Борба, 14. 04. 2000., стр. 11

БОРБА

ФЕЉТОН

14. април 2000. ||

За Борбу пише хистрионски пријатељ и сликар глумачких снова МИЛОСАВ БУЦА МИРКОВИЋ

ад су одиграли сто-

ти пут Краља

Ибија, мислио сам да су га играли већ хиљаду пута.

Тај даждевњак је од неког пољско-словенског краља, трбушасте вреће у коју је тинејџер Алфред Жари потрпао сва сладуњава знања из историје, бивше и будуће, једна врста путујућег харлекина, једна општа метафора протуве, једна гејачина која прелази у смејурији тамо где апсурд пристаје да из суморне киселине пређе у јогурт. Краљ Иби је до те мере невина људескарица да га деца могу нацртати необавезно као што је то у њихово време учинио Жари, звани: Алберт! Зорана Радмиловића сам видео у неколико ибијевских кадрова. Био је кловновски необуздан, а још један гег вребао је за то вече, за још једну спрдачину за ту публику. Кад дође оно засмејавано место где мечка, шатро, лежи у пустињи историје на којој би требало да се свије замак мајчице Иби, Зоран почиње да цупка, да млатара ручицама, да колута очима као лутани са чешким батеријама и да узвикује аугментативе: мечкетина, мечурда, мечкаруша, мечкорша, мечкомечка - све док се метафора не разбије до краја, док се не докаже апсурд баш такве позоришне слике.

У првом кадру (премијерски): Зоран се рази-

грава на кукавичкој храбрости, на малограђанској лајавости, на спрет-.

но савлађујућој неспретности. Не бори се за надреалистички лик сачињен од безличности, него ужива у вештини са којом треба надмашити сваку појединачну мета-

фору. ПОИГРАВАЊЕ

У другом кадру (на представи за студенте): потпуна _— разиграност. Пре свега кловн без прошлости који се поиграва са материјалима прошлости. Истовремено пародира историју као нешто изнад позоришта и као позориште понесено властитом историјом! Краљ Иби је Ромео кога играју налицкани глумци или Магбет кога ћифтински

ЕКСКЛУЗИВНО У БОРБИ

Балкански

третирају као психопату. Уморан је тај Зоранов Иби, у гардероби је исцрпен као боксер после летовања. У трећем, кадру (у Букурешту): непознат језик, шатровштине винаверског доба и жаргон нашег провинцијалног студента не допиру до гледаоца, а ипак физичка акробатика прилагођења, изоштрена као на федерима а заокругљујућа, целовита жестоко се преливају преко рампе као путујући гињол који повезује културне архетипове балканских карађоза и харлекина. На отовреној сцени неколико аплауза, што за тренутак Ибија чини меланхоличним. Зоран има један израз напаћеног детета, и то је управо песников, Жаријев израз кога је наш глумац сачувао у свом и његовом чудовишном краљу у крпама својих краљевстава. . Видео сам Краља Ибија у детињству као велику буба Мару међу Гри-

умне

мовим бајкама, као сенку на Нирнбершком процесу, у лошим немим филмовима, у дилетантским представама Шекспира; на стадионима када се пивске флаше рогуше као гледаоци, у зејтињавим окнима аутобуса, у неком животу с оне стране, у неком позорју пре него што сване нови дан!

Зоран је путовао данима и ноћима. Онако се кромпирски квргав, са стрелиштем као медаљоном, буквално котрљао. Ниједан јунак наше цене, преобучен у кловновско рухо, није толико путовао, тако се озбиљно пресвлачећи у гардеробама Њујорка, Лењинграда, Софије, Букурешта. Путовао је и котрљао се, саплитао и цупкао у правом маратону маште.

АЧЕЊЕ

Једанпут се толико ачио и скакао запостављајући реплике и доскочице да се представа продужила за близу десет минута.

штампи за генија сцене: Српска кафана, јуче у 13.30

ото: Влада Лукић

Други пут је мимички, као да му је жвакаћа гума обрлатила језик, рекао више фарсичних истина него у целом Хамлету, којег је такође загрижено играо, и то између Жарија и Чехова, писаца које је повезивао јутарњом случајношћу избора. А вечерас2 Вечерас ко зна по који пут! Стрелиште на костиму прихвата још један погодак. Још један јуриш смеха и смејурије. Још један долазак са трга на сајмиште пе-

риферијских – задовољстава. Велики дечурлијски

театар у коме се траљаво научне лекције из историје претварају у пародију на све што се силом

учило и милом „преучи- |

ло!

Зоранов татица Иби моли за пролаз: тај трбух који тако лелуја као вашарска лопта неће вас повредити.

а ипак, склоните се да би прошао брже, да би погодио у стотку у десетку! И да би се коначно нашао у Театротеци, засенчен камером као замрзнут на вјеки вјеков.

Десет година Краља Ибија је десет година позоришне разиграности, неслужбене комичности, пристрасне импровизације, дечурлијске опсесивности, развикане бурлескности, шатровачког надигравања, сваштарске бајалице, размакнутог декора, старичине квоца-

вости, псовачке поетичности, вињетарног хумора на и разбиигре! ВИЗИЈЕ

Десет година Краља Ибија су незастареле, непосустале године једне позоришне визије која је надживела своју властиту формулу и неколико типично — авангардних, поетичких атељеовских представа у којима се рађао овај паклено-наивни кромпир краљ и исторически шегрт - у историји Атељеа 212.

Чекајући _Годоа и Спровод камени су међаши једног осећања света

"и предосећања игре. Жаријева дечурлијска про-_ "менада као позоришна.

слика жеља, јавља се неодољиво законито, као победа глумачког ослобођења и као пораз морализаторског хумора... Бескрајна је трка унутрашњег обнављања ове радионице хумора, сатире, бургије и шеретлука. Зоран Радмиловић се разиграо од прве лопте и ево га где је од себе направио лопту, гајде, буре, лубеницу, кромпир, наказу са нокширом на глави, бубу у уху својих партнера и гледалаца. Краљ Иби је постао Краљ Зоћа, постао је опако маштовито дерле које укида границе глуме и хумора, писане и усмене драматургије. Одвише надреалистичка у почетку, представа се додуше

већ испразнила од своје сурове поетичности, своје непојмне и заумне ироније, да би постала тинејџерска ревија која изненађује језичким играма, досеткама, поспрдицама, кованицама.

Зоран је остао неуморан у трагању, док су остали глумци и глумице изгубили равнотежу играчких средстава и поетских мотива.

Други живот Краља Ибија отвара питање кратких живота других забавних представа и пројеката, као што изазива меланхолични осмех оних који би видели Зорана Радмиловића, Мају Чучковић, Петра Краља, Божидара Павићевића, Ташка Начића, Милутина Бутковића и друге у једној новој играчкој авантури без ибијевског аванса, стваралачких средстава тако природно сложених једино у Краљу Ибију, тој нахереној, природно надреалистичкој круни

ЗОРАН РАДМИЛОВИЋ, НЕПОНОВЉИВИ КРАЉ ИБИ, ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА

карађоз и харлекин

Ниједан јунак наше сцене, преобучен у кловновско рухо, није толико путовао, тако се озбиљно пресвлачећи у гардеробама Њујорка, Лењинграда, Софије, Букурешта. Путовао је и котрљао се, саплитао и цупкао у правом маратону маште

пасаљарофииорооуроонуки

тек минуле београдске позоришне (и не само) авангарде.

НАСМЕЈАНИК

- Да се не лажемо, драго ми је што сам добио ову награду. Признајем да је нисам очекивао. Драго ми је да су други имали више поверења у

ФУ ОНУИУ ФИУИЕИНИнИНИМИнн

ИРКОВИЋ

| + % | | :

СУХИ СКИНУ

ни

Јо ИНКА.

мене него ја у себе - рекао је Зоран приликом уручења Седмојулске награде примајући је ол Душана Чкребића предселника Председништва СР Србије у Првој хирур-

шкој болници. Тим неколиким, наоко штурим и искрзаним реченицама започео је а одмах потом и окончао своју последњу, неприпремљену и од живота тако тужно изнуђену беседу Зоран Радмиловић, тај сетни и стидљиви бунтовник, сумњичави насмејаник који је тајну своје уметности и свога постојања неповратно однео са собом. Пред толиком слеђеном и стегнутом светином, изможден, са фластерима и цевима обавијеним око испошћених руку и обичном пругастом пиџамом, из невоље тек пребаченом преко једног рамена, нашао је и тада доста снаге да нас збуни и боцне, да се полсмехне нашим тлапњама исписаним на припремљеном папиру што се свикнутим покретом вади из џепа лепо срезаног сакоа, ла извргне руглу наше провидне јавне лажи, нашу парадну савршеност и да нам, можла пре свега, дошапне како у овом наопаком времену, у времену у коме готово сви људи према тишинама и олујама судбине подешавају своје држање не другачије него што према годишњем добу полешавају одећу, ваља увек бити веран себи и својој љулској обичности. Упозорио нас је јетко и брижно још више оним прећутним него оним изреченим. (Наставља се)

ЕКС ЈУ ПРЕС

ремда њезина јавност, а

вјеројатно ни најодговор-

нији људи у земљи не знају о томе пуно, Хрватској пријети опасност да се претвори у једно од производних подручја и стоваришта генетски модифициране хране, према којој западно тржиште показује све већу одбојност. Та вијест код нас је пукла још прошлог љета, кад се захваљујући ангажману Зелене акције установило да осјечки Пољопривредни факултет, Агрономски факултет у Загребу и Завод за заштиту биља успркос саборској забрани на десет различитих локација, попут Беља, Бизовца, Ругвице, Максимира и Поповаче, узгајају генетски модифицирани кукуруз.

Производња генетски модифициране хране сматра се изнимно опасном работом, чије крајње посљедице још нису ни посве истражене. Досадашња истраживања која су проведена у свијету нису оставила мјеста никаквој „сумњи да | узгој такве хране дјелује

Шша грицкају Хрваши: „опасне швари“ у храни

разорно на еколошки сустав, а њезино конзумирање опасно угрожава људско здравље. Не постоје никакви начини да се, на примјер, онемогући пријенос пелуда с генетски модифицираних усјева на друга подручја, што може довести до крижања са сродним органским биљем и до стварања „чудовишта“ која поступно могу сузбити друге биљне или животињске врсте.

ДИВЉИ СВЕТ ПУН ТАЈНИ

Највећи дио истраживања биотехнолошке индустрије усмјерен је на стварање усјева који ће бити отпорни на хербициле које производи сама та индустрија. Тиме ће употреба хербицида вишеструко порасти, а познато је да су они изразити онечишћивачи, чији се остаци проналазе у храни, тлу и води. Њихова тако масовна употреба довест ће, сматрају поједини знанственици, до нестанка дивљег свијета с обрадиве земље и опасно ће угрозити опстанак милијуна већ угрожених животињских и биљних врста.

Истраживањима је установљено да узимање генетски модифициране хране оставља читав низ посљедица на људско здравље, од

ПОСТАЈЕ ЛИ ХРВАТСКА СТОВАРИШТЕ ЗА ЖИВОТ ОПАСНЕ ГЕНЕТСКИ МОДИФИЦИРАНЕ ХРАНЕ

Хорору хамбургеру

повећања склоности према раку простате, дојке и дебелог цријева, до алергијских реакција које могу довести и до смрти, слабљења имунолошког сустава или пак развијања отпорности на антибиотике, до изазивања различитих инфективних неуролошких болести. Иза Кгигземзка, независна британска новинарка и дугогодишња активистица, Сеепреасеа, ових је дана објавила своје истраживање о производњи и конзумирању генетски модифициране хране у Хрватској, које је провела у сурадњи с меРУМ организацијом АН-

ЕД, Зеленом акцијом и организацијом Знање за околиш. Кгигзелузка у својем истраживању истиче да у Хрватској није уобичајено означавање генетски модифициране хране која долази у трговине, премда се може претпоставити дате хране има у знатним количинама. На полице хрватских трговина та храна долази увозом готових производа из иноземства или увозом деривата који се потом користе у производњи, попут сојина лецитина или уља уљане репице. Осим тога, Хрватска нема ни законе који би регули-

рали увоз генетски модифицираних прехрамбених производа. .

СУМЊИВА СОЈА

„Соја из Аргентине вјеројатно је мјешавина генетски модифициране и немодифициране соје, док је она из Бразила вјеројатно немодифицирана“, тврди Кгигзезузка, домећући да Агрокор данас јамчи чистоћу своје робе и од Министарства пољопривреде тражи увођење закона о регулацији увоза генетски модифицираних прехрамбених производа. Осим Краша, ауторица овог истраживања спомиње и међународни концерн Нестле, чији су производи врло присутни у Хрватској. У земљама снажне еколошке свијести, попут Швицарске или Велике Британије, Нестле јамчи чистоћу својих производа. Тај концерн, међутим, има своје погоне и у другим земљама, па тако и у неким земљама источне Европе.

„Премда је Нестле једна корпорација, она има више стандарда“, тврди Кгигзелузка. „Квалитета хране у одређеној земљи овиси о осјетљивости јавности те земље на питања хране и

здравља. Нестлеови произволи увезени у Хрватску из Швицарске или Велике Британије вјеројатно су без генетски модифицираних деривата, али ако потјечу из других земаља, велика је могућност да су контаминирани таквим састојцима,“ рватска је, као сиромашна земља с ниском разином еколошке свијести, и без постојања одговарајуће регулативе, као створена за производњу и стовариште генетски _модифициране хране. Умовима наших агронома и знанственика и даље царује менталитет индустријске производње хране, који је подложан увозу запалне генетичке технологије. Но Хрватска, наводи се у студији своје шансе за укључење у европско тржиште храном мора видјети управо у супротноме, у стриктном поштивању правила органске прехрамбене производње.

Ствар је у томе што је у посљедњих десет година у нашој земљи била знатно смањена употреба аграрних кемијских средстава. Кад се тој чињеници придода доступност традиционалних сорти култивираног биља, то пружа изврсну основу за развој еколошке пољопривреле. С друге стране, интерес за органску и еколошку производњу хране, након низа скандала и афера, попут крављег лудила, производње меса отрованог диоксином и производње генетски модифициране хране, на западном је тржишту посљедњих година нагло скочио.