Босанска вила

БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр.

15:

Бабо даде, а не даде мајка Мајци дадох чоху недерану. Мајка даде, а не даду стрици Стрицим, дадох коње оседлане. Отрици даше, браћа не дадоше Браћи дадох ноже оковане. Браћа даше, а не дају стрине Стринам дадох бурме и пршћење. Стрине даше, сестре не дадоше Купих сестрам сјајна огледала. Вет рекоше даће ми ђевојку; Сад што ће ми врази и ђевојка, Кад ја јадан ниђе ништа немам.

Но се Милош преко кола маше, Ша прекиде ђердан на Милици. То гледала Миличина. мајка, (таде стара младо момче клети: „Трипут ти се хиљадиле овце, „Арђела ти селу додијала,

„А краве ти катун заглушале „А пчеле ти облак замрежиле, „А коњи ти посустали врани, „Мед и масло на море гонећи; „Родило ти вино и шеница!“ Па Милошу поклони Милицу.

У.

А за копље коњи повезани, „Вијају се крсташи бајраци“ „Да се Јово ђе на војску спрема, (Сад од војске ниђе гласа нема ! | Ј

„Да се Јово по ђевојку спрема „А мени је задо вјеру тврду, „Да се другом оженити не ће, Веће са мном, кад суђено буде! ШЈ /]

Но говори Јованова сеја:

„Баш се Јово по ђевојку спрема.

МТ.

Чија је оно ђевојка,

Рећи ће ми лијепа ђевојка, Да јој купим од саје доламу, А ја јадан ниђе ништа немам!“

ТУ.

Коло игра два бијела дана,

У том колу Милош и Милица. „На Милошу троје токе сјајне, На Милици ђердан од дуката.

Уранила лијепа ђевојка, Уранила рано на водицу;

На водици нашла другарицу; Другарицу сеју Јованову. Питала је лијепа ђевојка: „Другарице, сејо Јованова ! „Шта је оно пред мог Јовајдвором; „Какво ј оно копље пођевено,

Што рано рани на воду“

Намакла фесак над оке,

Турила оке низ поље,

Пе гледа своје сватове,

Ђе вране коње играју,

Ђе бојна седла ломљаху,

Ђе златне узде тргају.

Оно је моја ђевојка ! (Наставиће се.)

Највећи севап.

Српска народна приповијетка

5) Бо један врло богат човјек и имао јединка сина. 674 Кад дијете одрасте и замомчи се, никад се смирити код куће. Један пут навали на оца, да му да доста трошка, па да иде у свијет. Отац му учини по вољи и тако момче крене у бијели свијет.

Путовао је цио дан, не знајући ни сам ни гдје ће ни како ће. Кад би пред вече, бахну пред њега један старац, назове му Бога и упита: „Куда ћеш

момче 2“ „Идем у свијет“ — одговори момак. „А, знаш ли ђе ћеш ноћити2“ — опет упита старац. „Не знам ни ја!- — рече момак и пође даље заједно са

старцем. „Кад изађеш из ове шуме, наћи ћеш у страни једну кућу. Ту еврати и преноћи!“ — каже му старац. На раскршћу опрости се с њим и оде својим путем Изишавши из шуме, доиста угледа кућу у страни. По савјету старчеву упути се тој кући и упита море ли коначити. Чељад га лијепо прими и угости. Но у тој кући бијаше болесних. Кад би по вечери, 62лесник се узмучи, док истом уђе у кућу онај исти старац што је момчету казао за конак. Старац приђе болеснику и узе му душу, па га на један пут нестаде. Нико то у кући није видио, већ само мусафир. Сјутри дан момак се опрости с чељадима, захвали на конаку и пође даље. Путовао је цио дан, кад пред вече —- опет га срсте онај старац. Пошто му назва Бога, упита га: „куда ћеш момче 2“ „Идем у свијет!“ — одговори момак. „А знаш ли ђе ћеш

ноћитиг — упита старац. „Вала, не знам ни ја“ одговори момак. „Што, кад изађеш на врх овога поља, наћи ћеш једну кућицу. Ту сврати и преноћи — рече старац и на раскрсници оде другијем путем.

Кад је момак био на врх поља, угледа куђу и пође тамо да коначи. Чељад га лијепо дочека и угости. Али и у тој кући нађе болесника. По вечери болесник се узмучи, а онај старац бахну и узе му душу, па га нестаде. Нико то не виђе од домаће чељади, већ само мусафир.

(пет сјутри дан опрости се момче с чељади и пође даље. Путовао је цио дан, а кад би пред вече, ето ти онога старца, Назвавши му Бога, упита га исто ко и прије, куда ће и ђе бе коначитиг Момак му одговори да иде у евијет, а ни сам не зна ђе ће коначити. Старац му на то рече: ето у дну те њиве има једна кубица и туј сврати на конак!“ То рекавши, опрости се с младићем и оде на другу етрану.

Момче нађе кућицу и сврати на конак. га радо приме. Кад имаш шта виђети: и у тој кући нађе болесника, с којим се деси исто оно, што и е првом двојицом. По вечери дође старац, узе болеснику душу и оде, а нико га не виђе осим мусафира.

Чељад

Сјутри дан момче пође даље. Није мало одмако од куће, док истом опет изби онај старац. Пошто му прими Бога, момче га упита: „Ама, стари, све ти излазиш преда ме и конак ми казујеш, па ђе год сам