Босанска вила
Стр. 34
1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.
Бр. 2.
Још рано, још!
Иза дна јој Дунав тече Ноћ, Маро, ноћ; Море Шетре калопере, Још рано, још!
Из сриједе челе лете Ноћ, Маро, ноћ;
Море Петре калопере, Још рано, још!
Из грана јој бисер капље Ноћ, Маро, ноћ; Море Петре калопере, Још рано, још!)
Х.
Вила се лоза винова,
Около града Будима,
Будила цара Лазара —
— Устани, царе Лазаре!
Дош'о је Милош војвода,
Да проси Јелу ђевојку.
У авлији копље побио,
За копље ждрала свезао. Милош проси, Јела се џоноси Гостојица за Милоша не ће; На Милошу до три мане кажу; Једна мана Милош мајке нема, Друга ма'на њега боли глава, Трећа мана нема Милош мала.
ХТ.
Честа ти је гора покрај мора, Да је љепше морем погледати, Како која морем лађа хода. Једна лађа младије момака, Друга лађа коло ђевојака, Трећа лађа кићени невјеста. Далек' лађа младије момака,
1) Упареди Караџића, књига [., бр. 500 —502. и У. бр. 512.
Гледају их лијепе ђевојке: „„Јак' полако, нежењени момци; Причекајте док и ми дођемо; Ако ли нас чекати нећете,
Ми ћемо вас младе проклињати: А ваша се преврнула лађа,
У сиње вас море потопила,
Те ни једног не виђела мајка!“
ХИ.
(0), јаблане кликоване,
Развиј гране на све стране! Наша грана, наша страна,
Под њом Мара 'ладовала. Ситан везак по марами везла Чистом свилом и сухијем златом. Код ње б'јеле пландовале овце. Изгубила сјајно огледало, Младо момче потворила: „Наш'о си ми огледало!“ „Нисам, Маро, нисам, душо, Тако коња не желио
И ес тобом се оженио!“
ХШ.
Кодо игра на Загорју равном, На Загорју под Ченгића кулом, У том колу Ченгић Хасан ага. На Хасану евилена кошуља, По кошуљи џамадан од злата; На Хасану зелена долама, врх доламе троје токе сјајне. Хасана је забољела глава,
На виту се јелу наслоњаше
И овако јели говораше:
„Вита јело, мене боли глава!“ Хасан јекни, троје токе звекни; Па је опет Хасан говорио: Вита јело, мене боли глава
Од главе ми и срцу додало!“
__-
А јела је њему говорила.
— „Хасан ага, боли ли те с мене 2“ А Хасан је јели говорио: „Вита јело, не боли ме с тебе, Но ме боли с много ђевојака ! 'Ђевојке су мене наварале, Данас шјутра мени говориле, Говориле да ће поћи за ме,
А прошјутра оде за другога, Да за кога, ни по јада мога, Већ у село за јарана мога; Мене зове јаран у сватове. Нит му могу поћи, ни не поћи; Дај да пођем, нагледах се врага; Да не пођем, наслушах се јада. Баталићу ја наше јаранство, Не ћу њему ићи у сватове.
ХТУ.
Коло игра на зеленој трави, У том колу лијепа Марија; Сунцем главу повезалз, Мјесецом се опасала,
Зв јездама се накитила;
На ногама жуте местве,
На рукама белензуке.
А каква је лјепа Мара Све би Турке превјерила, Калуђере иженџла,
Момке дигла у хајдуке. Како не би то чинили Какве су јој обрвице, Ваљају јој Шодгорице: Какве су јој трепавице. Ваљају јој Митровице: Какве су јој русе косе, Ваљају јој славне Босне; Какве су јој б'јеле руке, Ваљају јој Бањелуке !
У вука четири ноге и пети реп.
0) Т
~
ВУ ио један богат човек, па имао једног слугу, који
— Народна приповетка. —
Ну како је газда био велики тврдица, смисли
674 га већ неколико година служи без и једне аспре. Еле, науми слуга да пође по свету тражити где бољу срећу, па заиште од газде да му да што је заслужио и што је право. Газда га запита, шта је наумио од сад радити, а он му одговори, да неће до века елужити, већ хоће да оде на неки занат, па да временом и сам стече радњу, да се окући, ожени и сачува што за старе дане.
да слугу превари, како му не би морао плаћати заслужени ајлук, те га стане одвраћати: „Немој,“ вели, „то је мучан пут да до богаства и среће дођеш; него ћу те ја нечем научити. Видиш, док сам био млађи научио сам био од моје покојне бабе врачати и лечити свет на прост начин, па ђу и теби рећи како се то ради, те и ти тако чини.“ „Аја, богме газда,“ прекине га слуга, „нећу ти ја учити те ле-