Борба, 11. 03. 1996., стр. 17
БОРБА
ПОНЕДЕЉАК 11. 3. 1996.
1
ДОСИЈЕ ИЗ „ИЛ МУЛИНА“ ; ЕКСПАНЗИЈА НАТО
Бундесбинка економски господ
#
Проширење Европске уније на Исток нуди мање ризика од ширења само војне алијансе
цана у току Осполитик и коју
поново призива руски националиста Владимир Жириновски у својим изјавама о пожељности руско-немачког савезништва — у ствари је нелогична и антиисторијска: нелогична, зато што се ниједна држава никада није одрекла своје независности због бојазни да ће постати сувише јака; антиисторијска, зато што би издвајање Немачке из западноевропског система безбедности било у супротности са последњих 50 година немачке историје, и имало би за последицу поновно наоружавање Немачке, и нуклеарним оружјем, и комплетну прерасподелу њених финансијских средстава. Другим речима, Немачка би се у том случају претворила у сасвим другачију земљу, којој би се супротставили не само пацифисти, већ и моћан блок финансијских, политичких и других снага.
Немачки руководиоци знају да је даље присуство САД у Европи у немачком интересу и да сама Немачка не може да обузда нестабилност Истока, већ само да се залаже за консензуално и кооперативно лидерство, у сагласности са западним савезницима и европским партнерима.
Није јасно чему би могао да послужи споразум са Москвом, пошто немачка привреда већ успоставља простор свог економског утицаја у целој Средњој и Источној Европи, и у бившем СССР-у, а већ сада Немачка са својом Бундесбанком економски доминира целом Западном Европом.
Не постоји ниједан разлог због којег би континуитет повезаности Немачке са Западом требало нужно да буде остварен помоћу НАТО-а. Бољу гаранцију да ће овај циљ бити постигнут — као и остали циљеви чијој реализацији треба да допринесе проширење НАТО — пружа проширење Европске уније, и то, што је најважније, без ризика огромних „комплика-
" ција“ које би пратиле проширење НАТО-а. То посредно показује, између осталог, и чињеница да се у „документу Шојбле“ немачке парламентарне групе Цду-Сцу од септембра 1994. године, захтева проширење ЕУ на Исток (на проширење НАТО-а) уз иста образложења које даје Бжежински: треба избећи да Немачка „из безбедносних разлога“ буде „присиљена или подстакнута да за свој рачун и на традиционалан начин дефинише стабилност Источне Европе“.
разу авет — која је подсти-
Авет руског тедведа
овјетска империја, наследница (Сарске империје, распала се.
Иако Москва настоји да успостави своју сферу утицаја на бившој совјетској територији (тзв. „блиско иностранство“), данас се чини крајње невероватно да би Кремљ у догледној будућности могао поново да се врати експанзионистичкој политици у Средњој Европи (ако ни због чега другог онда зато што зна колико су империје скупе) и политици војно-политичког утицаја у Европи, пошто Москва данас настоји да буде њен пар-
тнер. Исто важи и за односе између Русије и Запада. Москва, која је данас партнер Запада, не одбацује могућност да сутра постане његов савезник, с обзиром на евентуалне будуће заједничке претње са конфучијанског Истока и са исламског Југа. У последњих десет година, Русија је склопила серију споразума о конвенционалном, хемијском и нуклеарном оружју и тако консензусом прихватила да знатно смањи свој војни потенцијал, тако да данас практично нема опасности од руског војног напада на Запад. И сам Бжежински, поборник проширења, пише: „Ни савезу ни његовим кандидатима за нове чланице данас не прети непосредна опасност. Приче о новој Јалти или о руској војној претњи немају основа ни у конкретној ситуацији ни у најпесимистичкијим сценаријима о блиској будућности. Експанзију НАТО-а стога не треба да прати заједљива антируска хистерија која би, на крају, могла да постане пророчанство које се само испуњава.
Ипак, демократска и проевропска „нова Русија“ још се није стабилизовала и нико не може сасвим да искључи могућност, иако невероватну, да се Москва неће вратити старој експанзионистичкој политици, као што је показао успех антидемократских тенденција (комунисти и националисти) на изборима у Русији, децембра 1993. године. „Чеченски рат“ насупрот ономе што тврде неки за које он представља добар разлог за проширење НАТО-а — показао је, међутим, да у Русији постоји јак унутрашњи отпор (у јавном мњењу и управо тамо где се то најмање очекивало, тј. међу руским војницима) евентуалној пројекцији војне силе према иностранству. Ако је до такве реакције руског народа дошло у току чеченског конфликта, дакле унутар руске федерације и против Чечена о
којима руско јавно мњење, при-
родно, нема повољно мишљење (штавише, Руси их све тенденциозно сматрају“злочинцима и бандитима), није тешко замислити шта би се догодило у случају сукоба између Русије и Пољске, или између Русије и Украјине. У суштини, рат у Чеченији је показао не толико склоност Москве да се лати оружја, колико присуство јаких унутрашњих отпора оваквој могућности. Епизода у Чеченији и неочекивани успех лидера као што је Владимир Жириновски, подстакли су руководиоце средњоевропских зе-
маља и америчке сенаторе да тео-_
ретишу о вечној Русији, која је малтене генетски условљена да се „неизбежно врати“ агресивној политици ширења у Европи. Ово предвиђање, сасвим произвољно („авет руског медведа“), оправдало би — по њима — брзу експанзију НАТО-а, „пре него што буде сувише касно“, пошто се Русија сматра „природном силом“ која ће неизбежно поново показати своје агресивно и експанзионистичко лице.
У ствари, ни Русија нити било која друга нација не могу да се пореде са природним силама које су
подложне неизбежном условљавању. Руска транзиција ка демократији, мада дуготрајна и тешка, не може да се искључи и данас изгледа као највероватнији исход збивања у Русији. У сваком случају, Запад и НАТО треба да охрабре, а не да обесхрабре тај процес.
Спорна Украјина
акон распада совјетске имперт на територији бившег
СССР-а настало је више националних држава, међу којима су најважније Украјина и балтичке државе. Независност Украјине има стратешку важност за Запад из два разлога: први је њен географски положај раскрснице између Русије, Средње и Источне Европе; други је тај што је независност Украјине прва гаранција против повратка Русије империјалној политици. Свако проширење НАТО-а (чак и само на Пољску) довело би Украјину у положај погра-
њоевропске земље Украјина доспела у најопаснији део поново подељене Европе. Оставити Украјину саму (нарочито ако до проширења дође, што је изгледа неизбежно, у конфликтном контексту са Русијом), значило би ставити је пред драстичан избор: или да не врати своје нуклеарно оружје Русији или да тражи споразум са Москвом. Са овом алтернативом дошло би до продубљивања већ постојеће поделе међу Украјинцима, на прозападно оријентисане (концентрисане у западној Украјини, Галицији, која је некада припадала Пољској, на Украјинце гркокатолике и на пољску мањину) и на проруски оријентисане (који су концентрисани у источном и јужном делу Украјине и Крима).
Продубљивање унутрашњих подела у Украјини могло би да има погубне ефекте на сам грађански мир и територијални ин-
Оперативна команда центра: Контролни пункт НАТО
ничне земље, уз погубне ефекте на њену безбедност, стабилност, интегритет и независност.
До сада је Украјина, која се декларише као- „неутрална, ненуклеарна и несврстана земља“, одбијала да потпише споразум о безбедности са Москвом и једина је од земаља ЗНД која је формирала националне оружане снаге. А, са друге стране, у складу са тим, Кијев није тражио пријем у НАТО Поновно придобијање Украјине било би и те како у интересу Москве. Тај интерес би постао кључни стретешки циљ ако би се НАТО проширио до граница Украјине (што би се десило и у случају да само Пољска буде примљена у НАТО), пошто би Москва по сваку цену морала да спречи улазак Украјине у НАТО.
Опасне комбинације крајински _ руководиоци су у први који су помислили да би
проширењем НАТО-а на сред-
тегритет земље. У сваком случају, након проширења појачао би се постојећи руски притисак у циљу придобијања Украјине, која је до сада одолевала руским предлозима да прихвати споразум о безбедности између земаља ЗНД. После споразума о безбедности, пре или касније уследио би федеративни споразум. Да би се избегао овај сценарио, чини се да није довољан „специјалан споразум“ између НАТО-а и Русије као гаранције независности, безбедности и интегритета Украјине, као што предлажу клинтоновци (међу којима је и сам Холбрук). О овим тековинама ће се свакако расправљати у
Украјини, а и изван ње. И иље- 2е се)
АГЕНЦИЈСКИ ЦЕНТАР БОРБА
Трг Николе Пашића 7