Босанска вила

| = | Џ

Бр К БОСАНСКА ВИЛА 19082, Стр. 17 — У другом: Неретљанска од 162. год. пре Христа _ прошлости, огледало минулога живота — српска потпаде под римску власт, те и Нарона постаде главном историја.

римском колонијом, с римским законима, магистратима, обичајима и градским украсима, а рачунала се после Рима међу прве и поглавите градове великога незнабожачкога царстка. Тек е појавом Салоне, Нарона поступно губи свој средишни значај у Приморју. Вера је, као и у Риму и другде, у правом смислу многобожачка. — У трећем одељку: јаки земљотреси руше градове, зли Нарона преживљује те катастрофе, да јој после, у УШ. веку по Хр. дивљи Авари дођу главе. — У четвртом одељку писац нам — у главном но Порфирогениту — прича како су Срби населили Неретву и на развалинама старе Нароне подигли насеобину и храм богу светлости и рата, те се по том и сад то место зове Вид. — Пети је одељак посвећен политичком животу Орба Неретљана у време њихове надмоћности на Јадранском мору. Па пошто је истакао главне моменте оне дуготрајне борбе између такмаца на мору, Неретљана и Млечића, писац иде и даље, те помиње по нешго и из времена српских краљева и царева, за тим и турску најезду после пропасти босанске краљевине (1463. и обласне промене за кандијскога рата и после до пожаревачкога мира (1118.). На развалинама старе Нароне и Турци су подигли Табелу и Читлук (,„Седеислам“), а Млечићи према њима Опузен (ЕКотбе Орпз). — У шестом одељку говори о покрштењу Срба Неретљана и правилно вели да су Неретљани најпре припадали источно-православној цркви (у колико је онда постојала разлика), па је доцније, нешто обећањима, али много више силом, православље потиснуто из многих приморских места, па и из Неретљанске, — У седмом одељку писац нам казује некоје историјске податке о постанку данашњих православних цркава у Неретви: Успенија Богоматере и Опузену, која је сазидана по допуштењу млетачкога, Сената и проведитора Борђа Гриманија негде после 1188. год. с тим да је у пристојној даљини од латипске цркве, да не сме бити дужа од 10 ни шира од 5 корачаја и да земљиште и даље остане на расположењу лаика (војних власти); подигнута је при лозима побожних Хришћана, — Цркве св. Ђурђа у ЛТетковићу, подигнуте, од 1847. до 1821. године, даром Дамјана Кадијевића и друге православне браће, и најзад цркве св: чудотворца о. Спиридона у Сливну, подигнуте 1866 год. понајвише милостињом побожних православних (Срба из других места, јер је Оливно малена православна оаза само са 18 домова и 108 душе. — У последњем одељку писац приказује читаоцу два писма из 1199. године, која нам доста јасно казују како се понашање ондашњега хришћанскога Запада према српскоме православљу слабо разликовало од понашања мусломанескога Истока. Достојна награда петвековним браниоцима хришћанства и јевропске културе! — На крају одељка приказује записе из двеју књига ХУГ. стољећа. Писац је своме саставу дао врло простран обим, али је, на жалост, у толико осетнија унутрашња сиромаштина; поједине су сличице доста једре, лепе, пријатне читаоцу, али су доста размакнуте једне од других, те нам се, на штету уложенога труда и замисли пишчеве, целина приказује непотпуна, штура, испрекидана. То се нарочито опажа онамо кад се тређе у сриску споту. — А то нам јасно показује да нам ваља још много и много искрено, озбиљно и неуморно радити на прибирању и сређивању грађе, од које ће се моћи израдити потпуна слика наше народне

И невешт ће читалац лако уочити две осетније погрешке, које Кемо и ми истаћи, ма да их сматрамо као пишчеве случајне омлашке, Тако; на стр. 58. испричавши како је Часлав преотео од Бугара Загорје и придружио својој држави и четири поморске државице: Дукљанеску, Требиљеку, Хум и Неретљанску, а са овом и сву горњу Далмацију, додаје: „Тако под Чаславом бијалу уједињени сви Срби.“ То бити не може. — Исто тако и на стр 42 каже: „Краљ Стеван Душан силни, од 1845. (16. апр.2!) цар самодржац свију Срба, Бугара и Грка продаје год. 1388. 22. јан. Дубровчанима Рат, Стон, Шревлаку и Шриморје од Превлаке до Дубровника и оток Мосрећницу како оттече Герешва до мора за годишњи данак од 9500 перпера,“ па се позива на 5 88. Миклошићевих Моп. Зеттса. Ми немамо при руци Миклошићево дело, да видимо који израз управо одговара овоме „продаје“, али ма шта тамо стајало, ипак ваља бити с тим на чисто, да то није продаја, него је давање ма уживање као и тронија или баштина, која се само пријатељима давала у старо, феудално доба. То се види и из онога што вредност вије ни од један пут нити делимично

по роковима исплађивана, нити уопште има каква помена о вредности земље која се усгупа, већ се власнику плаћа годишња кирија — ако смемо тако називати тај царев доходак — и то за неодређено

време или вечно, А знано буди, да Душан није никад ником продавао српеке земље.

Књижица је иначе марљиво израђена. Језик је тако леп како га је могла дати само лепа Херцеговина, ма да се може наћи и по гдекоја ептнија

погрешка, као нпр.: разнешено (м. разнесено), налазаше (м. налажаше), епиграфи у латинском језику (м. на латинском ј. или латинским језиком), пловитба

(м. пловидба), задњег краља (м. последњега), даљка, достатно, населењу (м. насељењу), „који буду у битци учествовали особно“ (м. лично), под увјетом (м. погодбом, или е тим да...) даровштина и т. д. — А техничкој се изради нема шта приговорити,

Ми се уадујемо појави ове књижице, надајући се да ће у другом издањ/ изићи много потпунија, и топло је препоручујемо Вилиним читаопима.

Је 4Је 18,

Алексинац- Орбија,. зборник

црквени службени пјесама, тсалама “ч молитава, извод

из титика то црквенословенски рјечник, за травославне

сртске цркве и школе на свијет издала тротојере) „Јован

„Еивковић, професор у богословији пи Јован Живановић

трофесор у гимназији. У Ср. Карловцима. Орпска ма-

настирска ттамтарија 1901. стр. 671 вел 6". Цена 7 круна (или 8 динара тч 00 пара,

У нашој књижевности у опће, ретко се јављају дела као што је овај Зборник, који заслужује особиту пажњу, колико са значаја и потребе своје, толико са израде унутарње и спољашње. ад би хтели говорити о значају овога дела, далеко би отишли, јер би морали говорити о значају богослужења п црквених песама и готово да би морали у везу довести и значај самога нашега лепога православља, које се тако лепо изјављује у нашим црквеним песмама. Већ из овога се да извести и потреба овога дела, чију смо садржину у главноме горе исписали. Но са нагласком морамо рећи да је била трека потреба овакога дела, зато, што нисмо до сада имали добру књигу