Босанска вила

Стр. 12

БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 1

Окидали су шатора; пунили су торбе и паковали . дим од привремених огњишта, на којима се варила чорба за доручак, дизмше се у ваздух у небројеним малим, сивим завојцима.

Докле око допираше, свуда врвјеше црвене чакшире по зеленом пољу, а то даваше неописану слику, под чистим, лијепим, јутарњим небом, по њивама и шаренилу.

Коњички ђенерал, коме сам био придат као побочник, сркаше каву за столом испод сјенице једне крчме испред села Сен-Марсела.

Ту мора да су се купили шетачи из Меца у лијепе љетне дане. Лозасто растиње пењаше се са својим њежним зеленилом уз ејеницу. Младим официрима чињаше се, да у скровитим жбуновима још чују свете женске гласове и шум од пољубаца.

Мјесто посилних у чизметинама, који нам донесоше врелу каву, нама милије бјеше изазивати слику лотаринских дјевојака плава ока и румених усана Да ли бјеше то сјећање на њихг Или бјеше уживање оне живописне слике око насг Или задовољство, што полазимо 2 Били смо у најљепшем расположењу.

У зору овога црнога дана само се чуо емијех, нико не предвиђаше, да је то за многога била пошљедна зора и пошљедни емајех.

Нарочито се сјећам превелике веселости Гастона, Ђенералова сина, хусарскога потпоручника и ордононса код својега оца.

И по стасу и по нарави бјеше то најпријатнији младић. Голем, лијепа стаса у лијепој плаветној долами,

млад —- тек је имао двадесет и пет година — лица.

љупка и отворена, израза блага и насмијешена, он се одмах свакоме допадао.

Положај његова оца могао га је у неколико и поохолити. али мјесто. тога бјеше он што простији, што услужнији, најбољи другар.

Никада се не би позивао на то што је син генералов, па да се извлачи од каква посла; тиме се он служио само на нашу корист, да би нам прибавио какву олакшицу, или да нам уштеди какав укор, на који је његов отац био брзо готов.

ПЕ

Добар, красан човјек бјеше наш генерал, али строг до крајности.

Колико је у приватном животу био благ, спајајући уз пријатност својега начина неку отмјеност, толико је био у служби неумољен.

Врло емо га се бојали, али зато смо га и љубили од свега срца, јер под његовом пријекошћу, иначе увијек оправданом, осјећали смо срце, које се показивало не само према Гастону, него према свима нама и према свима војницима.

— Прави старјешина, заорише војници.

очинско

„Љепше хвале не може бити.

Колико пута, пошто би укорио својега сина, онако и можда јаче, него ма којега од нас, ухватили бисмо га, како за плаветном доламом гледа е изразом поноса на лицу и у очима са пуно њежности !

Ово јутро Гастон бјеше необично весео и тако пун досјетака, да је и оца насмијао.

А то бјеше тим теже, што је генерал почео грискати свој брк. Добро смо знали, шта ће то рећи. То наговјешћаваше буру. |

Генерал бјеше нестрпељив, и не без разлога.

Одавна бјеше логор спремљен, коњи оседлани и. зауздани, момци сви готови. Вријеме продажаше. А никако не долази заповијест да се полази.

Један од нас послат да види шта је, да се говори о противном налогу.

Један намјерник рече, да се очекују заостали корпуси.

Генерал корачаше горе доље гунђајући, гураше и тураше столице, откидаше главе цвијеђу.

— У мјесто да се подази за јутра, гунђмше, поћи ће ми и људи и коњи на августовском сунцу... Оклијевам, имају нас каде стигнути Хоће се ту времена, да сто и тридесет хиљада људи прођу на два друма. А ко може казати, да ли, докле ми овђе презјавамо, они други

ТУ.

јави нам,

Не доврши.

У један пут се зачу жестока пуцњава топова пред нама, према Вјонвилу.

Одмах у свима пуковима затрубише да сз седла.

Ода свуда чу се крик пјешадије: На оружје!

Официри од генералштаба јурише колачки сваком корпусу привикујући:

— На мјесто за борбу !

Почињаше се драмат од Гравлоте и Резонвила.

Историја му је дала оба имена.

Није прошао један сат, и све обзорје бјеше у пламену.

Наши топови одговараше на сваки непријатељски метак, а поља, мало час цвјетна и зелена, покрише се дугим редовима војске, која заузимаше своје позиције. У почетку наша улога бјеше скромна и споредна.

___Чинисмо маршеве и противне маршеве, исто тако уморне за коње, као и за људе.

Најпослије нас намјестише на брежуљку, гдје се искупила многа коњица — двадесет шкадрона.

Ту смо били као у позорници, имајући пред собом празан простор на нагибу, а мало даље широку долину, у којој смо и са голим оком могли пратити кретање пјешадије.

Видјесмо линије чаркаша раштрканих по пољу, као небројене мале црне пјеге, како полахко напредују, застају, па се опет напријед крећу.

(Са свију висова у пољу батерије топова груваше на сав мах изнад пјешадије.