Борба, 11. 10. 1994., стр. 16

BORBA UTORAK 11. OKTOBAR 1994.

СЕМА NEOSTVARUIJIVOG CILJA

Siaj i bed

a pobeda

Zagledani u oblake zagazili smo u živi pesah. Cene zabluda i stranputica nacionalne politike Miloševićevog SPS-a se moraju platiti. Ko istrajava na „uzvišenim“ ciljevima, toga ne treba slediti nego lečiti

Ре A

Ništa nije sasvim gotovo, ali je gotovo sve već sasvim jasno. Pokušaj da se poraz predstavi kao pobeda, sve je uzaludniji. Zagledani u oblake zagazili smo u živi pesak. Sada kao veliku pobedu prikazujemo malo ublažavanje „pogubnih sankcija“, za koje smo donedavno prkosno tvrdili da nam ništa ne mogu, čak su razbuktale naše stvaralačke potencijale.

Pre nekoliko dana je i istaknuti funkcioner SPS-a akademik Mihajlo Marković, izjavio Radio—Kragujevcu: „U početku smo, doduše, smatrali da svi Srbi treba da ostanu da žive u jednoj državi. Kada se međunarodna zajednica tome

energično suprostavila mi smo shvatili da taj cilj

nećemo moći sada da ostvarimo, već da moramo da zaštitimo srpski narod u Bosni i Krajini“. Dodao je da takvu politiku Srbija vodi još od novembra 91, što kaže „vrlo dobro znam, jer sam učestvovao u njenom kreiranju“. Nije rekao da li su tada već to znali na oružanu pobunu podstaknuti Srbi u Bosni i Krajini koji su baš u te tri najsurovije ratne godine neštedimice žrtvovali svoje i tuđe domove.i živote za taj, eto, neostvarljivi cilj.

istorijm bez proizvoljnih režijm

Ostavimo ovom prilikom po strani morainu stranu ovakvog vođenja nacionalne politike Miloševićevog SPS-a, za šta je citirana Markovićeva izjava samo još jedna od poslednjih ilustracija. Zadržimo se na realnostima sa kojima nas je ona suočila. Ako neće biti velike Srbije, ni zajednice srpskih država, ako konačno svi Srbi neće živeti u jednoj jedinstvenoj državi, ako je jasno da Srbiju mora garantovati prava za nesrbe kakva traži za Srbe van Srbije, ako Srbija ne može ostati jedina partijska država u postkomunističkoj Evropi, ako ona ne može bez saradnje sa državama koje je okružuju i bez Evropske zajednice kojoj želi da pripada — onda, u ostatku vremena, treba odlučno i blagovremeno vući poteze koji respektuju takvu realnost. Istorija se ne može proizvoljno režirati. Ona se ne predomišlja tako olako kao samouverene nacionalne vođe.

Milešević već odavno više me Чт! опо sšfo zeli, neqo omo 510 тога, а ! опо

510 тога, ит! sve neodlućmije i sve kasmije. :

Velikih nepoznanica, dakle, zaista više nema. Zna se šta traži OUN, Evropska unija i velike sile. Niko od njih se neće više bitno pomeriti sa svojih sadašnjih pozicija. Samo se još iluzionisti i ignoranti mogu pouzdavati u sukob između Rusije, Evrope i Amerike zbog Srbije i srpskih država. Neke razlike u njihovim stavovima svakako i po-

stoje, ali i kada se ne slažu oni se spore pre svega .

oko sopstvenih, a ne naših interesa.

„Neka bude što biti ne može!“, „bolje grob nego rob“!, pobeda bez obzira na žrtve!“... može da prođe kao poetski ili kao populistički usklik, ali ne kao ozbiljan predlog za političko odlučivanje. Cene zabluda i stranputica se moraju platiti. Ko istrajava na „uzvišenim“ ciljevima ne pitajući za žrtve, toga ne treba slediti nego lečiti.

Problemi Srba i drugih naroda prerasli su polagano i u probleme među samim Srbima. Diferencijacija koja se dogodila između Srbije i novih srpskih država događa se sve vidljivije i u svakoj od njih. Srbija više ništa ne može da učini na dosadašnji način za Srbe van Srbije, bez štete po sopstvenu golu egzistenciju. Ako se nacionalno pitanje rešava isključivo samoopredeljenjem, otcepljenjem i nacionalnom državnošću, onda će to načelo važiti i za etničke odnose u samoj Srbiji, pre svega, razume se, za Kosovo. Ništa tu neće pomoći doktrinske finese o razlici između naroda i narodnosti, o istorijskim teritorijama i neotuđivim pravima, jer one i kada ojačavaju jedan argument, obesnažuju neki drugi.

Valjda i zato zvanična srpska politika pokazuje simptome kolebanja i zakašnjavanja u procenama ı odlukama. Milošević već odavno više ne čini ono što želi, nego ono što mora, a i ono što mora, čini sve neodlučnije i sve kasnije.

Raspoznavanje realnog i mogućeg

Nacionalistička opozicija, tesno povezana sa Kninom i Palama, pokušava da ojača na fatalnim greškama režima baš sada kada ih je režim uvideo i kada i šira javnost počinje da ih uviđa. Otrežnjenje je tek na početku, samo je vreme već pri kraju. Sučeljavanje je neminovno i teško da možc biti miroljubivo.

Vladajuća partija nije željna mira nego vlasti. Mir će, a ne rat, temeljno uzdrmati postojeći način vladavine, pa i vladajuću garnituru. Zvuči apsurdno,ali je vrlo moguće da na kraju nacionalistička opozicija doživi sudbinu Miloševićeve nacionalističke politike u slepoj želji da zavlada umesto njega. Pravi trajni mir се oduvati i jednc i druge. Poslednji je čas za pravo raspoznavanje „realnog i mogućeg“. Ko ne želi danas ono što mora, moraće sutra ono što ne želi. Polazni ciljevi ne samo što nisu ostvareni, nego nisu bili ni razumni. Problem nije rešen ne zato što nijc bilo dovoljno oružja i sloge, nego zato što je pogrešno postav-

ljen od samog početka. Srpsko pitanje — ako je i .

bilo toliko akutno — nije se smelo postaviti kao državno i teritorijalno, nego kao demokratsko i

по

„' Ји

civilizacijsko. Pogrešno postavljeno pitanje uslovilo je pogrešne odgovore i smanjilo šanse da bude rešeno onako kako je jedino i rešivo.

Sve da zabluda. i nije bila tako kardinalna, tragična i skupa, zahtevala bi istorijsku odgovornost organizatora i inspiratora radikalističkog pothvata koji je posvađao srpski narod sa skoro svim njegovim prijateljima i poštovaocima. Tek sada i preko naše štampe i televizije saznajemo da je Sarajevo svirepo rušila nadmoćna Mladićeva artiljerija, da je desetine, možda i stotine hiljada Muslimana prognala Karadžićeva država, da je ko zna koliko hiljada nevinih pobila dobrovoljačka paravojna falanga. A sve se to događalo bez ikakvog protesta intelektualaca, humanista i političara, izuzev pripadnika malobrojnih građanskih organizacija koji su odmah difamirani kao „izdajnici“ i „neprijatelji“ srpskog naroda. ~

Razume se da nisu jedino Srbi za sve krivi. Ali nikome neće biti lako sa svojim delom krivice. Nije čudo što nema dobrog kraja za tako rđav početak. -

Арзитдпе (могемпе

Danas u svetu, a pogotovo u Evropi, ne može nastati i opstati nijedna država bez pristanka i podrške suseda, Evropske unije i, razume se, pre svega, velikih sila. Takve državne tvorevine su neodržive, kao što su uostalom i apsurdne. Državne teritorije i granice u Evropi postaju sve mnanje sporne upravo zato što postaju sve manje važne. Baš na taj način postaju konačno i „pravedne“. Evropa ne trpi državne monolite koji ekskluzivno počivaju na jednoj naciji, jednoj veri i jednom vođi. Njih civilizovana okolina odbacuje kao strano telo, ukoliko ih i mogu duže podnositi sopstveni podanici.

Zanemarivanje ili nerazumevanje ovih realnosti sada se sveti tvorcima i zagovornicima no-

Розједпј! је са5 ха гагрогпауапје „realnog i mogućeg“. Ko ne želi danas ono šfo mora, morace sufra ono 510 me zeli,

vih srpskih država, a ne manje i matičnoj državi,

koja ih je odnjihala, pa ispustila.

Nacionalizme su rodili neki zaista realni problemi — ali sa njima je svaki od njih postao nerešiv. Kada se budemo ponovo okrenuli radu i razvoju, dramatično će nam nedostajati ovih nekoliko poslednjih godina izgubljenih u uništavanju, ubijanju i izolaciji, Moraćemo da krenemo sa mnogo niže stepenice nego što je ona na Којојsmo se tada zaustavili. Svi će plaćati moralno, ali i materijalno ono što su upropastili sebi i drugima, a verovatno baš najviše Srbija „koja nije bila u ratu“.

Svi bismo možda bolje prošli da nismo ništa ni počinjali i svima će nam sc dogoditi poncšto od onoga što smo želeli svojim „neprijateljima“.

Ako srpski narod može da oprosti svojim idcolozima, duhovnicima i viđama propast u koju je gurnut, onda neka nas oni vode večito. Onda smo zbilja i zaslužili jedni druge! Ž

Ima ipak nade da ne bude tako. Mirko Tepavat

Dva su generalna prilaza tumačenju događaja (i ličnosti) koji se navode u Jevanđeljima, odnosno Novom zavetu. Jedan je potpuno negiranje istoričnosti Hrista kao Mesije i uopšte kao takvog (stav koji zastupa većina Judaista), dok se drugi autori uzdržavaju od apodiktičnog odbijanja svega što sc u Joevanđeljima navodi! i pokušavaju da „čuda“ i druge neverovatne stvari shvate kao „šifrovane“ porukc, kojo u sebi sadrže Jezgro asociranih stvarnih događaja. | Svakomo ko je čitao Jovanđelja pada u oči jedna čudna činjenica — o životu Isusa iz Nozarcta između njcgovog dctinjstva i zrelog doba nemamo nikakvih podataka. Daklc radi se o periodu od dotinjstva do 30. godine, kada je počeo da propoveda. Druga, nc manjc važna, činjenica pada u oči svakome ko Je iole familijaran sa Palestinom onog doba, mentalitetom tamošnjih njenih stanovnika, kakav se ogledao ne samo u svakodnevnom životu Izraelaca, svetovnom i duhovnom, vcć i samom karakteru i duhu Starog Zaveta. Radi sc o tipičnom subtropskom podneblju, sa ljudima uzavrcic krvi, sklonijim fanatizmu nego racionalnom. diskursu. Upravo takav ambijent i rađa tzv. „objavljene religije“, јег је роттеђа га сискип погтата 1 гершастот socijalnog života „odozgo“ u takvom miljeu i najpotrebnija. Nije onda čudno što su karakterne crte israelitskog Jahvea sledile tu dominantnu crtu Israelita tog

ravi“ vrhovnog (i jednog) bo· žanstva Starog Zaveta, u kontrastu sa Gospodom Novog Testamenta. = Isusova ličnost, temperamcnat, pa i sama forma i sadržaj . njegovih naučavanja predstavljaju zaista kvalitativnu novost u okviru judaističke tradicije

hrišćani bili Jevreji!). Na to nas upravo podsećaju prvi hrišćanski oci, u доба 1'розје pisanja Jevanđelja. Upravo na tom kontrastu („Ko će od nas baciti kamen...!“) i gradi, po svoj prilici, Pauel svoju tozu o kamenovanju Hrista od strane sunarodnika. |

Dve su glavnc hipotczc, koliko je meni poznato, koje objašnjavaju pojavu i karakter hrišćanstva: teza o Hristu kao pripadniku tzv. esenske sekte (ili barom njihovom sledbcniku) i hipoteza o vanjudejskom

nja. Dok jo prva teza bila prcd-

met širokih rasprava, druga

hipoteza nije do sada, koliko

je meni poznato, imala primetan publicitet. Zato bih sc Os-

vrnuo na Ovu mogućnost, ne

upuštajući se u njenu istorij-

sku proverenost (odnosno · proverljivost). : Svakom ko sec iolc bavio

· hinduističkom religijom u ŠIi-

shizmatičkim granama kao što su Budizam, Đainizam, itd, morala je pasti u oči frapantna

hrišćanskog učenja, ali prc svega između mitološke fabule ispletene oko Hrista i njegovog života i nekih dominantnih crta 'hinduističke religije,

· posebno nekih rituala, zatim negiranja vrednosti materijalnog, putenog života i svota, asketizm itd. Jevreji koji su usvoOjili tako mnogo od Egipćana u svojim obredima i vcrovanjima, od-obrezivanja, „svinjskog tabua“ itd, sam monotezim da i ne pominjemo, nisu mogli od svojih starijih suseda da steknu takvu ideju.

Zatim sam obred krštenja u reci Jordanu, ritual koji se u milionima replika „odigrava svake godine u (svetoj, reci)

„PREPRAVLJANJE PREPRAVLJENOG JEVANĐELJA“ („ВОКВА“, 14.994.)

гадопе а гх Махагета

vremena. Setimo sc „preke na- -

(ne zaboravimo da su prvi

karakteru Hristovog naučava--

rem smislu, dakle i njenim .

sličnost sa nekim aspektima·

Gangu, sa sličnim simboličnim značenjem. Hristovo dugo bavljenje u pustinji, sklonost ka meditaciji, umnogome podseća na joginc, posebno one budističke provinijencije, Čiji je ekstremni oblik tzv. praćeka buda (Buda koji ćuti) uvek fascinirao Evropljanc. Hristove čudotvorne moći (isceliteljske i druge) takođe kao da aludiraju na sličan arsenal nckih katcgorija Jogina, kao što su sidi, koji između ostalog imaju moć da postanu nevidljivi, da kontrolišu temperaturu tela, disanje itd. Za nas je od svih „natprirodnih moći“ jogina svakako najinteresantnija ona kontrole disanja i pulsa, koja ide dotle da može praktično da zaustavi rcspiraciju.i dostigne stupanj #žkatalepsije (obamrlosti).

Ne nabrajući dalje elemente joge koji mogu naći paralelu u hrišćanskoj mitologiji, pomenimo najzad osnovnu crtu hinduističke religiozne (filozofske) misli — nepriznavanje, odnosno odricanje „оуогеmaljskog života“, težnju га sjedinjavanjem sa esencijalno nematcrijalnim cntitotima, koji se kod raznih religija i učenja različito zovu, počevši od „svetske duše“ (Braman), puruše itd. Upravo to odbacivanje matcorijalnog i ovozcmaljskog bila je Kvintesencija hršenske nauke i njene etike, tako različite od judaističkocološke misli I prakse. Dakle,

ko je bio Isus i kako se obreo u

Israclu sa svojim tako stranim тапшипа 1 исепјет2 Одроуог na ovo fundamentalno pitanje (za laikc, naravno) mogao bi se naći u „teoriji i importacije“ koja је u slučaju Mojsija već korišćena (Frojd). Ukratko, Isus je mladićko doba proveo u Indiji, gde je upoznao i

.praktikovao neki oblik joge.

Sa ovakvim spiritualno-tehničkim „oruđem“ Isus se vraća u svoj Israel i počinje naučava nje, nastavljajući judaističku (starozavetnu) tradiciju, tj. mitologiju, novim „egzotičnim“ sredstvima. Ako se prihvati ovakva hipoteza, mnoga, ako ne i sva, čuda, opisana u Jcvanđeljima, postaju objašnjiva, .od isceliteljstva do „dizanja iz groba”. U svetlosti ovakve argumentacije pitanje da li je Hristos stradao na krstu ili bio Катспоуап, розтаје. тагртпа!по. Рећог Над с-бгоје

Zemun

POLITIČKI PROGON LEKARA U SRBIJI OD 1941. DO 1945. GODINE

= 21510 50 Ф о sfreljani? Baveći se istraživanjima O genocidnom ponašanju i političkom progonu lekara u Srbiji,

od 1941. do 1945. godine, došlo mi je do ruku „Saopštenje

vojnog ratnog suda“, obnaro-

dovano u Kruševcu 7. novembra 1944. godine (znači, samo 23 dana po oslobođenju grada) o izvršenom streljanju onih „... koji su se našli u službi okupatora...“ Kako znam da su živi sudije i izvršici toga suđenja: gO5Spoda Desimir Milosavljević ! Каša Lepenac, to ih ovim putem molim da nam pruže bliže informacije o sledećim osuđenicima koji su tada streljani: (1) dr Iva Đorđević, lekar; (2) Vladimir Selavc, učenik Trgovačke akademije; i (3) Mihajlo Ljutić, učenik (čiji su otac i deda na ovoJ listi, takođe streljani). | . Pretpostavljam da bi javno izneta. informacija o ovim događajima interesovala i druge čitaoce. dr sci med Budimir Pavlović . Beograd

—________________ ===

сели аиадињи енртафецини енг.

i ay

пен урне

пер ара aza ana —