo drva, posejemo nešto. Pomoći sa strane nema, a zima je na pragu“.
I dok boraveći na Ozrenu nismo imali nikakvih problema, u većim gradovima je sasvim drukčije. U Doboju je, recimo, grupa · vojnika gađala konzervama džipove Crvenog krsta Jugoslavije sa beogradskim tablicama. „Pre, samo par meseci, kažu ljudi iz Crvenog krsta zaustavljali su nas i ljubili ove tablice.“
Kriterijum po kome je Ozren dodeljen Muslimanima ovde je potpuno nerazumljiv. Međutim, međunarodna zajednica se i u ovom slučaju rukovodila principom nepovredivosti granica. Naime, Ozren je administrativno podeljen na četiri opštine. Maglaj, Zavidovići, Doboj i Gračanica gde je u konačnom zbiru više bilo stanovnika Muslimana. Istovremeno na celoj površinni Ozrena živeli su isključivo Srbi ako se ne računaju muslimanske vikendice i dvadesetak njihovih kuća u Jablanici. Osnovni problem je taj što stanovnici Ozrena (oni smatraju da tako misle i Muslimani i Hrvati) linije razgraničenja doživljavaju kao potpuno odvajanje. „Nikada više nećemo živeti zajedno. Ništa nam ne fali jednima pored drugih” kaže Ranko Perić.
Dok jedna od „strana“ ne promeni mišljenje Ozrencima ostaje da se nadaju novoj pošiljci koju će im dovesti dr Branislav Ljiljak sa svojim „operativcima Crvenog krsta“, . Vladom, Njegošem i Šaljićem.
Posle tri dana boravka na Ozrenu dola-
zak u Doboj je izgledao kao ulazak u veleg-
rad. Neko reče da sa Ozrena neće otići samo onaj ko nikad nije bio u Doboju. Ieljko Jovanović