Босанска вила

БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 1

Ср. 16

до сад ноћио, нашао сам болесника, коме си ти дошао и душу узео. Кажи ми се барем ко си и реци ми, хоћеш ди и мени душу узети 2“ Старац му одговори: уја сам свети Аранђел, што душе лримам. И теби ћу узети душу, као и сваком човјеку!“ „А кад ће то бити 2“ — упита младић. „Чим се ожениш, па ону прву вече узећу ти душу“ — одговори старац и нестане га.

Младић се нађе у чуду и стане мислити шта ће и како ће. Тако смисли, да не иде даље у свијет, него да се врати кући, па да се ожени. „Кад ће ми, вели, узимати душу, нека то одмах буде.“ ако ти се он врати дома и каже родитељима да ће се оженити и већ једном смирити код куће. Родитељи се обрадују и кажу сину да бира цуру ђе год хоће и оклен год хоће. А син, ни пет, ни девет, него рече матери:

„У нашем комшилуку има један амал и у њега има.

шћи на удају, иди, па ми је испроси, јер сам зами ловао само њу и никакву другу — а у себи мисли: укад ми и тако ваља брзо умријети, бар да усрећим ту сиротицу и њезине родитеље, да ме имају рашта спомињати“. Родитељи се зачуде и стану га одвраЋати од те дуре, ко није шала, они богати према цару, а дура сиромашна ко амалска шћи, ниђе ништа до голе душе. Али момак се не да ни ја њу, ја црну земљу и зелену траву, а и не зна је добро, већ само хоће да је усрећи, да послије њега може наћи добру срећу.

Најпослије дигне се мати, те у кућу онога амала и запроси дјевојку. Амал и његова жена зачуде се томе и све су држали да жена с њима збија спрдњу,

осолити

али кад виђеше да ту нема шале, упиташе и шћер да ли ће поћи за тога и тога момка. Цура од стида сва се заплами, па мухну из собе, а родитељи пови-

каше: „нека је сретно и од Бога благословено!“

Мати се момкова врати весела кући и каже да је свршила посао.

Пошто је цура испрошена и сбиљежје дато, момак св да на посао. (Он заиште у оца триста кеса блага. Отац му да бев ријечи, а оп тијем парама купи кућу

своме тасту и пуници и намакне у кућу све што треба. Ту је простирка, суђе, намјештај, чакар бакар — све ко у најбогатијега. Кад то сврши, за-

иште још триста кеса, па покупује на ђевојку одиједо и накит. Ту су ђердани, огрлице, поћелице, велики дукати, ту бисерди павте, антерије све од свиле и злата и све друго као у султаније, ко кад мисли: „кад ја умрем, барем нека ме имају за шта спомињати и благосиљати“.

Дан по дан, дође и уречени дан свадбе и весеља. Момак проведе свадбу царски. Сав се они шехер слвгао на свадбу, ко кад се жени најбогатији момак у ономе шехеру. Еле, кад младенце сведоше у ђердек, младожења узе књигу и стаде се Богу модити, а млади рече да спава, он ђе, вели, дуго сједити и читати. Млада леже и заспа.

Кад би око поноћи, врата се сама отворише и у собу уђе они исти старац, што је момка на путу сретао им уђе, назва Бога п рече: „Е, ђе си ти момче 2“ Младожењах прими „во мо старче, спреман сам, јер знам порад шта си дошао

Бога и одговори: — да ми душу узмеш!“ На то му старац рече: „Ја сам, истина, дошао по обећању, али имам емер од свемогућега Бога да ти поклоним живот још четерест година, јер си учинио највећи севап на свијету усрећио си ону сироту ђевојку и њезине родитеље !“ То рече, па га нестаде, а младожења остаде да ужива са свима својима.

Забиљежио од Петра Џетровића-Капламаџије у

у Сарајеву Н. Т. Кашиковић.

а ~

05470

_ „Јоже

Сиужо (еј

ОДЈЕНВБИ ПРИКАЗИ.

Из прошлости ерпеске области Неретљанске, натисао Љубо Нер. Влачић, у Мостару, 1901. г. издавачка књижарница и шта мтарско-умјетнички вавод

Патера и Кисића. — Мала 8% стр: 79.

Прошле је године угледала света књижица под горњим именом, коју је писац посветио „Прагу милог оца свога: Јереја Николе Влачића, парога меретљанског 99 2312. 1854. до16]8. 1595.% Које због нагомиланога материјала, које због других послова, ми не доспесмо пре да коју о њој речемо, те смо ради то учинити овом приликом, не бисмо ли тако задовољили и правду и поштоване „Вилине“ читаоце.

Овде се писац латио озбиљна и врло тешка посла, да испред очију садашњих нараштаја проведе

целу прошлост једне сршске области, Покушао је да изради неку врсту историјске монографије, коју је, бољега прегледа ради, поделио на ове одељке: 1. Нај-

старије доба (е. (.—10.), — 2. Римско доба п вјеру Неретљана тод Римљанима (е. 11.—17), — 3. Како и када је срушена Нарона (е. 19.—28.), — 4. Неретва навељују Срби (се. 25.—29.), — 5. Славно доба Орба Нерешљана (ес. 81.—48.), — 6. Неретљани тримају православље (е. 49.—61.), — «Данашње трав. тркве

у Неретви, А. Успенија Богоматере у Отувену, Б. Црква. св. Фурђа у Метковићу и В. Црква св. чудо творца о. Спиридона у Сливну (е. 68.—18.) и 8. Ста=

фине: А. Писма и Б. Ањиге (е. 19.—79.). — У првом одељку писац — по Моизену -— ставља стару Нарбону на место данашњега села Вида, недалеко од

Метковића, а то је и Окилаксов Егрогпшта, УТ—уУ века пре Христа. Не зна му се оснивач, ни време оснивања.